Najodlikovanija žena Prvog svetskog rata Milunka Savić umrla je na današnji.
Učestvovala je u Balkanskim ratovima predstavljajući se kao muškarac. Posle rata, posvetila se ulozi majke i hraniteljke, a i školovala je više od 30 dece.
Žena koja je obeležila Veliki rat nosilac je vojne zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne medalje za hraborost "Miloš Obilić", Legije časti IV stepena, Legije časti V stepena, francuskog Ratnog krsta i spomenica (Albanska spomenica i spomenica Solunskog fronta 1915-1965).
Rođena je krajem 19. veka u selu Koprivnica, nedaleko od Raške. Učestvovala je u Balkanskim ratovima pod imenom Milun Savić. Šišala je kosu i povija grudi kako se ne bi otkrilo da je žena. Milunkina "tajna" otkrivena je pošto je u Bregalničkoj bici (1913) ranjena u grudi.
Ipak, zbog uspeha koji je pokazala u borbi rat je završila sa činom kaplara srpske vojske.
U Prvom svetskom ratu bila je deo čuvenog "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić". Milunka je preživela i veliku austro-ugarsku i bugarsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.
U jesen 1915. godine Milunka je teško ranjena u glavu u Makedoniji i tako povređena povlačila se preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front gde je učestvovala u bitkama koje srpska vojska vodi na leto i jesen 1916. godine.
Milunka Savić je pokazala veliku hrabrost u borbama zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao je 1917. godine vojničkom zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima, ubrzo zatim dobija i odlikovanje francuske vojske Legiju časti V stepena, a kasnije i francukim Ratnim Krstom i oficirskom Legijom časti.
Odlikovana i hrabara žena borac izazivala je divljenje savezničkih vojnika koji u svojim redovima nisu imali žene borce. Pojava žena boraca u srpskoj vojsci bila je revolucionarna. Pored Milunke bilo je još desetak do dvadeset žena.
Posle rata, heroina Velikog rata radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, pregledačica u fabrici vojnih uniformi. Tada se udala za Veljka Gligorovića, sa kojim je dobila kćerku Milenu, ali je ubrzo usvojila još tri ćerke: Višnju, Radmilu i Zorku.
Međutim, brak je kratko trajao, tako da Milunka sama podigla četiri ćerke. Posle urgencija ratnih saboraca 1929. godine zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka.
Posle Drugog svetskog rata, Milunka Savić radila je i kao čistačica u beogradskim kafanama. Humanost je pokazala i tako što je iškolovala još oko 30 dece.
Umrla je 5. okotbra 1973. godine. Iako je u medijima (čitulji u novinama) prvobitno bilo najavljeno da će Milunka Savić biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodičnom grobu na Novom Groblju.
Nijedan istoričar nije napisao njenu biografiju, nema je u muzejima a retko se spominje i u udžbenicima iz istorije.
ОВДЕ ЈЕ БИЛА СВЕТСКА КУЛТУРНА И ДУХОВНА МЕТРОПОЛА!
"Наша реч", српски недељник из Темишвара, поклања читаоцима специјални додатак поводом 50 година од открића Лепенског вира, цивилизације која је заузимала данашњи део Србије и Румуније, а у прелазном каменом добу (мезолиту), од 9500. до 5500. године пре наше ере, представљала светску културну и духовну метрополу.
Лепенски Вир - праскозорје светске цивилизације Из песка дунавских тераса појавиле су се, 16. августа 1967. године, апстрактне и необичне фигурe. Археолог Драгослав Срејовић, руководилац истраживања, почео је схватати да га је ископавање одвело неколико хиљада година уназад. Неочекивано се открио из мрака Лепенски Вир, стар 10.000 година.
Риболики камени идоли из Лепенског Вира
На обалама загонетне реке Дунав, открио се и човек праисторије, чије фигуре представљају прве монументалне портрете у европској историји. То је засигурно најлепша и најскривенија култура праисторије. Док је у остатку света, у прелазном каменом добу (мезолит), живот био сведен на примитивно ловљење и риболов, на српској и румунској обали, у периоду од 9.500. до 5.500. године пре наше ере, живела је сакрална култура. У то време, Лепенски Вир је био светска културна и духовна метропола. Човек као универзално биће започео је свој „цивилизовани" развој управо на овом простору, након што је напустио пећине у којима је обитавао од краја леденог доба (око 20.000 год. п. н.е.) до око 10.000 год. пре н.е, када је време отоплило.
