четвртак, 19. децембар 2019.
уторак, 10. децембар 2019.
Британци „попују“ о демократији, све стекли на геноциду, отимању, на туђој крви
Пише: Јово Вукелић
О теми геноцида, етничких чишћења, злочина против човечности, масовних убистава и ратних злочина Велике Британије у свету се врло мало зна, а и премало говори и пише. О томе се у Србији скоро ништа не зна, а мало је писано у медијима (чак нема ни озбиљних публикација на ову тему).
На српски углавном нису преведене стране књиге које говоре о томе.
На основу доступних извора, добро се уочавају главни масакри Британаца на кључним местима у свету – Индија, Кина, Америка, Африка, па од Аустралије, преко Индонезије, Малезије, Пакистана, Авганистана до Ирака… – али су многи злочини скривени, неки и заборављени, или се наслућују.
Британци су чинили све да педантно затру и униште доказе својих злодела. И понегде су то успели. Мислим да ће обим и број злочина изненадити многе, или већину света код нас. Ем су их Британци крили и крију и данас колико год могу, ем је политика некадашње Краљевине Србије, па Краљевине Југославије и СФР Југославије Јосипа Броза (потом СРЈ, Србије и Црне Горе) и сада Србије према Британији била таква да до данас ова тема није озбиљније обрађена.
Зашто?
Да се некада моћној и великој сили, а и сада утицајној земљи не би замерало и „стајало на жуљ“.
Неувиђавни, осорни, надмени, бахати Британци то нису ценили, напротив сатанизовали су Србе и Србију где су год могли, што чине и данас.
О мрачним делима британске политичке, војне и црквене врхушке мало или недовољно знају и сами Британци. Из тог разлога они већим делом и данас величају своје највеће зликовце и убице: војводе, маркизе, грофове, лордове, вицекраљеве Индије, гувернере, премијере, генерале и министре који су издавали наређења о масакрима…
Сви они би добили доживотне робије и најтеже казне за непочинства која су учинили у колонијама где су владали да су оптужени, како су заслужили. Сваки међународни суд би их осудио без икакве сумње на хиљаде година робије.
Из више независних и различитих извора (америчких, руских, немачких, италијанских, индијских, кинеских..), али и из њихових сопствених, британских извора, сазнајемо податке о невероватно масовним убијањима, прогонима недужних цивила, егзодусима целих народа и група, масакрима и угњетавању, истребљивању и стварању масовне глади и смрти у бившим колонијама – Индији, Аустралији, Африци, Азији и Америци.
Тако да геноцид Турске над Јерменима (1915/1916) јесте бројчано омален у односу на геноциде и етничка чишћења Британије.
А највише најстрашнијих злочина против човечности, геноцида и етничких чишћења починили су у Индији, којом су дуго владали и коју су називали „бисером колонијалног царства“. Али, и у Кини, Америци, Африци…
Зверства геноцидних Британаца су таква да се сваком нормалном и пристојном човеку и данас леди крв у жилама.
Зато треба зарад истине знати много више о томе што је столећима радила врхушка острвске земље, чији савремени представници глуме залагање за демократију и људска права.
Дволичност је карактеристична за Британаце.
Без пресуда за злодела, без извињења и кајања
Нема до данас од Британаца много речи извињења ни једној од држава или народа, које су уништавали и убијали. Покушао је пре десетак година да то учини премијер Дејвид Камерон када је истакао да је „Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји, укључујући конфликт у Кашмиру између Индије и Пакистана 1947. године“. Доживео је одмах салве напада са свог острва, јер „Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости“.
Друго, нема молби за опрост грехова и нема кајања.
Треће, не пада им на памет да врате отете драгоцености, богатства, уметничка дела велике вредности којима су напунили музеје.
Да би у најкраћим цртама представили ту скоро невероватну и у свету незабележену спиралу злочина, коју није „успела“ да реализује ниједна друга држава (чак ни САД) – поделићемо их на неколико засебних целина: злодела Британије у Индији, Кини, САД и Канади, Африци и у другим земљама ( у Ираку, Авганистану, Пакистану, Бенгалу, Малезији, Индонезији, Аустралији, Тасманији и атолу Дијего Гарсија).
Према потврђеним историјским подацима, чак и прво етничко чишћење у Европи спровели су Британци: „Едвард Први Дугоноги је 1290. донео закон којим је протерао све Јевреје из Енглеске због гласина о њиховим „ритуалним убиствима“. Закон је био на снази 366 година, а тек 1656. је коначно укинут чиме је опет дозвољено Јеврејима да се настане у Енглеској“. (1)
Друго етничко чишћење: „Статут из Килкенyја је 1366. у Ирској забранио ирски језик, имена и спортове. Многи Ирци су насилно расељени од Британаца на западни део острва, где су страдали од глади и болести, како би се омогућило да енглески досељеници заузму што више земље“. (2)
Треће етничко чишћење: енглески владар Оливер Кромвел је освојио Ирску, а 1652. је спровео етничко чишћење и „наметнуо мере намерне политике протеривања католичког становништва из источног дела Ирске“.
Четврти пример: у Аустралији је 1788. живело 300.000 Абориџина. Након доласка досељеника, претежно држављана Британске империје, и то осуђеника, проблематичних људи, почело је убијање, протеривање, насилно покрштавање и уништавање културе домородаца. Остало је 1921. године живо само 72.000 Абориџина! Плански су убијани. (3)
Коначно, Енглези су познати и као „вешачи своје деце“. Лондон је током 16. века носио надимак Град обешених. Током владавине Хенрија Осмог (1509-1547) кажњене су вешањем 72.000 људи. Своју децу бескућнике Британци су масовно вешали због крађе хлеба, чак и у наредним вековима. Британија је тек 1908. године усвојила закон по коме се на смртну казну не могу осудити млађи од 16 година.
Најгори злочини у у историји људског рода
Британци су ипак сами пребројали неке од милиона жртава које су током историје пале под њиховом руком.
Некад највеће царство у историји света са свим својим колонијама, протекторатима и другим територијима се почетком 20. века простирало на 33 милиона квадратних километара, што је готово четвртина укупне површине Земље. Под британском круном је 1922. године живело 458 милиона људи, што је тада одговарало петини светске популације.
