SRBI U RUSIJI

Svakovrsna sličnost našeg naroda, prije svega Srba i Crnogoraca sa Ruskim kozacima zapažena je još poodavno. Tako recimo, stolnik Petar Andrejevič Tolstoj, koga je Petar Veliki poslao u misiju u Mletke, putujući Dalmacijom i južnim primorjem, beleži u svoj dnevnik sve što mu se čini osobenim i važnim za ruski dvor. Između ostalog, on 11. juna 1698. godine zapisuje: “Doplovismo do mjestašca koje se zove Perast (Boka Kotorska) i u njemu zatjekosmo mnogo Srba koji su grčke vere (pravoslavne).Ti Srbi žive u blizini turskih gradova i sela.Oni su ratnici, u svemu slični Donskim kozacima i svi govore slovenskim jezikom (srpskim).Imućni su, kuće su im od kamena, prema moskovskom narodu se odnose vrlo srdačno i sa poštovanjem.Nedaleko od ovih mjesta žive slobodni ljudi koji se zovu Crnogorci.Ti su ljudi vjere hrišćanske, jezika slovenskog i ima ih dosta.Nikome ne služe i povremeno zarate sa Turcima, ponekad ratuju i sa Venetima (Venecijom)“.

Srbi od ranih dana, a posebno od pada Smedereva i turske okupacije srpskih zemalja, na mahove, uglavnom pojedinačno ili u manjim grupama, naseljavaju rubna područja Ruskog carstva. Tragove naseljavanja na ruskoj zemlji teško je i skoro nemoguće pouzdano pratiti i dokumentovati sve do druge polovine 16. Vijeka, kada bilježimo prvi pomjen o Srbima u redovima kozačkih zajednica.Za obje zajednice bio je karakterističan vojnički način života: zajedništvo, kolektivna samozaštita, raspodjela obaveza i ekonomska uzajamnost.Izborno načjelo ravnopravnosti i rešavanje važnih pitanja na opšim narodnim skupovima dopunjuju sličnosti našeg naroda sa kozacima, pogotovo Crnogoraca.Srbi i Crnogorci su u okolnostima stalnog nadiranja Osmanlija na njihove teritorije razvili specifičan ratnički način života i tome saobražen mentalitet.Specifičnu svijest koja slobodu vidi i doživljava kao vrhunsku vrijednost, koja nema cijenu i za koju se vrijedi žrtvovati bez ostatka.U crnogorskim brdima, na tom malenom ostrvu slobode, vremenom izrasta svojevrsna „Srpska Sparta“ oličena u osobenom razumevanju „čojstva i junaštva“ i punoj nacionalnoj svijesti, koji su jedina zaloga opstanka pred agarenskom najezdom;Na nju se ogovara jednako starozavjetno „oko za oko, zub za zub“.U okolnostima stalne pretnje i najezde azijatskih hordi i vojnih invazija na srpske zemlje, to je bilo životno neophodno.Najrasprostranjeniji oblik otpora je bilo četovanje i hajdučki pokreti. Oni su iznjedrili čitavu nisku junaka, koji su pronijeli slavu srpskog oružja.Srpski i Crnogorski otpor nacionalnom i religijskom ugnjetavanju i ugrožavanju vitalnih narodnih interesa, dugo je bio primjer hrišćanskoj Evropi.Ona će i sama uskoro morati odsudno da brani civilizacijske vrijednosti kontinenta, koji se prilično zaljuljao pred strašnim udarom Osmanlijskog zavojevača.

Ako „junaci“, to jest, hajduci imaju, kako vidimo , svakovrsne sličnosti sa slobodnim kozacima, onda i „srpski graničari“ na južnim obodima Habzburškog carstva, kao viteška predstraža u predziđu Evrope, skoro u potpunosti sliče kozacima na Kavkaskoj granici.I jedni drugi su oslobođeni feudalnih obaveza i namjeta, žive kao slobodni ljudi organizovani u svojevrsne „samouprave“ i militarne autonomije, kojima je jedini zadatak i obaveza čuvanje granica carstava:kozaci, Ruskog a Srbi, Austrougarskog.

Hajduk Veljko

Slavna služba srpskih pukova bila je toliko cijenjena, da su svi novi pukovi koji su se formirali za vladavine carice Katarine Velike, dodeljivani uglavnom pod komandu srpskih oficira.Arhivska građa svjedoči o tome neupitno i najdirektnije.Ruskim jedinicama će komandovati osam general-poručnika: Ivan Samuilović Horvat, Ivan Đorđević Šević, Rajko de Preradović, Maksim Zorić, Todor Čorba, Đorđe Šević (unuk prvog Ševića), grof Ivan Podgoričanin, i Josif Horvat (sin starog Horvata);Dvanaest genaral-majora: Semen Gavrilović Zorić, Nikola Čorba, Đorđe Bogdanović, David Nerandžić (koji je držao da je poreklom sa srpskog Kosova), Đorđe Horvat, Ivan Horvat (oba bliži rođaci starog Horvata), Đorđe de Preradović, Ivan de Preradović (sinovi starog de Preradovića), Kosta Laloš, grof, Đorđe Petrović Podgoričanin, Ivan Šterić, Semen Čarnojević od slavne loze; pa onda, četri brigadira, pa još i sedamnaest pukovnika, četrdeset i dva potpukovnika, trideset i sedam majora i nebrojeno nižih oficira. Dovoljno da Rusija mirno spava!

Kao što rekosmo, prvi pomjen o Srbima i Crnogorcima među kozacima pada u drugu polovinu 16. Vijeka.U petstostraničnom registru sačinjenom 30. marta 1581. godine bjeleži se: „Marko . . . Srpske zemllje“. I još: „U Sič išli su. . . i Srbi i Bugari i Crnogorci i drugi Sloveni“. Zajednička pravoslavna vjera i jezička srodnost doprinjeli su njihovom uspješnom prilagođavanju kozačkoj sredini.O srpskom porijeklu pojedinih kozaka svjedoči i značajna količina prezimena sa korenom „serb“ - Serbi, Serbinov, Serbinenko . . . Kod Zaporoških kozaka susrjećemo prezimena: Dukić, Zorič, Radić, Simić . . . Oni koji su zaslužili povjerenje birani su na najviše dužnosti.Tako je Srbin Ostap, 1698.godine, registrovan kao pisar Zaporoške vojne družine.Napredovanju Srba u kozačkim redovima najvećem su doprinosila vojna umeća, pa onda i znanje jezika, običaja i turske ratne taktike.U trećoj četvrtini 18 vjeka, tj. u poslednjem periodu Zaporoške „Sablje“, moglo se u njoj nabrojati na desetine Srba, o čemu svjedoče registri i vojna uvjerenja.

Zaporoški kozak

Postoje svjedočanstva da su Srbi, tokom vjekova, ulazili čak i u red kozačke Generalne pukovnije.Srbin Mitko Migaj je Hetmanu Ivanu Vigovskom bio glavni bunčužnik (nosilac kozačke palice), što je jedno od najviših zvanja.Među maloruskim plemićkim porodicama Generalne pukovnije Zaporoške vojske u vreme „Hetmanstva“ (1648 -1746), ima više rodova srpskog porijekla: Božići, Dmitraško-Rajići, Miloradovići, pa onda rod Ivana Fjodoroviča Serbina, lubenskog pukovnika, kao i rod Vojce Serbina, pukovnika pjereslavskog.Inače, u Pjereslavskoj pukovniji Srbi su čitav vijek zauzimali ključna mjesta: Dmitraško-Rajići,prije svih, Novakovići, Trebinjski (Ugričići-Trebinjski), a od druge polovine 17. vjeka Srbi uglavnom čine komandu puka.

Valja podsjetiti i na ove Srbe u Rusiji: na najslavnijeg ruskog vojskovođu, Mihaila Golenišceva Kutuzova Smolenskog - koji je, ako nije da to bilo koga srdi, porijeklom Srbin iz sela Šandora nadomak Subotice u Bačkoj, gdje mu je u njegovo doba još bila živa bliska svojta; Na vojnog ministra Milutina, na ministra finansija Knjaževića, porijeklom iz Like, na pukovnika Lazara Tekeliju - Srbina iz Arada, na konjičkog generala Đorđa Arsenijevića Emanuela (rođen u Vršcu 1775. godine), koji se bijaše proslavio kao ruski vojskovođa u ratu sa Napoleonom i u bojnama za Kavkaz; pa onda na general-ađutanta Jovana Dimitrijevića Oklopdžiju, rodom sa Srpskog primorja, i na mnoge još, čija imena pouzdano znamo, ali i na još više bezimjenih, koji su svakako bili na polzu svom narodu i Ruskom caru.

Mihail Kutuzov

Đorđe Arsenijević Emanuel

Tokom 17. vijeka Srbi su aktivno učestvovali u kozačkim ratovima i zauzimali značajna mjesta u vojnoj hijerarhiji.Ipak, mnogo više podataka i dokumentovanog materijala o prisustvu Srba u Rusiji, posebno u vojnim i kozačkim jedinicama carstva, imamo s kraja vijeka.

„Pomozi nam mili Bože, Bez Tebe se to ne može, Popušti nam tija vetra, Pošalji nam cara Petra. “  (Pjesma se pjevala u narodu na području Karlovačke mitropolije pre seobe Srba u Rusiju. )

Karlovačka Mitropolija

Paja Jovanović „Seoba Srba“

Kada su Srbi pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine došli u Ugarsku, tada u sastavu Austrijskog carstva, smatrali su svoj boravak u tuđoj zemlji privremenim i nadali se što skorijem povratku u zavičaj.U međuvremenu je nada u povratak postjepeno isčezla;Srbi su doživjeli velika razočarenja i sve su češće pogledavali na Istok i sanjali o jednovernoj Rusiji, koja im se činila kao jedini spas i utočište.O tome ponajbolje svjedoči patrijarhovo pismo upućeno 1705. godine Ruskom caru Petru Velikom, koje govori o osirotelom srpskom narodu koji se potuca po putevima i traži svoj novi dom.

Patrijarh Arsenije III Čarnojević

Ruski car Petar Veliki

Puškin

Od prvih decenija 19. vijeka mnogi značajni ruski pisci nalaze inspiraciju za svoja umjetnička književna dijela u Srbima i srpskoj istoriji Privlačila ih je neprekidna i neumorna borba srpskog naroda protiv zavojevača, neobičan nacionalni kolorit i bogatstvo narodnog života, kao i egzotični likovi Srba iz srpskih zemalja koji su dolazili na školovanje u Rusiju, ili su se trajno u njoj naseljavali.

