SKULPTURA ČOVEKA SA ŠAJKAČOM (ANDI, JUŽNA AMERIKA): SORABIJA je bila najveće CARSTVO koje je ikada postojalo – odatle se upravljalo celim svetom!- VIDEO

Virakoča, skulptura čoveka (Srbina) sa šajkačom, Južna Amerika

Virakoča je veliki tvorac bog Inka i mitologije Inka, nalazi se u Andima u regionu Južne Amerike. Puno ime i neke pravopisne alternative Virakoča, Apu Kun Tiksi Virakutra, i Ugo-Tiki (takođe Kon-Tiki) Virakoča. Virakoča je bio jedan od najvažnijih božanstava u panteonu Inka i vidi kao tvorac svih stvari, ili supstanca od koje su sve stvari stvorene, i intimno povezana sa morem.

Virakoča je stvorio svemir, Sunce, Mesec i zvezde, vreme (kontrolišući sunce da se kreće preko neba) i civilizacije. Virakoča je obožavan kao bog sunca i oluje…

KO JE VIRAKOČA?

Poznat pod nazivom Virakoča, dok mu je pravo ime Starina Sorab. Starina Sorab je bio najstariji (kao što mu ime kaže) odnosno prvi srpski vladar, najuzvišeniji vladar (bog – titula najuzvišenijeg vladara) i prvi srpski velikosveštenik, po kome su drevni Srbi (Nebeski Srbi, Veliki Srbi, Slavni Srbi, Ratnici Svetlosti) dobili ime – Sorabi.

Ime “Sorabi” je dobilo naziv iz dveju reči, koje se na sanskritskom (indijskom, pismo Indusa) može prevesti: SORA – Nebo, BI – narod, što celokupna reč SORABI znači – Nebeski narod, zbog toga Srbi sebe nazivaju Nebeskim narodom, no, to se sve zaboravilo, ostala je samo prazna reč. Srpsko ime Sorabi je imalo suštinu SRB koja znači Svetlost Božija ili Svetlost Božija koja kruži zemljom.

Satana je od Gospoda Boga odvojio trećinu anđela ratnika i sa tom vojskom udario na samog Gospoda Boga. Onda je Sveti arhanđel Mihail sa svojom anđeoskom vojskom i Nebeskim Srbima – Sorabima zbacio Adama i Evu zajedno sa satanom na zemlju.

Gospod Bog je poslao Starinu Soraba i Sorabe da očiste zemlju od palih demona koji su imali jedan cilj da izgrade moćne civilizacije i oružje kako bi pomogli satani da dopre do rajskog vrta tj. u Nebeski svet. Starina Sorab je sa svojim ratnicima Sorabima očistio zemlju od palih demona, i osnovao prva srpska carstva u Južnoj Indiji, Mesopotamiji, Egiptu, Tibetu i Peruu, dok je glavno carstvo ili prestonica svih carsatava bila na Balkanu nama poznata kao Ras, no pravi naziv je bio Sorabija.

Zvanična istorija nas uči da je doseljavanje Srba na Balkan izvršeno u 7. veku. Balkan je u stvari naziv za Staru planinu koja se po zvaničnim izvorima nazivala Helm. Na Balkanu – Helmu je bilo staro srpsko carstvo Sorabija koje je dobilo ime po starim srpskim precima Velikim Srbima – Sorabima.

Sorabija je bilo najveće carstvo koje je ikada postojalo na ovom svetu, odatle se upravljalo celim svetom. To carstvo je nastalo u oblasti Kosova i Raške ili Ras, čak postoji i kamena ploča sa znakom – krst i četiri očila ili S na mestu gde je Sorabija nastala . Prostiralo se duž celog Balkana, dom Evrope, Azije i Afrike, a bila su mu pripojena ostala srpska carstva širom Evrope, Azije, Afrike i Amerike.

U to doba su svi kontinenti bili u jednoj celini do uništenja i raspada Atlantide u Atlanski okean koji je dobio naziv po Atlantidi. Postoje stare karte sveta brojne su sakrivene u arhivama Beča, Berlina, Brisela itd. koje dokazuju da je Sorabija postojala.

