Saznajte šta su posle Cerske bitke o Srbima zapisala dva austrougarska vojnika!

FOTO: WIKIPEDIA

Bitka na Ceru bila je velika pobeda Srbije ali i, možda još važnije, prva pobeda saveznika u Velikom ratu, ona koja je pokazala da se na malu balkansku državu stisnutu između neprijatelja, oslabljenu od Balkanskih ratova i izolovanu od saveznika, i te kako može računati!
O ovoj pobedi u danima koji su usledili pisali su i novinari, i književnici i vojnici… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti srpskog naroda došla je upravo sa neprijateljske strane.

Ovo su posle Cerske bitke zapisala dva austrougarska vojnika:

„Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska – ne, razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali čitave kolone komore ili gazili u rovovima pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske.

Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila-volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu.”

Egon Ervin Kiš, austrougarski vojnik i pisac

„Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.”

Alfred Kraus, austrijski general

* Svedočanstva je originalno objavila Politika u sklopu obeležavanja 100 godina od Cerske bitke

ДАНКА РАДОВАНОВИЋ: Срби у руској књижевности:

„Много је тамо занесењака.
Скоро су сви занесењаци...“

Од првих деценија 19. века до наших дана руски писци у својим делима пишу о Србима. Привлачи их непрекидна и неуморна борба српског народа против разних завојевача, привлачи их национални колорит далеке братске земље и егзотични ликови Срба који су долазили на школовање у Русију или се трајно у њој настањивали. Russia Beyond представља ексклузивно истраживање Данке Радовановић, које је било 2015. године објављено у нашем штампаном додатку РМагазин у Недељнику.

Карађорђе и Милош

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837) први је међу руским писцима имао прилике да се непосредно упозна са српским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије, где је песник једно време провео у прогонству. Тамо је слушао приче о ћерки вожда Карађорђа и посветио јој стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Као и сваки песник романтизма, Пушкин је био фасциниран мушким јунаштвом, женском лепотом, јужњачким карактером, несвакидашњим историјским догађајима и супротностима које се међусобно допуњују. И Карађорђеву ћерку он је доживео као сушту супротност своме оцу, „злочинцу и јунаку” достојном и ужасавања и славе. Она, лепа Карађорђева кћи, од играчака је имала нож, и то „наоштрен братоубиством”, али је бурно доба свога оца управо она искупила својим „смиреним животом пред небесима”.
Посветио је Пушкин песму и самом Карађорђу. У „Песми о Георгију Црном” („Песнь о Георгии Черном”) он у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима, што га је коштало живота. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га.
У песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), опет у стилу јуначких песама, Пушкин пише о томе како Вујић упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише...” Али и Милош Обреновић се борио против Турака, па је и он заслужио Пушкинову пажњу, у песми „Војевода Милош” („Воевода Милош”). Колико се Пушкин прожео духом српског устанка довољно говори почетни стих ове песме: „Над Србијом смилуј се ти, Боже”, и њен завршни стих: „Стари Србин, војевода Милош”.

Милош Обреновић / Wikipedia

 

Најпознатији Србин у руској књижевности

Поручник Вулић у делу Михаила Јурјевича Љермонтова (1814-1841) „Јунак нашег доба” („Герой нашего времени”) познат је пре свега захваљујући томе што поменуто Љермонтовљево дело улази у списак обавезне школске лектире, не само у Русији, него и другде у свету где се изучава руска књижевност. Поглавље са поручником Вулићем носи назив „Фаталиста”. Радња се одвија на Кавказу, где је у друштву руских официра и један егзотични Србин, поручник Вулић. Он се разликује од Руса по дугачком носу (то је, по Љермонтову, карактеристика српске физиономије), али по духу се потпуно уклапа у друштво руских официра. Расправља са њима о људској судбини, клади се и игра руски рулет, желећи да докаже да човек умире кад он пожели, а не кад му судбина одреди. Главни јунак Љермонтовљевог дела, туробни Рус Печорин, примећује отисак смрти на Србиновом лицу, и инсистира на томе да ће овај колико данас умрети, иако је преживео руски рулет. Српском официру није право, али се кобни предосећај руског „фаталисте” ипак обистињује – исте вечери пијани козак посекао је сабљом поручника Вулића. Последње Вулићеве речи биле су: „У праву је“. Човеку који је искушавао судбину било је одређено да умре тог дана. Храбри поручник умро је неславном смрћу од руке пијанице, посечен сабљом којом је пре њега убијена свиња.

Вампири га јурили до зоре

Колорит српског поднебља изванредно је дочарао гроф Алексеј Константинович Толстој (1817-1875). Он је у младости на француском језику написао приповетку „Породица вампира” („La famille du vourdalak”). Приповетка је остала необјављена, и тек после његове смрти је угледала свет у преводу на руски језик („Семья вурдалака”). Главни јунак приповетке, француски маркиз Д‘Ифре, прича „истиниту причу” из своје младости. Давне 1759. године путовао је из Париза у Молдавију преко Србије. Предах и преноћиште нашао је у једној српској сеоској кући. Тога дана када је маркиз дошао, у осам сати увече истицало је десет дана откако је домаћин куће, стари Горча, кренуо са другим храбрим Србима у хајку на турског разбојника. Синовима је рекао да, ако се не врати у року од десет дана, треба да га прободу глоговим коцем јер ће то значити да се преметнуо у вампира. Тачно у осам увече Горча се појављује из шуме. Сви се питају да ли је прошло десет дана или се домаћин вратио на време...
„Вампири, драга моја господо, најрадије сишу крв својих рођака и најбољих пријатеља, који, када умру, такође постају вампири. Очевици кажу да су се тако у Босни у вампире претварали житељи читавих села“, говори пишчев јунак.
Горча се вратио, али се чудно понаша. Не жели да се прекрсти нити да прочита молитву. Затим ноћу долази у облику мртваца и убија свог малог унука. Француз, приморан да настави пословни пут у Молдавију, тешка срца одлази и одваја се од Горчине ћерке Зденке, праве словенске лепотице, скромне и смерне девојке стидљивог погледа.
Након годину и по дана маркиз се враћа у Париз истим путем и одлучује да сврати у то село. Најпре долази у манастир, где од монаха сазнаје за проклетство које је повампирени Горча пренео пре свега својој породици, а затим и целом селу. Не обазирући се на упозорења монаха, Француз ипак одлучује да одседне у некадашњој Горчиној кући, јер је пожелео да види Зденку. Био је то за маркиза Д‘Ифреа најужаснији и најјезивији догађај у животу. Он се живо присећа како повампирена Зденка покушава да га заведе док га кроз прозор посматрају вукодлаци и вампири међу којима препознаје Горчину породицу. Лукавством успева да се одвоји од Зденке и да узјаше коња. Захваљујући препредености и храбрости, брзини свога коња и срећној судбини, маркиз успева да побегне од гомиле вампира која га је вијала све до јутра.
И поред тога што су главна тема вампири, Алексеј Толстој није пропустио прилику да речима свога главног јунака искаже и мишљење о Србима као народу: „Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност“.