Pre svih to je odnosi na gromadnog pjesnika Puškina koji je prvi među ruskim piscima imao priliku da se i neposredno upozna sa srpskim junačinama, koji su se hrabro borili protiv Turaka, potom emigrirali i naselili južne krajeve Carstva.Tamo je on, između ostalog, slušao i zavodljive priče o Karađorđevoj kćeri i time podstaknut, posvetio joj je stihove u pjesmi „Karađorđeva kćer“.

Posebno je bio fasciniran muškim junaštvom i ženskom ljepotom prispjelih Srba, istorijskim događajima, kao i ratničkom vještinom Srba koji su se nabrzo istakli u Rusiji. Posvjetio je, dabome, Puškin i pjesmu besmrtnom Karađorđu, u stilu narodnih epskih pjesama, sa neobičnom slovenskom antitezom.

Onda, i poručnik Vujić u delu M. J. Ljermontova „Junak naših dana“, u poglavlju „Fantasta“, glavni je i tragični junak, kakvih na srpskoj strani nikada nije manjkalo.

Kolorit srpskog podneblja strasno je dočarao grof Tolstoj pišući u madosti na francuskom jeziku pripovjetku, gdje u radnju uvodi čitaoca slijedećim riječima: “Srbi su siromašan i možda neprosvijećen ali zato hrabar i pošten narod, koji čak ni pod Turskim ropstvom nije zaboravio na svoje dostojanstvo“-ne krije Tolstoj svoje divljenje za mali balkanski narod.

F. M. Dostojevski često je pominjao Srbe na stranicama „Piščevog dnevnika“, a mi izdvajamo deo koji referira na ondašnja svakovrsna podmetanja, e, kako će Ruska pomoć u oslobađanju Srba iz turskog jarma “biti isključivo u njenu korist“. Ali, upozorava Dostojevski tadašnju evropsku i rusku javnost, pa i nas u ove dane:“Veliki ruski duh ostaviće tragove u njihovim dušama.Iz ruske krvi za njih prolivene nići će njihovo junaštvo.Jednoga dana će shvatiti da je ruska pomoć bila nesebična, i da ni jednom Rusu, poginulom za njih, nije bilo ni na kraj pameti da ih osvaja!“

Pa, jesmo li shvatili?

Ljermontov

Tolstoj

U svjesti Srba koji su se osjećali iznevjereno u tuđinskoj Habzburškoj monarhiji, velika pravoslavna Rusija je bila skoro mitska „ obećana zemlja“ u kojoj će naći svoj novi zavičaj i spokoj među istovjernom braćom. Godinu dana prije nego što će patrijarh da pošalje zamolnicu Ruskom caru, u jesen 1704. godine, poslali su Srbi iz Ugarske Panu Božića, komandanta Titela, caru Petru Velikom da izvidi mogućnost prevođenja ovdašnjih Srba u podaništvo Rusije.Nije poznato kakav je bio odgovor ruske vlade, ali se zna da je Božić primljen za oficira i da je zauvijek ostao u Rusiji.Nedugo potom, maja 1710. Godine, graničari iz Potiske i Pomoriške krajine šalju kapetana Bogdana Popovića Ruskom caru sa molbom da ih u ratu sa Turcima ne zaboravi pozvati „da i mi požurimo sa službom svojom za svog pravoslavnog cara“.Petru Velikom su dobrodošle ovakve ponude, jer je i i nače nastojao da ojača južne granice Rusije, a i sam se uvjerio u vojničke vrline Srba, posebno u bici na Prutu (1711).Tamo se u borbi, svojom hrabrošću, naročito istakao srpski odred, pod komandom Jovana Albaneza. Ovome predhodi poznati Manifest od 22. februara 1710. godine, koji car Petar izdaje zbog verolomnog prekršaja mira od strane sultana Ahmeta.Rusija tako po prvi put javno istupa kao zaštitnica hrišćana na Balkanu.

Mihajlo A. Miloradović (porjeklom iz ugledne hercegovačke porodice Hrabren-Miloradovića, koja je polovinom 17. vijeka iselila za Rusiju), rođen je u Petrovgradu 1771. godine.Plemić i ruski general, posebno se istakao u Napoleonovim ratovima.Služio je pod komandom Suvorova u ratu protiv Turske i Poljske.Istakao se posebno u ratu u Italiji i Švajcarskoj(1799).U čin general-potpukovnika unaprjeđen je 1805. Godine, za zasluge u bici kod Austerlica, pod komandom Kutuzova.Slijedeće godine biva nagrađen mačem koji je bio ukrašen dijamantima na kome je pisalo:“ Za hrabrost i spašavanje Bukurešta“. Tokom Napoleonove invazije na Rusiju bio, je jedan od naistaknutijih i najuspešnijih ruskih voskovođa u bici kod Borodina. Neposredno je predvodio napad u bici kod Vjazme, koja je zapečatila francuski poraz.Mihajlo je u bici kod Lajpciga predvodio rusko-pruski korpus, a tokom 1814. komandovao je savezničkim kontigentom u Holandiji. Ukazom Imperatora Aleksandara I Romanova, 1813. godine, dobio je titulu naslednog grofa, a 1818. godine postavljen je za general-gubernatora Sankt-Peterburga.U jednom trenutku slovio je za najodlikovanijeg aktivnog oficira carske ruske vojske! Mihailo A. Miloradović

Miloradović-Hrabreni, porjeklom iz Hercegovine, starinom su plemićka porodica koja po iseljenju u Rusiju vrlo brzo napreduje i u dugom vremenskom periodu pripada samom vrhu vojne aristokratije ruskog društva. Na desetine Miloradovića je službovalo u carskoj vojsci, i skoro da nema porodice koja je vojnim pozivom dala tako veliki doprinos Ruskoj Imperiji. Počev od prvog pukovnika Jeftimija(Jeronima) Miloradovića, pa onda, pukovnika Mihaila, pukovnika Aleksandra, pukovnika Gavrila, sekund-majora Andreja, general-lajtnanta Nikolaja, pukovnika Mihaila I. Miloradovića, general-poručnika Andreja S. Miloradovića, general–majora Petra, gardijskog pukovnika Dimitrija, general-lajtnanta, grofa Grigorija A. Miloradovića, lajb-gardijskog kapetana Borisa, sve do najpoznatijeg, i lovorovim vjencima ovjenčanog generala pešadije i general- gubernatora, grofa Mihaila A. Miloradovića. Posebno izdvajamo pukovnika Gavrila I. Miloradovića, kozačkog starješinu i pukovnika Mihaila I. Miloradovića, takođe kozačkog starješinu, komandanta slobodnog kozačkog puka kod Harkova.

Pre nego što je Petar Veliki pošao sa vojskom na južne granice čime je počeo znameniti Prutski pohod, izdao je carsku Gramotu, koju je sastavio M. Miloradović, a koju je preko njega uputio, prije svjega Crnogorcima, ali i svim drugim hrišćanskim narodima na Balkanu, kojom ih poziva na oružje protiv Turske.

Pomorišje: srpski graničar

Ruska carica Ana

Nešto kasnije Petar Veliki će Jovanu Albanezu, za koga Zaharije Orfelini tvrdi da je Srbin rodom iz Podgorice, da uruči „Pozivnu gramotu“(1723.) da u Habzburškoj monarhiji među Srbima regrutuje vojnike za „nekoliko husarskih pukova“.Albanez je po svjemu sudjeći uspješno obavio zadatak, jer se iste godine odsjelilo iz Potisja 459 Srba, a iduće godine još oko 600 ljudi. Naseljeni su u Malorusiji, a nekoliko godina potom carica Ana formira Srpski husarski puk, koji će kao elitna jedinica učestvovati u ratu protiv Persije.

Srbin vojnik (graničar) u Sremu, izrađeno prema engleskoj graviri iz 1742. godine.

Srpski graničari

Carica Ana, dakle, nastavlja politiku svog velikog predhodnika pokušavajući da postupno izađe na Kaspijsko i Crno more, što je ubrzo dovelo do novog rata sa Turskom.Zato je carica, na predlog grofa Vajsbaha, ponovo pozvala Srbe iz Ugarske na preseljenje u Rusiju kako bi ojačala vojni kadar.Srbi su to jedva dočekali i vrlo brzo su počeli da pristižu u velikom broju. Među njima je bilo i najuglednijih srpskih porodica iz Habzburškog carstva. Došli su,između ostalih, i Jovan Stojanov, već slavan, onda, Stevan Vitković, Panić Božić, Dimitrije Perić, a nešto kasnije i najčuveniji među njima, Petar Tekelija.

Svi su oni postigli sjajne vojničke karijere. Jovan Stojanov je dogurao do general-majora i komandovao, Srpskim, Ugarskim i Vlaškim husarskim pukovima.Uskoro je bio u prilici da pokaže izuzetno vojničko umeće u ratovima sa Poljacima, Tatarima i Turcima.I svi ostali su zadobili visoke činove i veliki ugled u ruskoj vojsci.

Među poslednjima od uglednih porodica koje su naselile u Rusiju pre Horvatove „seobe“, bio je, kao što rekosmo, i Petar Tekelija.Stigao je kao poručnik, da se u Rusiji ubrzo vine u najveće visine.Od svih prispijelih Srba napravio je najveći uspjeh i najsjajniju vojničku karijeru.Posle mnogih ratnih zasluga i uspjeha u komandovanju elitnim jedinicama ruske vojske, unapređen je u čin feld-maršala!Njega je sam Suvorov neizmjerno hvalio i isticao njegovu vještinu , posebno u direktnim duelima sa sabljom, gdje Petru nije bilo ravna među svom vojskom.Uostalom on je sin čuvenog vojničine Ranka i unuk više nego slavnog oberkapetana Aradskog i zapovjednika Moriške milicije, Jovana Tekelije, koji će noću pod zvjezdama da provede vojsku Eugena Savojskog kroz ritove do Sente, gdje će Turci do nogu biti potučeni.

Petar Tekelija

srpski general Simeon Zorić

Među Srbima koji su bili na najvišim položajima u ruskoj državi i društvu, posebno istaknuto mjesto zauzima general Simeon Zorić.On pripada drugoj generaciji srpskih doseljenika u Rusiju. Rođen je 1742. godine, odrastao je u Rusiji, gdje je i pohađao je najprestižnije ruske vojne škole.

Unaprijeđen je u čin generala i postao je ljubimac carice Katarine Velike, koja se preko njega upoznala sa Srbima i Srbijom.Učestvovao je u jednogodišnjem ratu sa Turcima, u kome se istakao hrabrošću i vještinom komandovanja.To ga je preporučilo za sam vrh ruske vojne hijerarhije.

