уторак, 23. јул 2019.

Називи месеци код Срба и других словенских народа



О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима
Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 
Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.


Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.
Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:
љути – време опаких међава и љутих мразева,
големи месецвељача – време велике хладноће и сметова,
межник – време размеђавања зиме и пролећа,
бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,
сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,
протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,
летник – време пролећног отопљавања,
жарки – време жега и припеке,
груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,
грјазник – време блата и каљуга услед падавина,
студен – време хладне и зимоморне позне јесени,
снежањ – време снега и сметова,
просинацпросинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;
березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,
биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,
липењ – дани миомирисног цветања липе,
трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,
црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,
вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,
жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;
дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,
изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,
червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,
зарев – време ревања или рике јелена;
сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив
березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),
серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,
гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,
гроздобер – време бербе винограда,
вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);
каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,
коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,
свадебник – време свадбовања.


Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.
Миле Недељковић




Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Ovako je izgledao PRVI DIPLOMATSKI SUSRET SRBA I NEMACA pre 830. godina

Susret Stefana Nemanje i Fridriha I Barbarose, litografija Koste Mandrovića, kraj 19 veka

Susret dvojice vladara imao je svoju predistoriju. Poznato je da je Nemanja mnogo godina pre toga slao glasnike u nemačke zemlje, nastojeći da uspostavi diplomatske odnose sa Barbarosom i da u njemu nađe oslonac u borbi za oslobađanje srpskih zemalja od vizantijskog političkog uticaja. Takođe, zna se da je Barbarosa proputovao kroz naše krajeve još kao mladić 1147. godine, kada je pratio svog strica Konrada Hoenštaufena na putu za Palestinu. Ipak, dvojica vladara su se prvi i jedini put lično sreli te 1189. godine u Nišu. 
Dve godine ranije, muslimanski vojskovođa Saladin preoteo je sveti grad Jerusalim iz ruku krstaša. Vest o tome potresla je zapadnu Evropu, a Barbarosa se zavetovao da će pokrenuti krstaški pohod i osloboditi Jerusalim. 
U tom trenutku u dobi od gotovo sedamdeset godina života, Barbarosa je postigao gotovo sve što je jedan srednjovekovni vladar mogao da poželi. Pored carske, nosio je kraljevsku krunu nemačkih zemalja, Italije i Burgundije. Bio je srećan i u braku sa Beatrisom od Burgundije koja mu je rodila čak jedanaestoro dece. Priliku koja mu se ukazala da svoju veličanstvenu vladavinu okonča ne manje velikim poduhvatom kakav je bio povratak Jerusalima u ruke hrišćana nije želeo da propusti.
Barbarosinu objavu o pokretanju krstaškog pohoda pratila je razgranata diplomatska aktivnost. Carevi izaslanici posetili su tokom 1188. godine zemlje kroz koje je krstaška vojska trebalo da prođe, uključujući i Nemanjinu Srbiju. Na carev poziv, koji je preneo vitez Gotfrid od Vizenbaha, Nemanjini predstavnici su krajem iste godine došli u Nirnberg i tom prilikom su ugovoreni detalji prolaska krstaša preko srpskih zemalja.


Car Rimljana
U velikoj hronici grada Kelna ostalo je zabeleženo da su srpski predstavnici u Nirnbergu preneli radost njihovog vladara zbog toga što će videti „kako car Rimljana (što je bila Barbarosina zvanična titula) prolazi kao hodočasnik kroz njegove zemlje". Takođe, Nemanja je najavljivao da će cara „dočekati sa svim počastima, kako i dolikuje".
Na jednoj strani, stajao je najmoćniji vladar hrišćanske Evrope, a na drugoj srpski veliki župan koji je nastojao da objedini srpske zemlje pod svojom vlašću. Bilo je sasvim prirodno da Nemanja, kao izuzetno energičan i dalekovid političar, pokuša da iskoristi prolazak Barbarose i njegovih krstaša za svoje planove.
Nemanji je išlo naruku to što su odnosi Barbarose i Carigrada bili zategnuti. Za razliku od srdačnog prijema srpskih glasnika u Nirnbergu, istovremeni dolazak grčkih predstavnika u Barbarosinu rezidenciju bio je praćen međusobnim nepoverenjem. Na Bosforu se sumnjalo da je pravi cilj Barbarosinog pohoda njegova želja da osvoji Carigrad. 