У културном слоју Лепенског Вира, садржане су најстарије пројекције мисли, осећања, уверења и страхова. Реализам који се тада развијао у уметности показује почетак везивања за идоле, што најбоље показују примерци скулптура риболиког изгледа као алузија на риболов и плодност, главно занимање становника Лепенског Вира. Заправо, доминирајуће женске форме скулптура изражавају најстарије дубоко поштовање Лепенаца према природним циклусима рађања и умирања. Уметничко стваралаштво ових људи представља сам почетак изражавања колективне свести.
Национални музеј Баната у Темишвару-неолитско светилиште Парац
Тадашњи људи, нарочито, да се не би изгубили на пучини хоризонта, непрестано су тражили Смисао. Спиритуалност становници Лепенског Вира су напослетку пронашли у троуглу космичке моћи. Не може се, заправо, разумети Лепенски Вир без разумевања фигуре троугла или пирамиде. Геометријски облик троугла се непрестано понављао у Лепенском Виру. Тачно преко пута Лепенског Вира уздизао се геометријски правилан трапез, брдо Трескавац, као невероватан астрономски оријентир за те људе. Лепенска кућа-шатор је такође грађена у облику троугла трапезоидне основе засечена при врху и својим елементима огњишта и жртвеника била је спона између оностраног и овоземаљског живота. Тај човек Лепенског Вира је темељно схватао Космос у облику тростране пирамиде држећи да свет има сферни концепт, што је тек много касније у античкој Грчкој систематичније артикулисао Питагора. Култови Сунца и мртвих Конструкција куће сферичног облика посебно је носила значење за изведбу магијских ритуала становника Лепенског Вира. У централном делу налазило се огњиште. То је био њихов микрокосмос. Питагорин модел Космоса, како наводи Живојин Андрејић, управо је, не случајно, у својој сфери имао ватру - светлост у форми троугла. Наиме, за становнике Лепенског Вира рађање новог живота/светлости је било најбитније. Међутим, веровали су да једино духови мртвих могу да дају живот деци уласком у њих након зачећа. Због тога, Лепенци су настојали да обредима покрај огњишта/стомак жене и жртвеника/пупак, ступе у контакт са духовима и подстакну рађање. Мртви су због тога сахрањивани скупљеним ногама у облику троугла (јоги положај) испод огњишта. Живи су становали са покојницима, те се свет живих и мртвих прожимао. Предак је стога, био важан тим људима, и веза са подземним животом итекако је била снажна.
Неолитске фигуре у Темишвару (6000 година старе фигуре из винчанског насеља Парац)
Овакав архетип сахрањивања најраније постоји код индијске секте Агхори,према мишљењу Андрејића, који штавише и данас медитирају седењем на лешевима које сахрањују прекрштених ногу. За шаманистичке праксе Лепенаца, кућа је била кључна, она је била мистерија живота и смрти, односно ритуална конструкција.
Отвор на куполастом прочељу куће је такође не без разлога тако дизајниран. Имао је сврху да допушта улазак сунчевих зрака у кућни простор према различитим тачкама. При изласку сунца, 21. јуна, на летњу дугодневницу, када се божанска бића лакше појављују због „тријумфа светлости", отвор је тада уводио сунчеве зраке у читав простор, а у зависности од доба године и потребе за божанством, путеви светлости су се усмеравали и 21. марта, 23. септембра, као и 21. децембра, што упућује на бесконачност (коловрат). Кућа је дакле, саграђена за обожавање божанства Сунца и мртвих предака. Иначе, куполу и лучну конструкцију куће Лепенског Вира човечанство и данас користи у градњи храмова, цркви, мостова и зграда. Поврх свега, за изградњу лепенске куће коришћени су искључиво природни материјали попут дрвета, песка, плеве, блата, трске, глине, итд. Стога, насеље Лепенски Вир је било жив и сложени организам функционално интегрисан у екосистем као целину. Данашњим речима, функције насеља су неизбежно биле резонантне са обрасцима одрживог развоја и заштите животне средине. У зацелу, Лепенски Вир није био само некрополис, због живота живих са покојницима, већ и хелиополис, због култа Сунца који су Лепенци моделовали симболиком простора кућа, а које је касније постало средиште спиритуалности многих цивилизација, народа и тајних друштава.