Njegov život i delo svjedoče da Srbi u Rusiji nisu zaboravljali svoje porjeklo i da su nesebično pomagali svoj zavičaj i otadžbinu, materijalno ali i politički;svojim ogromnim uticajem koji su imali na ruskom dvoru za duga vremena.

Sam osvit 18. vjeka je, dakle , baš onaj istorijski trenutak kada će Srbi, kao već organizovana ratničko-vojna formacija na prostorima Malorusije, doći u neposredni kontakt sa kozacima Zaporoške Seče.Pod komandom Jovana Albaneza, Srpski husarski puk („žolneri“), naseljava prostor u Bahmutskoj provinciji, u blizini tvrđave Tor (od 1789. - Slavjansk). Nakon što je Albanez isčezao u persijskom pohodu komandu nad srpskom jedinicom preuzima major Mihajlo Stojanov, a od 1764. godine puk predvodi čuveni Petar Tekelija.U to vrijeme, dakle, polovinom 18. vijeka, Srbi su u Rusiji već bili na glasu kao neustrašivi ratnici, dobro obučeni i opremljeni.To je zapravo vrijeme i najvećeg priliva srpskih izbjeglica sa prostora Austrougarske, mahom graničara, koji će se većinom uhlebiti u ruskoj vojsci i kozačkim trupama.Ali svi oni, prije svega oficiri, među njima i generali,svi oni koji su među prvima zakoračili na rusko tlo, bjehu samo mala predhodnica čitavoj vojsci koju je naš narod darovao Rusiji.

Borodinska bitka

srpski general, grof, Petar Ivelić

U nas se malo zna da je u čuvenoj Borodinskoj bici u ruskoj vojsci učestvovalo i ratovalo, ni manje ni više, nego deset generala Srba i daleko veći broj komandanata nižeg ranga , podoficira i vojnika.

Naime, u sastavu carske armije Imperatora Aleksandra I, a pod komandom feldmaršala Kutuzova, bili su:najslavniji, đeneral pešadije Mihailo A. Miloradović,pa onda, general Đorđe Arsenijević Emanuil, general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik i tajni savjetnik Nikola Bogdanović Bogdanov, general poručnik Nikola Vasiljević Vujić, kavalerijski general, baron Ilija Mihajlović Duka, general-major, grof Petar Ivanović Ivelić, general-major Abram Petković Ratkov i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović. Od ukupno 37 generala ruske vojske u Borodinskoj bici!

baron, Ilija Mihailović Duka

Nikolaj Vasiljević Vuić

Posebno je interesantan rad Sredoja Lalića koji se bavi preciznim popisom Srba koji su tokom 18. vijeka stekli najviše činove u ruskoj vojsci. Kao osnova istraživanja poslužio je rukopis Simeona Piščevića "Izveštaj sabran iz raznih autora i sveden u istoriju prevodom na slovenski jezik, o narodu slovenskom, Iliriji, Srbiji...", koji se čuva u Arhivu SANU u Beogradu.

Na temelju sopstvenih arhivskih istraživanja, Lalić konstatuje da konsultovani arhivski dokumenti potvrđuju valjanost Piščevićevog spiska. Ipak autor istraživanja primećuje da Piščević nije naveo imena znatnog broja Srba visokih oficira u ruskoj vojsci u 18. vijeku. Lalić je Piščevićev spisak dopunio sa još 56 Srba, tako da je ukupan broj sa Piščevićevih 96 povećan na 152 štab-oficira, odnosno 27 generala i 125 štabskih oficira Srba u ruskoj vojsci.

Naglom prilivu Srba u Rusiju najviše će doprinjeti ukidanje Pomoriško-potiske vojne krajine koja gubi na značaju posle proterivanja Turaka preko Save i Dunava. U tzv. Ratu za austrijsko nasleđe (1741-1748) doveden je u pitanje opstanak Habzburške monarhije, pa carica Marija Terezija biva primorana, između ostalog, da popusti ugrskim staležima,između ostalog, i u zahtjevu da se ukine Vojna granica.Sve to dovodi do nasilnog razvojičenja srpskih graničara, koji nijesu „ još ni suzu otrli“ za braćom i sinovima koji su poginuli u ratovima za Austriju. Oni neće htjeti, ni po koju cjenu, da se voljno odreknu „militarnih“ povlastica i da budu „provincijalni paori“.Takav odnos prema njihovim zaslugama i gubitak stečenih prava i privilegija samo ih učvršćuje u naumu da krenu u veliku seobu u Rusiju, baš onako kako je to opisao Crnjanski u svom remek djelu.

Austrijska carica Marija Terezija

Ruska carica Jelisaveta

Tadašnji ruski poslanik u Beču, grof Bestužev-Rjumin, preduzima sve raspoložive mjere da se omogući seoba Srba-graničara u Rusiju. “Kada je stvar dotle došla da bečki dvor svojevoljno sebe lišava hrabre srpske vojske, to nama ostaje da se prilježno postaramo da je pridobijemo za sebe", pisao je Bestužev carici Jelisaveti (1741-1762), napominjući da je upravo njen otac Petar Veliki, prvi preduzeo mjere za naseljavanje Srba i Crnogoraca u Rusiju.

Prvi nagovještaji da su dobrodošli u Rusiju koja će znati da poštuje njihove sposobnosti i neupitnu odanost , samo je učvrstila u naumu već uvirjeđene Srbe, koji hoće u Rusiju po svaku cijenu.Niko i ništa ih ne može odgovoriti!Tako da Marija Terezija nema kud pa, 5. jula 1751. Godine, daje dozvolu za iseljenje Jovanu Horvatu, oberkapetanu „landmilicije“ u Pečkoj.On je za Rusiju sa svojim pristašama krenuo već septembra iste godine.Njegova grupa od 218 ljudi stigla je u Kijev 10. oktobra.Do proljeća 1752. ovoj grupi se priključilo još 1000 naknadno pristiglih dosjeljenika. Tom prilikom Horvat dobija čin general-majora sa obavezom da od prispjelih Srba osnuje dva husarska i dva pandurska puka.Uskoro je određeno i zemljište istočno od reke Bug i Suhinje do Dnjepra na istoku, pa desnom obalom rijeke sve do granice sa Zaporoškim kozacima.U početku je sjedište štaba bilo u šancu Krilov na Dnjepru, a kasnije u novopodignutoj tvrđavi Jelisavetgradu na rijeci Ingul.Zaposjednuta oblast je bila vojnički organizovana i i kao takva nazvana Novom Serbijom. General Horvat je 9. marta i 10. juna 1759. godine formirao dva srpska puka, a 176o. godine još jedan srpski husarski puk.To je bilo vrijeme Sedmogodišnjeg rata u kome su Srbi pokazali neviđeno čudo od junaštva i ratne vještine.Tako će,recimo, potpukovnici Tekelija i Zorić , 9. oktobra 1760. godine, oko osam sati navječe, predvodeći srpske husare, da izvrše juriš na berlinsko predgrađe Špandau , i tom prilikom zarobe 1. ooo Prusa, 15 viših oficira i dva topa.

Čuveni Suvorov je zadivljen primjetio „da Tekelija sabljom može da prokrči put tamo gdje on ne može ni uz pomoć (rusima omiljenim) bajoneta“.Godinu dana kasnije, Tekelija i major Filipović su kod Kolberga , sa 7oo srpskih husara jurišali na 2000 Prusa, potukli ih do nogu i mnozinu zarobili.

Suvorov

Ivan Janković od Mirijeva

Nakon ukidanja Srpskih husarskih pukova, Ruske taktičke husarske jedinice, ponovo će ustanoviti Car Pavle I. U najburnijem periodu ruske istorije, tokom Napoleonove invazije, bar jedan takav puk će ponovo nositi epitet srpski, u ime stare slave i srpskih zasluga.Međutim, daleko su u to doba značajniji sjajni i neuporedivi husarski oficiri, rodom Srbi.Maksim Zorić je komandovao Izjumskim husarskim pukom br. 11, bivši kapetan iz Nadlaka , Nikola Čorba, bio je načelu Harkovskog husarskog puka, Jovan Petrović, Ahtirskog husarskog puka br. 12, a Ivan Janković od Mirijeva, Kavaljergvardijom.

Nikola de Preradović je kod Austerlica komandovao Husarskim gardijskim pukom, a general-major Ivan Šević, kod Lajpciga i Borodina, Kavaljergvardijom i Lajbgvardijskim pukom.

Slava srpskih husara nikada u Rusiji nije zaboravljena.Zato će Rusi prosto da hrle kao dobrovoljci u pomoć Kneževini Srbiji u ratu za oslobođenje i nezavisnost.Životi herojskih Srba i Rusa koji su zajedno ratovali i položili svoje živote u vojnama, najčvršći su zalog našeg bratstva, međusobne ljubavi i uvažavanja.

Prvi Srbi u službi carskog oružja, već su stigli da se proslave, a u međuvremenu u Rusiju pristiže i druga brojnija grupa na, čelu sa čanadskim oberkapetanom Jovanom Ševićem i Rajkom de Preradovićem, koji su iz Ugarske krenuli septembra 1752. godine.Odlukom od 17 maja 1753. godine naseljavaju se na prostoru od Bahmuta do Lugana, prema Donu, na južnim granicama Zaporoške Seče, osnivajući takozvanu Slavjanoserbiju.Njima je data zemlja na jugo-istočnoj strani behmutske provincije.To je bila prava pustinja, veli Nil Popov, čuveni ruski književnik, i navodi riječi još jednog Srbina, generala Simeona Piščevića - da su Srbi došli na „zemlju koja nije obrađivana od postanka svijeta;ona leži bez ikakve koristi i stanovništva“.Na toj i takvoj zemlji marljivi i preduzetni Srbi uskoro će sagraditi sela, utvrde i gradove, dajući im stara zavičajna imena.

Jovan Šević

Slavenosrbija (1753.-1764.)

Ruska carica Katarina Velika

Već 1754. godine, pridošlice u Slavjanoserbiji, stvorili su moćne husarske pukove spremne da drže i brane južne granice Rusije. U suštini oba područja su činile zasebne militarne autonomne oblasti, neposredno podčinjene Senatu i Vojnom kolegijumu.Tako organizovani i ustrojeni sa ogromnim vojnim iskustvom i gvozdenom disciplinom, vjerno su služili svojoj novoj domovini i zadugo bili neprobojan granični bjedem i prva linija odbrane Ruskog carstva od Turaka i krimskih Tatara. Kakvim su se pokazali srpski husarski pukovi u južnoj Rusiji, već tokom Prvog ruskog rata sa Turcima, najbolje će kazati sama ruska carica, Katarina Velika, koja im je posle rata blagodarila reskriptumom koji završava sa: „Spasibo Srbi“-hvala Srbima!