Sorabija se nalazila u centru krsta jer su Sorabi (direktni srpski preci) svoju zemlju smatrali centrom Sveta.

Pogledajte video:

ZAGREB U NEVERICI: Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!

ZAGREB – Hrvati su potomci Srba i genetska podudarnost dva naroda su gotovo identična sa tom razlikom šti su Srbi stariji narod i samim tim su praktično i stvorili Hrvatsku naciju!

Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog

instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina.Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka.

Prema nekim novijim istrazivanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu.

Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili samo deo nacije koja je kroz istoriju bila najpoznatija pod imenom Skiti. Prema hronoloskom redosledu, prvo su bili poznati kao Kimeri ( Simerijanci ), Skiti, Sarmati, Alani, a danas su jedini direktni potomci ovih drevnih ratnika kavkaski narod Oseti.

U daljim razmatranjima sa hrvatskog instituta FA kaže se da jeHaplotip Eu7, odnosno takozvani hrvatski haplotip, moguće povezati jedino s haplotipom Eu13, koji je takozvani starosrpski haplotip, a povezan je sa Srbima do 10 veka.

To bi otprilike značilo, kaže se dalje u zakljućcima Instituta, da su sve dosadašnje pretpostavke o poreklu Hrvata bile potpuno pogrešne i da Hrvati nisu uspevali da vvide ono što je očigledno

-Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi  i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus),kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA.

Takođe se naglašava kako ovakvo otkriće dosad nije bilo moguće jer su se uzimali uzorci hromozoma Y od Srba koji danas žive u Srbiji pa su zato dosadašnja istraživanja davala drugačije rezultate. Naime, prema Hrvatima, današnji stanovnici Srbije najveću gensku povezanost i gotovo identičan broj hromozoma Y i podudarnost haplotipa imaju sa Turcima, a to se uglavnom objašnjava time da su Turci tokom pet vekova kolonizacije, posebno nakon pogibije velikog broja Srba na Kosovu, mešali svoje gene sa domaćim stanovništvom.

Razlike između gena “originalnih” Srba i današnjih jednake su kao i između Rumuna i Francuza, iako oba naroda pripadaju romanskoj grupi, objašnjavaju u Institutu i naglašavaju kako je hrvatski gen zapravo više povezan sa genom srpskih predaka nego genetska struktura današnjih Srba.

Iz Instituta su takođe poručili kako su poslednja dva meseca razmišljali hoće li objaviti ove rezultate jer time dovode u pitanje celu hrvatsko-srpsku istoriju i odnose dva naroda.

Brojne društvene mreže i portali širom Hrvatske već su očekivano prepuni negativnih komentara javnosti koja nikako ne može da podnese činjenicu da potiču od “mrskih im Srba” i da je to sada i naučno potvrđeno.

-Nemamo mi nikakve veze sa Srbima, niti su nam imena naroda zajednička. Hrvati se tako zovu što su kroz istoriju bili herojski narod i hrvali se sa protivnicima dok su Srbi bili prljavi i vašljivi pa se stalno češali i vikali “svrbi, svrbi” te im otud ostao naziv Srbi, jedan je od zluradih komentara jednog od Fejsbuk posetilaca u Hrvatskoj kome očigledno istorija baš i nije jača strana.

izvor:www.balkanspress

Видовски, град Светог Вида на Видовштици изнад Видовог поља

Видовски, град Светог Вида, средњовјековни је град у Хуму на ријеци Видовштици, на бријегу изнад Видовог поља. У српском манастиру подно града је и Свети Сава застајао на путу према Стону. Иако у њему данас, услед геноцида у прошлом веку, Срба готово и нема, не треба заборавити и одрећи се града Светог Вида, који је одувијек био срце Хума и најосјетљивија жила наше државе и наше судбине.

Видовски – Видов град

Видовски се први пут помиње 1375. године, a 1444. као град у земљи херцега Стефана Вукчића Косаче.