Винчанске фигурине
Уздизање свести човечанства Сигурност, за разлику од данашњег човека, Лепенци нису тражили у друштву, него у природи. О себи, човек Лепенског Вира није мислио као центру света, већ о природи и свету као средишту свега постојећег. Космос се посматрао као апсолутна и мистична стварност. У таквој целовитој слици, људи се нису доживљавали као богови. Човек се заједно са природом узимао као крајњи циљ и мера свега. Тадашњи човек није био прикривен друштвеним ланцима и замрачен заблудама. У односу на данашње време, ондашњи људи су имали свест о свету као заједничком дому у коме је уписана божанска порука. Та снага Лепенаца, огледана у знању о космогонији, омогућила је човеку као бићу да се дубоко саживи са природом, интуитивно осети божански ред и тако приступи организовању живота, према речима Андрејића. Већ је тада, према његовом казивању, човек схватио вечни и непромењен ред. Откривене правилности биолошког циклуса дале су стимулус развоју седиментираног живота заједнице што је покренуло бројне иновације у прото-урбанизму и пољопривреди које су и данас неизоставне. Развијени су први елементи сточарства и ратарства, а започето је пре свега сакупљање и сађење семена и коришћење животињских стада. Припитомљавање животиња и револуција у пољопривреди осигурали су храну и дали насељима сталност, утицајући свеукупно на повећану сексуалност и продукцију становништва. Однос између мушкарца и жене се тиме изменио, и становници Лепенског Вира су, формирајући стално насеље, поставили темеље садашње цивилизације. "Ако бисмо одстранили индустријску револуцију", тврди археолог Бобан Трипковић, јасно би било да једино постоје културни садржаји који су настали у Лепенском Виру, „и трају све до нашег времена." Ту су такође направљени и први трагови писмености. Знакови Лепенског Вира су временом формирали писмо. Пронађени камени жртвеник, стар 9.000 година, са графизмима, који личе на симболе и слова намењени за магијске ритуале, у чијој основи је такође троугао, највероватније је основа из којих је настала азбука каснијих цивилизација. Археолог Драган Јацановић истиче да су графизми пронађени на том предмету најстарије пронађено писмо на свету, представљајући „поруку коју је упутио прапредак и једино је питање да ли ћемо ми успети да је дешифрујемо".
Академик Срејовић је добро запазио да „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво и културу... новооткривена култура Лепенског Вира је доказ да је овај подвиг учињен у Европи самостaлно. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена." Лепенски Вир је као најстарија духовна и материјална култура на свету, заправо, открио тајну да је бели човек из Подунавља кренуо да шири своје цивилизацијске тековине од Средње Европе до Мале Азије. То је, иначе, истина о Европи и Балкану, који није увек био назадан и заостао.
Писмо винчанске културе у Румунији (Тартарске таблице)
Винчанска култура - колевка светске писмености Највећа снага Лепенаца била је садржана у њиховој комуникативности и мобилности, заснованој на симболима, знаковима, ознакама и орнаментима. Духовну и материјалну поруку коју су створили пре 10 миленијума послали су потом другима, а најплодније је ту заоставштину прихватила Винчанска цивилизација, која је такође свој центар имала у Подунављу. Откриће богате и раскошне културе Винче дугујемо археолошким истраживањима којима је руководио професор Милоје Васић од 1908. до 1934. године. „Током праисторије, Србија је у два маха била културно средиште Европе", вели Драгослав Срејовић, тврдећи да након цивилизације Лепенског Вира, један миленијум касније, између 4.500. и 3.500. године пре нове ере, територија Србије „опет је постала културно средиште праисторијског света". На подручју Београда, у околини данашње Винче и Бањице, створена је par excellance култура неолита. Количином артефаката, преко стотину керамичких фрагмената, Винча радозналом људском духу поставља недокучиву загонетку. Винчини хоризонти поседују велику, неодољиву магнетску моћ, како рече археолог Драгослав Срејовић. Простор на којем се простирала ова култура обухватао је осим територије Србије, и делове данашње Румуније, Бугарске и Македоније. Неких 150 километара од Београда праисторијско друштво винчанске неолитске културе обитавало је и у Румунији, у местима Турдаш и Парац близу Темишвара, као и у Каранову у Бугарској. Од важности је подвући да је Винча у континуитету са културом Лепенског Вира. Поврх тога, процват и достигнућа Винче стављају је у еквиваленцију са развојем читаве неолитске културе (5.500-2.200 г.