Ono što je započeo Petar Veliki, produžila Ana, nastaviće i Katarina II.Postupnu ali nezaustavnu ekspanziju na zapad i sevjer, protiv Poljske i Švedske, a na jugu protiv Turske. I njoj su , kao i njenim predhodnicima bili potrebni Srbi. Kolonizacija Novorosijskog kraja dobija na zamahu nakon ukidanja srpskih vojnih područja i Zaporožja.Srpski pukovi iz Nove Srbije i Slavjano Serbije prelaze u slobodne kozačke pukove Ekatarinoslavskog namjesništva. Ševićev i Preradovićev puk su preformirani u jedan.Za komandante novoformiranih pukova (u velikoj reorganizaciji ruske vojske na jugu zemlje), kao najiskusniji i u ratovima dokazani oficiri, raspoređivani su skoro isključivo Srbi iz oba ukinuta srpska naselja. Srbi iz ovih naselja, vojnici i oficiri, učestvovaće u svim ratovima Rusije krajem 18. i početkom 19. vijeka, a mnogi od njih su dospjeli do najvišljih komandnih mjesta u ruskoj vojsci. Sačuvana je tačna evidencija koja o tome svjedoči, popis štabnih oficira srpskih i ostalih pukova u kojima su Srbi služili.Carica Katarina II je, takođe, naložila i formiranje Lajb-husarskog eskadrona, najelitnije ruske vojne formacije, koji će biti lični konvoj njenog Visočanstva.Tako je 1775. godine bio prekomandovan komandant Bahmutskog husarskog puka, premijer-major Šević, da formira eskadron i da nad njim preuzme komandu.U eskadron su uglavnom ušli Srbi naročite tjelesne građe, sa najboljim konjima,sve vojnici i oficiri od iskustva, među njima i poručnici Stojanov i Milutinović. Lajbhusarski eskadron je 1796. godine preformiran u Lajbhusarski puk pod komandom, opet Srbina, pukovnika Antona Rodijonovića Tomića.

Tokom istorije ove najelitnije gardijske jedinice carske ruske vojske mnogi Srbi su služili kao vojnici i kao oficiri.Ovaj puk su od osnivanja vodili:Šterić, Milutinović, Zorić, Tomić i još tri generacije novostasalih Šterića.Naročito je zanimljivo da je prvi i poslednji komandant ove jedinice bio Srbin, i to dva Šterića, prvi, premijer-major Šterić i poslednji, general-major Georgije Ivanović Šterić. U vrijeme Aleksandra III u ovom puku je služio kao mlad oficir i najmlađi sin srpskog kralja Petra I, knez Đorđe Karđorđević.

Knez Đorđe Karađorđević

Đorđe Arsenijević Emanuil

Posebno se prisjećama robustnog i prgavog generala Đorđa Arsenijevića Emanuila, koji je petomilionsku vojsku Francuskog cara gonio sve do Tiljerija u Parizu, gdje se njemu lično predala Nacionalna garda.Ovom sjajnom vojniku i izuzetnom intelektualcu, biografiju je pisao njegov ađutant, glasoviti knez Golicin. U neko doba, car Nikolaj I imenuje generala Arsenijevića za gubernatora nemirnog Kavkaza i za glavnokomandujućeg ruske vojske na jugu zemlje.On vrlo brzo uspješno guši pobunu i ovu oblast konačno pripaja Rusiji 1829. godine.

U sedmogodišnjem a potom i u rusko-turskom ratu, po nekim, doduše nedovoljno proučenim podacima, život za Rusiju, za svoju novu domovinu, dalo je približno 17. 000 vojničkih Srba, kojima je vještina ratovanja u krvi;Braneći Imperiju od Turaka i Tatara,Srbi su besprimjernim herojstvom i izuzetnim vojnim vještinam, kako tvrdi Nil Popov, "davali primjer i stvarali, svojim manirima i vojničkim ponašanjem, kavaleriju ruske carske vojske“!.

Rusko-turski rat 1787-1792 (bitka kod Isakova)

Nažalost, iz više razloga srpska naselja u Rusiji nijesu se, kao što vidimo, održala i pretrajala kasniji period prodiranja Rusije prema svojim pririodnim granicama na Crnom i Azovskom moru.Ipak, Srbi su mahom nastavili svoj vojni poziv, u međuvremenu su se asimilovali, ali su za sobom ostavili neizbrisivi trag i sjećanje koje i danas traje i svjedoči o njihovoj neizmernoj hrabrosti i slavi koju su stekli vojujući za Rusiju i Ruskog cara.

F. I. Čajkovski

Nikolaj Nikolajević Rajevski je dva puta dolazio u Srbiju. O prvom boravku 1867. godine , nažalost, veoma malo znamo.Po drugi put je došao deset godina kasnije, 1876. godine, da bi kao ruski dobrovoljac na moravskom ratištu dao najviše što može da se da, svoj život.Tako je i otišao u legendu i na stranice najbolje ruske literature, kao junak nad junacima!

Može biti da je i on, kao i mnogi drugi ljudi, Srbi na ruskoj, i Rusi na srpskoj strani, kao braća po oružju i po rodu starome i vjeri, može biti da su svi oni, jednako i srpski i ruski vitezovi, bili inspiracija Petru Iljiču Čajkovskom da 1876. godine komponuje „Srpsko-ruski marš“.

Marš bravurozno-pompeznog stila i neobične muzičke tananosti, jeste zapravo marš posvjećen oslobođenju Srba uz pomoć Rusa od Turskog iga.

Za svoj ali i za naš, za zajednički marš, Čajkovski je koristio melodiju ruske himne i tri srpske narodne pjesme:“Sunce jarko ne sijaš jednako“, „Prag je ovo milog Srba“ i „ Jer puščani prah“(drugi deo pesme „Rado Srbin ide u vojnike“).Melodije je našao u zbirci jednog drugog velikog kompozitora i slovenskog brata, Srbina, Kornelija Stankovića.

Još će jedan slavni ruski kompozitor da oda počast Srbima.Godina 1867. bila je izuzetno značajna za Rusiju ali i za sav slovenski svijet.U Moskvi je te godine organizovan Opšteslovenski Kongres koji je pratila i velika etnografska izložba, a 12 maja je u Petrovgradu, u sali Dume, održan istorijski koncert pod vođstvom strasnog i genijalnog Balkarijeva. Između ostalih djela izvedena je po prvi put i „Srpska fantazija“ Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo djelo je na zahtev publike jedino ponovo izvedeno.Publika je bila na nogama i Srbi su znali da nisu sami „bez igđe ikoga“!

Putovanje u Rusiju u ono vrijeme,nakon što će Srbi masovno napuštati granične prostore Austrijskog carstva, bilo je skopčano sa ogromnim potješkoćama.Srbi su putovali, što na konjima, što zaprežnim kolima, najčešće pješke.Moralo se savladati ogromno prostranstvo ruske stepe, i to lošim putevima.Najčešće bespućem, na kojima Srbe vrebaju glad i bolesti. Njihovi grobovi objeležiće put-neput u“obećanu zemlju“, majčicu Rusiju, o čemu potresno svjedoči Simeon Piščević u svojim“ Memoarima“. Nikada pouzdano nije utvrđeno koliko je Srba naselilo Rusiju, ali značaj ovog iseljavanja, pogotovo iz Habzburške monarhije tokom čitavoga 18. vjeka, i nije u samom broju, već u nespornoj činjenici da će Srbi u novoj domovini vremenom postati značajan vojno-politički faktor, i ona čvrsta i neraskidiva spona koja do dana današnjeg spaja dva bratska naroda.

Karađorđe

Ako bi se iz današnje perspektive tumačilo i razumjevalo najuspješnije i najplodonosnije razdoblje u osmovjekovnoj istoriji srpsko-ruskih odosa i saradnje, onda bi to nesumnjivo bio period Srpske nacionalne revolucije (1804-1839).Za vrijeme Prvog srpskog ustanka Rusija je značajno pomogla Karađorđa, da oslobodi svoj narod od viševejekovnog turskog ropstva, a tokom Drugog srpskog ustanka, knez Miloš je imao snažnu podršku ruske diplomatije, koja je odlučujuće pomogla da se „izbori za viši stepen autonomije u okviru Osmanlijskog carstva“.

U oba slučaja Rusija je djelovala savjeznički, i svojim je uticajem i snagom oružja doprinjela da Srbija snažno i nezaustavno zakorači na put stvaranja samostalne i nezavisne države.