Недавна анкета коју је спровео британски „Југов“ каже да чак 43 одсто Британаца сматра да је Империја била „добра“, док се чак 44 одсто поноси британском колонијалном прошлошћу. Подстакнути тим истраживањем и анкетом у листу „Индипендент“ – Британци су набројали, по својим сазнањима, пет највећих злочина Британског царства. То су:
Други Бурски рат (1899-1902.) у Јужној Африци између В. Британије и Трансвала и Орања где су 107.000 заробљеника Бура држали Британци у логорима у зверским условима и где је помрло од премлаћивања, глади и болести више од 30.000 људи. Црначке жртве нису убројане у убијене.
Масакр у Амритсару (1919.) Покољ у Јалианвала Багхи (Индија) догодио се 1919. године, када су британски војници по наредби пуковника Региналда Дyера пуцали на ненаоружане индијске демонстранте у покрајини Пуенџаб. У мање од десет минута убијено је око 1.000 мирних људи. Што је најгоре, Дом лордова и део британске јавности су због овог масакра наредбодавца пуковника Дyера сматрали херојем.
Глад у Индији (1943.) Око три милиона људи умрло је од глади и болести у индијској провинцији Бенгал. Глад се у сваком случају могла спречити транспортом хране из других делова Индије, али је премијер Черчил то наредбом спречио. Лист „Индепендент“ наводи да је под Империјом у Индији за један век од глади умрло између 12 и 29 милиона људи.
Подела Индије (1947.) Када је Индија 1946. добила независност од Британске Империје, на површину је избила велика мржња између хиндуиста и муслимана. УНХЦР претпоставља да је чак 14 милиона људи кренуло у егзодус и у избеглиштво. Што је још горе, од милион до два милиона људи је изгубило животе у покољима и међурелигијском масакру 1947. Резултат су били ратови и распад државе Индије. Настао је Пакистан. Због вековног управљања и осиромашења некад богате Индије – Британска Империја одиграло је кључну улогу у овој трагедији. Омогућили су ову трагедију и створили за њу идеалне услове! (Британски премијер Камерон је 2011. прихватио одговорност Албиона за ово злодело).
Устанак Мау Мау (1952–1960.) Устанак племена Мау Мау био је војни сукоб у тада британској колонији Кенији. С једне стране били су локални побуњеници (међу њима и Британци који су живели у Кенији), а с друге стране британска војска. Победу су однели Британци побивши између 20.000 и 100.000 људи, а британске војнике су хиљаде Кенијаца оптужиле за злочине мучења и силовања. (5)
Види се и по овом „ скромном“ списку да Британци ипак не знају њихова највећа мрачна злодела због којих се могу само стидети. Нису поменути највећи милионски геноциди у Индији, Америци и Канади над Индијанцима, злочини против човечности и етничка чишћења у Кини, Африци, Аустралији… Неки од тих геноцида, етничких чишћења и масакара спадају и најгоре у историји људског рода.
Британци и данас глуме демократе и другима држе предавања о људским правима, слободама, а обогатили су се на злочинима, пљачкама, отимању туђег, на туђој крви.
Енглези су мучили и убијали, а њихово богатство почива на костима стотина милиона недужних људи. Таква Британија пропагира људска права и држи неубедљива предавања о демократији.
Њихови злочини још увек трају преко неоколонијализма, империјализма и корпоративног предаторског и пљачкашког капитализма. (6)
Ова земља стога нема никакво право, морално нити било какво друго, да било коме држи предавања. Док год се јасно не огради од ових злочина, осуди починиоце и надокнади штету народима и државама које је уништавала и чије је грађане немилосрдно убијала, тлачила и пљачкала. Овакви злочини никад не застаревају и за њих нема амнестије!
Да подсетимо: Русија је 20. априла ове године објавила део архивске грађе о геноцидним акцијама Британије на светској сцени. У тим документима Руси подсећају цео свет да „нацизам уопште није дело Хитлера и Немаца већ „џентлмена Енглеза“.
Британија је, а не Немачка, отаџбина нацизма, идеје власти расе, тачније изабране „нордијске расе“ која треба да влада целим светом. Творци нацизма су Енглези: Томас Карлајл (прародитељ), Хјустон Чемберлен (писац и филозоф), Џејмс Хант (црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека 1862. године), Френсис Галтон (оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјал-дарвинизма), чија је позната изјава: „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род.“ (7)
Адолф Хитлер зато и изјављује: „Одушевљавам се енглеским народом. У колонизацији, они су учинили немогуће“.
Јасно је за што их је фирер хвалио: спроводили су елиминацију „нижих“ раса – црне, жуте, црвене (Индијанаца, Индијаца, Зулу Црнаца и других афричких племена, Абориџина) и више народа из Азије. Зато је Хитлер све идеје и преузео од Британаца.
У Британији је створен 1932. године Савез фашиста којим је руководио барон Освалд Мозли.
Тако да је неспоран факат који се мора признати: да је врхушка Британије идејни творац и реализатор, највећи мајстор за геноцид и масовна зверства и покоље од свих других на свету.
Британска аристократија, а не обичан народ, одговорна је за почињене масовне геноциде у свету.
pogledajte jos: Britanija - Najgenocidnija tvorevina u istoriji
pogledajte jos: Britanija - Najgenocidnija tvorevina u istoriji
Извор: Интермагазин.рс/Искра
понедељак, 25. новембар 2019.
НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ
Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римс ког“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлос ти и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло
Српски археолог Ђорђе Јанковић својевремено је изнео јеретичку тезу: Срби су потомци Илира. „Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве.“
Да је у питању тешка „јерес“ у нашој археологији, навикнутој да Словене приказује као уљезе и дошљаке на Балкану, а Албанце као староседеоце, потврђује и реаговање у Политици на постхумно објављену књигу есеја Драгослава Срејовића Илири и Трачани, у којој аутор – несумњиви ауторитет и „ерудита каквог је тешко наћи“ – „све оно што је о Илирима и Трачанима изречено у античким временима“ и прихваћено у нашој савременој историографији проглашава за „подложно сумњи“. У нашој савременој историографији, признаје Срејовић у својим „јеретичким“ и „аутохтонистички надахнутим тезама“, око ових питања „постоје крупне неусаглашености“: „Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе, од којих су Сармати око Дунава, а остали испод Дунава и Саве“. Све то, закључује аутор овог коментара, показује да је „број присутних, прадавних Срба и Рашана у границама Римског царства, а посебно на Балкану, био заиста за поштовање“. Можда би то што Срејовић „поручује с оне стране грoба“ требало да „оштро опомиње најзадртије данашње ’панилиристе’ (заправо проалбанце), каквих има и међу нашим историчарима, па и такве који пишу уџбенике историје за факултете, средње и основне школе, а на крају и све остале који их у том разорном послу подупиру“?