п.н.е). Неолит је, иначе, период најдужег мира у историји. Културне и економске размене као и кретања становништва створиле су међузависност између људи са простора Мале Азије и Средње Европе, да конфликти и ратови никоме нису били циљ. Заправо, у археолошким слојевима неолита нема сведочанства о милитантном духу народа винчанске цивилизације. По речима археолога Бобана Трипковића, из Винче „потичу докази о постојању развијене размене." Рат у неолиту је тиме био обесмишљен, јер су људи тог периода једино били усредсређени на максимизирање просперитета. Знање је тада афирмисано по први пут као моћ. Пошто нису губили време у бесмисленим ратовима, ефикасност тог друштва омогућила је данас да поседујемо бројна знања. Између осталог, за винчанску цивилизацију је својствена металрушка револуција. Поред обраде метала, становници Винче су развили производњу бакра и први су га користили за израду разних предмета, инструмената и накита. Огромно и напредно знање се огледало и у прецизној грнчарији. Направљене керамичке и камене фигуре имају изглед хуманоидних бића са украсним записима и симболима, као некаква тајна шифра остављена у историји.
Границе Винчанске цивилизације (4500-3500. године п.н.е.)
Прва школа писмености у свету Најпривлачнији мистични археолошки детаљ су утиснута слова и симболи на керамичким фрагментима. Професор Милоје Васић посебно је нагласио да се знаци појављују у свим археолошким слојевима Винче доказујући да оснивање Винче пада у доба с писменошћу, што помера "праисторијско доба, у доба историјско". Али Васић није развио дубљу анализу. Међутим, неко јесте. Професор Радивоје Пешић ревносно је наставио испитивања керамичких налаза. Резултати његовог истраживања сведоче високом степену писмености људи из тог периода. Пешић је донео закључак да се у Винчи налази почетак светске писмености. Људи винчанске културе су према његовим налазима изградили систем од 48 знакова који су били у функцији комуникације. То је било писмо линеарног карактера, којим се читало с десна на лево, алфабетског карактера. Стога, винчанске артефакте можемо сматрати првом школом писмености, старом 6.000 година, „одакле је управо писана реч кренула у свет." Рани развој словног писма у Винчи дакле, носи преимућство над каснијим пиктографским, клинастим и хијероглифским писмом, која су, заправо, сматрана најстаријим и првим писмима људске цивилизације. Винча је тиме променила „хронологију и место порекла и рађања светске писмености." Колевка писмености из Месопотамије тиме се померила ка Подунављу. Морфологија и фонетска вредност винчанског писма, штавише, у сагласности је са другим писмима. Према Пешићу, у писму Брахми постоји 5 идентичних слова, у критском линеарном 3, старофеничанско има чак 10 истоветних слова са винчанским писмом. Старогрчко има 12 идентичних слова. Такође, у азбуци српске ћирилице постоји укупно 20 идентичних слова. Винчанско писмо је, према томе, било извор писмености за многе цивилизације које су преузимале знакове. Али најинтересантније је поређење са етрурским писмом (старо око 2.700 година). Комплетна етрурска азбука, заправо, према Пешићу, потпуно је идентична са винчанским писмом.
То питање, ипак, представља гордијев чвор у тражењу одговора на ову мистерију. Нејасно је, пре свега, како је етрурски народ, који је иначе населио простор данашње Италије око 8. века пре наше ере, изненада доживео развој и брзи успон након свог доласка. Које је порекло етрурске цивилизације? Писмо Етрураца у томе задаје највише проблема. Како је могуће, између осталог, да све карактеристике етрурског писма одговарају археолошким материјалима пронађеним на локалитетима у Србији и Румунији? Италијански археолог Фрере понудио је мишљење да је винчанско писмо једноставно пренето из Подунавља на Апенинско полуострво. Након нестанка винчанске цивилизације, Етрурци су успешно чували богатство Винче, одржавајући и усавршавајући винчанско писмо након доласка на простор данашње Италије.
