субота, 22. децембар 2018.

PRVI PUT OBJAVLJENE FOTOGRAFIJE! Hitler je u Argentini umro star, njegove fotografije nakon rata, FBI dokumenti, DNK analize, njegova kuća! (VIDEO)

Hitler in Argentina - The Eden Hotel67Svi znamo ko je bio Hitler i da je prema istorijskim knjigama 1945. godine izvršio samoubistvo zajedno sa Evom Braun.
Međutim, postoje informacije koje ukazuju na drugu teoriju prema kojoj Hitler nije umro već je pobegao i živeo u Južnoj Americi.
Da li je moguće da su nam sve vreme lagali i da je istorija koju učimo u školi izmišljena?
Zvanični podaci govore da je brutalni diktator, posramljen porazom u aprilu 1945. godine, pucao sebi u glavu dok je njegova žena popila tabletu cijanida u bunkeru u Berlinu. Njihova tela su brzo spaljena i zakopana u plitak grob.
Ali šta ako je to bilo samo skretanje pažnje dok je Firer za to vreme izbavljen kako ne bi pao u ruke Sovjeta?
To možda zvuči neverovatno, ali istoričar Abel Basti je objasnio ovu teoriju uz detaljne pretpostavke u svojoj novoj knjizi koja je objavljena u Argentini pod nazivom „Hitler u izgnanstvu“.
„Postojao je sporazum sa Amerikom da Hitler pobegne kako ne bi dospeo u ruke Sovjeta“, naveo je Basti.
„To je logično naučnicima, vojsci i špijunima koji su kasnije učestvovali u borbi protiv ruskog režima“, dodao je on.
Basti veruje da je Hitler pobegao kroz tunel koji je ispod površine vodio do aerodroma Tempelhof, gde ga je čekao helikopter koji ga je prevezao u Španiju.
FBI Declassified Files - Hitler in Argentina67

Prvo je došao do Kanarskih ostrva, pa je nastavio do Argentine gde je živeo deset godina, da bi se nakon toga smestio u Paragvaju gde je bio pod zaštitom diktatora Alfreda Stresnera.
„Bogate porodice koje su mu pomagale tokom godina bile su zadužene za organizovanje njegove sahrane“, objasnio je Basti.
„Hitler je sahranjen u podzemnom bunkeru, koji je sada elegantni hotel u gradu Asunsion.
Ulaz u bunker je 1973. godine zapečaćen a četrdesetoro ljudi je došlo da se oprosti od Hitlera. Jedan od onih koji su bili na sahrani je i brazilski vojnik Fernando Nogijera de Arauho koji je ispričao novinarima sve o ceremoniji“.
Basti nije jedini koji veruje u ovu toriju.
Jedan operativac CIA-e sa dvadestjednom godinom iskustva na terenu i jedan od elitnih oficira američke obaveštajne službe, Bob Baer, opisao je nešto slično tome u dokumentarnoj seriji pravljenoj za kanal History Channel pod nazivom „Lov na Hitlera“, koja je emitovana 2015. godine.
Među tim dokumentima pronađen je i izveštaj u kom se spominje susret osobe koja se spominje kao Gujdano, a koji je poslat da se sretne sa Hitlerom i njegovom pratnjom (ukupno njih pedeset) čim stignu iz podmornica u Argentinu, dve i po nedelje nakon pada Berlina.
„Gujdano je objasnio da su taj susret ugovorila šestorica argentinskih visokih zvaničnika i da je spreman da da njihova imena čim Hitler bude uhvaćen. Bio je ubeđen da je samo pitanje vremena kada će Hitler biti uhapšen i plašio se da će biti umešan u zaveru.
Gujdano je bio jedan od četvorice ljudi koji su se sreli sa Hitlerom i njegovom pratnjom kada su podmornicom došli u Argentinu, dve i po nedelje nakon pada Berlina.
Hitler sa dve žene… doktorom i drugim ljudima kojih je bilo oko pedeset pristigli su na obalu. Oni su u sumrak stigli na ranč na kome će se skrivati.
German Submarines in Argentina - 1945
Gujdano je spreman da otkrje i imena trojice ljudi koji su pomagali Hitleru i njegovim ljudima da stignu do ranča.
Gujdano je rekao da mu je dato 15 000 dolara zato što je pomagao u ovome, a pošto je shvatio da je samo pitanje vremena kada će Hitler biti uhapšen, on je odlučan u nameri da spere ljagu sa sebe u toj situaciji“, piše u dokumentu FBI od 14. avgusta 1945. godine.
Još jedan izveštaj (takođe od 14. avgusta) govori o tome da su nacističke podmornice pristale u Argentinu.
Središte FBI počelo je da predaje izveštaje o Adolfu Hitleru javnosti i istraživačima u skladu sa aktom o slobodi informacija 26. aprila 1976. godine u skraćenoj verziji.
Prvi dokument broj 65-53615-35 koji je veoma redukovan pušten na sajtu FBI, kompletno je obelodanjen istraživačima 1991. godine i dostupan je već desetak godina u Nacionalnoj arhivi.
Javni izveštaji: Ne postoji dokaz da je Hitler umro u Berlinu.
Jedan od istraživača je primetio: „Američki vojnici nisu pronašli Hitlerovo telo, niti postoji neki pouzdani očevidac koji tvrdi da je Hitler umro“.
DNK analiza izvršena na lobanji Hitlera: Ne pripada ni Hitleru ni Evi Braun.
Najbolji dokaz nalazi se u Rusiji. Kada je Rusija okupirala Nemačku, navodno Hitlerovo telo je brzo prenešeno u Rusiju i nije pominjano sve do 2009. godine kada je arheolog Nikolas Belatoni dobio dozvolu da izvrši DNK analizu na jednom parčetu kosti lobanje koju su pronašli.
mansion-hitler-argentina