Barbarosa i njegovi krstaši boravili su u Nišu samo četiri dana od 27. do 30. jula 1189. Ipak, doček koji je Nemanja priredio caru i potrepštine koje su Srbi pripremili za njegovu vojsku od više desetina hiljada ljudi, odavali su potpuno drugačiji utisak od hladnog i neprijateljskog odnosa vizantijskih vlasti prema krstašima. Iz ovog razloga ne čudi što su učesnici krstaškog pohoda detaljno opisali Barbarosin susret sa Nemanjom i njegovim bratom Stracimirom, kao i što su Srbe prikazali u veoma povoljnom svetlu.
Štaviše, praktično sva obaveštenja o susretu dvojice vladara ostavili su nam zapadni savremenici. Najpre, učesnici Barbarosinog pohoda: monah Ansbert, episkop Ditpold iz Pasaua i anonimni pisac "Istorije krstaša", potom hroničar Arnold iz Libeka i već spominjana kelnska hronika. U vizantijskim izvorima toga doba o srpsko-nemačkim pregovorima se vrlo malo govori, a Nemanjini sinovi Sveti Sava i Stefan Prvovenčani uopšte ne beleže susret njihovog oca sa Barbarosom.


Zlatne viljuške
Iako potiču samo sa jedne strane, sačuvani izveštaji o susretu Nemanje i Barbarose donose brojne pojedinosti i zanimljivosti. Najpre, oni govore o Nemanjinoj spremnosti da caru položi vazalnu zakletvu. Potom, pominju da je u Nišu ugovorena svadba između jednog od sinova Nemanjinog brata Miroslava i ćerke istarskog markgrofa Bertolda od Andeksa, bliskog Barbarosinog pratioca. Konačno, prema njihovom kazivanju, na Nemanjin poziv u Nišu su tada boravili i bugarski predstavnici koji su, zajedno sa Srbima, nudili caru podršku ukoliko se odluči na borbu protiv Vizantije.
A možda i najintrigantniji detalj koji izvori beleže predstavljaju pokloni koje je Nemanja podario Barbarosi. Reč je o jednom ukroćenom vepru, tri pripitomljena jelena i drugim životinjama.
Naravno, nijedan od očevidaca Nemanjinog i Barbarosinog susreta ne govori, niti daje bilo kakve naznake o tome da su srpski veliki župan i njegovi pratioci jeli zlatnim viljuškama, a car i njegovi krstaši prstima. To je samo izmišljotina novijeg datuma, bez ikakvog uporišta u istorijskim izvorima. Isto tako, nije tačna ni druga, često ponavljana zabluda, prema kojoj se, sklopivši sporazum sa Barbarosom, Nemanja potpisao a car stavio otisak prsta. Istina je da su obojica vladara bili pismeni, ali i da nikakvog pisanog sporazuma među njima nije bilo. Jedini dogovor – onaj o veridbi sina kneza Miroslava (koji nije lično bio prisutan u Nišu) i ćerke Bertolda od Andeksa – Nemanja i Stracimir ozvaničili su prostim rukovanjem sa Barbarosom i istarskim markgrofom, kako prenosi monah Ansbert.