Јанковић није усамљен у својим „јеретичким“ открићима. „Као најстарији народ Европе“, тврде истраживачи Домагој Николић и Винко Кларић, „наш народ је претповијесни…“ Бројни историчари и научници у нашој прошлости „свједоче о непрекинутом илирском континуитету“. Од „наших старих историчара“ довољно је поменути Дубровчанина Мавра Орбина (XV век – 1510), који у свом Краљевству Словена пише о Илирима, Трачанима, Трибалима, Македонцима, Сарматима, Скитима, Готима-Гетима, Вандалима, Аварима… као о једном те истом народу. Под тим именима крију се заправо Словени, а „Илири и сродни Славени“, сматрао је Орбин, „ове крајеве и читаву Европу до Скандинавије настањују од памтивјека“.
Овo мишљење, уосталом, потврђује и хрватски истраживач Горан Шарић, према којем теза „да су Славени прастановници Балкана данас више нигдје осим у Србији није спорна“. Пример за то је народ забележен у античким изворима под именом Лимиганти Срби (Limigantes Servi), који познаје и модерна историја. Овај народ је на подручју данашње Војводине и Славоније живео пре IV столећа нове ере. „Утврђено је, без сумње, да су они славенског поријекла.“
Што се тиче тезе да су Илири Словени, она од модерне историјске науке још није потврђена, али нема сумње да ће бити, сматра Шарић, и то у сасвим догледно време, под теретом нових доказа, који се готово свакодневно појављују. Уосталом, „како нигдје на простору на којем су обитавали Илири није нађен траг неког језика који није славенски или латински, једино је ријешење да су Илири говорили славенским језиком, а романско становништво Балкана латинским“.
Да је у питању тешка „јерес“ у нашој археологији, навикнутој да Словене приказује као уљезе и дошљаке на Балкану, а Албанце као староседеоце, потврђује и реаговање у Политици на постхумно објављену књигу есеја Драгослава Срејовића Илири и Трачани, у којој аутор – несумњиви ауторитет и „ерудита каквог је тешко наћи“ – „све оно што је о Илирима и Трачанима изречено у античким временима“ и прихваћено у нашој савременој историографији проглашава за „подложно сумњи“. У нашој савременој историографији, признаје Срејовић у својим „јеретичким“ и „аутохтонистички надахнутим тезама“, око ових питања „постоје крупне неусаглашености“: „Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе, од којих су Сармати око Дунава, а остали испод Дунава и Саве“. Све то, закључује аутор овог коментара, показује да је „број присутних, прадавних Срба и Рашана у границама Римског царства, а посебно на Балкану, био заиста за поштовање“. Можда би то што Срејовић „поручује с оне стране грoба“ требало да „оштро опомиње најзадртије данашње ’панилиристе’ (заправо проалбанце), каквих има и међу нашим историчарима, па и такве који пишу уџбенике историје за факултете, средње и основне школе, а на крају и све остале који их у том разорном послу подупиру“?
Јанковић није усамљен у својим „јеретичким“ открићима. „Као најстарији народ Европе“, тврде истраживачи Домагој Николић и Винко Кларић, „наш народ је претповијесни…“ Бројни историчари и научници у нашој прошлости „свједоче о непрекинутом илирском континуитету“. Од „наших старих историчара“ довољно је поменути Дубровчанина Мавра Орбина (XV век – 1510), који у свом Краљевству Словена пише о Илирима, Трачанима, Трибалима, Македонцима, Сарматима, Скитима, Готима-Гетима, Вандалима, Аварима… као о једном те истом народу. Под тим именима крију се заправо Словени, а „Илири и сродни Славени“, сматрао је Орбин, „ове крајеве и читаву Европу до Скандинавије настањују од памтивјека“.
Овo мишљење, уосталом, потврђује и хрватски истраживач Горан Шарић, према којем теза „да су Славени прастановници Балкана данас више нигдје осим у Србији није спорна“. Пример за то је народ забележен у античким изворима под именом Лимиганти Срби (Limigantes Servi), који познаје и модерна историја. Овај народ је на подручју данашње Војводине и Славоније живео пре IV столећа нове ере. „Утврђено је, без сумње, да су они славенског поријекла.“
Што се тиче тезе да су Илири Словени, она од модерне историјске науке још није потврђена, али нема сумње да ће бити, сматра Шарић, и то у сасвим догледно време, под теретом нових доказа, који се готово свакодневно појављују. Уосталом, „како нигдје на простору на којем су обитавали Илири није нађен траг неког језика који није славенски или латински, једино је ријешење да су Илири говорили славенским језиком, а романско становништво Балкана латинским“.
Словенско-илирске паралеле
Бројне и упечатљиве паралеле између Словена и Илира подвлачи и познати британски археолог Џон Вилкис у својој књизи Илири (J. Wilkes: The Illyrinas, Oxford, United Kingdom, 1995): Словени и Илири деле исти начин облачења, исти начин градње кућа и врсту огњишта, исте предримске друштвене традиције и топониме.
Недалеко од Бихаћа, подсећа Шарић, пронађена је средњовековна пећ, такозвана црепуља, потпуно идентична оној коју су користили Илири. Отада до данас докази у прилог „илирском континуитету“ су се само множили: Илири и Словени на исти начин граде гробове и деле исте погребне обичаје; имају иста кола, исте инструменте попут фруле, иста имена (Деса, Бато, Бабо, Пајо, Чујо), племена која живе на истим локацијама и под истим именом од античких времена (Деретићи, Черанићи, Лабовићи), исте обичаје тетовирања и магију… Балкански Словени чувају прастара предања о илирским и римским владарима (краљица Теута, цар Трајан), сећања на римско доба и Атилу. Да су Илири говорили другачијим, несловенским језиком, пита Шарић, „зар се не би иједна реч тог фантомског илирског језика задржала у неком забаченом селу?“ Ако су Илири различит народ од Словена, где је нестао њихов језик, не остављајући трага чак ни у оном што се најтеже и најспорије мења – у топономастици, у именима места?