Ono što je pronašao, pokrenulo je burne reakcije u krugovima obaveštajnih službi i naučnika. Ostaci koje je analizirao ne pripadaju ni Hitleru niti Evi Braun.
„Kost je bila tanka, a muške kosti su uglavnom čvršće. Šavovi koji povezuju ploče lobanje podudaraju se sa osobom koja je stara preko 40 godina“.
Belatonijev zaključak fizičkim pregledom ostataka potvrđen je molekularnim i genetskim analizama.
Lobanja koju su Sovjeti prikazali kao dokaz Hitlerovog samoubistva pištoljem u stvari pripada neidentifikovanoj ženi.
Očigledno je da priča koja nam je nametana godinama nije istinita i da za to postoje dokazi.
Kuća u kojoj je Hitler proveo svoje poslednje godine života jeste izolovana vila koja je slična zloglasnoj Berghof kući koja se nalazi na jezeru Nahuel Huapi u Patagoniji u Argentini, udaljenom planinskom raju punom nacističkih izbeglica.
Vila „Rezidencija Inalko“ se trenutno prodaje, nakon što je promenila nekoliko vlasnika počevši od Enrikea Garsije Meroua, advokata iz Buenos Ajresa koji je povezan sa nekoliko nemačkih kompanija koje su organizovale Hitlerovo bekstvo u Agrentinu.
On je kupio nekretninu od arhitekte Alehandra Bustilja koji je u martu 1943. godine napravio originalne planove za kuću.
DOKUMENTARNI FILM – KAKO JE POBEGAO HITLER:
Bustiljo je napravio i druge kuće za nacističke begunce koji su kasnije bili uhapšeni u toj oblasti. Mesto gde je kuća izgrađena u blizini grada Vilja La Angostura u to vreme je bilo jedva pristupačno.
Arhitektura je slična Hitlerovoj kući u Alpima, gde su sobe povezane sa kupatilom, ugradnim plakarima i malom čajdžinicom u blizini farme.
“Inalko” kuća se mogla videti samo sa jezera pošto je šuma u okruženju sprečavala direktan pogled na kuću. Čak su imali i švajcarske krave uvezene iz Evrope.
Kuća je kasnije prodata Hoze Antoniju, koji je bio povezan sa predsednikom Peronom i bio predstavnik nemačkog Mercedes-Benz-a za Južnu Ameriku.
Prema navodima knjige “Sivi vuk – bekstvo Adolfa Hitlera”, Hitler je već bio mrtav u vreme kada je kuća prodata Hozeu Rafaelu Trocu 1970. godine.
Troco je takođe kupio druge nekretnine koje su pripadale Huanu Maleru. Huan Maler je bilo lažno ime Rajnarda Kopsa – SS operativca i ratnog zločinca.
Porodica Troco trenutno prodaje kuću i originalne planove koji su se pojavili zajedno sa pričom o Hitlerovom bekstvu možda baš zato da bi se povećalo interesovanje za ovu kuću.
Kompleks je potpuno samostalan i uključuje životinje i njive. Takođe, kuća poseduje prilaz na jezero zajedno sa kućicom za brodove u kojoj je bio čuvan hidroavion.