Epilog
Za razliku od Nemanjinih planova, Barbarosa je jedino želeo da obezbedi slobodan prolaz svojoj vojsci na putu za Palestinu. Ipak, vizantijski vladar to krstašima nije dozvoljavao, ne opraštajući im, između ostalog, ni dobre odnose sa Srbima. Zato se nekoliko meseci kasnije, dok je krstaška vojska boravila u Trakiji, Barbarosa zaista odlučio da udari na Carigrad. U njegovom taboru su se tada setili Nemanje i car je čak doneo odluku da se sa Srbima i Bugarima dogovore detalji napada na vizantijsku prestonicu.
Vizantija je u poslednjem trenutku, u zimu 1189/1190. godine, kapitulirala pred Barbarosom. Njegovoj vojsci, kojoj su Grci želeli da što pre vide leđa, bio je dopušten slobodan prolaz u Malu Aziju. Da se plan zajedničkog napada krstaša, Srba i Bugara na Carigrad tada ostvario, istorija našeg podneblja nesumnjivo bi krenula drugim tokom. Ipak, nezahvalno je govoriti o tome šta bi bilo kad bi bilo. 
Nekoliko meseci kasnije, Barbarosa je nastradao na putu, utopivši se u jednoj rečici pre nego što je nogom kročio u Palestinu. A ubrzo zatim, Nemanja je bio prinuđen da uđe u pregovore sa Carigradom koji su doveli do političkog kompromisa dve sukobljene strane. Susret Nemanje i Barbarose u Nišu tako je ostao samo jedna živopisna epizoda, ali bez dubljih i značajnijih posledica za srpsku istoriju.
(Autor je viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu i pisac knjige "Krstaši i Srbi")

Ћирилица 3 века пре Ћирила и Методија

Ћирилица 3 века пре Ћирила и Методија 1

Ћирилични натпис „СЕПТЕМВРИ,(Септембар,месец)“ на цркви у Сирији(Qasr Ibn Wardan)коју је подиго Ромејски цар Јустинијан(Управда) у 6-ом веку. Иначе цар Јустинијан-Управда је Србин рођен у Призрену.

Ћирилица 3 века пре Ћирила и Методија 2

Qasr Ibn Wardan
Qasr Ibn Wardan

понедељак, 22. јул 2019.

ITALIJANSKI PROFESOR ŠOKIRAO SVET: Evropa je srpsko carstvo, oni su na ovim prostorima još od paleolita (8.000 god.p.n.e.)

srbija

Mario Alinei, profesor emeritus Univerziteta u Utrehtu (1926, Turin), u svojoj dugogodišnjoj karijeri objavio je preko 50 značajnih radova na temu evolutivne lingvistike.

Kao dugogodišnji saradnik Srpske akademije nauka bio je i lični prijatelj akademika Pavla Ivića. Njegova teorija odavno je prihvaćena na univerzitetima u Holandiji, Italiji i Španiji.