Knez Arsen Karađorđević

Još je jedan znameniti Srbin, kao ruski oficir i kozak, proneo slavu srpskog oružja i učinio čast našem narodu, koji je u ruskoj vojnoj aristokratiji uživao veliki i nemerljivi ugled.
Reč je, naravno, o knezu Arsenu Karađorđeviću (1859-1938), bratu Kralja Petra I i unuku Vožda Karađorđa. Po majčinoj liniji Arsen je izdanak glasovite porodice Nenadovića.
Knez je visoko vojno obrazovanje stekao u Petrovgradu, u čuvenom Drugom Konstantinovskom vojnom učilištu, gdje je dobio i prvi oficirski čin – čin korneta, konjičkog potporučnika.
Iako su podaci o njegovom životu, pre nego što je stupio na vojne škole, veoma šturi, sva je prilika da je i pre odlaska u Rusiju već bivao u vojnama, kao francuski legionar.
Biće da je učestvovao u kampanjama u Tonkinu na Dalekom Istoku i u Alžiru, gdje je već stekao reputaciju neustrašiv ratnika, o čemu je opširno pisala ondašnja francuska štampa.
Inače, Knez Arsen je jedna odista egzotična i intrigantna figura, o čijoj su plahoj naravi (biće na đeda Crnog Đorđija) i vještoj ruci ispevane čitave poeme! Posebno o epskom dvoboju sa svojim najboljim prijateljem, grofom Manerhajmom.
Ovaj stameni Karađorđević, plemić i general u dvije vojske (ruskoj i srpskoj), legionar i kozački zapovjednik, nenadmašni megdandžija od koga su zazirali i japanski samuraji – najodlikovaniji je srpski oficir svih vremena! Ravno 18 puta mu je ukazana čast, francuskim, ruskim i srpskim odlikovanjima. Između ostalog odlikovan je i jednim od najviših ruskih odlikovanja, Zlatnim Georgijevskim oružjem, sabljom, i to onom posebnom koja je ukrašena dijamantima i koju je nosilo svega četvoro ruskih generala i admirala.Sablja je ukrašena i Carskim grbom, Carskim monogramom („A II“ – Aleksandar II) i ordenima sv.Đorđa i sv. Ane. Na dršci je ugravirana posveta: „Za hrabrost“!
Kao srpski i ruski oficir, potonji general u obje vojske, Arsen Karađorđević je učestvovao u nebrojenim bitkama, od Vijetnama do Balkana, od Varšave do Alžira.Uvijek se isticao ličnom hrabrošću i nemerljivim junaštvom, kao i izuzetnom vještinom komandovanja. Posebno se pamti njegova pronicljivost i izvanredna vojna taktika koju je koristio goneći kroz Albaniju Džavid –pašine razbijene odrede.
U rijetkim mirnodopskim vremenima bio je pasionirani posetilac raskošnih salonskih zabava, a posebno je poznat po nebrojenim dvobojima gdje je oružjem branio čast, bez zazora i milosti prema protivniku.
Neposredno po izbijanju rusko-japanskog rata 1904. godine, Arsen se dobrovoljno prijavljuje u Kozačku konjicu. Bio je rasopoređen u II Nerčinski, a potom u II Arguski puk II brigade Zabalkajske kozačke divizije. Preveden je u čin kozačkog jesaula (kapetana) i komandovao je prvo eskadronom a potom i konjičkim pukom. Borio se u čuvenim bitkama oko Port Artura i u jednoj od najkrvavijih bitaka tog rata, u bici kod Mukadena. Za pokazano junaštvo unaprijeđen je u čin pukovnika i odlikovan više puta, konačno i Zlatnom Georgijevskom sabljom.
Sam Knez se posebno ponosio svojim učješćem u Balkanskim ratovima gdje je kao divizijski general komandovao Konjičkom divizijom koja je odigrala ključnu ulogu u Kumanovskoj bici, jednako i u bici za Bitolj, kao i u čuvenoj Bregalničkoj bici. Oni koji su ga dobro znali, vele da je bio nadasve skroman spram svoje vojničke karijere.Rijetko je o tome govorio, jedino je ponekad znao da se prisjeti kozačkog života i neskriveno iskaže osećanje velike ljubavi i poštovanja.

Nijesu Srbi, kao što se to obično misli, u Rusiji samo vojevali za Carsku krunu. Doprinos svojoj novoj domovini su dali i oni drugi Srbi kojima je oružje bilo znanje i struka. Između mnogih, izdvajamo Vladimira Pičetu (1878-1947) Srbina iz Mostara, pisca Istorije belorusije, beloruskog i ruskog akademika, zatim, Fedora Jankovića Mirijevskog(1741-1814) , reformatora ruskog školstva, onda, Atanasija Stojkovića, naučnog radnika, rektora Harkovskog Univerziteta koga je za doprinos ruskoj nauci Aleksandar I odlikovao ordenom Svetog Vladimira.Posebno izdvajamo Ognjeslava Kostovića Stepanovića(1851-1916), srpsko-ruskog naučnika i pronalazača. Registrovao je preko stotinu izuma, a u ruskim izvorima, navodi se kao konstruktor i pronalazač prvog „vazdušnog broda“ koji je „ iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegov naučni podvig“. Svoj doprinos su dali i mnogi drugi Srbi, manje poznati , kao i svi oni koji su, nažalost, ostali nepoznati našoj javnosti, ali se zato u Rusiji smatraju zaslužnim građanima.

Ognjeslav Kostović

Sava Vladislavić Raguzinski

Sava Vladislavić - Raguzinski, ili „grof Raguzinski“ bio je savjetnik cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, osnivač obavještajne službe, čovjek koji „otkrio“ Kinu i uredio ruske granice, vrstan putopisac, poliglota i veliki crkveni dobrotvor. Rođen je u Jaseniku blizu Gacka u Hercegovini, ali je vrlo brzo sa ocem Savom, hercegovačkim knezom, pošao za Dubrovnik, pa onda u Herceg Novi, gdje je izgleda i odrastao.Odatle će krenuti u vijeliki bijeli svijet i dospeti u najveće visine ruske diplomatije, najbliže Petru Velikom, činjeći veliku čast svom srpskom rodu. „Za četvrtinu stoleća biće umješan u sve važne događaje ruskog carstva:zaključio je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu, pakt o prijateljstvu i konačnom razgraničenju Kine i Rusije sa kineskim carem u Pekingu, ali je Vladislavić, što je do sada ostalo nepoznato srpskom narodu, nažalost, bio i prvi Srbin koji je još na istjeku tamnog 17. stoleća zadobio Rusiju i lično cara Petra Velikog za oslobođenje srpstva i Balkana. “-zapisao je njegov rođak, književnik i diplomata, Jovan Dučić.

Konačno, nema ruske istorije koja može biti ispisana a da se na pomenu proslavljene srpske granične jedinice, srpski husarski pukovi, njihovi slavni zapovjednici, koji su učjestvovali u brojnim bojnama i ratnim pohodima: u sedmogodišnjem ratu (1756-1763), u ratovima protiv Turske (1768-1774 i 1787-1791), u oružanim intervencijama u Poljskoj (1764-1768) i Zaporoškoj Seči (1775).U sastavu ruske armije koja je prodrla duboku u Prusku (1757) posebno su se istakla dva srpska puka.U pohodu na Berlin (1760) srpski pukovi su odigrali možda i najznačajniju ulogu.

Sedmogodišnji rat (bataljon garde kod Kolina)

Tako Srbi skoro punih osam vijekova kontinuirano iseljavaju u Rusiju, što pojedinačno, kadkad u manjim, ponekad u većim i brojnijim grupama.Vrijedni i marljivi, naustrašivi i hrabri, i uvijek bezgranično odani svojoj novoj domovini i njenim interesima, učiniće da Rusi kroz vjekove poštuju, ljube i koliko god mogu pomažu naš narod i naše države.

Духовни корени славе

Духовни корени славе

А шта је то Слава?

То је веома древан термин. Слава означава присаједињење на укупни ток. Народи који се нису одвојили од својих предака Богова, они их славе.
Они су славили и славе своје Богове у Химнама – Православним. Реч православље је реч која је у будућности у хришћанству добила другачије значење – прослављање и природно јој је промењен и смисао. Некада се православљало, а данас се прославља. Прославља се углавном по настављању ритуала из култова, а већ смо причали да је свако жртвоприношење заправо наставак првог култа Кали Ма, против кога су се наши преци борили у тзакозваним аријевским походима. Из тог разлога нисмо у стању да се присетимо те духовне вертикале по којој се православљало и по чему постоји српска Слава.

Да наставимо где смо стали у прошлој емисији..Започели смо причу о прадедовским погледима на свет, знању које је изворно православље које нас разликује од осталих источних хришћана који себе називају ортодоксним или правоверним хришћанима.

Зашто је то важно?

Из једноставног разлога. Не можемо звати Грке православним, јер они то никада нису били, они себе зову ортодксним, па не би било у реду да их сврставамо у исти ред са нама. Тако ни Копти нису православни, већ су правоверни. На исти начин ни јапанци који су прихватили источно хришћанство, нису православни већ су правоверни.

Једноставно, они то не могу бити ни културолошки нити религијски. Нити они себе тако називају. Наша склоност да им додајемо тај „свети“ придев православни потиче из наше необавештености и незнања о нама самима. То је веома важно разумети. Православље је мудрост, оно је знање о космосу, о животу и смрти, функционисању других светова, о души човека, заправо о свему што данас и наука покушава да достигне понекада се ослањајући на духовност.

Као Раса, као Срби, као они који су поседовали знање и мудрост, чинимо велику грешку поклањајући православље сваком оном који је примио религију, а који нису никада били ни близу „П“ од православља. Можемо га звати само православље, а можемо га назвати онако како треба – ведско православље.

Међутим, ми ћемо ради лакшег разумевања користити само назив православље..Надамо се да ће на тај начин оно бити лакше схватљиво данашњем Србину, који је заборавио своје корене. Није Србин крив због тога, али није и да је без кривице. Жудећи за западним вредностима и помодарством, Србин је заборавио да поштује своје дедове, заборавио је традицију, заборавио је да су кратке мудрости његових дедова садржале у себи мудрости и знања њихових предака, засноване на познавању универзума и функционисању живота. Данас се просечан Србин томе смеје и то назива примитивним. Данашњи Србин, онај просечни, а таквих је највише, ништа не зна…

И то је чињеница..

Зна он много боље ко је са киме и ко је кога у неком од ријалитија, удаљио се од својих корена до те мере, да више личи на просечну америчку домаћицу, која чак боље од њега користи рачунар који је направљен за њен ниво способности и разума. Е мој Србине, све си заборавио, а трудиш да ништа више о себи ни не знаш. Па православље онда изједначаваш са религијом и за то би неком другом главу скинуо јер ти је пореметио систем веровања и уздрмао сопстевно незнање, не желећи да спознаш себе, ко си био и како си велик и мудар био…

Још се у српским планинама могу наћи старице и старци, усамљени и остављени од потомака који су загребали да живе у хај тек кућама са хај тек технологијама, чије кратке мудрости одишу правилима живота којих смо се некада држали. Али су њих и потомци заборавили, подсмешљиво се односећи ка њиховим акулмулираним од предака знањима.