Постоје две Србије

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје. Ево шта Достојевски пише о већ поменутим Пушкиновим делима: „Ја бих оним високообразованим Србима од којих су многи са неповерењем гледали Русе показао, на пример, Пушкинову песму ’О Црном Георгију’ или ’Песму о бици код Зенице Велике’. То су два ремек-дела, најкрупнији драгуљи Пушкинове поезије (и баш зато су потпуно непознати у нашим школама не само ученицима, него, врло могуће, и учитељима. Они ће сада први пут чути да су то велика ремек-дела, већа него ’Кавкаски заробљеник’ или ’Цигани’). А свакако је још прошле године требало увести ове песме у наше школе. Уосталом, судећи по томе како се сада ствари одвијају, тешко да ће Срби ускоро сазнати за овог најмање познатог од свих руских великана – мислим да тако можемо дефинисати нашег великог Пушкина”.

Фјодор Михаилович Достојевски / Wikipedia

Достојевски је, као и многи други руски мислиоци, о Србима и уопште Словенима размишљао пре свега кроз призму улоге коју би Русија требало да има у словенском свету. У „Пишчевом дневнику“ 1877. године он у том контексту помиње рат између Срба и Турака и српско-бугарске односе. Наиме, у Москву су стигле избеглице, девојчице Српкиње и Бугарке од 8-9 година. Примило их је Покровско друштво милосрдних сестара. Писац каже да му је пријатељ причао како српске девојчице седе у једном ћошку собе, а бугарске у другом. Оне међусобно нити се играју, нити разговарају. Када су српске девојчице упитане зашто неће да се играју са бугарским, оне одговорише: „Ми смо им дали оружје да крену на Турке заједно са нама, а они су сакрили оружје и нису кренули на Турке“. „Ако мале девојчице од 8-9 година – пише Достојевски – говоре таквим језиком, значи да су то преузеле од очева, а ако такве речи већ прелазе од очева на децу, значи да међу балканским Словенима влада несумњива и страшна мржња. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у предањима и чувају у песмама, и без огромног центра који их спаја, тј. без Русије, не би било сагласности међу Словенима, нити би они сами опстали. Нестали би са лица земље, шта год да машта српска интелигенција или разноразни европеизовани Чеси... Много је тамо занесењака. Скоро сви су занесењаци...“
Занесењацима је Достојевски називао чиновнике који су сматрали да уколико Русија ослободи Словене, „то ће бити искључиво у корист Русије, она ће их окупирати и лишити ‘толико славне и очигледне политичке будућности‘“. Великом руском писцу, и не само њему, најтеже су падале оптужбе да Русија брани словенске народе ради сопствене користи и из освајачких побуда. „Али проћи ће време и појавиће се спасоносна реакција; ти Срби који су сада сумњичави, ипак су у дубини душе ватрени родољуби. Они ће се сетити погинулих Руса, који су живот дали за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух оставиће своје трагове у њиховим душама, из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја”.
Као и данас, и тада је у Србији била актуелна разлика између „сналажења” у лавиринтима политике и народних надања. Ту разлику је Фјодор Михаилович јасно сагледавао и сажето изложио: „Постоје две Србије: Србија ’горња’, ватрена и неискусна, која још није довољно живела и радила, али страсно машта о будућности и већ је препуна партија и интрига... Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им”.

По српском рецепту

Егзотику далеке балканске земље најлуцидније је описао велики руски писац друге половине 19. века Николај Семјонович Лесков (1831-1895), у мало познатој причи „Уништавање стеница” или „Стеницомор” („Клоподавие”). Главни лик, јерођакон Видубецког манастира Созонт, затечен је ујутру у својој монашкој келији са женском особом, која је у паничном страху и неглижеу изјурила и нестала без трага и гласа чим је у келију закорачио еклисијар да види зашто отац Созонт не долази да служи литургију. Затечен у кревету спремљеном за двоје, са изгужваним јастуцима и постељином, отац Созонт сву кривицу пребаци на економа, који није хтео да му обезбеди никакво средство против стеница, па је, ето, морао сам да их уништава како зна и уме. Све рецепте је испробао, а кад ништа није помогло, сетио се како је једном о празнику у богословском училишту за трпезом чуо разговор студената из Србије о обичајима у њиховој родној груди. Ево његовог објашњења: „Српска земља, као и цело Подунавље, обилује стеницама. Али житељи тих нама једноверних крајева знају све тајне ових сладокусаца. Стеница је блудан и женољубив инсекат, и најусрдније се припија уз тело жена под чијом кожом има мало више масноћа, и те масноће привлаче стенице својом слашћу и аромом. Знајући то, Срби после исцрпљујуће борбе са стеницама доведу у своју постељу неку пуначку женицу, и стеница све своје рилице забија у њено тело, а затим, насладивши се женском телесином, осећа одвратност према мушком телу и оставља на миру оце и братију чак и када спавају сами”.
После таквог образложења Лесков даље описује поступак свога јунака: „Знајући да су Срби побожан народ, коме су туђе лутеранске лажи и јелинска прелест, о. Созонт одлучи да рескира и примени српско средство ради сопственог спасења, које би према својој вери и задобио да брзоплети отац еклисијар не поплаши женицу, одабрану међу предусретљивим верницама, и то управо у јеку уништавања стеница”. Једна од одлука које је црквени суд донео тим поводом гласи овако: „Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима”.
Током 20. века о Србима су писали многи руски аутори. Познати писци Леонид Андрејев, Валентин Пикуљ, Јулиан Семјонов и Едуард Лимонов обратили су посебну пажњу на важне догађаје из новије историје српског народа.