Kako sam Alinei kaže, „krajem devedesetih godina tri arheologa i tri lingviste, potpuno nezavisno jedan od drugog, postavili su nove teorije porekla indoevropskih naroda i jezika koje utvrđuju autohtonost i neprekinut kontinuitet od paleolita“.
Na osnovu komparativnih analiza arheologije, genetike i jezika, Alinei je došao do zaključka da su neolitske tehnološke inovacije u Podunavlju omogućile nagli demografski rast stanovništva, a tako i razvoj jezika i kulture.
Te inovacije Alinei smatra za najvažniji motivacioni pogon šireg razvoja jezika i postavlja svoju čuvenu tezu da se analogno razvoju paleolita, mezolita i neolita može postaviti model hronološkog datovanja jezika.
On naglašava da se, za razliku od zapadne Evrope, gde neolit počinje u drugom milenijumu p. n. e., jedino na Balkanu može pratiti kontinuitet stare evropske civilizacije preko telova već od 8. milenijuma p. n. e. Takođe navodi da su arheologija i savremena genetika potvrdile da je Balkan jedini evropski region gde su najstarija arheologija i genetika nesporno dokazane.
Na osnovu ovih saznanja Alinei postavlja tezu o autohtonosti  evropske civilizacije u Podunavlju, kao i o njenom neprekinutom kontinuitetu do danas. On oštro negira ideju o dolasku Južnih Slovena u 7. veku n. e. i tvrdi da za to apsolutno ne postoje ni arheološki ni istorijski dokazi. Tezom da se Južni Sloveni nalaze u Podunavlju još od paleolita, Alinei je praktično srušio zvaničnu indoevropsku teoriju.
Opisujući slovenski areal danas, on tvrdi da Sloveni još uvek geografski i etničko-jezički zauzimaju polovinu zapadne Evrope. Smatra da su Sloveni oduvek bili na tim prostorima, od dubokog paleolita.
Po njegovom i mišljenjima drugih lingvista, gde navodi i Jerneja Kopitara, Sloveni su zauzimali ogroman prostor – od Baltika, preko severne Italije sve do Male Azije, a narode kao što su Veneti, Tribali, Tračani, Pelasti, Frigi, Liki i Lidi smatra praslovenskim korpusom.
To je jedan od razloga zašto Alinei misli da je „potrebno raščistiti jednu od najapsurdnijih posledica tradicionalne istorijske hronologije, onu koja tvrdi da su Sloveni kasno stigli na istorijsku scenu Evrope i u isto vreme uspeli, sasvim neobjašnjivo, da zauzmu ogromne prostore na kojima i danas žive”. Jedini logičan zaključak može da bude da su upravo Južni Sloveni bili originalni pokretači nove zemljoradničke revolucije, zanata, umetnosti, religije, jezika i prvih urbanih kultura Evrope u Podunavlju.
Alinei smatra da je južnoslovenska grupa najstarija, tj. da „ne postoji nikakav severni slovenski jezik već su se zapadni i istočni slovenski jezici nezavisno razvili iz južnoslovenskih. Primogenost južnoslovenskih jezika nalazi u dokazima da oni lingvistički obuhvataju i istočne i zapadne, te tako predstavljaju zajednički imenitelj svih slovenskih jezika“.
Nasuprot ranijim teorijama o primogenosti germanskih naroda, Alinei decidirano kaže da su oni u stvari prihvatili tekovine neolitske kulture Balkana, pa tako i deo jezičke kulture Južnih Slovena, što je tvrdio i američki lingvista Moris Svadeš, rekavši da se grana germanskih jezika izdvojila iz slovenskih jezika.
Da bi ilustrovao svoju tezu o ranom paleolitskom nastanku jezika, kao i dokazao mogućnost datovanja jezika sinhrono sa arheologijom, Alinei je sačinio tri liste slovenskih reči iz perioda paleolita, mezolita i neolita koje praktično predstavljaju najstariji supstrat evropskih jezika.

Interesantno je da Alinei stavlja starolatinski, starogrčki i staroslovenski u istu hronološku ravan, naglašavajući da su svi oni pozajmljivali jedni od drugih.


U svom radu on žustro polemiše o prethodnim teorijama i kaže da su judeohrišćanska i pangermanska teorija neoprostivo zaustavile razvoj lingvistike, skrativši starost jezika na 5.000 godina, nasuprot antropološkim dokazima da je jezik verovatno stariji od 50.000 godina.
Za nas najvažniji i najinteresantniji deo njegovog rada jeste činjenica da je neolitske kulture Podunavlja opisao kao „prvobitnu jezičku orbitu Evrope“.
Za srpsku lingvistiku, arheologiju i istoriografiju ova teorija, kao i njeni naučni zastupnici, od ključnog je značaja jer su Podunavlje i Srbiju vratili u centar interesovanja i proučavanja naučnih krugova zapadne Evrope.
Konačno, teorija Marija Alineija, povezujući civilizacijski  kontinuitet od paleolita do danas, otvorila je put za nova istraživanja na polju srbistike – kako se srpski jezik više ne bi posmatrao kao izgubljen i utopljen u nekom imaginarnom prostoru i vremenu.
(Politika.rs)

недеља, 21. јул 2019.