Трескавац-светилиште старије од грчког Делфија
1. Писмо Лепенског Вира (8.000. године пре н.е) 2. Винчанско писмо (4.300. године пре н.е) 3. Сумерско писмо (3.100.година пре н.е) 4. Египатско (3.000. година пре н.е) 5. Индијско писмо (2.200. година пре н.е) 6. Кинеско писмо (1.300. године пре н.е) 7. Феничанско писмо (1.600. године пре н.е) 8. Старојеврејско писмо (900. године пре н.е) 9. Грчко писмо (900. године пре н.е) 10. Етрурско писмо (900. године пре н.е) Културни и духовни хоризонт подунавских цивилизација Лепенског Вира и Винче показују да „ране цивилизације" не могу више бити довођене у везу са Сумером, Месопотамијом и Египтом. Снажне и чисте мисли становника Лепенског Вира и Винче са њиховог успињања на духовној вертикали изражавају најранију форму људске свести и сам почетак људске цивилизације. Управо је свест најзначајнија одлика људске врсте која има универзалан и трајан значај, а Свест која је настала у Лепенском Виру и Винчи, архетип је данашњег колективног несвесног човечанства. Стога, Европа је рођена и расла на географији Балкана. pridruzite nam se u FB grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
У подне, када сунце обасја Пећку патријаршију, почиње нова година по древном српском календару, по коме се у Срба рачунало вријеме све до средине 19. вијека. То је најстарији календар на свијету, биљежи вријеме од после Нојевог потопа Пише: Донко Ракочевић
Огромна већина Срба не зна да им 4. априла почиње нова година. И то 7528. по реду, колико је прошло времена и од Потопа.НАСА је прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца,али сем неколико истакнутих научних имена, нико на то не обраћа пажњу у српској јавности.
Српски народни календар је био званични календар средњовјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до средине 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације, па и Душанов законик. Многи споменици, манастири датирани су по српским календару. Почевши од првог српског патријарха Јанићија па све до блаженопочившег патријарха Павла сви српски патријарси датирали су догађаје по „Српском календару”. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.
Иначе, српски календар датира још од винчанске културе, а на то указује карактеристичан симбол за вријеме – лук са два пресјека (као на илустрацији горе!). Година се дијелила на два дијела, љето је било „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду мјесечеве мијене. „Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз вријеме и историју и чувар српског идентитета.Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан. Овакав протокол нема ниједан други календар у свијету.
Говорећи о томе зашто је Стари српски календар посебан, етнолог Слободан Филиповић каже „због тога што се заснива на природним јединицама сунчевог система“.„Наш календар прати биолошки ритам Земље. То је уједно народни, црквени и државни календар“, каже он, тврдећи да су „Срби једини народ који посједује циклусно знање“.
Новинар НИН-а, Драган Јовановић, који је један од потписника петиције за озваничење овог календара, каже: „Срби су имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живио са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим пјесмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.“
-Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година – каже ентолог Драгомир Антонић, који је објавио књигу „Српски народни календар“. – Календар којим су се Срби некад служили, најстарији је на свијету. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи. У „Српском народном календару“ забиљежен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње.Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања.Савремена наука је доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.
Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке издавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност овог календара и природних појава. Према Милану Т. Стеванчевићу, бившем експерту Уједињених нација који се овом проблематиком бавио пар деценија, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вриједност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.
-Метеоролошки сателити доказују да су „горски цареви“ без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на сјеверној хемисфери и мудро се повлачи код „јатака“ на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промјена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтијева много знања из космичке метеорологије – каже Стеванчевић.
КАКО СЕ НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ МИЈЕЊА ВОДА?