Загрцнуће се Турчин

О Србима је писао Леонид Николајевич Андрејев (1871-1919), родоначелник руског експресионизма. Главни јунак његове приповетке „Странац“ („Иностранец“) из 1901. године је Србин Рајко Вукић, низак и жилав студент орловског носа и оштрог подбратка. Аутор о њему говори с очигледном симпатијом. Рајко се нашао у Русији када је у Србији избио рат против Турака. Он воли своју малу Србију у коју не може да се врати. Тугује за сваким убијеним Србином, срце га боли за израњављеном отаџбином. „Када је био трезан, он је ћутао, а када би попио мало вотке почео би на смешном и изврнутом језику ватрено и упорно да прича о Србији... Он је тако хвалио малу и слабашну Србију да су сви умирали од смеха и намерно га задиркивали... Као ову харингу узеће је Турчин и прогутати“, подсмевали су се студенти Рајку. „Загрцнуће се“, одговорио би Рајко.

Леонид Николајевич Андрејев / Wikipedia

Касније, 1914. године, у делу „Реч о Србији” („Слово о Сербии”), Андрејев пише: „Рат је почео од Србије, Србин је први убијен у овој великој борби народа и то ће историја забележити. Од тог првог убијеног Србина, па све до Србина убијеног јуче и данас, четири месеца се мужевно бије мали, усамљени, јуначки народ на челу са својим краљем Александром, који је двапут био рањен и једва избегао смрт и васкрсавао само да би поново јуришао у нове битке и подвиге”.
Дирљиве су Андрејевљеве речи о односу српског народа према Русима: „Ево шта још немојте заборавити када размишљате о Србији: у Србији нас воле ватреном, искреном, скоро нежном љубављу. Ко год да сте, пробајте да пропутујете њеним окрвављеним пољима и планинама..., Имаћете утисак да сте владајући кнез, пророк или чак сам анђео – такву љубав и поштовање указаће вам овај измучени народ! Последњи тепих ће прострти под ваше руске ноге, од својих гладних уста откинуће последње парче хлеба и са божанственом дарежљивошћу сиромаха угостиће вас, најдражег госта из миле Русије. Када се моле Богу, кога они помињу пре своје деце? – Русију. На коју страну гледају њихови мученици, чекајући хиљаду година да их обасја сунце? На коју страну се отимају уздаси и лију сузе мајки измучене деце? Онамо иза плаве магле, где сијају на небу златне куполе Московског Кремља“.

Руси и Срби се увек боре до краја

О Србима у Првом светском рату пише још један руски писац, љубимац совјетских читалаца Валентин Савич Пикуљ (1928-1990). Тираж његових књига за живота је достигао 20 милиона, а досада је већ премашио 500 милиона примерака. Главни јунак његовог култног историјског романа „Имам част. Исповест официра Генералштаба” по мајци је Србин, и један део радње се одиграва у Југославији, где је он био сведок политичких интрига које су довеле до Првог светског рата, познавао је пуковника Аписа и учествовао са њим у Мајском преврату. Чак је сопственим рукама избацио тело краља Александра кроз прозор.

Драгутин Димитријевић Апис / Wikipedia

Драгутина Димитријевића Аписа аутор описује као „мрачног поручника“ за кога су „сви краљеви на свету били јефтинији од репе на пијаци“. Лепо је бити Србин, али није лако – каже Апис, пијући за „последње Обреновиће“. „Он са злочиначким изразом лица дохвати флашу за грлић, као да стеже неког за врат и спрема се да га удави. Ракија је била љута, пилићи масни, а сир сувише јак“ – тако Пикуљ описује сусрет свог јунака са Аписом. Са друге стране, Милан Обреновић је „зеленаш, хвалисавац, шпекулант, пијаница, коцкар, издајник народа, развратник, кукавица...“ Према Обреновићима писац осећа гађење и отворену мржњу, док према Карађорђевићима гаји очигледне симпатије.
О карактеру и особинама српског народа Пикуљ пише: „Скромност није лична врлина, то је национална црта свих Срба који имају самопоштовање... Поверење и поштење Срба ушли су у пословицу. Још једна пријатна црта српског карактера је то што се не занимају за туђи живот... Стари краљ Петар Карађорђевић тумарао је по граду без обезбеђења, улазио у кафане, испијао пиво, прелиставао новине. Нико се није окупљао да га посматра, као што би се догодило у Русији када би наш цар отишао у крчму. Србима је то свеједно! Ако се краљ ужелео пива, нека пије; ако му је занимљиво шта пише у новинама, нека чита... Петовековна борба са непријатељима уобразила је Србе – они зато не подносе када се неко меша у њихове ствари, али ни сами не гурају нос у туђе”.
Пикуљев јунак је доживео и Други светски рат, у коме је и погинуо, уступивши цивилу своје место у авиону, када је совјетска команда издала наредбу о евакуацији. Русија је тада – пише Пикуљ – слала Србима храну, одело, лекове и војну помоћ. Српски војници су дочекивали Русе узвицима „Живели руски војници“ и „Живела Црвена армија“. „Једна српска старица је издалека дошла боса по снегу да види Русе па да умре. Када их је угледала, пала је ничице као пред иконама, и плачући, покушавала дугом седом косом да очисти прашину са чизама наших војника...“
Милиони руских читалаца прочитали су, између осталог, и ове Пикуљеве речи: „Хитлеру су се супротставили многи народи, али, реците, где је наишао на најјачи отпор? Само код јужних Словена и у Русији. Може се рећи да су само Руси и Срби способни да се боре до краја, јер их је велика мајка историја научила да се никада не предају”.