Да ли су (Јужни) Словени заборавили или одбацили сопствену прошлост под туђим притиском, прихватајући туђе заблуде као доказане и неупитне научне истине, у које није дозвољено сумњати, пропуштајући да своју прошлост озбиљно и темељно истраже? Одричући се прошлости, ми се одричемо будућности. Ако Словени нису „млад“ и „неисторијски народ“, они морају имати сопствена предања и сопствено памћење, које сеже у веома далеку прошлост.
Древни Илири, према мишљењу археолога Јанковића, „настају из цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Отада до данас, на том простору живи становништво мање-више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа“. Међутим, то је „донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога“.
Недалеко од Бихаћа, подсећа Шарић, пронађена је средњовековна пећ, такозвана црепуља, потпуно идентична оној коју су користили Илири. Отада до данас докази у прилог „илирском континуитету“ су се само множили: Илири и Словени на исти начин граде гробове и деле исте погребне обичаје; имају иста кола, исте инструменте попут фруле, иста имена (Деса, Бато, Бабо, Пајо, Чујо), племена која живе на истим локацијама и под истим именом од античких времена (Деретићи, Черанићи, Лабовићи), исте обичаје тетовирања и магију… Балкански Словени чувају прастара предања о илирским и римским владарима (краљица Теута, цар Трајан), сећања на римско доба и Атилу. Да су Илири говорили другачијим, несловенским језиком, пита Шарић, „зар се не би иједна реч тог фантомског илирског језика задржала у неком забаченом селу?“ Ако су Илири различит народ од Словена, где је нестао њихов језик, не остављајући трага чак ни у оном што се најтеже и најспорије мења – у топономастици, у именима места?
Да ли су (Јужни) Словени заборавили или одбацили сопствену прошлост под туђим притиском, прихватајући туђе заблуде као доказане и неупитне научне истине, у које није дозвољено сумњати, пропуштајући да своју прошлост озбиљно и темељно истраже? Одричући се прошлости, ми се одричемо будућности. Ако Словени нису „млад“ и „неисторијски народ“, они морају имати сопствена предања и сопствено памћење, које сеже у веома далеку прошлост.
Древни Илири, према мишљењу археолога Јанковића, „настају из цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Отада до данас, на том простору живи становништво мање-више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа“. Међутим, то је „донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога“.
Слојеви словенске меморије
Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римског“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлости и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло: „Српско име види се као самоназив индо-иранског или индијског порекла, што указује“, уочава Јанковић, „на доба образовања Индоевропљана“. Евроазија је јединствени простор, који се дели на правцима север-југ, а не запад-исток; „у ужем смислу, од Алпа до Забајкаља, он је у вези са Иранском висоравни“. Повезан је степом, тим „морем номада“, погодном за кретање сточара и на коњима. Пре Турака и Монгола, евроазијским степама је, све до пустиње Гоби и још даље ка истоку, господарила култура Индоевропљана, „вероватно Словена“. И код Срба постоје „некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја“ и на Индију; и код Руса налазимо сећања на Индију, на пример у билини о Волху Всеславевичу. А постоји, како опажа Јанковић, и „упадљива сличност енеолита Средње Азије са вучедолском културом на Дунаву“.
Али постоје и још старији слојеви од тога: „Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати с неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Западне и Средње Европе…“
Јанковић указује и на трећи, најстарији слој древне словенске меморије: „Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некад били везивани бродови.“ Уопште, „духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у ’слави’ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља)“.
Али постоје и још старији слојеви од тога: „Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати с неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Западне и Средње Европе…“
Јанковић указује и на трећи, најстарији слој древне словенске меморије: „Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некад били везивани бродови.“ Уопште, „духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у ’слави’ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља)“.
Апсурди традиционалне историјске хронологије
Постојбина Словена је Подунавље. Овај став деле многи истраживачи словенске прошлости. О томе, уосталом, сведочи и словенско предање забележено у Несторовом летопису (Повест времених љет), који је настао у Печерском манастиру, недалеко од Кијева, крајем XI века: „Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше“, записао је монах Нестор.
„Преци Словена доселили су се у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније“, подвлачи археолог Јанковић. Сличне тезе заговарао је и италијански професор Марио Алинеи (1926–2018), чија је „теорија одавно прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији“. Јасно је и зашто у неким другим срединама теорија о словенској постојбини у Подунављу није наишла на одобравање. Подунавље је дуго било кичма Хабзбуршке империје, основа њене политичке, војне и економске моћи, у шта су се веома добро уклапали мађарски великодржавни интереси. Овај простор је отуда и у „нашој“ науци, у стручној и културној јавности, виђен пре свега као простор којим се шири искључиво један политички и културни утицај: онај (германске) Средње Европе, ка Балкану и Блиском истоку. Словени, посебно православни, овде су приказивани као „уљези“, придошлице без традиције и културе; као заостали и примитивни, полудивљи „Балканци“.
Насупрот томе, професор Алинеи тврди да су Словени од давнина заузимали огроман простор, од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а „народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пелазги, Фризи, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом“. Према његовом мишљењу, Словени поседују аутохтоност и непрекинут континуитет у Европи, још од палеолита. На основу компаративних анализа, заснованих на археологији, генетици и (палео)лингвистици, Алинеи долази до закључка да су технолошке иновације током неолита у Подунављу омогућиле нагли раст становништва, брзи развој језика и културе, а да су Словени били носиоци ових културних промена. Управо зато је, према речима професора Алинеиа, „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе“. А подједнако необјашњив је и напрасни нестанак народа који су претходно настањивали овај огромни простор. То су, пре свега, народи упамћени под именима Скита и Илира.