Монструозни план Немачке пред Први светски рат: Србија мора бити масакрирана

Хитни апели руског министра спољних послова, а касније и телеграми руског Цара, непрестани предлози сир Едварда, упозорења италијанског министра спољних послова и италијанског амбасадора у Берлину, моји ургенти савјети – све је ово било узалуд, јер је Берлин инсистирао да Србија мора бити масакрирана



Уништење Србије планирано је и нажалост покушавано од стране Запада скоро цио вијек. Након што смо јуче објавили отворено писмо посланика Бундестага Вилија Вимера тадашњем канцелару Њемачке Герхарду Шредеру о сједници држава НАТО на којој је јасно назначено да „Србија мора бити уништена„, ево још једног доказа о монструозном плану уништења српског народа, из 1914. године, такође из редова њемачких дипломата.

Амбасадор Њемачке у Лондону од 1912-1914. године кнез Карл Лихновски
Количина мржње према једном народу, коју можете прочитати као свједочење из прве руке, потпуно је несхватљива људском духу. За Први свјетски рат окривљен је само један човјек – српски матурант Гаврило Принцип. Окривљена је потом и Србија. Тиме је српски народ постао једини народ у историји гдје је џелат окривио жртву за све ужасе које јој је приредио.


Данас вам преносимо дјелове мемоара њемачког амбасадора у Лондону кнеза Карла Макса Лихновског, који је у Великог Британији боравио од 1912. године па до почетка Великог рата 1914. године. Његови мемоари представљају истинско свједочење и доказ ко је заиста крив за погибију 20 милиона људи, међу њима више од трећине српског народа.
У књизи „Криви!“ Открића кнеза Лихновског“ (Guilty! Prince Lochnowsky’s desclosures), аутора К.А. Мекардија, он свједочи како су текли дани јулске кризе, непуне двије недјеље након „видовданског пуцња“. Кнез свједочи да су упркос ургенцијама Русије, Велике Британије па и пристанку Србије на скоро све тачке ултиматума, Њемачка била та која је подстрекивала Аустрију на рат. Ријечи које је користила како би описала своје намјере по питању Србије и српског народа далеко су од сваке дипломатије.












Из мемоара кнеза Лихновског

„Берлин је наставио да инсистира да Србија мора бити масакрирана!“, цитира директиву Берлина њемачки амбасадор у својим мемоарима.
Послије сто година, вријеме је коначно да се прави кривци изведу пред суд историје и народа.


Лихновски открио велику тајну Њемачке

Своје мемоаре Лихновски је написао за приватну употребу, показавши их у пуном повјерењу само неколицини својих пријатеља. Да није било једног од њих, улога њемачке дипломатије би до данас остала тајна – његове папире међутим, један од пријатеља показао је другим официрима. Лихновски је покушао да све копије повуче, али је већ било касно, они су доспјели у јавност.
„Инцидент који је довео до објављивања ових мемоара свијету, заиста је био несрећан случај за кнеза Лихновског, али је још несрећнији за њемачке владаре, чија је кривица присиљавања цијеле Европе на рат за сва времена утврђена очигледним доказима које је пружио њихов амбасадор. Никада раније није пруски милитаризам овако огољен и очигледно приказан, још од оних дана када је Бизмарк цинично признао да нема никаквих скрупула да изврши превару како би Француску присилио на рат“, наводи аутор књиге „Криви!“, из које смо и узели цитате амбасадорових мемоара.
Кнез Лихновски се дошао у Енглеску у новембру 1912. године и остао на функцији амбасадора Њемачке све док између Велике Британије и његове земље није објављен рат у августу 1914. године. Он сам, истиче се у тексту, играо је важну улогу у дипломатским догађајима.