Шпијунске приче у пролеће 1941.

Што дубље залазимо у 20. век, помињање Срба у руској књижевности све више је везано за њихове ратне подвиге и страдања. О Србима у Другом светском рату писао је Јулијан Семјонович Семјонов (1931-1993), творац чувеног лика руског обавештајца убаченог у сам врх Трећег рајха, Максима Максимовича Исајева, Немцима познатог под именом Макс Ото фон Штирлиц. Касније је Штирлиц постао главни јунак легендарне ТВ серије „17 тренутака пролећа” („17 мгновений весны”), а затим, до дана данашњег, и непресушне серије руских вицева. Радњу једног од романа о Штирлицу Семјонов је сместио у Југославију и Београд као њен главни град. Роман се зове „Алтернатива (пролеће 1941)” („Альтернатива (весна 1941)”).

Јулијан Семјонович Семјонов (десно) / Wikipedia

Као и у другим својим романима, Семјонов комбинује историјске и измишљене личности, историјске догађаје и замишљене сцене. На пример, пише о југословенском војном аташеу, пуковнику Максимовићу, и његовом разговору са Стаљином. Максимовић у роману никако не може да се осећа лагодно док разговара са Стаљином. Сам је себи смешан и незграпан. Плаши се да речи совјетског руководиоца не схвати погрешно и да их погрешно не пренесе. А Стаљину се овај српски пуковник допао. „Личи на Руса... Отворен је као Руси. И тући ће се до смрти, као што је и рекао. Очи су му добре, чисте, право гледају, не врдају. Таквим очима се може веровати“ – тако Семјонов описује Стаљинове мисли.


У роману се, поред осталог, приказују односи између Срба и Хрвата у Југославији пред почетак Другог светског рата, и наглашавају се различити политички ставови. Писац наводи како су Цинцар-Марковић и регент Павле сматрали да је Русија највећи непријатељ Југославије и да моћ и близину Совјетског Савеза треба само повремено искоришћавати. Наводи и речи једног „левобуржоаског лидера“, Драгомира Јовановића: „Ми смо земља чудака; саткани смо од супротности које се међусобно потиру: наша власт жели сарадњу са Немачком, наша војска жуди за Енглеском, а целокупно становништво наше земље отворено показује своју љубав према Совјетском Савезу”.

Криви су што бране своје шљивике

Едуард Лимонов / Rodrigo Fernandez/Wikipedia

Последња деценија двадесетог века. Опет рат у српским земљама. И опет Срби у руској књижевности. Савремени руски писац Едуард Венијаминович Лимонов (рођен 1943) боравио је 90-их година на ратиштима бивше Југославије, чак је и пуцао из српског оружја у правцу непријатељских положаја. Лично је упознао Ратка Младића, Радована Караџића и Војислава Шешеља, а о том периоду написао је збирку приповедака у новинарском стилу под називом „Смрт“, објављену 2008. године. Лимонов описује сусрет са прогнаним Србима и разговор са њима испред хотела „Славија“ у Београду 1993. године:
– Бако, одакле сте побегли? ...
– Из Сиска. – Старица премешта штаке, мршти се, и изненада почиње да плаче. – Зашто сте нас ви, Руси, оставили?
– Јељцин је усташа! – одлучним гласом рече стари сељак с качкетом, сув као старо квргаво дрво.
Овакву изјаву касније сам чуо у разним крајевима Србије... „Усташа“ – то је за Србе горе и од ђавола.
– Јељцин је усташа! Зашто не склоните Јељцина? – јеца старица на штакама.
– Русија мора да нам помогне! Ви сте јачи од свих! – каже девојка у некаквој јадној ружичастој јакници...
– Ви, Руси, имате атомску бомбу! Зашто не зауставите убиство Срба? Ми смо ваша православна браћа...
– Напиши како ми живимо. Ми нашој влади не требамо, ми хоћемо кући.
– Куће су нам преотели!
Лимонов пише о животу тих избеглица. Они га и сами моле да запише ко су и одакле беже, ко им је погинуо, а ко протеран, и да фотографише сву беду у којој живе. Писац зна да је све то узалуд, да им то неће помоћи, али не жели да им ускрати зрачак наде и записује све, до најситнијих детаља.
Помиње Едуард Лимонов и судбину појединих важних личности из тог периода. Неки су убијени, неки су у затвору, а неки се крију. „Испоставило се да су сви они подједнако криви у очима Европљана и Јенкија. Криви су зато што су бранили своје рођене планине, своје куће, шљивике и винограде”.

Преузето са: https://rs.rbth.com/

Манастири и цркве Светога Саве

Целокупна Савина ктиторска делатност од непроцењивог је значаја за све Србе

Ктиторска делатност Светог Саве обухвата његов рад на обнови и подизању бројних цркава, манастира и других верских објеката у Србији, на Светој гори, у Солуну и Палестини.

Свети Сава благосиља Српчад, уље на платну, Урош Предић

Своју ктиторску делатност Сава је започео у Ватопеду где је даривао овај манастир у ком је боравио. Још пре него што му се придружио отац, монах Симеон, Сава је у Ватопеду изградио три параклиса. Први, који се налазио иза главне манастирске цркве, посветио је рођењу Богородице, други Светом Јовану Златоустом и трећи преображењу Спасовом који је подигао у великом пиргу. Подигао је монашке келије у Ватопеду и обновио Цркву Светог Симеона Богопримца у Просфори која је била у власништву Ватопеда.