Подно зидина, на ријеци, био је српски православни манастир Пресвете Богородице у коме је и Свети Сава застајао на путу према Стону, тада столици Хумске епархије и приморских земаља.

Турци освајају Видовски 1471. године, а у том периоду и манастир се руши и на његовим темељима гради се градска џамија. Град постаје дио Херцеговачког санџака, а касније Босанског пашалука.

Али-паша Ризванбеговић, рођени Херцеговац, успијева 1833. одвојити Херцеговачки санџак од Босанског пашалука и даје му статус пашалука, а сједиште тог новог Херцеговачког пашалука премјешта у древни Видовски и назива га Столац (Престони).

Иако данас у Видовом граду, Срба готово и нема, геноцидом у Другом свјетском и његовим наставком у посљедњем рату затрти су и изгнани, не треба заборавити и одрећи се града Светог Вида, града Мустафе Голубића и блаженог Архимандрита оца Симеона Биберџића, који је одувијек био срце Хума и најосјетљивија жила наше државе и наше судбине.

Горан Лучић

Извор: Слободна Херцеговина

СВЕ ШТО ЈЕ УКРАДЕНО ВРАТИЋЕ СЕ ВЛАСНИКУ, СКАДАР ЈЕ БИО И БИЋЕ СРБСКА ПРЕСТОЛНИЦА, СВАКОЈ ИМПЕРИЈИ ДОЂЕ КРАЈ

Скадар на Бојани:
Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови

Травњак на остацима престоног Скадра служи за испашу оваца

Шездесетих година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњовековној српској држави.

У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стене. Оно што научници виде као светлуцави бели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вековима биле капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле.

Али, данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница.

Из политизоване историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце– каже Павле Јакоја Брајовић, док стојимо код капелице у којој је по легенди била узидана млада Гојковица. – Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка.

---

Саговорник „Новости“ нас упозорава на непријатна изненађења у трави коју газимо да би пришли остацима Цркве Светог Стефана, заштитника Немањића, јер уместо косилице травњак на остацима престоног Скадра одржава стадо оваца.

Скадар – српска престоница

– Скадар је био српска престоница у средњем веку, али ми Срби никада не бисмо рекли да је то био само наш град – прича Брајовић. – У њему су сачувани трагови неколико миленијума људске цивилизације. Међутим, Енвер Хоџина политика албанизације, која још није нестала, срозала је ово величанствено место на најниже гране.

Остаци Црке Светог Стефана сведоче о томе да је Скадар био српска средњовековна престоница

Он објашњава да су у такозваној „културној револуцији“ шездестих година 20. века уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм:

Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.
У албанској политизованој интерпретацији историје, која је данас широко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се оспорила српска капелица и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа.

У летопису Попа Дукљанина забележено је да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха. Ове тврдње су у новије време доказане и археолошки.

---

Град Скадар и цивилно подграђе, на коме је данашње градско насеље остали су у саставу средњовековне српске државе као срце области Зете, све до доба деспотовине. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном.

Предаја Скадра Млечанима, а затим пад града под Османлије у 15. веку нису умањили његов значај. Протеривање Османског царства из Скадра било је непосредан повод да западне силе створе нову државу Албанију, а последице те одлуке се и данас осећају. Почело је насилно албанизовање трговачке метрополе насељене Србима, Грцима, Цинцарима… Енвер Хоџин режим је Албанију изоловао и Скадар свео на сиромашну варош.

Павле Брајовић поред најстаријег дела зидина

Врака опстала

Османлије које су помоћу оданих и насилних албанских племена покушавале да раселе или албанизују Србе, нису имале увек успеха, бележи 1882. у путопису Доброслав М. Ружић:

– Један сат од Скадра постоји општина Врака са четири села у којима живе чисти Срби, говоре лепо српски, чувају српске обичаје, бране веру и име српско не плашећи се ни Миридита, ни Малисора, ни Климената – за једног којег би им ови убили – убиће их они десет! Интересантно је да су се српски обичаји код Миридита и Малисора задржали и до данас: Божић без бадњака не прослављају, а славу и данас славе.