Балканска конференција 1912. године

Прво његово дипломатско учешће као новог њемачког амбасадора било је око Балканских ратова. Позиција Њемачке и других Великих сила већ је видљива.
„Недуго по мом доласку у Лондон 2912. године, сир Едвард Греј је предложио да неформално размијенимо мишљења, како бисмо спријечили да се Балкански рат прошири у Европски рат, јер смо почетком рата нажалост одбили предлог владе Француске да се придружимо декларацији незаинтересованости и непристрасности када су у питању Велике силе.












Корице књиге „Криви!“ К.А. Мекардија

Британски државник је од самог почетка тврдио да нема никаквих интереса око Албаније, и да због тога неће улазити поводом овог питања у рат. У његовој ‘улози’ ‘поштеног мешетара’ он ће своје напоре посветити посредовању и покушају да изглади потешкоће између двије групе. Он се стога, ни на који начин није ставио на страну сила Антанте и током преговора, који су трајали око осам мјесеци, изразио је добру вољу и снажан утицај како би се остварило разумијевање“, пише Лихновски и истиче:


„Али ми смо, умјесто да заузмемо позиције какве је заузела Енглеска, непромјењиво задржавали гледишта које нам је диктирао Беч. Гроф Менсдорф је предводио Тројну алијансу у Лондон и ја сам му био подршка. Мој је задатак био да подржим његове предлоге.












Извод из неформалних разговора сир Едварда Греја и кнеза Лихновског о Балканским ратовима

У свакој тачки, укључујући Албанију, српске луке на Јадранском мору, Скадар, као и у погледу одређивања албанских граница ми смо били на страни Аустрије и Италије, док се сир Едвард Греј сасвим мало приклањао уз француске или руске ставове. Напротив, он је скоро увијек држао нама страну, како не би пружио никакав изговор за рат. Такав изговор је касније обезбиједио покојни надвојвода“.


Србија пристала на ултиматум али није довољно – ми смо притискали да буде рат!

Њемачки амбасадор јасно наводи како је текла ситуација након убиства Франца Фердинанда и чувеног ултиматума који је Аустроугарска упутила Краљевини Србији. Сам кнез се залагао за мир, али како ће се касније и сам изненадити то је било супротно политици његове земље.
„У почетку сам притискао да се од стране Србије пошаље што помирљивији одговор, јер руска влада није оставила сумње у обзиљност ситуације.
Одговор Србије је био у складу са британским напорима. Господин Пашић је у ствари прихватио све (из ултиматума) осим два захтјева за која је изразио спремност да преговара. Да су Русија и Енглеска жељела рат за који ћемо бити окривљени ми, био би довољан само наговјештај Београду и нечувена аустријска нота (улиматум) би остала без одговора“, пише Лихновски и додаје:


„Сир Едвард Греј је прошао кроз одговор Србије заједно са мном, и истакао помирљив став Владе у Београду. Тада смо расправљали о његовој могућој улози посредника, како би се разријешила два преостала захтјева тако да буду прихватљива за обје стране“.












Свједочење Лихновског о ултиматуму Србији и политици Њемачке да инстистира на рату

Амбасадор у мемоарима даље наводи како је планирано да се суретне са француским амбасадором у Лондону М. Камбоном, и италијанским амбасадором Маркиз-Империјалијем, те да ће уз посредовање и сир Греја бити лако доћи до прихватљивог рјешења за двије спорне тачке ултиматума а које су се углавном тицале аустријских званичника који би водили истрагу у Београду.
„Уз добру вољу“, наводи он, „све је могло бити ријешено за један-два састанка“.
Кнез овом реченицом заправо свједочи да је Први свјетски рат у који је било гурнуто 70 милиона људи, и који је однио 20 милиона живота, оставивши за собом пустош, могао бити спријечен за само само два сусрета уз учешће посредничке стране. Њемачкој међутим, није одговорало смиривање ситуације.