Ватопед, Света гора

Свети Сава и Симеон су бринули и о неколико других светогорских светилишта. Приликом обиласка светогорских манастира они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Њихови поклони су се састојали од злата, али и драгоцених богослужбених предмета. Неколико месеци након што се Савин отац, Стефан Немања, сад већ монах Симеон, прикључио сину, заједнички су отпочели посао на оснивању српског манастира на Светој гори.

Да би извели овакав подухват Сава и Симеон су прво морали да добију одобрење надлежних власти — светогорског протата и византијског цара.Приликом обиласка Свете горе запазили су опустели грчки манастир Хеландарион (Хиландар на српском) и одлучили су да га обнове.
Јуна 1198. цар Алексије III издао је хрисовуљу којом су Хиландар и светилишта у околини (такозвана Милеја) дошла под управу српских монаха.После Симеонове смрти 13. фебруара 1199. Сава је наставио са проширењем Хиландара и успео да му присаједини и опустели манастир Зиг.

Хиландар, Света гора

Након обнављања и организовања манастира Хиландара, Сава је постао ктитор још једне монашке установе — Карејске келије (ћелије) коју је посветио Светом Сави Освећеном. За Карејску келију Сава је саставио и типик чији најважнији део чине одредбе које се односе на обезбеђивање самосталности келије. Током 1199. Сава је постао ктитор још три светогорска манастира:
Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Савина делатност у Ксиропотаму је посебно значајна, где је подигао цркву Светих Четрдесет Мученика и наручио израду живописа.

Манастир Ксиропотам

Манастир Филотеј подигнут је почетком 11. века али је временом опустео и од 1169. губи му се сваки траг у изворима. Сава је помогао обнову манастира чиме је постао његов ктитор. У Солуну је Сава дао велики прилог манастиру Богородице Евергетиде. Приложио је бројне драгоцености и наложио је да се изврше и одређени грађевински радови на манастирској цркви.
У важном центру православног монаштва, Солуну, Сава је био ктитор манастира Филокала у коме је боравио током својих посета Солуну.
По повратку у Србију са моштима светог Симеона, Сава је наставио и развио своју пређашњу делатност сарађујући притом са својим братом, великим жупаном Стефаном Немањићем. Сава је организовао и завршне радове на манастиру Студеници.

Студеница

По завршетку Студенице наредни значајан Савин подухват који је извео заједнички са својим братом, великим жупаном Стефаном, било је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче који је постао прво седиште архиепископије. Завршни радови као и израда живописа објављени су тек након Савиног повратка из Никеје где је постао архиепископ.

Жича

Савини биографи напомињу да је Сава у Србији подигао већи број нових цркава и обновио доста постојећих, што је свакако био део његовог рада на организовању аутокефалне српске архиепископије. Сава је сугурно нешто радио и у Грачаници јер краљ Милутин, који је из темеља обновио ову богомољу, у хрисовуљи помиње своје прародитеље, речју којом су сви Немањићи углавном означавали Светог Симеона и Саву.

Манастир Грачаница

По повратку са првог ходочашћа између 1230. и 1234. године, Сава је отпочео радове на изградњи цркве Светих апостола у Пећи.
Последњи значајан храм у Србији који носи печат Савине делатности је манастир Милешева чији је главни ктитор био српски краљ и Савин братанац Владислав.

У Светој земљи, са циљем да уздигне и осигура положај Српске цркве, Сава је створио и властити манастир као уточиште будућим српским ходочасницима. У овом манастиру Сава је подигао цркву коју је посветио Светом Јовану Богослову.
За време боравка у Палестини 1229. године Сава је дао значајне прилоге грузијским манастирима у близини Сиона. Ту је стекао ктиторско право на помињање у многим манастирима.

Распеће, фреска из манастира Студенице

Као ктитор, Сава је значајно утицао и на развој српске средњовековне архитектуре и сликарства. Читав тринаести век, све до Милутинових освајања грчких територија на југоистоку, носи печат Савине делатности. Сви Савини биографи истичу Савину заинтересованост за сликарство. Живописи у важним сачуваним споменицима, Студеници и Жичи, показују значајан утицај првог српског архиепископа на развој црквеног сликарства у средњовековној Србији. Бирао је оне светитеље који су најусклађенији са идеологијом куће Немањића и његовим личним схватањима.

Преузето са: http://www.carsa.rs/

Потрага Удбе за златом Драже Михаиловића

За Душка Попова шпијунажа у време рата једноставно је била посао као и сваки други, који је обављао на најбољи начин и изашао са сачуваном главом. Српска Удба је преко браће Попов покушала да дође до закопаног четничког злата

КАДА се Други светски рат завршио, Душко Попов млађи, али познатији у обавештајним круговима, брат доктора Ивана Попова примио је врло високо британско одликовање, два одела и комплет веша. Купио је замак у близини Нице и отишао да, као британски држављанин, живи на Азурној обали.

Осамнаест година после рата, маја 1963, у Овчар Бањи појавио се трећи брат Душка Попова, емигрант Владан Попов са причом да зна где је Дража Михаиловић закопао своје злато и ратну архиву. Тајна српска полиција Србије одмах смишља да се прва докопа тог товара блага. Издат је налог краљевачкој Удби да ухапси Владана Попова и од њега, макар и уз подмићивање, сазна где је Дражино злато закопано. Иво Шушњара, начелник Удбе у Краљеву, од овог српског емигранта ништа није сазнао.

ГОДИНУ дана касније 1964. у Овчар Бањи појавио се и Душко Попов лично и са истом причом о Дражином злату. По налогу Животија Србе Савића, начелника Удбе, краљевачки шеф удбаша Иво Шушњара је ступио у преговоре са Душком. Због несигурности по свој живот, Душко Попов је тражио да се разговори воде у Риму, па је Шушњара отпутовао у Вечни град. Годину дана касније срели су се и у Цириху. Читава ова акција је у српској Удби добила тајни назив „Операција Морава“.