Енигма: „Бој на Косову“ међу биткама западне Европе у француском дворцу



1117795988


Случајност је хтела да један туристички обилазак дворца Шонансо на Лоари историчара и професора на париској Сорбони др Бошка Бојовића донесе невероватно откриће — монументалну таписерију Косовског боја.
У једном од најпознатијих и најпосећенијих двораца у Француској, она се налази у предворју собе која је припадали краљици Марији Медичи.
Византолог, дугогодишњи професор на катедри за историју на чувеној Сорбони, Бојовић у разговору за Спутњик каже да се не зна од када је таписерија на том месту у дворцу, који је током дуге историје мењао власнике, а од 1913. године је у поседу индустријалаца, породице Меније, која га је претворила у музеј.
Он указује на то да је посреди несумњиво дворска таписерија, вероватно с краја 16. века. Такве таписерије, а она је димензија пет и по метара са три и по метра, није себи могао да приушти неко ко није са двора. Оне су, каже саговорник Спутњика, рађене као кућа, месецима, некад и годинама, и то је јако много коштало.
У покушају да нешто више сазна о пореклу и наручиоцу таписерије, Бојовић се запутио у белгијски град Оденард, где су у 16. и 17. веку биле огромне ткачнице, мануфактуре, у којима је радило више од 100.000 људи. На основу рада извесно је да је таписерија из тих фландријских ткачница, где, каже, постоји не само леп музеј посвећен њима него и огроман архив где се налазе хиљаде уговора са именима наручилаца таписерија.

Дворац Шенонсо у Француској
© AFP 2018 / GUILLAUME SOUVANT
Дворац Шенонсо у Француској

Највероватније постоји и уговор о томе ко је наручио таписерију „Косовски бој“, али такво откриће захтева велико истраживање.



„Заинтересовала се и госпођа која је стручњак, специјалиста за те таписерије Mартине Ванвелден, зато што осим битака Александра Великог, све друго на тим таписеријама су догађаји, битке из западне Европе. Дакле то би био преседан. Био би то једини циклус који приказује догађај са Балкана, управо Косовску битку“, каже Бојовић.

Он објашњава да је таписерија „Косовски бој“ део једног циклуса и да зато она вероватно није једина на ту тему. Постоји, каже, индиција да се један од делова тог циклуса налази у колекцији Ив-Сен Лорана.
На питање да ли то у ствари значи да ми ни не знамо колики је значај придаван Косовском боју у то време, овај историчар одговара да се управо о томе ради.

„На коментару који се налази уз таписерију о томе шта она представља пише да је то Косовска битка из 1389. године, пише ко су учесници битке, али и да је то најважнија битка у средњем веку у Европи. Пише још и то да је поводом те битке, француски краљ Карло Шести наредио да звоне звона у свим црквама у Француској у част победе хришћанске војске над Турцима и да је лично отишао у Нотр Дам на молебан тим поводом“, наводи Бојовић.
Табла испод таписерије у дворцу
© ФОТО : , БОШКО БОЈОВИЋ - ПРИВАНТА АРХИВА
Табла испод таписерије у дворцу

Помиње се, додаје он, и то да је управо француски краљ наредио да се служи Те Деум у Нотр Даму, помињу се и цар Лазар и Милош Обилић, такође се објашњава да је у средишњем делу таписерије патријарх Спиридон, који благосиља српску војску, а да је у левом горњем делу турска војска која се повлачи.

У подужем коментару испод кога је потписана Ен Фостер, наводи се и то да „Анђели истребитељи“ на таписерији сатиру турску војску и терају је у бекство, као и то да је она могла настати после велике хришћанске поморске победе код Леванта 1572. године, прве велике победе против Османске империје после оне на Косову.


Зато што се турска војска повукла са Косова поља, а победником се сматрала она која на њему остане, слављена је победа српске војске. Бојовић, међутим, каже да ми не знамо исход битке, јер се турска војска повукла како би Бајазит могао да осигура трон после погибије цара Мурата. Али невезано од исхода саме битке, он указује на њен значај.