„Преци Словена доселили су се у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније“, подвлачи археолог Јанковић. Сличне тезе заговарао је и италијански професор Марио Алинеи (1926–2018), чија је „теорија одавно прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији“. Јасно је и зашто у неким другим срединама теорија о словенској постојбини у Подунављу није наишла на одобравање. Подунавље је дуго било кичма Хабзбуршке империје, основа њене политичке, војне и економске моћи, у шта су се веома добро уклапали мађарски великодржавни интереси. Овај простор је отуда и у „нашој“ науци, у стручној и културној јавности, виђен пре свега као простор којим се шири искључиво један политички и културни утицај: онај (германске) Средње Европе, ка Балкану и Блиском истоку. Словени, посебно православни, овде су приказивани као „уљези“, придошлице без традиције и културе; као заостали и примитивни, полудивљи „Балканци“.
Насупрот томе, професор Алинеи тврди да су Словени од давнина заузимали огроман простор, од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а „народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пелазги, Фризи, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом“. Према његовом мишљењу, Словени поседују аутохтоност и непрекинут континуитет у Европи, још од палеолита. На основу компаративних анализа, заснованих на археологији, генетици и (палео)лингвистици, Алинеи долази до закључка да су технолошке иновације током неолита у Подунављу омогућиле нагли раст становништва, брзи развој језика и културе, а да су Словени били носиоци ових културних промена. Управо зато је, према речима професора Алинеиа, „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе“. А подједнако необјашњив је и напрасни нестанак народа који су претходно настањивали овај огромни простор. То су, пре свега, народи упамћени под именима Скита и Илира.
Словенска културна револуција у неолиту
Шта је, у најкраћем, закључак његових дугогодишњих истраживања? Управо „Словени били су покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу“. Континуитет европске културе у Подунављу и на Балкану може се пратити од VIII миленијума пре нове ере, за разлику од Западне Европе, где неолит почиње тек у II миленијуму пре Христа. Будући да се Словени налазе у Подунављу (у Панонији) још од палеолита, апсурдна је и теорија о доласку Јужних Словена тек у VII столећу нове ере. Алинеи жестоко оспорава и тезу о сеоби Словена на Балкан, за коју не постоје никакви археолошки ни историјски докази. Готово сви нама доступни историјски извори, скоро једногласно, подржавају „дунавску“ или „балканску теорију“ о пореклу Словена. Зашто онда наша званична наука, упркос чињеницама које више није могуће игнорисати, тврдоглаво заговара идеју о доласку Словена у VII веку, сматрајући ту ствар за коначно решену, а одбацујући све оно што томе противречи, као ненаучне фантазије и као „паранауку“? На основу којих истраживања и каквих доказа је досељавање Словена у VII веку утврђено као неспорна историјска истина која се више не може доводити у питање?
У нашој стручној јавности и даље доминира теза о примогености германских народа и германске културе. Алинеи не оклева да оспори ни ту псеудонаучну тврдњу, пре свега на основу лингвистичких анализа и методе хронолошког датовања језика. Јужнословенски језици, тврди Алинеи, представљају заједнички именитељ свих словенских језика, из чега следи чврсто утемељен закључак: да су се западни и источни словенски језици развили из јужнословенских. Јужнословенска језичка група је најстарија. Што се тиче германских народа, они (Германи) су у ствари прихватили тековине неолитских – словенских култура Подунавља и Балкана, и то са закашњењем, а прихватили су и један део, не само језичке културе Словена. Према америчком лингвисти Морису Свадешу, германски језици су се заправо релативно касно издвојили из словенских; наизглед сензационална тврдња, за коју постоје снажни, не само лингвистички аргументи. Старословенски, старогрчки и старолатински, према италијанском лингвисти, „спадају у исту хронолошку раван“, али тај статус се и данас оспорава старословенском. Професор Алинеи сачинио је и листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита, које практично представљају „најстарији супстрат европских језика“. Управо неолитске културе Подунавља, закључује Алинеи, чине „првобитну језичку културу Европе“.
У нашој стручној јавности и даље доминира теза о примогености германских народа и германске културе. Алинеи не оклева да оспори ни ту псеудонаучну тврдњу, пре свега на основу лингвистичких анализа и методе хронолошког датовања језика. Јужнословенски језици, тврди Алинеи, представљају заједнички именитељ свих словенских језика, из чега следи чврсто утемељен закључак: да су се западни и источни словенски језици развили из јужнословенских. Јужнословенска језичка група је најстарија. Што се тиче германских народа, они (Германи) су у ствари прихватили тековине неолитских – словенских култура Подунавља и Балкана, и то са закашњењем, а прихватили су и један део, не само језичке културе Словена. Према америчком лингвисти Морису Свадешу, германски језици су се заправо релативно касно издвојили из словенских; наизглед сензационална тврдња, за коју постоје снажни, не само лингвистички аргументи. Старословенски, старогрчки и старолатински, према италијанском лингвисти, „спадају у исту хронолошку раван“, али тај статус се и данас оспорава старословенском. Професор Алинеи сачинио је и листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита, које практично представљају „најстарији супстрат европских језика“. Управо неолитске културе Подунавља, закључује Алинеи, чине „првобитну језичку културу Европе“.
АЛБАНИЗАЦИЈА СРБА У ДРЕНИЦИ: Дреница друга српска Света Гора
- Током читавог 19. века у Кнежевину (потоњу) Краљевину Србију било је упада наоружаних трупа из делова Османског царства насељеног Албанцима
- Дреница је област између Косова и Метохије која је приликом уласка српске војске на ово подручје 1912. године била етнички најхомогенији простор на КиМ, где су Албанци/Арбанаси/Шиптари чинили готово стопроцентну већину, а Срби мање од 2% од укупног становништва. Овде су Срби постајали Арбанаси а Цигани православни су се изјашњавали да су Срби
У овој етнички хомогеној средини од 2.937 породица 582 су биле поисламљених и поарбанашених Срба, што је тачно једна петина од укупног броја, а што даје асимилациони однос 4 Албанца на 1 Србина (чешће Српкињу). То даље упућује на процену да је од 1.616 хиљада Албанаца пописаних 2011. године, око 320 хиљада пореклом Срба. При томе, ради се о 150 до 200 насеља која су у потпуности српска по пореклу становништва, а која су примивши ислам још и језик изгубила како би се изједначили са веома насилним дошљацима.
Између два светска рата, у једином кратком периоду када су Срби имали власт на КиМ извршено је досељавање колониста у Дреницу, њих 692 породице у време извршених истраживања А. Урошевића. Албанци су спалили куће колонистима на почетку и на крају другог светског рата, чинили су свакакве злочине које је комунистичка власт од 1944. године само потврдила, те се највећи број колониста није вратио.