-По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа.Тада се мијењају гора и вода.Да се мијења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мијења се вода”? Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мијења хемијски састав кише.До тада је кисјела, а од тада алкална или неутрална. Питање је како је наш народ знао да се тада мијења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте – објашњава Милан Т. Стеванчевић. Преузето са: http://srbinaokup.info/
Томислав Раукар истиче:“У средњовјековним босанским врелима, како је истакнуто, нема изрицаја Хрват илихрватски…“
„У средњовјековним босанским врелима, прије свега у њихову називљу, нема изричитих потврда о назочности хрватскога становниства на подручју босанске државе…“
„Дапаце, ни на неким дијеловима хрватскога краљевства у средњем вијеку није било хрватскога имена. Примјером је средњовјековна Сцлавониа или Словиње.“
Лујо Маргетић:
„Како се Хрватска у то доба (1163) простирала од Рјечине на сјеверозападу и Гвозда на сјеверу, произлази да је Бели, бизантском штићенику, признато право такођер и над Винодолом и осталим крајевима источно од Рјечине.“
Лујо Маргетић даље прецизира да је то подручје, које одговара тадашњем географском распореду чакавице, јужно од Кордуна до Сињег Мора, ‘цјелокупна Хрватска’.
„НЕ ВИДИМО НИКАКВА ОПРАВДАНА РАЗЛОГА ЗА СХВАЋАЊЕ ДА БИ ПОЈАМ ХРВАТСКЕ У ОВОМ СЛУЧАЈУ ТРЕБАЛО ОГРАНИЧИТИ НА ЈУЖНИ ДИО ХРВАТСКЕ И ЗАТО СМАТРАМО ДА ЈЕ БЕЛИНА БАШТИНА БАР ПРАВНО ОБУХВАЋАЛА ЦЈЕЛОКУПНУ ХРВАТСКУ, УКЉУЧУЈУЋИ И ПОДРУЧЈЕ ИЗМЕЂУ РЈЕЧИНЕ, ГВОЗДА И ЛИКЕ.“
Изгледа да се појам Хрвати и Хрватска од деветог вијека па до турског доба није битније промјенио, означавајучи подручје од Јадранског Мора до Велебита и Динаре, тј. између ријека Зрмање и Цетине, јужно од Србије.
Тек након проширења Босне преко Динаре, у Равне Котаре као археолошког и културног језгро на коме се Хрвати заустављају на Балкану и одакле се шире (залеђе Задра „тадашње исправе називају именом Хрвати“ [Мирко Марковић, Личани, Загреб, 2001.]), када је Твртко освојио делове Хрватске који се археолошки разликују од крајева на којима налазимо Србе, његова је титула промењена 1390, у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) променио је титулу и у њој није било етничке одреднице „краљ Србљем“, зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати.
Из овога се јасно види колико је Твртко био свестан да је Србин и да у Босни, Поморју и Западним Странама живе Срби, јер док је владао само Босном, Поморјем, Западним Странама и деловима Рашке био је Краљ Срба. Када је Босна после Твртка изгубила делове Хрватске које је освојила, следећи босански владари враћају титулу Краљ Срба, јер више не владају Хрватском, тј. подручјем западно од Цетине и сада поново владају само Србима. Ту, у међурјечју Цетине и Зрмање су Турци основали „вилајет Хрвати“.
ЈЕЗИК
У ИНТЕВЈУУ МЕДЈУМУРСКИМ НОВИНАМА 04.02.2004 ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ ГЛУМАЦ ВИД БАЛОГ ИЗМЕДЈУ ОСТАЛОГ КАЗЕ:
„МИСЛИМ ДА СМО ВЕЋ НА ДОБРОМ ПУТУ. СВИ СУ ВРЛО СВЈЕСНИ ТЕ ПРОБЛЕМАТИКЕ, ОД ОНИХ СТАРИЈИХ ПА ДО ДАНАС. МИ СМО НЕКАКВА НАЈМЛАЂА ГЕНЕРАЦИЈА. А КАД СМО ТОГА СВИ СВЈЕСНИ, ОНДА БИ ДОИСТА ТРЕБАЛО, КАО ШТО ЈЕ АДАМ РЕКАО, УВЕСТИ КАЈКАВСКИ У ШКОЛЕ КАО ХРВАТСКИ МАТЕРИНСКИ ЈЕЗИК.