„Има битака као Бородино, које су неизвесне по исходу, али имају своје последице. Бородино је било војнички нерешена битка, а у ствари руска победа. А овде је по запису на косовском стубу Деспота Стефана Лазаревића из 1402. године победа хришћана. И други извори што су ближе догађају говоре о победи хришћана. Али политичке последице су биле другачије“, указује овај историчар.
Таписерија посвећена Косовском боју у дворцу Шенонсо Француској
© ФОТО : БОШКО БОЈОВИЋ - ПРИВАНТА АРХИВА
Таписерија посвећена Косовском боју у дворцу Шенонсо Француској

Косовском битком је отворен пут Турцима, јер им се отворила Моравска долина, а то је капија Балкана и пут ка средњој Европи. Познато је да је Косовска битка имала велики одјек у Европи и једну универзалну димензију по самом геостратешком, историјском значају, последицама те битке, објашњава саговорник Спутњика.


На опаску да би се могло рећи да Косовска битка на неки начин и данас траје, Бојовић каже да то има своје објашњење.

„Косово је, у сваком случају, увек имало геостратешки значај. У средишту Балкана, на скоро једнакој удаљености од три мора. Ту су биле велике битке и пре и после Косовске битке. Није чудо што се и данас на том простору Косова и Моравске и Вардарске долине ломе копља и велике силе и њихови експоненти, њихови пиони, отимају и боре за тај простор“, напомиње Бојовић.

Он подсећа да је на тој територији, после Косовског боја, исто тако значајна битка вођена и 1448. где Срби нису учествовали директно, али јесте малтене пола Европе, и била је велики пораз хришћана. Такође, битка код Качаника 1690. у рату Свете лиге против Турске. Па Кумановска битка 1912. године, после које су Турци коначно напустили Косово и Метохију. Све је, каже он, у тој зони и том окружењу.
Таписерија „Косовски бој“ у дворцу Шонансо на Лоари, каже Бојовић, колико значи част и поштовање српској војсци, толико може бити и извор за нова сазнања о тој бици.


„Нових извора, као што се види по овој таписерији, очигледно има. Посредних, али има, а шта би се тек могло наћи у архивама, хроникама, у старим списима. Сигурно да постоји више од онога што ми знамо“, каже овај историчар, који је привео крају своју дугогодишњу професорску каријеру на чувеној Сорбони.

Бојовић је са жаљењем констатовао да су Французи у средњем веку имали више слуха за значај Косовске битке и за поштовање онога што је српска војска урадила 1389. него што данас имају за велику победу српске војске, раме уз раме са француским војницима у Првом светском рату.
Некада су у част српској војсци звонила сва звона у црквама у Француској, а краљ лично присуствовао молебану у Богородичиној цркви у Паризу. Данас се у том истом Нотр Даму, на срамоту Француске, поводом века од победе у Првом светском рату, поред српске заставе вијори и косовска, самопроглашене државе на тлу Србије.

НЕКОЛИКО ПОДАТАТАКА О САРАЈЕВСКОМ И МАРСЕЉСКОМ АТЕНТАТУ


aleksandaratentat01

Тешко је отети се утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих господара света
Нема ниједне речи која већ раније није казана – Est iam ditum, quod non sit dictum prius – гласи једна латиска пословица. Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, не можемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тзв. великих изабраника и англоамеричких тријалиста, које представља естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста…
Они су крајем ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа. „Недостајала су још само два рата да би се све спровело у стварност” – „Nous le donnons ici, après ces deux documents du XIXe siècle, afin que le lecteur se rende mieux compte que déjà en 1862 la chose etudiee, elaboree, posee est bien arretee…” (види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, стр. 131).



ПОБЕДА 1918. ЈЕ БИЛА „КОРАК УНАЗАД“

Овде бисмо се осврнули на књигу Паркера Томаса Муна коју је објавио под насловом Imperialism and world politics и која осликава аустро-немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:
„Велика победа балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…”

sarajevskiatentat05

„Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914. и који је био повод аустријског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пансрпског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блискоисточној шаховској табли, коју су играли европски дипломате и финансијери. Бечка влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској, а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује проаустријску Балканску лигу. На једној страни, Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога, а, на другој страни, био је ангажован у подршци аустријској сили и престижу како би могла да осигура аустријско-немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и у Цариграду, а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари немачки продор на исток.” (Види Паркер Томас Мун, Империјализам и светска политика (Поглавље XI, Блискоисточно питање старо и ново) Њујорк, 1927, стр. 258-259).



САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ И МАСОНИ
О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise – Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:
„Но ево још нешто: рат који је требало да уништи аустро-угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Саинт Ивес д’ Алејдре (Saint-Yves d’Alveydre) алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализује демократске режиме најављен је 1894. године, осим ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860. године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве светског рата, потребног да Европу поново измени… Оно што се не може порицати, то је најава већ 1912. године од стране Пати де Клам-а (Paty de Clam) опасности, којима је изложен аустријски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз (Edward Mandel House, 1858-1938), члан Masters of Wisdom или четири године пре атентата…” (Види Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 40).
То исто потврђује и Лeoн де Понкинс (Leon de Poncins) у књизи The secret powers behind revolution – Тајне силе иза револуције, где дословно стоји:
“Сарајевски атентат и масони
Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”
Имајући у вези с тим и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони, наци-фашисти и комунисти, поменули бисмо италијанску историчарку др Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године, у којем дословно стоји:
„Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију) већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Serbia, бр. 249, јануар 1985, Fruitland, Ontario, Canada).



ЧЕРНОЗЕМСКИ ЈЕ БИО КОМУНИСТА
У књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (Peter Тompkins served in the OSS in World War Two…), коју је објавио под насловом Italy Betrayed – Изневерена Италија, има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља (Pietro Badoglio, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:

vladocernozemski
„Ћано (Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?…“


Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” (mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…”) (види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro_Badoglio).
У вези са овим поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
„Комунистима је био за време целог његовог живота главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар I Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6. јануара 1929. године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…“
У вези са сарадњом КПЈ – усташе – ВМРО на рушењу Југославије, о којој је горе било речи, неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је дуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану, био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу. Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће: да је као политички емигрант радник живео 1932/1933. у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског (на слици изнад), тада механичарског радника и шофера, иначе, као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај Украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. фебруар 1976, Pittsbourgh, Pa., USA).

Краљ Милан покушао да прода Србију Аустрији




Како су благо и раскошан живот српском владару били важнији од круне и отаџбине.
Милан Обреновић (Ђорђе Крстић)
Милан Обреновић (Ђорђе Крстић)
Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, грешимо, ма колико нам изгледало да је то тако. Још од херојских античких времена појединац и његова воља су у смислу детерминатора историје били и остали у истом часу и све и ништа. Друштво је одавно, а посебно у захуктала два последња века, постало чудовишно сложен и осетљив систем, а уз то је задржало ону још за првобитну политичку заједницу карактеристичну рањивост и осетљивост нарушавања токова сопственог живљења чак и актом неког појединца. Склони смо и да заборављамо да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања у друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.
Један од таквих случајева сигурно је и вредновање улоге краља Милана Обреновића у једном догађају када је, почетком јуна 1885. године (по новом календару), понудио Србију и престо Бечу на располагање, а заузврат тражио да добије велико грофовско имање за себе и свог сина Александра (Историја српског народа, група аутора, СКЗ, шеста књига).
Предисторија овог чина досеже до одлуке Берлинског конгреса 1878. године којом је Кнежевина Србија добила независност и проширење на Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ. Благонаклон став Русије у стварању санстефанске Бугарске, науштрб српских територија, кнеза све више окреће према Аустроугарској и он шаље прву делегацију да поведе преговоре са аустроугарским двором. На челу делегације се налазио Јован Ристић. Вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и који је подразумевао и изградњу железничке пруге. Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године.
Кнез Милан, иако дубоко увређен држањем Русије према Србији, ипак одлази 1881. године у званичну посету руском цару Александру III Романову. У Петрограду је примљен доста хладно. Руси су још једном потврдили своје ставове са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан свраћа у Беч и договара почетак преговора о трајном политичком савезу са Аустроугарском.
Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, којом се Србија обавезала да на својој територији неће дозвољавати било какав политички рад против Аустроугарске монархије и ширење идеја о уједињењу свих Јужних Словена у јединствену државу. Заузврат, Беч је обећао да ће подржати проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.


Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. Народ је почео да буде незадовољан владавином новопеченог краља. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје од народа и стави у магацине. Радикали су се жестоко супротставили овој одлуци. Сељаци Тимочке Крајине, по наговору Радикалне странке, одбили су да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили.
Милан Обреновић
Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом


У међувремену, краљева политика према Софији почиње све више да се заоштрава. Долази до првих озбиљнијих чарки са Бугарском која је на својој територији прихватила неухапшене учеснике Тимочке буне предвођене Николом Пашићем.
После Тимочке буне краљ Милан поред политичких, доживљава и неколико озбиљних породичних потреса. Све чешћи су сукоби с краљицом Наталијом. Свађе су биле свакодневне и непрестане. До бурних размирица долазило је због краљичиног све отворенијег русофилства, затим и око васпитавања престолонаследника Александра. Постоји и неколико писама у којима је предмет расправе краљева аустрофилска политика и краљичино русофилство. На све ово требало би додати и краљеве љубавне авантуре.


Милана хвата паника после сигнала из Петрограда, да иза брака Петра Карђорђевића, са најстаријом ћерком књаза Николе Петровића – Зорком, директно стоји руски двор, да су руски агенти били умешани у Тимочку буну и да тимочки побуњеници, који су пребегли у Бугарску добијају новац од Славјанског добротворног комитета у Петрограду.
Панично стање српског краља појачано је после сусрета царева Немачке, Русије и Аустроугарске, негде у Пољској, септембра 1884. Он је очигледно добио погрешне информације да је на том царском самиту дошло до договора о деоби Балкана између Русије и Аустроугарске. Ако се свему овоме додају Миланове редовне новчане невоље, онда донекле постаје јасно његово дубоко убеђење да му ове невоље могу решити само Аустријанци.
И тако се наш краљ, растрзан свим овим проблемима, почетком јуна 1885. године обрео код аустроугарског посланика у Београду Кевенхилера с поверљивим предлогом да се постојећи тајни уговор између Србије и Беча прошири за још пет тачака у којима он нуди српску круну Хабзурговцима.
Посланику Кевенхилеру, када је видео Миланов предлог, одмах је било јасно да га његова влада неће озбиљно схватити и покушао да напише нову ублажену верзију овог предлога. Он је понуду српског краља доживео „као чин нервно оболелог човека и препоручивао је да му ваља давати нешто за стишавање нерава“.


Међутим, тадашњи аустроугарски министар иностраних дела, граф Калноки, није хтео да разговара ни о прерађеном тексту свог посланика из Београда. Он није видео у краљу Милану нервно болесног човека, него „неизлечивог распикућу, који је, због велике новчане оскудице у коју је запао, готов да своја владалачка права, па с њима и своју земљу, прода за добре паре Аустрији.“ (Слободан Јовановић).
Милан Обреновић
Милан и Наталија са престолонаследником Александром
ПОСЛЕДЊИ ИНАТ И ПРКОС
Слободан Јовановић, у књизи „Влада Милана Обреновића“, о овом историјски важном догађају пише:
– Нацрт краља Милана сведочи о његовој великој заморености и обесхрабрености. То је акт једнога владаоца који се спрема на оставку, то су његове последње, такорећи посмртне жеље. Оне се своде на двоје. Прво, краљ жели да своме сину, био он на престолу или не био, обезбеди ранг и приходе једнога принца. За мајорат који ће Аустрија дати његовом сину, он је готов да јој уступи целу Србију. Краљ Милан је био нежан отац, он се много бринуо шта ће бити са његовим сином, ако династија Обреновића буде оборена, уколико му је положај династије изгледао критичнији, утолико је и његова брига за сина постајала узнемиренија и неиздржљивија. Друго, краљ жели да се његова аустрофилска политика продужи и после његова силаска с престола. Своја владалачка права кадар је да прегори, али не и своју аустрофилску политику – писао је Јовановић.
Према Јовановићевим списима, у Милановом нацрту предвиђа се да после њега долази на српски престо онај кога хоће аустријски цар, или долази његов син претходно одгајен у Терезиануму за доброг аустрофила.
– Аустрофилски режим, дакле, надживљује краља Милана: то је последњи инат и пркос краља Милана према српском народу, који није хтео да разуме и одобри његову аустрофилску политику – забележио је Слободан Јовановић.
Иван Миладиновић