Аутор: Борис Субашић

Bila je majka poslednjih vizantijskih careva: Jedina srpska vlastelinka u istoriji Istočnog rimskog carstva koja je postala carica

Od svih srpskih vlastelinki u celoj desetovekovnoj istoriji Istočnog rimskog carstva, jedino je kći Konstantina Dejanovića Dragaša imala čast da je zaprosi vizantijski car Manojlo II.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš rođena je 1364. godine u braku vlastelina Konstantina Dejanovića s nepoznatom vlastelinkom koja je rano posle Jeleninog rođenja umrla, te je njen odgoj i vaspitanje otac poverio svojoj majci

Teodori, koja je bila rođena sestra srpskog cara Dušana. Detinjstvo je provela u utvrđenom gradu Velbuždu pokraj reke Strume, gde se u to vreme nalazio dvor braće Dejanovića, Jovana i Konstantina. Njihov otac, sevastokrator (visoki državni dostojanstvenik) Dejan, gospodar severoistočne Makedonije, bio je jedan od najuglednijih velmoža iz vremena cara Dušana, kome je car, osim visoke titule, dao i ruku svoje najmlađe polusestre.

Posle očeve smrti, negde između 1358. i 1365. godine, braća Dejanovići se nisu delili, nego su nastavili da svojim velikim posedima upravljaju zajedno. A nasleđem zemalja despota Olivera Grčinića oni su još i povećali obim svojih poseda, tako da su krajem šezdesetih godina XIV veka oni bili prostorno najveći među rasparčanim delovima nekada moćnog Dušanovog carstva.

O pojedinostima Jeleninog odgoja i školovanja ne postoje skoro nikakvi pisani podaci, sem beleški da je o njoj, osim njene bake Teodore, brinula i sluškinja sasko-ugarskog porekla, Stela, koja je isto bila siroče odraslo među poslugom na vlasteoskom dvoru Dejanovića i koja joj je bila skoro majčinski odana. Jelenino rano školovanje je verovatno bilo slično onome kroz koje su prolazila i ostala ženska vlasteoska deca na srpskim dvorovima tog doba. Rano je naučila da čita, piše i veze, a baka ju je podučavala i osnovama grčkog jezika, jer je Teodora, posle smrti svog oca kralja Stefana Dečanskog, dugo godina živela sa svojom majkom Marijom, koja je bila Grkinja iz pobočne linije carskog roda Paleologa. Pismenosti ju je podučavao i duhovnik inok Kirilo Svetogorac, koga je pri povratku u rodni kraj posle trideset godina isihatskog isposničkog života na Svetoj Gori, njena baka zadržala u Velbuždu da Jeleni bude učitelj i ispovednik.

Jeleni je bilo samo sedam godina kada su 26. septembra 1371. u Maričkoj bici protiv Turaka stradali moćni Dejanovića susedi, kralj Vukašin i despot Uglješa Mrnjavčević, što je godinu dana kasnije prisililo i braću Dejanoviće i Vukašinovog sina i naslednika kralja Marka da kao vazali prihvate vrhovnu vlast turskog sultana Murata I, plaćanjem godišnjeg danka i obavezom da mu daju vojnu pomoć kada on to od njih zatraži.

Dva meseca posle Maričke bitke je umro srpski car Uroš V i posle tog događaja su Jeleninu baku Teodoru, koja se u međuvremenu zamonašila i dobila ime Jevdokija, počeli da zovu “carica srpska”, na šta je po rodu imala pravo.