ЈАВНА ЈЕ ТАЈНА КОЈЕ СУ СВИ НАШИ АКАДЕМИЦИ ИТЕКАКО СВЈЕСНИ ДА ЈЕ ХРВАТСКИ СТАНДАРД КОЈЕГ САДА ИМАМО ЗАПРАВО ВЕЛИКИМ ДИЈЕЛОМ СРПСКА ИНАЧИЦА ВУКОВОГА РЈЕЧНИКА. СРБИ СЕ ЗЕЗАЈУ И ЧЕСТО ЗНАМ ОД ЊИХ ЧУТИ: „УКРАЛИ СТЕ НАМ ЈЕЗИК И ЈОШ СТЕ ГА УНИШТИЛИ“. ТО СЕ КАО НЕ СМИЈЕ РЕЋИ, А ТО СВИ ЗНАЈУ.“
Господин Балог заправо понавља реци вође хрватског народног препорода, Људевит Гаја који у цланку објављеном у листу Даницза 1846. под насловом “ Чије је коло?“ казе:
„Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада твардити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвали мо Богу Великому, што ми Хервати с брат јом Сербљима сада један књижевни језик имамо.“
„Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора“ -истиче Јован Дучић.
„Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 2Цоол.
Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске (Јагић, Спомени мојега живота, 62). До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. – И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).
Наиме, почетци хрватске писмености везани су за чакавштину -онај хрватски језик на коме су написани сви хрватски средњовековни списи, поцев од Басцанске плоце -првог писаног хрватског споменика па до језика Градисцанских Хрвата од којих су се прве веће скупине доселиле тридесетих година шеснаестога стољећа на подручју госпостије Нови Град Гüссинг (Аустрија).
Ни Срби нису баш олако пропуштали ово акапарисање њиховог књижевног језика. Тако нпр. у Славонији Лука Карагиц издаје 1. Јула 1736. год. Окрузницу на све манастире и фратре њему потцињене, у којој у тацци 6, под претњом строге казне забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима писе, него „искљуциво само цирилицом, јер је и писмо дар Бозји, нароцито дарован народима и језицима а не даје се многима.“
Док Матија Антун Рељковић, славонски просвјетитељ (1732.-1798.), у свом Сатиру казе:
„О Славонче, ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш:
ваши стари јесу књигу знали,
србски штили, а србски писали“
Учени Натко Нодило, редовни професор опсте повести на Мудрословном факултету и ректор Свеуèилишта у Загребу, писао је:
„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65, 117).
Две карте које спомињу хрбати не постоје у оригиналу, већ само као копије из 1568. године, за које многи озбиљни научници мисле да су фалсификати или да је њихова аутентичност, у најмању руку, дискутабилна, то јесте, сумњива. Ту је и натпис на латинском језику, који наводно помиње и војводу Бранимира, који себе назива „словенским кнезом“. Заправо, хрватска историографија је, у свом националном заносу и опијености својим посебним „значајем“, све документе, који се у историји појављују и у којима је забележено име „Словени“ или придев „словенски“, једноставно, „прекрстила“ у „Хрвати“ и „хрватски“.
Мој претходни текст о пореклу Срба коју званично обелодањују (само) руси, заснован на научним истинама, изазвао је прави бум код Срба на интернету, улио им је „свежу крв“ и пут ка самоосвешћивању у откривању праве истине о свом културно-духовном и историјском идентитету, што је изузетно битно у овим најтежим временима за Србски народ, за његов опстанак, за његов препород, за његово знање о свом постојању! Текст је пренет на више сајтова и форума који се највише прате на интернету, поменућу само Васељенску телевизију и ФБ Репортер. Само на мом сајту, првог дана након објаве текста, текст је прочитало 1722 особа.
Свему томе најзаслужнији је Србски језик, његово ВЕЧНО БИЋЕ!
Фабриканти лажне историје о Србима могу фалсификовати историјске догађаје и чињенице, али не могу изфалсификовати сам језик, његово БИЋЕ које је Србски народ за свој језик успео да сачува и поред свих мутација, његову срж и бит!
У Србији постоји један Теслијански генијалан и надарен човек, човек који је у потпуности одгонетнуо и открио суштину значења и знања о Србском језику. Тај човек је из Ниша, зове се Славиша К. Миљковић, ступио сам путем телефона са њим у контакт, затражио од Славише да напише један текст за мој сајт на теми одгонетања Србског језика, тако да ми је Славиша путем поште поред тог текста послао и један обједињени видео прилог са његовог предавања на теми одгонетања Србског језика, из циклуса: „Апостоли истине“. Предавање је одржано у Београду, у хотелу Бристол.