Па хајде да видимо шта су то они знали, са места где смо у прошлој емисији стали.. А добићемо са тог нивоа и разумевање Славе…
Познато је било да у овом животу човек никада не треба да ствара у глави мрачне, безумне и хаотичне Слике, тачније Да Образују Реалност Тамног Света, у којем се манифестују зло и окрутност, паразитизам и нерад, лаж и обмана, страх и безверје, угњетавање и крај света. Главна ствар у томе је – не стварати мрачне врсте бића за нову Обликовану стварност. Јер то уништава не само креирану у Чистој Души мирну Животну реалност, већ онда уништава и самог човека, који је створио тај Мрачни Свет, који га одводи после смрти до капија Пакла.
Срби су разликовали три стања телесних система:
Равнотежа – то је РА (светлост, сјај и просветљење знањем), заправо значи да у систему постоји доминација светлости над материјом и она напредује.
Мрачнобесје – то је када се Материја налази Без Ра (светлости), односно када доминира материја над светлошћу и она деградира.
Мир – то је када су светлост и материја једнаки, и ни један од ових елемената не претеже. Систем је тада без кретања.
Наши дедови су знали, да би стигли у више Светове, идући по путу развоја, неопходно је да се поштују одређена правила и закони, да се не би пореметила хармонија и не би губила енергија, већ да би се напротив сакупљала. Међу тим правилима била је и комуникација са својим телом током живота.
Они су знали, да у животу човек не треба да одбацује оно што је у вези са његовим телом (као пример могу да послуже длаке, крв, пљувачка, урин, нокти, сперма и сл).
На пример, при рођењу човека, његову постељицу су раније закопавали пред прагом, а још раније, по свему знаном, сушили су је и чували као енергетску амајлију до смрти човека, а онда је спаљивали заједно са њим.
Ако је извршена операција, онда све што је исечено са човека, треба да да буде спаљено на ломачи, укључујући и завоје који носе трагове крви, гноја и сл.
У наше време често се користе енергетске везе са телом, на пример при порођају се укљања пупчана врпца са великим животним тонусом и од ње праве „животно снажне“ различите масти које се користе у лечењу пацијената. То је разлог зашто је важно да се не оставља у болници ништа што би могло да одузме енергију детета, и зашто је боље да се породите кући и по могућству у води, јер се у њој никада не формирају тачке зрачења које могу да утичу на здравље детета.
Постоји изрека: „Не бацајте своју косу, птица ће је однети у своје гнездо и болеће вас глава“. Такво веровање постоји код многих народа, укључујући и русе, летонце, кинезе, народе Индокине и др.
Како разумети тај и друге пријатељске савете и упозорења које су на дедови са колена на колено преносили као најдрагоценије дарове?
У овом случају објашњење идеје се састоји у томе, разумљиво са научне тачке разумевања, да се између бившег власника косе и изгубљене косе сачувало зрачење, а истовремено и информативна веза. Поготово ако она постоји између живог објекта и неживе његове фотографије, као што смо већ објаснили како је могуће преко фотографије красти животну енергију човека. Тако да ћемо сматрати да таква веза постоји. Како она функционише, очигледно нико од нас поуздано не зна. Једна ствар је јасна, а то је да се то дешава кроз информационо поље које прожима цео Универзум.

Коса бившег власника доспева рецимо у гнезда птица. Птице гнезде своје гнезда на раскрсницама биопатогених поља или на самим пољима: њима је тамо добро исто као и мравима. Значи, коса са којом сте повезани радиационим и информационим токовима, доспела је у биоактивну зону, која је за човека биопатолошка.

Из ове зоне по постојећем радиационом-информационом каналу зрачење стиже до вас и удара у ваше тело у правилним ритмовима. Испада као да сте сами доспели у биопатолошко поље. Зато вас и боли глава као што произилази из народног веровања. Последице губљења ноктију треба објаснити исто тако. На нашем данашњем нивоу знања то доноси проблеме приликом промишљања о томе. Али у овом случају не само да боли глава, већ се и развијају процеси у организму, што доводи нарушавања координације у старости.

Ако наставимо разговор о коси, погрешно је претпоставити да се она не сме спалити. Треба је спалити. Постоји савет да сачувате косу и нокте у пластичним врећама до Ивањдана (КУПАЛА), и на тај дан да све спалите у ватри. „У крајњем случају, можете да то бацате и у wц, јер са дна воденог резервоара сигнал изгубљене косе никада није примећен“.

Узгред, мора се имати на уму да исто важи и за течне излучевине човека, посебно за урин и пљувачку. Једном када се нађу у биопатогеном пољу они могу кроз зрачење имати неповољан утицај на вас. Није ни чудо што постоје различите враџбине у вези са овим излучевинама. На тај начин, влажећи својом пљувачком лепак на коверти, шаљете своју пљувачку Бог зна куда, ризикујући при томе да угрозите своје здравље. Стручњаци су, али без шале, утврдили да људи који се баве овим, систематски пате од главобоља.

У том смислу, може се говорити и о сперми при животу човека. Као по правилу, она семе троши рационално, али наши Преци су знали то и неговали своје здравље, усмеравајући своју снагу на наставак рода. Они такође, водећи рачуна о здрављу свог рода, нису дозвољавали женама да прекину трудноћу. Ако је раније жена без сагласности мужа прекинула трудноћу, она се протеривала из рода, а деца су остајала са оцем.

Усвајање туђинског закона о томе да деца у време развода остају са мајком је начела подривање институтицје породице, много је развода и била је изгубљена та основна битка, по којој је мушкарац глава рода који носи одговорност за њега. Мушкарац, онај просечни, каквих је највише данас, сасвим сигурно више није онај мушкарац који је носио одговорност за наставак рода, и данас нема разлике у томе код кога ће деца остати. То је зато што смо у доброј мери изгубили себе..Како мушкарци, тако и жене..

Хајде да поменемо неке од мудрости наших прапредова, али не оних које смо као деца упознали, већ оних које нису ни они могли да упознају…

Мудрост се познаје по томе, не да би владала и да би командовала над неким, већ да би изградила нове поносне друге родове. Древну Мудрост су људи познавали, да би разумели свој Животни Пут, и због тога, да би је пренели својим Потомцима“. То је типично за нас , а то можемо видети и кроз савременију историју.. Али се то губи, па хајде да видимо да то вратимо назад, нама, којима мудрост чини основу духовне вертикале…

Дакле, филозофија предака у многим аспектима је заснована на науци Умирања    Ако У гледамо као везник, а МИР значи свет, онда то буквално значи „успостављање везе са световима, са димензијама“

Умирање је Духовни појам. То је прелаз на следећи ниво свести себе самог.
Када човек учи Мудрост Предака, он се пење на следећи ниво у свом Душевном (менталном) и Духовном развоју. Када човек изучи програм нивоа вртића, пење се на следећу фазу развоја – у школу. Човек умире као предшколац и ускрсава као свестан себе, као школарац. Савладавши школски програм, човек умире као школарац и ускрсава као студенти и тако даље и тако даље, постајући све мудрији и зрелији.

Тачно тако, сагласно православним учењима наших Предака, људи се инкарнирају у свету Јав, физички густом свету, пролазе овде обуку са циљем стицања искуства и знања за даљи њихов развој у Вишим Световима.

Тачније, земаљски живот човека у свету Јав, фигуративно говорећи, је само учење у првом разреду бесконачног система васељенског образовања. Породица и Род, у коме је рођен човек је његова група учења (то је тај разред – први, други, трећи, итд…), и родивши се човек постаје „новајлија“, коме следи да спозна науку живота. А они који умиру, као елиминисани из своје групе, прелазе у следећи – други разред у свет Свет Лега. Свет лега, то је нешто попут света андјела у религији, само квалитативно другачије. Али, неуспевају сви да стигну на ту другу годину и поново се рађају у Свету Људи (то се дешава и у више наврата), а груби прекршиоци закона могу се послати на обуку у специјалну школу – Светове Пакла.

У сваком разреду (групи) постоји разредни или водич, који је одговоран за све ученике и њихову обуке по свим предметима, – то је Бог – Покровитељ тог Рода и у њему се може обраћати по свим питањима и недоумицама.

Отуда тај велики пантеон наших старих богова, који су били покровитељи родова и расе, у зависности од самог њиховог нивоа еволутивног развоја. Тако да свака породица, припадајући неком роду, неком селу, некој вечној групи или племену, има свог бога покровитеља.

Данас смо им променили имена и наденули им нека религиозна. Славимо славу, а променили смо бога коме су се наши дедови обраћали и данас се обраћамо неким људима за које је у већини сумњив њихов светачки карактер.

План живота саставља Богиња Макош, која има обавезу да човек не избегне контролне тестове и испите, а истовремено постоје и изборни предмети које он може сам да изабере.

То је избор самог човека…

Код сваког човека поред тога, постоји и наставник из старијег разреда који му помаже – то је његов Лег Чувар. Остали Богови су учитељи људи, сваки по свом предмету.
На крају живота, када човек умре, „наставничко веће богова“ решава његову судбину о преласку у виши Свет, или, како су говорили наши Преци, он пролази три суда: суд Савести, суд Предака и суд Богова. Ту би требало да положи тестове и контролне испите по свим предметима и што је најважније – највађнији испит – Урок, задатак који он добија када инкарнирана Душа пролази кроз Звезду из сазвежђа одређеног Бога-Учитеља, чији му је предмет одређен као главни за њега. Није ни чудо што су наши Преци говорили, да Звезда, кроз коју пролази Душа по рођењу, одређује његов Урок, или Судбину.
Знање преводи Душу човека на други ниво свести. Ми то зовемо промена димензије, тачније Света. На тај начин умирање је јединствено преображење човека у Току Времена Живота у различитим световима, и „Смрт“ је само потпун и коначан губитак тела, у коме душа живи при преласку из једног Света у други, и буквално значи у преводу са руна „Промена Мерности (Димензије) Креације“.

Не постоји ограничење у развоју људске свести. Филозофија, или Мудрост Предака, помаже Чистим Душама да се издигну изнад, али не у односу на разум другог човека, већ изнад свог тренутног положаја.
Постоје природне силе које управљају свешћу и понашањем човека. Телом управља Душа, Душом управља Дух, а Духом управља Савест.
„Савест – то је заједничка веза Душе Човека и Светлих Богова“. То је као да је мудрост у Души у интеракцији са Небеском Истином. Њихов трајан, хармоничан однос, се зове Савест.

„Ако људи занемарују Савест, онда их захватају неспокој, слабост и болести“.
Наши Преци су увек стремили ка Боговима и тако управљали и контролисали Снагу Духа и Вере. Њима никада нису управљали Снаге Инстинкта и Осећања – а на крају крајева, то је животињски ниво управљања Душом, а наш је народ Духован, Одухотворен. Зато су се Срби управљали снагом Духа, а духом управљају све друге Управљачке Силе универзума.

Постоји однос управљачких сила које су распоређене на следећи начин:

9. Сила Духа и Вере – то је Духовни Човек. 
8. Сила Ума и Воље – то је Одухотворен, Умни Човек, који ствара уз помоћ Духа. 
7. Сила Душе – то јке Душеван човек. Разликује се од Духовног различитим нивоима. 
6. Сила Речи – то је Креативан човек. 
5. Сила Мисли – то је Мислећи човек. 
4. Сила Воље – то је Вољни човек. 
3. Сила Разума (интелекта) – то је Разуман, Интелектуалан човек. 
2. Сила Осећања – то је Осећајан, Сентименталан човек. 
1. Сила Инстинкта – то је Инстинктиван човек (најнижи ниво).