Манастир Девич је у марту 2004. године горео по ко зна који пут, а власт КиМ спрема се постане члан УНЕСКО-а, као доказани културни и цивилизацијски старатељ над територијом, становништвом и културним добрима…
Косово, Атанасије Урошевић, Насеља и порекло становништва књига 39, САНУ, Научно дело, Београд 1965
***
ДРЕНИЦАДруга српска Света Гора
(Извод из истоимене књиге Татомира Вукановића)
Антропогеографска и етнолошка разматрања на терену и у народу вршена су 1934-1937. године
Дреница је простран предео терцијалног побрђа у Косовско-метохијској покрајини на југу Србије. Сачињавају је две жупе: једна већа, позната под именом Доња Дреница, која се налази у горњем сливу реке Клин, притоке Црног Дрима, и друга позната под именом Горња Дреница, која се налази око Седларске реке, левог изворног крака реке Дренице, и око реке Дренице. Дреница захвата простран басен терцијарног језера по чијем се ободу издижу старе масе: планине Чичавица и Голеш, између којих се пробија река Дреница спајајући предео Дреницу са Косовом. Остале старије масе по ободу предела Дренице су Липовица и Космача. Тако Дреница чини предео таласастих брежуљака, која много подсећа на Шумадију.
У средњем веку предео Дреница називана је именом Дршковина. Затим постоји назив Диоклетија Хвостанска, која је обухватала и извесне крајеве суседне Подрине око Острозуба. Затим следи у трећој фази назив Дреница, који се одржао до данашњега дана.
Данашњи предео Дреница била је баштина изумрлих Дарданаца. Затим, Дреницом владају Римљани, те се ту мешају халитатска и римска култура. Из тога времена су свакако и два стара града Борач Град и Чечан.
У средњем веку (1455) предео Дреница има 58 насеља, са 1900 кућа, и то: српских домова 1873, влашких 10, арбанашких 10, јерменских 4, грчких 3. Помињу се и две цркве села.
У XV веку Дреница је бројала 13 манастира и пет цркава, те је свакако под утицајем припадника династије Бранковића, називана именом Друга српска Света Гора. Свакако, да су и тако бројни манастири били њихове задужбине, јер је предео Дреница била њихова прадедовска баштина.
У дане ауторових проучавања, завршно са 1937. годином, Дреница је имала 98 насеља и једно манастирско самостално насеље.
Етнопсихичке особине Срба у пределу Дреници у историјској прошлости, одликују се снажном етничком мимикријом. Она им је заштитила животе и родовску имовину. Временом, она им је одузела српску националну припадност, хришћанску православну веру и матерњи језик. Свакако, путем мимикрије извршен је процес претакања српског дреничког етноса у арбанашки етнос, у новијем веку. Његови трагови свакако почињу крајем XVI века, али значајна акција прелаза била је у XVII веку, док се масовна прелажење збило у XVIII веку и првој половини XIX века. Све је то поспешивао тероризам досељених Арбанаса и пљачкашке арбанашке дружине, усмерене нарочито према српским сељацима и њиховој непокретној и покретној имовини.
Дреничка мимикрија била је камен темељац у процесу поарбанашавања Срба у Дреници. Поникла је међу сеоским српским скупинама, преко људи, а не преко жена, а уследила је преко народне ношње и арбанашког језика.
Сва многобројна миграциона кретања дреничког становништва кроз столећа и деценије свеобухватно су сагледана и приказана у посебним поглављима.
Патријархална култура и народни живот и обичаји свих етничких припадности у пределу Дренице, свестрано је приказана, и то посебно за Србе, Арбанасе и Цигане. Посебно су приказани посрбљени Раденовци и Мађупи, који су поарбанашени.
Посебни део ове књиге приказује: Насеља и порекло становништва.
Посебно је приказан: Преглед становништва у пределу Дреници по родовима, броју кућа и према етничкој припадности, према ауторовим проучавањима из 1934-1937. године.
Књига је илустрована малим бројем илустрација, које се односе на све дреничке етничке групе. Дате су и три географске карте у прилогу. Насеља у пределу Дренице у средњем веку, Манастири и цркве у пределу Дренице у XV веку, који су веома бројни по чему је област названа „Друга српска Света Гора“, као и карта на којој је приказано стање из времена ауторових проучавања, која су завршена 1937.
ПРЕГЛЕД СТАНОВНИШТВА У ПРЕДЕЛУ ДРЕНИЦИ ПО РОДОВИМА, БРОЈУ КУЋА, ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ, ПРЕМА МОЈИМ ИСПИТИВАЊИМА У 1934-1937. ГОДИНЕ
1. Баке: арбанашких родова 9, са 33 куће. Од тога поарбанашених Срба 1 род, са 4 куће.
2. Бањица (Горња Дреница): арбанашких родова 6, са 32 куће. Цигана-Мађупа 1 род са 1 кућом.
3. Бањица (Доња Дреница): арбанашких родова 13, са 68 кућа. Колониста Срба: 6 родова, са 10 кућа. Цигана Габеља: 6 фамилија, са 6 черги-колиба.
4. Беженић: арбанашких родова 6, са 7 кућа. Цигани Мађупи: 1 род, са 1 кућом.
5. Бериш: арбанашких родова 1, са 12 кућа.
6. Бечић: арбанашких родова 3, са 13 кућа. Колониста Срба и Црногораца 8 родова, са 10 кућа.
7. Броћна: арбанашких родова 14, са 74 куће. Срби староседеоци 1 род, са 1 кућом. Колонисти Срби и Црногорци 22 рода са 35 кућа. Уз то: Американац црногорског порекла 1 род са 1 кућом, и Хрват 1 род са 1 кућом.
8. Васиљево: арбанашких родова 6, са 22 куће.
9. Витак: арбанашких родова 5 са 32 куће. Колонисти Срби, родова 8, са 9 кућа. Албанци 1 род са 1 кућом.
10. Врбовац: арбанашких родова 19, са 41 кућом. Цигани: Мађупи 1 род, са 2 куће и Габељи, 1 род са 1 кућом-колибом.
11. Вуковац: арбанашких родова 9, са 22 куће.
12. Вучак: арбанашких родова 4, са 18 кућа.