Главни проблем у преговорима је био што је Попов тражио гаранције да ће добити проценат од вредности блага. Међутим, ниједног тренутка, браћа Попов, Душко и Владан, српској тајној полицији нису пружили било какав доказ да Дражино благо заиста постоји и да њих двојица заиста знају где је сакривено. И поред тога, Удба Србије је била убеђена да ће преко браће Попов доћи до четничког злата.

КАДА је Удба преко својих адвоката сачинила специјални уговор за браћу Попов, обојица су, и Владан и Душко, затражила аванс од 200.000 америчких долара. Тај новац је од државног шверца цигаретама обезбедио Славко Барт, иначе управник Голог отока. Испоставило се, међутим, да браћа Попов више нису желела да сарађују, па су Војин Лукић и Ћећа Стефановић у пролеће 1965. наредили да се тајна акција „Операција Морава“ обустави.

Попов је престао да се активно бави обавештајним радом, али је повремено позиван у унутрашњу британску агентуру МИ-5 и спољну обавештајну службу МИ-6 ради консултација, када би се за тим појавила потреба. На крају шпијунске каријере одбио је титулу витеза Енглеске.

– Био је већ одликован Орденом Британске империје. Тај орден је, како и приличи његовој репутацији, примио у бару раскошног хотела „Риц“. Прихватио је и Модиглијанијев портрет као захвалницу за службу пружену краљици Мајци. Желео је да живи животом обичног човека. Постао је кум двема нећакама Стуарта Мензијеса, творца британске тајне службе МИ-5. Кад је изашао из МИ-5 као правник био је генерални секретар Европског покрета, сада Европског економског савета. Затим саветник у 120 компанија у Енглеској и Немачкој. Заслужан је за прве споразуме склопљене између „Пежоа“ и немачке индустрије челика. Колико се сећам, водио је и неке финансијске послове у Јужној Африци – открива његов син Марко Попов.

МЕМОАРИ Душка Попова, под насловом „Операција Трицикл“, имали су тридесет издања. Предговор му је написао Ивен Монтегију, познати британски обавештајац и аутор књиге „Човек који није постојао“.

Душко Попов се женио два пута. Први пут са Францускињом Жанин, а други пут са Швеђанком Џил. Четворицу синова, које је добио из ових бракова, назвао је Марко, Дејан, Влада и Омер.

– Мој отац и мајка Џил Јенсен су се срели у Шведској 1961, а венчали 1962. године у Кану у православној цркви. Када смо ми синови рођени, он је већ био човек у годинама. Моја браћа и ја смо ишли у сеоску школу у Опио. А ја сам касније наставио школовање на универзитету у Калифорнији и Флориди. Дипломирао сам у Паризу. Био сам млад да бих са оцем проводио више времена, или да бих са њим одлазио у младалачке авантуре. Обично бих гледао оца како разговара са братом Иваном. Устајали су рано и ћакулали, уз кафу и цигарете. Причали су о својим шпијунским подвизима, јер је мој стриц Иван био очев шпијун у Абверу, под тајним називом Крстарица. После рата стриц Иван је као агент краља Петра, под тајним именом Доктор, пребацивао југословенске емигранте у Енглеску – сећа се Марко Попов.

Једно време је др Иван Попов живео у Риму, где га је краљ Петар посетио 1968. године са сином Александром.

У ПОЗНИМ годинама Попов је волео да провоцира новинаре питањем, на које је сам давао одговор:

– Знате ли – упитао ме је у једном тренутку – ко је најбољи шпијун?

– Онај за кога се никада није сазнало да се уопште бавио шпијунажом – рекао је да би ми скратио муке којима ме је изложио.

За њега је шпијунажа у време рата једноставно била посао као и сваки други, који је обављао на најбољи начин и из њега изашао са највећим могућим трофејом – сачуваном главом.

ДУШКО Попов је умро у свом кревету у Опију, у Француској, од рака кичме, као и његов колега Јан Флеминг, који га је описивао у авантурама Џејмса Бонда. Јан Флеминг је био британски агент и у МИ-6 је у једном тренутку био задужен за праћење и проверавање Душка Попова. Што значи да је био у прилици да види и забележи све подухвате Душка Попова:

– Истина је да је стил живота мог оца на високој нози највише сличан животу литерарног и филмског хероја Џејмса Бонда. Данас постоји јако много сајтова о Душку Попову и Џејмсу Бонду. Ја више верујем да су бројни агенти МИ-6 и планови чувеног „Комитета 20“ дали Флемингу инспирацију за његове шпијунске романе, а да је Душко Попов био само један од тих агената са којима је Флеминг радио – тврди Марко Попов, син Душка Попова.

САМ Јан Флеминг је чезнуо да Џејмса Бонда у телевизијском филму „Казино Ројал“ 1954. године игра британски глумац Дејвид Нивен, који физички највише личи на Душка Попова. Када је направљен истоимени филм 1967. главни глумац је био Питер Селерс. Од свих глумаца који су играли агента 007 највише сличности са Душком Поповим имају Шон Конери и Џорџ Лезенди.

– У једном лисабонском казину мој отац Душко је извео Флемингу један трик. Касније је тај трик и та сцена описана у првом Флеминговом роману о агенту 007 који се звао „Казино Ројал“ – рекао је Марко Попов.

Од десетине филмова о тајном агенту 007 Душко Попов је видео првих пет „Казино Ројал“, „Др Но“, „Из Русије са љубављу“, „Голдингер“ и „Операција Гром“.

У својим мемоарима Душко Попов је написао да би на његовом гробу требало да пише: „Овде лежи Душко Попов, човек који није могао да поднесе сумњу.“ Његови пријатељи су говорили да је можда боље да на споменику пише: „Човек који је новцем Хитлера служио савезнике“.