U prvoj deceniji turskog vazalstva Dejanovići su sasvim nezavisno upravljali svojim posedima i živeli u miru. Čak su po staroj nemanjićkoj tradiciji kovali i sopstveni novac. Posle smrti despota Jovana 1378. godine, Jelenin otac Konstantin je postao gospodar svih njihovih poseda. A pošto je već dugo vremena bio udovac i nije imao muškog naslednika, tada se ponovo oženio. Nevesta mu je bila princeza Evdokija, ćerka cara Aleksija III Komnena i princeze Teodore Kantakuzin. Bila je to lepa žena, desetak godina starija od njegove kćeri. Ali ona se tada nije preselila kod Dejanovića, nego je za sve vreme svog braka samo preko leta dolazila svom suprugu u Velbužd, dok je ostatak vremena provodila u Konstantinopolju na dvoru svoje porodice, drevnog vizantijskog carskog roda Komnena.

Početkom 1389. godine je umrla Jelenina baka, monahinja Evdokija Nemanjić Dejanović i to je teško pogodilo njenu unuku, jer je s njom imala i prisnost i duhovnu vezu kakva se retko može naći i s najbližima. Te godine je došlo i do dodatnog potresa koji je srpskim zemljama 15. juna doneo sukob s Turcima na Kosovu. Iako je Kosovska bitka u vojnom smislu ostala nerešena, Lazareva Moravska Srbija posle nje nije više imala rezervi da im se odupire i njegova udovica Milica je, kao i Dejanovići i kralj Marko Mrnjavčević pre nje, morala da prihvati vazalski odnos prema turskom carstvu.

Pošto je velika turska vojska, tog proleća na putu za Kosovo, prelazila preko Dejanovića teritorija sa hiljadama janičara i pripadnika lake jurišne konjice u stroju i stotinama kamila u njihovoj komori, Velbužani su mogli da vide kakva je to vojna sila, a Jelenin otac Konstantin morao je da u svom stonom gradu dočeka i ugosti turskog sultana Murata i njegove vojskovođe i sinove. A pošto su u Kosovskoj bici stradali i knez Lazar i turski sultan Murat, novim sultanom je odmah potom proglašen njegov najstariji sin Bajazit, čiji vladarski nadimak je bio Ildirim, što znači “Munjeviti”. On je dodatno ograničio samostalnost Konstantinove uprave nad njegovim posedima tako što je svoje vojne posade počeo da razmešta po tvrđavama širom njegove države.

U to vreme je Jelena Dejanović sa svojih dvadeset pet godina već bila odrasla devojka, i o detaljima njene prosidbe i udaje za Vizantijskog cara Manojla II Paleologa govore romejski hroničari XV veka Sfrances i Halkonkondil, koji citiraju neke starije izgubljene izvore. No pre nego što se okrenemo njihovim zapisima, važno je pomenuti da se u prvim vekovima Istočnog rimskog carstva vizantijski samodršci nisu ženili stranim princezama, jer ih nisu smatrali dostojnim da bi mogle da postanu romejske (vizantijske) carice.

Vizantijski autokratski carevi iz tih vremena su s visine gledali na susedne narode i vladare, smatrajući ih varvarima koji su, i pored prihvatanja hrišćanstva i vizantijske kulture, ipak bili i vojno i kulturno daleko ispod njih. Ali kako je carstvo slabilo, i oni su iz političkih potreba s vremenom počeli da se odriču svog ponosa i da ponekad uzmu za ženu i neku strankinju.

Početkom XII veka kad je na Balkanu počela da raste moć srpskih vladara, dolazilo je do raznih političkih brakova između srpske feudalne aristokratije i romejskih princeza. Sin župana Nemanje i prvi srpski opštepriznati kralj Stefan Prvovenčani uzeo je za ženu princezu Evdokiju iz tadašnje carske dinastije Anđela. Kasnije se despot Đurađ Branković oženio princezom Irenom iz carskog doma Kantakuzina, a njegov sin despot Lazar je uzeo za ženu princezu Jelenu Paleolog. Ali od svih srpskih vlastelinki u celoj desetovekovnoj istoriji Istočnog rimskog – Romejskog carstva, jedino je kći gospodina Konstantina Dejanovića Dragaša imala 1391. godine čast da je zaprosi vladajući romejski samodržac i ona i njen otac su sa zadovoljstvom prihvatili tu ponudu.