Balkanski ratovi

Balkanskim ratovima se označavaju dva rata vođena u razdoblju od 1912. do 1913. godine. Balkanski ratovi su bili uvod u sukob širih razmera, Prvi svetski rat.

promena granicePromene granica na Balkanu posle završetaka ratova

Prvi balkanski rat

Prvi balkanski rat (8. oktobar 1912 — 30. maj 1913. godine) je vođen između balkanskih saveznika (Bugarska, Srbija, Crna Gora i Grčka) i Turske. Osmansko carstvo, koje je već 1908. godine bilo uzdrmano Mladoturskom revolucijom, u 1912. je bilo još više oslabljeno i ratom protiv Italije. Tu slabost Turske koriste balkanske zemlje i otpočinju rat protiv Turske s ciljem oslobođenja teritorija Balkana koje se nalaze pod turskom vlasti. Rat je otpočeo 8. oktobra 1912. kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Srpska vojska je odnela dve važne pobede u bitkama kod Kumanova i Bitolja, čime je oslobođena čitava Makedonija.
U manje od dva meseca, Turska je izgubila teritorije na skoro celom području evropskog kontinenta, pa je uspostavljeno primirje 4. decembra 1912. godine sa svim protivnicima, osim Grčke. Nakon odbijanja ispunjavanja zahteva od strane Turske i državnog puča u januaru 1913. godine, rat je nastavljen, gde je Turska izgubila i utvrde Jedrene, Janjinu i Skadar, kao i prevlast na moru od grčke mornarice, pa je 30. maja 1913. godine, pod posredstvom Velikih sila (Austrougarska, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija) uspostavljen mir Londonskim mirovnim ugovorom, po kojem je Turska balkanskim saveznicima predala sve svoje teritorije zapadno od linije Enos – Midija (obala Egejskog mora – obala Crnog mora), kao i ostrva u Egejskom moru, uključujući i Krit.
Kao rezultat Prvog balkanskog rata stvorena je Albanija kao nezavisna država, na čemu je insistirala Austrougarska, na štetu zemalja pobednica, Grčke, Srbije i Crne Gore.

Drugi balkanski rat

Nezadovoljstvo podelom osvojenih turskih područja, posebno Makedonije, dovelo je do Drugog balkanskog rata (29. jun – 10. avgust 1913. godine). Jedna bugarska vojna jedinica je 29. juna 1913. godine po naređenju generala S. Kočeva napala srpske snage na reci Bregalnici(tzv. Bregalnička bitka), a 30. juna i grčke snage na području Soluna. Grčka vojska je pod komandom Kralja Konstantina porazila Bugare u bici kod Kukuša gde su obe strane pretrpele teške gubitke. Iako je bugarska vlada pokušala da ospori ratne operacije protiv Srbije i Grčke, one su 8. jula 1913. godine objavile rat Bugarskoj. Ubrzo su im se pridružile i Crna Gora i Rumunija, kao i Turska s željom da povrati neka područja koja je tokom Prvog balkanskog rata izgubila.
Srbija1913
Zbog premoći saveznika, Bugarska je ubrzo bila poražena i prinuđena na mir u Bukureštu 10. avgusta 1913. godine, po kojem je Bugarska morala predati područja osvojena u Prvom balkanskom ratu. Veliki deo teritorije dobila je i Rumunija, a Makedonija je bila podeljena između Grčke i Srbije.
Balkanski ratovi su bili uvod u godinu kasnije Prvi svetski rat. Naime, od ovih mirovnih ugovora, Srbija je najviše izvukla korist i bila je najmoćnija država na Balkanu, što je dovelo do zategnutosti između Austrougarske i Srbije. Austrougarskoj nije odgovarala moć Srbije na Balkanu, koja je važila kao ruski satelit, u njenim namerama daljnjeg širenja na istok ka Solunu (Drang nach Osten), a Srbiji prisutnost Austrougarske na Balkanu. Tako je ubistvom cara Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu i nađen povod za početak Prvog svetskog rata.

Posledice i značaj balkanskih ratova

  • Oslobođenje većeg dela Balkana od viševekovne turske vlasti.
  • Teritorijalno proširenje balkanskih država.
  • Sve članice balkanskih ratova su pretrpele velike ljudske i materijalne gubitke.
  • Prvi balkanski rat je bio oslobodilački, a drugi svakako osvajački.