СВЕТ ОБАВЕШТАЈНИХ ОБМАНА

УЗБУДЉИВ живот Београђанина и Дубровчанина описан је и у књизи „Џејмс Бонд се звао Душко Попов“, аутор је калифорнијски продуцент Стеван Ђ. Петровић, који је једном приликом рекао:

– Душко Попов је био једна од водећих личности у свету обавештајних обмана, рекао је за њега професор сер Џон Мастерман из Оксфорда. Многи светски новинари су за њега написали да је шармантни југословенски плејбој и шпијун. И Французи су на основу Флемингових прича о Џејмсу Бонду, односно Душку Попову направили два филма „Човек из Рија“ и „Човек из Хонгконга“, у којима Душка Попова игра Жан-Пол Белмондо – тврди Стеван Ђ. Петровић.

Извор: večernje novosti

ПОТОП СЕ ДЕСИО НА ЂУРЂЕВДАН: Ево које све тајне крије Винчански календар (ВИДЕО)

Гост емисије ''Аутохтонисти'' је био етнолог Слободан Филиповић, Слободан М. Филиповић је србиста, дипломирани етнолог и новинар који се бави митологијом и палеосемантиком.



Он је у разговору открио по чему се издваја српски календар о осталих, шта је порекло речи ''Хелм'', зашто Срби рачунају време од библијског потопа, као и због чега он више није у употреби. Према његовим речима ''Српски календар'' не рачуна. Он прати и сабира циклусе година, без обзира каква је временска јединица. На тај начин српски календар прати астрономске релације у свемиру и кретање галаксија, као и промене на сунцу и земљи - истиче Филиповић. Поред открића из Лепенског вира и њихове повезаности са античким календарима, којом се потврђује аутохтоности Илира он се осврнуо и на порекло хришчанства и изнео тезу у којој га заједно са хебрејским народом повезује са античким Србима. Филиповић је поред осталог открио да је библијски потоп почео на Ђурђевдан, те да Срби рачунају време од нестанка Панонског мора. Доказ тога постоји у Лепенском виру, јер источни хоризонт лепенског календара указује на све 4 тачке годишњег циклуса тј. годишњих доба, што га везује за хебрејски, о чему говори и свети Августин - тврди Филиповић. 

 К

СРПСКА ЗЕМЉА ОД БЕРЛИНА ДО КАМЧАТКЕ: Историја Лужичких Срба разбија историјске подметачине (ВИДЕО)

Историјски извори и генетика показују да су Срби на Балкану и Срби у данашњој Германији исти народ. И не само то, постоје јасни докази да је велики број српских племена у Лужицу, дошао са Балкана у античко време. Срби су староседеоци и на Балкану и у Лужици, тврде аутори документарне емисије "Ко су лужички Срби" продукције "Србија глобал".



Да ли се српска земља простирала од данашње источне Немачке до Камчатке и од Балтичког до Црног мора, како је могуће да се два најудаљенија словенска племена називају истим именом и да имају сличне ношње, обичаје и топониме…

Аутори емисије користе упоредне изворе, цитирају ауторе који су писали о Србима из Лужица, о борбама са Германима и наводе имена српских војсковођа који су пружали жесток отпор надирању Германа.

Колико смо повезани са Лужичким Србима сазнајте ОВДЕ.

СВЕДОЧЕЊЕ БРИТАНСКОГ ВОЈНИКА како је српска ратница ошамарила италијанског официра

Радио-телевизија Србије у сарадњи са сајтом Восток ексклузивно је објавила ову врло интересантну љубавну причу која у великој мери одсликава револуционарни значај и улогу коју су српске жене војници имале тих ратних година. Прича је настала давне 1917. године у Солуну, током тродневне конференције којој је присуствовао Роберт Нил Стјуарт, тада потпуковник британске војске. Ево извода из дневника британског официра:

Међу припадницима савезничких трупа Срби су били најромантичнији и најживописнији. Прошли су тешке борбе као и остали њихови савезници, али готово без помоћи и без савременог наоружања. Како би одржали бројно стање својих јединица били су принуђени да регрутују и жене. Те Амазонке биле су неустрашиве даме. Упознали су ме с једном од тих ратница чије су храброст, лидерске и војничке способности биле легендарне. Имала је чин пешадијске нареднице. У овом кратком тексту нећу је звати по имену већ по чину.

То је био први пут да сам срео једну савремену Амазонку и то је за мене, онако младог, био запањујућ призор. Претпостављам да је имала између двадесет осам и тридесет година. Била је висока, тамнокоса, оштрих, орловских црта лица и лепог стаса. Видело се да је у доброј физичкој кондицији иако су последице неколико месеци гладовања у планинама биле још донекле видљиве.

Упознали смо се у једном кафеу и она је прихватила позив да вечера са мном. Кад смо се срели на аперитиву пре оброка била се мало дотерала, али њена коса, иако кратко подшишана, није се дала обуздати. На себи је имала, претпостављам, своју најбољу униформу. На грудима је носила неколико одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда, највише српско одликовање за храброст које се ретко додељује. О боку јој је, у каубојском стилу, висио аутоматски пиштољ калибра 45. Кад сам јој рекао да би се можда пријатније осећала ако би оставила оружје, успротивила се.

Понуда пића у ресторанском бару могла је да задовољи најразноврснију клијентелу. Пријатељ и ја смо наручили пикон, а наредница је тражила много јаче пиће. Мислим да је то била ракија, врста скоро чистог алкохола на бази анисовог семена. Попила је четири пуне чаше. Пиће на њу као да није имало никаквог утицаја, осим што су јој блиставе црне очи постале мало блиставије.

Наредница је била добро образована и начитана. Добро је говорила неколико словенских језика, француски јој био осредњи, а енглески слаб. Ипак, служећи се француским и енглеским успели смо да разговарамо релативно течно.