Autor: Manuel_II_Helena_sons.JPG: unknown, Byzantine period art. – Manuel_II_Helena_sons.JPG, Javno vlasništvo, Veza

MANOJLO II SRPSKI ZET

Jelenin prosac, car Manojlo II Paleolog, još je za života svog oca cara Jovana V Paleologa bio njegov savladar, a posle očeve smrti u februaru 1391. godine je ostao sam na državnom tronu. I njegova država je u to vreme bila u vazalskom položaju prema Otomanskom carstvu, jer su joj od teritorija bile ostale samo prestonica Konstantinopolj, grad Solun i poluostrvo Peloponez. A pošto je Manojlo u četrdeset prvoj godini života još bio neženja, on je tada odlučio da zbog čvršćih veza sa srpskim pravoslavnim susedima na Balkanu zaprosi Jelenu Dejanović Dragaš, jer je ona bila iz porodice rodbinski usko povezane sa nekadašnjom moćnom srpskom dinastijom Nemanjića, a njen otac poznat kao jedan od najuglednijih srpskih velmoža postnemanjićkog doba.

Jelena Dejanović Dragaš se 10. februara 1392. godine udala za vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Prema Georgiju Sfrancesu imali su desetoro dece.

Njen suprug Manojlo II je umro 21. jula 1425. godine, nakon čega se ona zamonašila pod imenom Ipomonija. Nadživela ga je za skoro 25 godina, a umrla je 23. marta 1450. godine u Carigradu. Njeni sinovi Jovan VIII i Konstantin XI su bili poslednji vizantijski carevi, a sam Konstantin je bio poznat pod majčinim devojačkim prezimenom Dragaš, koje je nosio uz svoje.

Autor: Nikola Moravčević, Novosti

Prava istorija Srba?!

Haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odreduje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenom raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog, ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizašao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.



Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slažu da su seobe Srba iz Indije zapocele pre šest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr. Nenad Ðordevic, koji u svojoj obimnoj studiji “Istorija Srba” dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu.

Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad zapocele pre petnaest hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabeležene su pre više od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleška je rec Serbh što ima znacenje rodbine, semena i kolena. I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih:
agan – oganj; bagas – bog; brath – brat; bhala – bela; chata – ceta; deti – dete; div – div; dina – dan; dasa – deset; dama – dom; girja – gora; grad – grad; iskra – iskra; kada – kada; kuta – kuca; lip – lep; lot – ljut; laghi – laki; ljubhva – ljubav; matr – mater; mala – mali; more – more; mil – mili; nabas – nebo; nava – novi; paraha – prah; prati – protiv; panca – pet; pena – pena; rabh – rob; rosa – rosa; sa – so; sila – sila; sas – sest; stan – stan; sabha – soba; stala – stol; tata – tata; ta – taj; tvar – stvar; trasti – tresti; trang – trag; tamas – tama; tri – tri; trijdosa – trinaest; tada – tada; vrt – vrt; vicur – vece; vatara – vatra; vi – vi; vas – vas; viva – živi.

U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Postoji istovetnost i mnogih drugih reci kao: guvno, hlad, stoka, govece, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako još. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unošenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, društveno i državno uredenje i mnogi drugi. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji spaljivanja mrtvih. Reci župa i župan u srpskom i kod Indusa imaju znacenje udruženja ili zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih društvenih jedinica, opština, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik društva, sacuvanih u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih staništa, koja su ostala do dana današnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radžastan i jos mnoga druga.



Nisadeš, divni i nepristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: “Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pružaju se njegove grane kao Himavat, Henakutaš, Nisadeš, na kojima je živeo surovi i odeven u odelo od kože narod Serba ili Srba”. Znaci da su Srbi prvobitno živeli na prostorima izmedu himalajskih i hindokuskih planina, preko šest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u Indiji. On takode navodi da su u unutrašnjosti Indije bile države Prazija, Gangazija i Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske države nadeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena Dunava i Panonije nose takode poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Žitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i druga. Po Moroskinu, Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5.000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu Srba u Indiji može govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili još više. Masovna iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali.