Душе су се увек управљале силама деветог нивоа, али са усвајањем хришћанства Раси су пали до 3. и 4. нивоа Управљачких Сила. Ко је успео да побегне од примања хришћанства, био је на 4. нивоу – он је био Вољан. Комунисти су у своје време још више опустошили Душе Срба до 2-ог нивоа Управљачких Сила.

Савремени владари, користећи телевизију, спуштају човеков ниво Управљања Душом на сам најнижи вид утицаја – Инстинкт (а неки га спуштају и још ниже – до нивоа животиње).

На тај начин постоје различите врсте људи у зависности од управљачких сила које њима управљају:

•  АЗ (АС) – човек који је достигао ниво Богова.
•   Човек – (то је онај који има у себи Честицу Индивидуални – ЧИ, то је Дух који се налази привремено у физичком телу) биће трансцендентално, управља осмим и деветим нивоом. Он је духован и бесмртан. Његова Душа наставља да се развија после смрти у другим световима.
•   Људина (то су Лунарни Људи створени као резултат клонирања) – у њему дејствује до седам управљачких сила. Он је упућен у суштину између живота и смрти, али он нема Дух (дакле, након смрти, његова Душа може да се раствори).
•   Становник (инстинктивни) – управља силом три нижа нивоа. Човек, који живи материјалним бригама.
•   Неживи, Нељуди и Бесови – то су представници тамних сила и њихови потомци који не подлежу Духовном Препороду. Они одричу све што не одговара њиховој представи живота. Човек такође може да деградира до нивоа бесова, у том случају он губи систем реинкарнације и тако доводи до тога, да постаје бес, тј смртан, и њему је већ проблематично да се попне навише. Код њега од Душе остаје само шкољка матрице, и он онда може да склизне још ниже и нестане у тами не пробудној. У почетку он губи Савест, онда одлази Дух и коначно пуца шкољка Душе.
  Већином људи управља Сила Инстинкта, и Срећом по њих то су Осећања. Споља, то је човек, а изнутра је нечовек – становник. Он је пасиван, живи на нивоу инстинкта. Он испуњава свој посао или туђу вољу и никада не делује сам по себи. То је човек-машина, који се заувек налази у месечарском сну, тј. у исцпрљености. Осећања представљају његов једини пут комуникације са његовом свешћу. Он може да одговори на осећања, показујући само одговарајуће потребе. У свим својим поступцима руководи се чисто животињама потребама. Мислим да је ово упечатљиво и препознатљиво код данашњег начина живота човека и то на глобалном нивоу.
  Својим идеалом такви људи сматрају своју манифестацију кроз жеље других, кроз гнев, самољубље, зеленашење, пожуду и др. Наши Преци називали су их ограничени умом, односно најнижим обликом. Високо задовољство такав тип човека проналази у опијању. У таквом стању почиње да се манифестује у њему најближа Управљачка Сила – Осећања. Он је у стању да воли на нивоу животиње, јер је његов ум завистан од инстинкта. То је инстинктиван човек, али то није човек у правом смислу те речи. Такве људе библија пореди са зверима. О томе је речено и у Откровењу Јована Богослова гл. 13, чл. 18.:
  „Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човјеков, и број њезин је 666.“. Иако број 666 значи (6+6+6)=18=1+8=9, то је број хармоније и са зверима никакве везе нема.

КАКО СУ РАЗУМЕВАЛИ СРБИ НЕКАДА ФЕНОМЕН ЖИВОТА И СМРТИ?

Основно је да се Живети мора тако, да би се достојанствено могло и умрети

Како треба да живи човек у овом Свету Јаве, да би му онда било комфорно при прелазу у Свет Нав, свет умрлих. Човек долази у Свет Јав да прође лекције и угради у своју душу нове информације које ће он предати потомству. Поред тога, човек мора за свог живота да акумулира што више енергије за живот у вишим Световима.

Који су начини чувања и попуњавања енергије?
Има неколико њих:
Прво:

Као што је познато јединствено Енергетско Поље и енергетско тело човека могу да послуже у различите сврхе и да буду усмерени како на Добро, Креативност, Здравље, тако и на зло, уништење, болести.
Здрава деца, препуштена сама себи, увек су у покрету, и гледајући њих, стиче се утисак да они немају где да дају своју енергију, али, у ствари, ова постојана физичка активност и игре су им потребни за раст и развој свих система организма, – то је њихова природна потреба. Са годинама ова потреба се смањује, и након формирања свих система (свих тела суштине), енергија се троши углавном на одржавање оптималног нивоа физиолошког стања и за очување равнотеже.

Отприлике, после 43-ће године, човек пролази кроз свој „Енергетски плафон“, свој максимум и своје оптимално физиолошко стање, и почиње његово „спуштање са врха“. Сада, за одржавање своје бивше виталности, он мора да се „пење на врх“, трошећи за то све више и више енергије. То може да се упореди са логорском ватром, – у детињству и адолесценцији човек се загрева око логорске ватре, коју су за њега заложили родитељи и Преци; ова ватра се разгорева и гори јарко због своје енергије. Али, пре или касније, „горива“ нестаје, ватра и топлота опадају, појављују се „жар и угаљ“ и већ је неопходно потражити „дрва“ и очувати ту ватру. У нашем случају логорска ватра – то је живот. То је уобичајени сценарио и нико га не може мимоићи.

Неопходно је живети „По савести и у складу (хармонији) са Природом“. Зашто је тако важна ова веза са Природом? Зато што човек добро третирајући Природу изграђује јединство са Природом (садњом новог дрвећа, бринући о болесним животињама, стварајући на пример хранилиште за птице, обнављајући популацију животиња, биљака и птица унетих у црвену књигу, прикупљајући разумну дозу лековитог биља и сл.) оставља свој енергетски траг у виду добрих дела, које Природа памти и враћа човеку стоструко, када је њему то потребно – за живота или после његове смрти.

Друго.

Следећа важна енергетска радња коју човек мора да уради овде на Земљи је да заради себи тело Славе, тј. он мора да прослави себе у животу, да се после смрти о њему говори и мисли добро, нарочито родбина, тј. највише од свих сећају се човека његови рођаци. Не каже се без разлога: „О покојнику све најлепше или ништа“. Тј. да се не начини зло, ако се човек у овом животу понашао недостојно.

А шта је то Слава?

То је веома древан термин. Слава означава присаједињење на укупни ток. Народи који се нису одвојили од својих предака Богова, они их славе.
Они су славили и славе своје Богове у Химнама – Православним.                    Реч православље је реч која је у будућности у хришћанству добила другачије значење – прослављање и природно јој је промењен и смисао. Некада се православљало, а данас се прославља. Прославља се углавном по настављању ритуала из култова, а већ смо причали да је свако жртвоприношење заправо наставак првог култа Кали Ма, против кога су се наши преци борили у тзакозваним аријевским походима. Из тог разлога нисмо у стању да се присетимо те духовне вертикале по којој се православљало и по чему постоји српска Слава.

Зашто прав о славни?

Јер, Срби славе Богове из Света Прав.

Чак и српска имена често садрже корен „слав“.
Из реченог се види да за србе није била важна материјална компонента, а Слава је јединствена енергија коју човек добија како за живота, тако и после смрти. И та традиција зарађивања себи Славе постоји како у ведском православљу, тако и у хришћанству, и у комунистичком времену и све до данас. Посебно се енергија Славе манифестује у периоду ратова са непријатељима. Чак и када човека, под одређеним околностима лишавају права на Славу (тј. најважнијег), он и даље обавља своју дужност.

При томе, човек ствара себи, тако се зове, Тело Славе.

Ево како то тумачи ,,Енгар или мистично-магијски речник:

„Тело Славе је енергетско тело, које се може добити као резултат духовне еволуције. Онај ко добије „Тело Славе“ у стању је да преводи материју у енергију и слободно шета Световима. Тело Славе је крајњи степеник инкарнације Духа у физичком Свету“ [(2). Ц. 13].

И то је та духовна вертикала коју смо заменили тумачењем тумачења разних тумачења, која више немају у себи никакву логику и што не може здраворазумски да се разуме. И зато се данас на Славама обраћа некоме ко нема везе са суштином тог појма, зато се данас на славама пијанчи, преждерава, не једе код куће дан пре одласка на нечију славу како би се на њој што више појело. Зато се данас на славама пуца, пљује између себе, вређа и супротставља. Данас на славама већином присуствују људи који су на нивоу разумне животиње, част изузецима, који испољавају своје инстикте и незнање, нагоне и пожуду. Она је данас супротност ономе што она стварно јесте. Данас се вређа здрав разум и напредак човека таквим начином прослављања уместо православљења.

Постоји због суштине Славе код мноштво јунака код нашег народа, којих се сећамо: састављамо им песме, епске, постављамо им споменике, пишемо књиге и др.

Због тога, да би тело славе било подстицано стално – важна ствар за човека, који живи у овом Свету Јав, на Јави, је рађање здравог потомства, које ће га, сећајући га се, славити вековима (из генерације у генерацију).

У народу има и оних који, живећи живот, (на жалос то је већина), нису били у стању да зараде тело славе и сами за себе онда кажу: „Живот смо живели, а да нас нико не запамти“, тј. нема код њих славних дела.

Поред тога, не треба мислити о лошим људима (а то су телевизија, радио и штампа који стално усмеравају наше мисли на то) ни током њиховог живота, ни после њихове смрти, јер им се тако предаје наша енергија, мислите о својим Прецима и својим Боговима и ви ћете енергетски јачати и кроз живот бити срећнији.

Важно је човеку да православља при животу своје Богове и Претке на празнике и дане сећања, чиме им даје своју енергију у Вишље Светове, која ће се онда њему вратити стоструко.

Раније је већ речено, не стварајте хаотичне и лоше слике. Код наших Предака Мисли, Слике, Реч и Дело су повезани између себе. Дакле, увек покушајте да обуздате речи и завршите започето дело.

Раније Срби своје Богове ништа нису питали, већ су обрнуто кроз православљање одавали своју енергију свом роду, да би се она акумулирала. Али су знали ако дође тешка година да ће им они помоћи.

Има и оних који зарађују тзв лошу славу, свим врстама злочина према човечанству, али ова слава (читај енергија) не иде у корист таквог човека, она га вуче у Пакао или у хришћанској традицији у Ад. У том смислу, постоји још старије енергетско правило, не остављати зло некажњено, јер ако оставите зло, то неће проћи некажњено – ви сте онда саучесник тог зла.

У животу треба развијати своју самосвест, ми смо до краја живота дужни да формирамо у себи програм, препознајући наше истинско „Ја“ (Дух).