Сасвим природно, наш разговор је скренуо на рат. Замолили смо је да нам исприча неке своје доживљаје и она нам је изашла у сусрет. И пријатељ и ја смо као пешадијски официри за собом имали доста ратног искуства и нико не би могао да нас превари причама које нису истините. Њена прича је прошла све наше провере искрености. Рекла нам је да српске власти у почетку нису биле спремне да регрутоване жене пошаљу на само бојиште. Међутим, како се рат продужавао, више нису имали избора. Наша наредница била је једна од првих жена одабраних за борбену мисију.

За њене подвиге смо чули и пре него што смо је упознали. Њено име се често помињало у извештајима српских обавештајаца, а чак су и наши билтени поменули један од њених подухвата. Такви извештаји садрже само голе чињенице. У њима није дозвољено никакво новинарско претеривање. Чињеница да је у нашем извештају поменут подухват страног подофицира, па макар и савезничког, значила је да се радило о изузетном подвигу.

Вечера је била дуга и пријатна. Наша гошћа је разматрала различите актуелне теме као што су тактика и стратегија војске њене земље и савезничких армија у мери у којој се односе на Балканско полуострво. Њена размишљања о тактици била су исправна, али, ако је веровати свему што је рекла, превише смела. Међутим, та склоност авантуризму могла би се приписати лошем систему снабдевања српске војске. Описала нам је неколико акција у које су трупе кретале с веома мало муниције и без хране, па су морале да живе од онога до чега саме дођу.

Била је критична према врховним командама Србије и Савезника. У том погледу није расуђивала сасвим исправно, али вредело је чути њено мишљење. Гајила је снажне предрасуде и с њом око тога није било компромиса. Особа, савезник или непријатељ, заслуживала је или поштовање или презир.

Бугаре и Италијане није подносила. Прве је највише мрзела, а друге је највише презирала. Навела нам је неколико примера у којима су се Италијани крили иза својих српских савезника. Према Немцима је осећала чудно поштовање, али била је спремна да се до смрти бори против њих. Русе је волела јер су били словенска браћа, али признала је да су непоуздани, или, што је можда тачнији опис, непредвидиви.

Наша гошћа била је толерантна према Фанцузима, али није имала високо мишљење о њиховој пешадији, док је према француској артиљерији исказивала дивљење. Енглези су јој се допадали. Сматрала их је добрим борцима, али ужасно спорим јер се за једног војника на фронту старају три човека у позадини, док у њеној војсци један позадинац опслужује педесет бораца…

Током вечере је цитирала стихове на свом језику које нисам разумео, али сам претпоставио да се ради о епској поезији. Звучала је као да има одређеног говорничког дара, што је можда и било тачно. И друге жене из других земаља су у турбулентним временима умеле да надахну масе ватреним говорима.

Пред крај вечере наша гошћа је била поприлично весела. С присећања је прешла на критике. Нажалост, два стола од нас вечерала су тројица Италијана и мислим да их је она морала приметити. Имала је звонак глас добро обученог наредника и неке од њених примедби звучале су веома увредљиво. Пријатељ и ја смо се трудили да обуздамо нашу гошћу осећајући притом постиђеност типичну за Британце у таквим околностима. Можда нисмо одабрали одговарајућ начин за то. У сваком случају, нисмо успели.

Један од Италијана пришао је нашем столу. Нама се поклонио, а онда је рекао да дамине примедбе не иду у корист добрих односа међу савезницима. Захтевао је да она напусти ресторан. То је било превише. Побунио сам се, али дама је муњевито реаговала.

Одјекнуо је шамар и италијански официр се нашао на поду с расеченом усном. Уследила је срамна и непријатна сцена. Нисам сигуран да на исход није утицала и тешка артиљерија којом је наша гошћа била опремљена јер је била расположена да је употреби. Италијани су изашли на једна врата, а ми на друга.

Наредница нам се извинила кад смо се нашли напољу… Пожелели смо једно другом лаку ноћ и на њен предлог уговорили да се видимо на јутарњем аперитиву…

Наредница је следећег јутра била смиренија него претходне вечери, али и у таквим тренуцима се видело да сваког часа може планути, а њени поступци су остали непредвидиви. Остатак одсуства сам провео у њеном друштву и, без сумње, научио много тога што ми је било од користи у каснијем животу.

Упитао сам је шта ће радити после рата, пошто сам веровао да ће се тешко уклопити у било какав мирнодопски живот. Она се насмејала мојој наивности. ‘На Балкану увек има прилика за људе попут мене, веома мало нас дочека довољно позне године да се умори од живота.‘

Често се питам шта је било с њом. Била је превише енергична да би дуго поживела.

Свећа моја с оба краја пламти
Дочекат неће зору сјајну
Ал’, душмане, знај, ти, друже, памти
Да она даје светлост бајну.

Иако се у тексту не наводи која је од српских ратница ово могла бити и, иако на први поглед може изгледати да је то била Милунка Савић, постоје извесне сумње у то. Поред ње су, наиме, у Солуну у то време биле и Славка Томић, Софија Јовановић, Наталија Бјелајац, Јелена Шаулић, Љубица Чакаревић…

Извор: Извод из дневника Радио-телевизији Србије уступио је унук генерала Роберта Нила Стјуарта, Дејвид Стјуарт Хауит (David Stewart Howitt). Текст је приредила Слађана Зарић. Са енглеског превео Бобан Јаковљевић.

ЧИЈА ЈЕ ЗАИСТА АЛБАНИЈА Мапа из 1795. побија све наметнуте историјске фалсификате

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вешто свету приказују као Илири и староседеоци. Колико је велики раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав Мистровић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicls.

На карти Европе картографа и краљевског хидрографа  Thomas Kitchina  (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране  Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle)) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Albaton/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).

У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

– Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше.

Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овом месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светог Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…

И у суседној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.

Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција (Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.

Нажалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?

Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српског народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овде је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

Извор: iskra