13. Галица: арбанашких родова 7, са 28 кућа. Цигани Мађупи 1 род, са 3 куће. Колонисти Срби и Црногорци 2 рода са 2 куће.
14. Главно село: арбанашких родова 5, са23 куће. Цигани Мађупи 7 родова са 10 кућа. Цигани Габеља 2 рода са 3 куће.
15. Глобаре: арбанашких родова 5, са 44 куће. Срби колонисти 8 родова са 8 кућа.
16. Глоговац: арбанашких родова 5, са 46 кућа.
17. Годанце: арбанашких родова 4, са 16 кућа.
18. Горња Клина: арбанашких родова 10, са 56 кућа. Срби на купљеном имању 2 рода, са 2 куће. Колонисти Срби и Црногорци 20 родова са 25 кућа.
19. Горња Коратица: арбанашких родова 10, са 25 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 4 рода, са 7 кућа.
20. Горња Фуштица: арбанашких родова 3, са 18 кућа.
21. Горње Обриње: арбанашких родова 12, са 84 куће.
22. Горње Преказе: арбанашких родова 17, са 98 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 11 родова, са 13 кућа.
23. Горњи Забел: арбанашки род 1, са 11 кућа.
24. Горњи Обилић: арбанашких родова 6, са 23 куће.
25. Градица: арбанашких родова 10, са 50 кућа. Цигани Мађупи 2 рода, са 6 кућа.
26. Дивљак: арбанашких родова 3, са 9 кућа.
27. Доброшевац: арбанашких родова 12, са 36 кућа. Цигани Мађупи 1 род, са 1 кућом, Цигани Габељи 1 род, са 6 колиба-черги. Колонисти Срби и Црногорци 3 рода, са 3 куће.
28. Доманек: арбанашких родова 4, са 11 кућа.
29. Доња Клина: арбанашких родова 8, са 60 кућа. Свих 8 родова су поарбанашени Власи.
30. Доња Коратица: арбанашких родова 5, са 33 куће. Од тога пореклом Бошњаци 4 рода, са 31 кућом-поарбанашени.
31. Доња Фушница: арбанашких родова 11, са 47 кућа. Срби и Црногорци житељи на купљеној земљи 2 рода, са 2 куће. Колонисти Срби 4 рода, са 6 кућа, Габељи Цигани 1 род са 3 колибе.
32. Доње Обриње: арбанашких родова 11 са 89 кућа. Од тога српског порекла-поарбанашени Срби 6 родова са 64 куће.
33. Доње Преказе: арбанашких родова 16, са 54 куће.
34. Доњи Забел: арбанашких родова 10, са 18 кућа. Срба на купљеној земљи 1 род, са 1 кућом. Колонисти Срби и Црногорци рода 4, са 4 куће.
35. Доњи Обилић: арбанашких родова 10, са 51 кућом. Од тога су поарбанашени Срби 3 рода, са 39 кућа. Колонисти: Арбанаси 1 род, са 1 кућом и Цигани Мађупи 1 род, са 1 кућом.
36. Доњи Стрмац: српских родова 3, са 12 кућа. Арбанаси 1 род са 4 куће.
37. Дошевце: арбанашких родова 2, са 9 кућа.
38. Дубонце: арбанашких родова 13, са 33 куће. Од тога су 1 род поарбанашени Срби јердије, са 5 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 3 рода са 7 кућа. Колонисти Арбанаси 1 род са 1 кућом.
39. Дуга: арбанашких родова 2 са 9 кућа.
40. Избице: арбанашких родова 3, са 20 кућа. Сва три рода су поарбанашени Срби јердије.
41. Кишна Река: арбанашких родова 11, са 52 куће. Од тога 2 рода, са 19 кућа су поарбанашени Срби.
42. Кладерница: арбанашких родова 8, са 53 куће. Од тога поарбанашени Цигани Мађупи 1 род, са 8 кућа.
43. Клечка: арбаншки род 1, са 9 кућа.
44. Кожица: арбанашких родова 3, са 19 кућа. Цигани Мађупи 1 род, са 2 куће. Овај мађупски род су поарбанашени српски Раденовци.
45. Коморане: арбанашких родова 11, са 55 кућа. Од тога 2 рода са 14 кућа су поарбанашени Срби. Цигани Мађупи 3 рода, са 3 куће. Колонисти Срби и Црногорци 38 родова, са 70 кућа.
46. Корачица: арбанашких родова 5, са 15 кућа.
47. Которе: српских родова 6, са 10 кућа. Арбанашка рода 2, са 15 кућа.
48. Крајково: арбанашких родова 6, са 30 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 8 родова, са 9 кућа.
49. Крајмировци: арбанашких родоба 4, са 78 кућа. Од тога су 3 рода, са 58 кућа поарбанашени Срби.
50. Краљевић Томислав: колонисти Срби и Црногорци, родова 17, са 26 кућа.
51. Краљица: колонисти Црногорци, родова 21, са 44 куће.
52. Красалић: арбанашких родова 3, са 10 кућа.
53. Красмировци: арбанашких родова 2, са 24 куће.
54. Крст Брдо: колонисти Срби и Црногорци родова 20, са 25 кућа.
55. Крушевац: арбанашких родова 3, са 20 кућа.
56. Кућица: арбанашких родова 3, са 23 куће. Цигани Мађуна 1 род, са 1 кућом.
57. Лауша: арбанашких родова 26, са 92 куће. Од тога 6 родова, са 22 куће поарбанашени Срби. Посрбљени Раденовци 7 родова, са 16 кућа поарбанашени.
58. Ликовце: арбанашених родова 10, са 38 кућа. Цигани Мађуна 1 род, са 1 кућом.
59. Ликошане: арбанашених родова 6, са 22 куће. Од тога поарбанашених Срба 3 рода, са 13 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 4 рода са 4 куће.
60. Лудовић: арбанашених родова 2, са 2 куће. Оба рода су поарбанашени Срби. Посрбљени Раденовци 3 рода, са 4 куће поарбанашени.
61. Љубовац: арбанашених родова 9, са 71 кућом. Од тога 4 рода, са 43 куће поарбанашени Срби. Колонисти Срби и Црногорци 7 родова са 7 кућа.
62. Манастир Девич: монаха 3 (1936. година).