Из горе наведеног следи да човек стиже у Свет Јав, да својим добрим делима акумулира енергију, која ће му омогућити да се развија даље, да иде по Златном Путу развоја. Пример позитивног развоја на нашој Земљи могу бити Свеци (Светли), који су током живота сакупили довољно енергије, да су чак над главом имали одређени ореол.

У том смислу не може да буде чудна легенда, да су људи који су током живота сакупили довољно енергије спаљивали своје материјално тело мистичном ватром и одлазили у Слав, а неки су могли очигледно да стигну и у Прав, односно да прескоче степеник у развоју.

Како су разумели наши дедови феномен живота и смрти ?

Говорећи о нашим Прецима, разумно је обратити пажњу на њихова имена, она могу много да нам кажу о карактеру и природи размишљања народа. Ко још, осим Срба и Руса има имена Вера, Нада, Љубав, и друга, који потврђују да су они дубоко просуђивали о свим фазама људског живота, о свим аспектима душе и срца, а такође и о смрти. Сва древна племена, тј, родови, су имали своја рунска писма, и о њиховом образовању сведоче многе потврде у хроникама других народа. Огроман број чињеница говори у прилог томе да смо имали писмо не само пре свих западних народа у Европи, већ и пре римљана и грка и да је ширење писмености кренуло од њих на запад, а не да одатле до њих. Наши Преци, покушали су да на најбољи начин уклопе свој живот у хармонију космоса, честицу које су и сами свесни. Најновија истраживање научника дају разлога да верујемо, да су они пажљиво пратили кретање звезда и планета и користили своја запажања, не само за оријентације ноћи у шуми. Наши Преци су били упознати са зодијачким системом, знали су утицаје удаљених сазвежђа на склоности људи и на тај начин њихове судбине – и покушали су да живе у складу са ритмовима Универзума, усклађујући са њима све своје напоре. По мишљењу древних људи, човек се кретао по свом животном путу, не баш тако, као што може да се креће по планинском путу, већ постепено се приближавајући врху. Све је изгледао у представама наших Предака сасвим другачије: човек је нестајао на једном нивоу и поново се појављивао на другом, са новим квалитетом. Зато се природна биолошка смрт није посматрала од стране наших Предака као и коначна смрт, потпуни нестанак човека. Смрт, као и сви претходни догађаји, била су само прелазак у нови квалитет, када се уништавало тело, али безсмртна Душа са Духом остајала је неприкосновена. Поред тога, она је могла да се врати, ушавши у новорођенче. Ето зашто су све време покушавали да деци дају имена прослављених, угледних Предака.

Древни су веровали да рођење, као и смрт, нарушава невидљиву границу између Света мртвих и живих (да детородни органи породиље отварају врата Међусветова), и зато, да би се избегле разне опасности током преласка у други Свет, они су почели да се уче смрти још за време живота. Ми сада не волимо да мислимо и говоримо о смрти и у свакодневном животу обично избегавамо ову тему. Однос садашњих људи према тајни смрти – је двострука: са једне стране, желели би да уопште не знају и не размишљају о њој, али са друге стране, ми покушавамо, насупрот тога, да продремо у ту мистерију, да је лишимо непознаница. А наши Преци су настојали да „савладају“ феномен смрти, да га направе разумљивијим и приступачнијим за коришћење. И та њихова жеља показује се у огромном мноштву прича, митова, ритуала (сахране, мистерије, бајке и слично).

Дакле, смрт је била укључена у живот, захваљујући чему је она постала један од циљева знања животног света људи и не више тако страна. Зато су се сви ради упознавање са Светом Нав кроз различите мистерије и обреде подвргавали ритуалу „привремене смрти“ и „васкрсења“. То се изводило апсолутно озбиљно и са свима! На пример, за дечаке ближе упознавање са Светом Нав спроводило се у при завршном обреду ритуала иницијације у ратнике. У почетку свештеници су слали свест дечака у Свет Нав, спроводећи над њима посебан обред уласка у „друге светове“ (оностране). Испитанике су смештали на земљу на леђа, и са њима нико није смео да разговара, осим свештеника који је спроводио ритуал. Након сусрета са мртвим Јунацима Предака њихова свест се враћала назад у Свет Јав. За девојке такав се обред спроводио, када су се посвећивале у Весталке и оне су допадале под заштиту Богиње Вести. Секундарно су додиривале Свет Нав, када су постајале невесте. Девојка је умирала за свој род и рађала се у роду мужа, као што смо причали у претходној емисији. Као симбол умирања у тој церемонији служио је венчани вео, јер су становници Света Мртвих невидљиви за живе, тако да младу нико не треба да види. Нарушавање свадбене забране довело би до несреће, чак и до преране смрти некога, јер се у том случају нарушавала граница, и Свет Мртвих би „проваљивао“ у наш свет, претећи са непредвидивим последицама. На крају крајева, са човеком се ништа не дешава тек тако. Све што се дешава, јесу знакови Богова. Заправо су то знакови функционисања простора у коме се налазимо. Наши дедови су знања преточили у пруче, сликовито приказивали космичке процесе, који су као такви били лакши за памћење. Нису ништа од тога доводили у питање, јер су знали да се у томе крије велика мудрост акумулирана искуством и знањем генерација њихових предака. И на тај начин су акумулирано занње и мудрост преносили са генерације на генерацију…

Касније у браку – жена сваки пут, када је рађала, она као да је напуштала Свет Јав – „умирала“ је за све, па се чак и са свима опраштала, а затим, родивши дете, она као да је поново оживљавала.

Ако неко неког изненада повредио – то значи да су зли Духови или сама Смрт спремни да њиме завладају. Па и традиционална руска сахрана садржи велики број ритуала, који треба да одају умрлом последњу почаст и омогуће васкрсење у нови живот.

При рођењу дете је приступало свим природним елементима. Одлазећи са овог Света, човек се са елементима опраштао. Осећајући приближавање смрти, старац је питао синове да га одведу у поље, и клањао се на све четири стране и говорио:

„Мајко Земљо, опрости и прихвати!
И ти, вољени светли – оче,
опрости, ако сам увредио…“.

Онда би легао на клупу у свети угао, и синови су скидали над њим земљани кров на кући, да би лакше полетела Душа, да не би мучила тело.

„Сви су и до самог Хладног мора на северу знали, да је брига о људском телу важна због устројства Душе. За живота Душа и тело су целина. Као што вода испуњава земљу, тако душа живи у телу. Али и након уништења тела остаје тајна веза остатака тела са Душом. Спаљивање леша на погребној ломачи – и очишћена ватром Душа се онда лако диже на небески свод. Тамо мајка и отац чекају дете, ту пријатељ проналази пријатеља, ту је крај свим разликама и – сваки сан се остварује. Остављајући тело као плен птицама, зверима, црвима – душа ће непрекидно лутати у близини места где је човек умро. Због лишавања обреда она ће покушати да тражи освету не само виновнику смрти свог тела, већ и свим људима без разлике. Душа човека, чије је тело бачено у воду, иде за њим, и тешко ономе ко га, нашавши такво тело, не смести на ватру ломаче или не сахрани у земљу. Сахрањено тело ослобађа људе од освете Душе, али на другачији начин него спаљивање. У земљи Душа остаје угњетена, не да јој се да пробије под живу светлост дана, ни под тпераву успаванку звезди. Као немоћна беба, као звер у мрежи или као роб заувек везан, тако је немоћна, непомична Душа онога, чије је тело сахрањено у земљу. Временом подземна хладноћа и тама изједају Душу, чежња и глад за дневним светлом односе наду, и она, растворена, гаси се као угаљ под пепелом, заборавља себе и замрзава се заувек у земаљском миру. Зато непријатељ нигде не награђује непријатеља сахраном. Зато је боље умрети у борби него да се умре као роб и лишити себе ломаче. Опрезно су бацали тело непријатеља, да се лутајућа Душа не би осветила, претварајући се у слепог миша, да не сиса крв беба, да им не би доносила непријатне снове.
Како су замишљали свој свет наши дедови? Научници пишу, да им је он изгледао као велико јаје. У средини Васељене (у енергоинформационом односу, као и сваки свет тај свет заузима цео обим универзума), налазе се Светови Јав и наша Земља. Изнад су Светови Нав. Да би доспели тамо, морала је да се пређе граница, која окружује Светове Јав. Око Света Јав, налазе се многобројна Небеса Светова Слав и Прав. Веровали су да се на било које од неба може стићи, у складу са Дрветом Света (Златни зрак успона душе је стабло тог дрвета), које повезује између себе Нижи Свет (Пакао), Земљу и сва Небеса. Небесима (где нема бесова) по њиховом схватању сматрали су се Највиши Светови, где после смрти допадају јунаци. То чудесно место зове се „Ириј“ или „Вириј“. Неки научници сугеришу да од њега долази данашња реч „Рај“, везана за наше схватање хришћанства. А ако прочитамо реч „рај“ са десне стране на леву, онда ћемо добити древни корен „Јар“ – име нашег сунца.
Мислили су и о томе, шта се налази изван Вирија, заправо Раја у безконачном Универзуму. Они су размишљали о другим Световима, који су морали да се тамо налазе. Сматрали су Земљу и Небо двема живим бићима, и више од тога – супружничким паром, чија је љубав и породила све живо на свету. Бога Неба, Оца свега, звали су Сварог.
Људи су себе звали „Дажбоговим унуцима“ и наши Преци су у то време тачно знали од кога они воде своју породично стабло. Даждбог је Син Словенског Бога Олује, Грома и Муње – Перуна, и он се сматра прадедом наших предака, па и нас, и главним ведским православним Богом. Муња код Перуна има два лика: лила-плава, која је „мртва“ и која разбија смрт, и златна, која је „жива“ и која ствара и буди земаљску плодност и нови живот.
Традиционалним елементима погребног ритуала јављају се три помен дана – трећи, девети и четрдесетодневни. Смисао жалости првог дана је јасан: то је – растанак са животом. А други и трећи дан одређују где ће допасти Душа покојника после смрти. Да ли у Светле Светове Нава, сво до Слава, одакле семена живота лете на различите светле земље Светова Јав. Да ли на чишћење у Пакао Нава, где живе Духови Огња и одакле може да се падне на тамне земље Јава. Да не би допали у Пакао, они су чистили себе још за живота. На тај начин, у погледима наших предака јасно је видљива зависност посмртног пута људске Душе од исправности живота. При томе је дозвољена могућност исправке и очишћења од грехова и током живота у свету људи, и након тога у Паклу Нава.

Урдедио: Александар Сјеран

Транскрипт емисије Древник Радио Сербона