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku državu, na tlu današnjeg Iraka. Tamošnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadržali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se proširili u Malu Aziju, a nešto kasnije odatle su prešli i u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II, ti Srbi zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261. do 2052. godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaže da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali “kraljevi pastira”, a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima našeg istoricara Stojana Boškovica, koji u “Istoriji sveta” piše kako su Egipcani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini piše da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani “cudesni” period Egipta oznacava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano cirilicom APCA). Za taj “cudesni” period Fransisko-Maria Apendini kaže da su to narodi došli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.


Prvi doseljenici u Evropu zadržali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otišli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Šafarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod osim Srba, ne može dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Cak su i u baskijskom recniku nadene reci srpskog naziva: gora i gori (ono što gori), kao i mnoge druge. Naden je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Miloš Milojevic, u delu gde piše o životu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takode navodi srpska boravišta u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr. Olga Lukovic-Pjanovic došla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, što Olga tada nije znala. Medutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima istorije koji je tome nisu naucili, a još više Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno cuti.

Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2.560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. Tu su se zadržali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci.
Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali državu Sirbidija ili Sirbija 3.200 godina pre Hrista. Od te reci Sirbija postala je današnja rec Sibirija.


Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takode oko hiljadu godina, a zapocele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretežno ratovali, osvajajuci nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takode i mnogo stradali. Najviše Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.
Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga “Kraljevstvo Slovena” (iz 1601. godine) prevedena je na srpski tek 1968. godine i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor piše o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic piše da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja tece izmedu Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u persijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; žena-žena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takode postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.


Srbi su ostavili svoja imena gde god su živeli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na ušcu reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj, u doba kada Turci jos nisu živeli na svojim sadašnjim teritorijama. Za Srbe istoricari kažu da su živeli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4.500-4.000 godina pre n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre šest hiljada godina, usmerivši se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraceg zadržavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.
Grcki istoricar Strabon pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima živeli Srbi, ili Brdani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u pržinah pusta žala
Leži Troja ukopana, od grckoga ognja pala.
A Car Dušan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji baš u oblasti Troje.

Olga Lukovic-Pjanovic piše, u drugoj knjizi “Srbi narod najstariji”, strana 59, kako je “Chicago Tribune” 19. Februara 1981. godine objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava žena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Šiptari Iliri samo zato što su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zakljucuje da je “plava kineskinja” mogla biti samo srpkinja.
Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trecine te vojske prede na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nešto kasnije, 762. godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju, a 802. godine opet dode do slicne seobe, nakon što je grcki car Komnen pokorio Rašku. I konacno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrošio u narednim obracunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu “davolim pismom” i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba izmedu dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.
Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Španije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglifima je zapisano da su 1.600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju državu koja je postojala sedam vekova. Dr. Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa “zrakastim krunama” na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci pereset i prst da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kažu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Šafarik, kasnije piše da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.
Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Šest stotina godina posle trojanskog rata, Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takode Srbi, pošto u to doba nisu još postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca “Osman”, gde kaže:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na dužnost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. Dve hiljade godina pre Hristova rodenja jedino je drevna država cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike – Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po Dereticu, država je bila organizovana društvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za stare Grke kaže da u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i ništa više. Državu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.


Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska država 461. godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovoda Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451. godine. Srpsku državu ucvrstio je Ostorilo Svevladov 490. godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao država bez prekida. Deretic citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od Karpata do Baltickog mora, zvana Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedu Tise i Dunava ostao je zauvek neosvojen, što ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domašaja rimskog carstva. Dacka Srbija danas se zove Vlaška, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska državna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija “vecna”.
Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonik Halkokondilo u knjizi “O Turskoj”, kaže da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su živeli u današnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, što potvrduju i Šafarik i Surovjecki, pišuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlataric u “Elektri”, posveti knezu Zrinskom, piše o “Velikom Aleksandru, kralju srpskom”. Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3. Marta 1711. godine, zapisano je da “car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge države osvojio”.

(Aladin