63. Марина: арбанашених родова 7, са 29 кућа.
64. Микупница: арбанашених родова 6, са 35 кућа. Цигани Мађуна 1 род, са 1 кућом. Колонисти Црногорци 2 рода, са 3 куће.
65. Мирена: арбанашених родова 4, са 16 кућа.
66. Мокрмаљ: арбанашених родова 4, са 16 кућа.
67. Нековце: арбанашких родова 13, са 79 кућа.
68. Ново Пољанце: колонисти Срби и Црногорци родова 23, са 49 кућа.
69. Ново Село: колонисти Црногорци родова 9, са 13 кућа.
70. Ново Читаково: српских родова 1, са 1 кућом на купљеној земљи. Јеврејских родова 1, са 1 кућом. Колонисти Срби и Црногорци родова 73, са 95 кућа. Руских родова 3, са 4 куће. Укупно 68 родова, са 101 кућом.
71. Овчарско: арбанашких родова 10, са 40 кућа, од тога 1 род са 4 куће поарбанашени Срби.
72. Петраштица: арбанашких родова 4, са 44 куће. Цигани Мађупа 1 род, са 2 куће.
73. Плужина: арбанашких родова 6, са 26 кућа. Од тога поарбанашених Срба 5 родова, са 23 куће.
74. Поклек: арбанашених родова 7, са 22 куће. Од тога поарбанашених Срба 2 рода, са 6 кућа. Колонисти Срби 1 род, са 1 кућом.
75. Полужа: арбанашених родова 5, са 24 куће.
76. Полужа заселак: колонисти Срби и Црногорци 10 родова, са 13 кућа.
77. Пољанце: арбанашених родова 10, са 55 кућа. Од тога поарбанашених Срба 1 род, са 7 кућа. Поарбанашених Влаха 4 рода, са 30 кућа. Колонисти Арбанаси 1 род са 1 кућом.
78. Преловце: арбанашених родова 3, са 12 кућа.
79. Радишево: српских родова 8, са 13 кућа Јердија Срба. Арбанашких родова 5, са 13 кућа. Колонисти Срби 2 рода, са 2 куће.
80. Ракитница: арбанашких родова 4, са 33 куће. Од тога 3 рода, са 29 кућа су поарбанашени Срби.
81. Резало: арбанашког порекла родова 14, са 98 кућа. Сви су родови поарбанашени Срби, и три братства.
82. Русиновце: арбанашких родова 4, са 20 кућа.
83. Седларе: арбанашких родова 5, са 4 кућа. Од тога поарбанашених Срба 4 рода, са 4 куће.
84. Србија, варошива: колонисти Срби и Црногорци родова 32, са 41 кућом, Хрвати 1 род, са 1 кућом.
85. Средња Клина: арбанашких родова 5, са 14 кућа. Од тога 2 рода, са 9 кућа поарбанашени Власи, Срби 1 род, са 1 кућом, купљено имање. Колонисти Срби 3 рода, са 6 кућа.
86. Станковац: арбанашких родова 12, са 48 кућа. Цигани Мађупи 2 рода, са 2 куће. Колонисти Срби 4 рода, са 4 куће.
87. Старо Читаково: арбанашких родова 7, са 42 куће. Колонисти Срби и Црногорци 2 рода, са 2 куће.
88. Тица: арбанашких родова 3, са 21 кућом. Од тога 1 род, са 9 кућа су поарбанашени Срби.
89. Трдевац: арбанашких родова 2, са 21 кућом. Од тога 1 род, са 9 кућа су поарбанашени Срби.
90. Трнава: арбанашких родова 1, са 6 кућа. Поарбанашених Цигана Мађупа 1 род, са 5 кућа.
91. Трпанце: арбанашких родова 5, са 27 кућа, свих 5 родова су поарбанашени Срби, колонисти Срби и Црногорци родова 7, са 7 кућа. Колонисти Цигани Мађуни 1 род, са 1 кућом.
92. Трстеник: арбанашених родова 26, са 101 кућом. Од тога поарбанашени Срби 4 рода, са 15 кућа, колонисти Срби и Црногорци 9 родова, са 15 кућа. Колонисти Цигани Мађуни 1 род, са 2 куће.
93. Турићевац: арбанашких родова 9, са 36 кућа. Од тога поарбанашених Срба 4 рода, са 22 куће.
94. Тушиље, заселак: арбанашких родова 9, са 36 кућа. Од тога поарбанашених Срба 4 рода, са 22 куће.
95. Ћирез: арбанашких родова 4, са 20 кућа. Колонисти Срби и Црногорци 7 родова, са 17 кућа.
96. Чубрељ: арбанашких родова 15, са 44 куће. Од тога поарбанашених Срба 4 рода, са 9 кућа. Колонисти Срба 11 родова, са 13 кућа.
97. Штрбулово: арбанашких родова 2, са 29 кућа.
98. Штутица: арбанашких родова 5, са 42 куће.
Према изнетоме, у раздобљу 1934-1937. године, у пределу Дренице је била следећа популациона слика, према мојим етнографско-антропогеографским испитивањима:
Срби староседеоци: 25 родова, са 45 кућа.
Манастир Девич: са 3 монаха.
Арбанаси: родова 606, са 2937 кућа. Од тога поарбанашених Срба 87. Са 582 куће. Поарбанашених бошњака муслиманске вере рода 4, са 31 кућом, поарбанашених Цигана Мађупа родова 6, са 41 кућом, поарбанашених посрбљених Раденоваца родова 10, са 20 кућа.
Цигани: Мађупи 28 родова, са 53 куће, Цигани Раденоваца 3 рода, са 4 куће, Габеља 11 фамилија, са 19 домова.
Јевреји: 1 род, са 1 кућом.
Колонисти: Срби и Црногорци родова 430, са 692 куће, Американци црногорског порекла 1 род, са 1 кућом, Хрвата 2 рода, са 2 куће, Руси 3 рода, са 4 куће, Арбанаси 4 рода, са 4 куће, Цигани Мађупи 2 рода, са 2 куће.
Укупно је било родова 1116, са 3764 кућа, и уз то 1 православни манастир, са 3 калуђера.
ИЗВОР: Макроекономија
———
14. 10. 2015. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић
ИЗВОР: facebookreporter.org
Пријавите се на:
Постови (Atom)