„Ја сам ургентно предложио да се ово изведе (састанак), сугеришићи да је у супротном свјетски рат неизбјежан, рат у којем можемо изгубити све и не добити ништа. Узалуд! Речено ми је да је то противно достојанству Аустрије, и да не желимо да се мијешамо у српска посла, већ да то оставимо нашим савезницима.
Наравно, био је потребан само наговјештај из Берлина па да гроф Берхтолд части себе дипломатским успјехом тако што ће прихватити одговор Србије. Напротив, ми смо притискали да буде рат“, наводи у мемоарима Лихновски.

Србија мора бити масакрирана!

Кнез свједочи да је британска страна, након што су пропали њени предлози да се посредује у помирењу, позвала Њемачку да сама предложи рјешење за Србију.
„Након нашег одбијања сир Едвард нас је упитао да ми сами дамо предлог. Ми смо инсистирали на рату“, сјећа се Лихновски.
Њемачка се није дала наговорити ни на шта друго, иако по свједочењу самог амбасадора, она није имала никакве добити од рата Аустрије и Србије.


„Утисак је бивао све снажнији јер смо жељели рат по сваку цијену… Иначе наш став, по питању које нас се директно не тиче, био је неразуман. Хитни апели и коначне изјаве М. Сазонова (руског министра спољних послова), а касније и позитивно скромни телеграми Цара, непрестани предлози сир Едварда,упозорења Сан Ђулијана (италијанског министра спољних послова) и Болатија(италијанског амбасадора у Берлину), моји ургенти савјети – све је ово било узалуд, јер је Берлин инсистирао да Србија мора бити масакрирана“, наводи Лихновски.












Одлука Берлина да „Србија мора бити масакрирана“

Овај „захтјев“ Берлин није испоручио само једном. Како се види из његових мемоара, Њемачка се није могла убиједити у ништа друго:
„Берлин је наставио да инсистира да Србија мора бити масакрирана!“

Њемачка добила што је хтјела: Трећина Србије у масовним гробницама

Мемоари кнеза Лихновског свједоци су кривице његове земље за страву коју су жељели и припредили једном народу. Он је кривицу Њемачке јасно сумирао. Из његових свједочења се види да је Њемачка била она која је  подстрекивала Аустрију да ступи у рат. Док је Гаврило Принцип све четири године рата мучен у тамници као кривац, истински кривац мучио је и њега и његов пропаћени народ.
„Ми смо охрабривали грофа Берхтолда да нападне Србију, иако Њемачка није имала никаквих интереса у томе, и опасност од свјетског рата нам је морала бити позната – да ли смо знали садржај ултиматума или не – не прави никакву разлику.
У данима између 23. јула и 30. јула 1914. године, док је М. Сазонов недвосмислено изјављивао да Русија неће толерисати напад на Србију, ми смо одбили британске предлоге да посредују, иако је Србија, под руским и британским притиском, прихватила скоро све из ултиматума, и иако је договор око двије спорне тачке могао бити лако постигнут, и гров Берхтолд чак спреман да прихвати одговор Србије“, пише кнез Лихновски у мемоарима који су запањили свијет.












Свједочење Лихновског да Њемачка не попушта у својој намјери да се уништи Србија

Он наводи и колико је било залагање Русије и руског цара Николаја да се спаси Србија од рата, а који је сам цар касније платити животом. Ни царева заклетва није више могла да заустави Њемачку, они су се били намјерили на српски народ.
„30. јула, када је гроф Брехтолд хтио да попусти, ми смо, иако Аустрија није била нападнута, одговорили на једва постојећу руску мобилизацију тако што смо послали ултиматум у Петерсбург и 31. јула објави рат Русима, иако се Цар заклео својом ријечју да док год преговори буду у току ниједан човјек неће марширати – тако смо ми намјерно уништили могућност за мирним разјешењем“, свједочи кнез.
Већ до краја августа скоро цијела Европа ће бити гурнута у рат.
„Мисија кнеза Лихновског се завршила а њемачки владари су добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, мушкарци, жене, дјеца леже измасакрирани у гигантским масовним гробницама ископаних зато што су њемачки владари то жељели“, наводи аутор књиге „Криви!“
Извор: IN4S.NET