Препуштам сада реч Славиши К. Миљковићу…
**********
Аутор: Славиша К. Миљковић
Славиша К. Миљковић: Увод у одгонетање Србског језика
Поздрављам накнадне гледаоце мог предавња одржаног у београдском хотелу „Бристол“ 27. 11. 2010. године.
Желим овде да укажем на неке податке које гледалац треба да има на уму док прати предавање, а у вези су са нашом сакривеном прошлошћу и нејасном будућношћу наше деце.
Нашем званичном језикословљу наметнуто је мишљење (наредба!) да је србски језик млад језик који је на Стаблу језика смештен/приказан међу гранчице. Наш језик готово да нема сопствених речи јер је препун грчког, латинског, немачког, албанског, турског… утицаја. Ово ненаучно, наказно, болесно и злонамерно виђење сопственог језика и целокупног колективног памћења, довело је до страховитог разарања србског националног (материјалног и духовног) бића.
Ако овоме додамо ничим доказану тврдњу званичних историчара да смо на Балкан/Хелм дошли у седмом веку као дивља и неписмена руља геноцидно расположена према староседеоцима, јасно је одакле потиче став да „цивилизовани“ и „умни“ народи (Грци, Латини, Немци, Мађари, Турци, Шиптари…) имају право да на овој територији слободно одстрељују Србе који су, јадни и никакви, још од класика марксизма проглашени за неисторијски народ.
Највећа пошаст која је икада задесила србски народ јесте деловање наших (да ли наших?) историчара и лингвиста унутар Српске академије наука! Од оснивања Академије до данас, унутар историографије и језика, званично делују искључиво људи који су у Академију дошли крајњом негативном селекцијом и могу се описати као: високо образоване незналице, кукавички каријеристи-подрепаши, људи без части и злонамерници према србском колективном памћењу и србској колективној будућности.
Насупрот њима стоји величанствена србска истина коју ја у овом делу приказујем само кроз језик.
У првој књизи („Нови србски митолошки речник“) обрађујем близу 700 појмова из светских митологија и религија и показујем да су обрађена имена и појмови настали унутар србске језичке матрице и старе србске духовности. Полазећи од појединачних примера, у књизи показујем нека основна језичка правила на којима су утемељене србске речи.
У другој књизи („Нови србски етимолошки речник 1“) полазим од књиге „Етимолошки речник србског језика 1“ коју је издала Српска акадија наука а израдила група аутора на челу са Александром Ломом. Обрадио сам појмове које су они насловили тако што сам дао њихову етимологију, а потом дао своју. Недвосмислено сам доказао да су аутори-академичари управо онакви какве сам их описао у подвученом тексту.
У свом трећем, шестотомном, делу („Одгонетање србског језика“) кренуо сам системски. Најпре сам утврдио значење сваког србског слова; потом сам, поштујући редослед слова из старе србске писмености, утврдио значење одредница типа сугласник + самогасник. Пример: утврдио сам значење одреднице аб, али сам одмах утврдио и значење одреднице ба (лево-десно читање) и њихове узрочно-последичне везе (видети табелу која следи). Број ових одредница јесте 200. Ово је стало у први том Одгонетања.
Потом сам кренуо у одгонетање сугласничких одредница опет поштујући редослед старог србског писма. Пример: утврдио сам значење одреднице бг, али сам одмах утврдио и значење одреднице гб (лево-десно читање); потом сам између сугласника убацивао самогласнике а, е, и, о, у и тако створене трословне одреднице сагледавао у пару, тј. баг/габ, бег/геб, биг/гиб, бог/гоб, буг/губ, тј. сагледавао их у левом-десном (узрочно-последичном) читању. Број овако обрађених двословних сугласничких одредница јесте 360; број обрађених трословних одредница насталих од сугласничких одредница уметањем самогласника јесте 1800. Ова грађа смештена је у пет наредних томова.
Шести том допуњен је трословним одредницама које се исто читају из оба смера. Дао сам значења одредница/речи које се једнако читају из оба смера. Следећи редослед слова старе србске писмености дао сам парове таквих одредница. Пример: аба/баб, ебе/беб, обо/боб, убу/буб; ага/гаг… – и тако до задњег слова. Број овако обрађених одредница јесте 200.
Укупан број насловљених појмова у делу „Одгонетање србског језика“ јесте: 32 (слова) + 200 (двословне самогласничке одреднице) + 360 (двословне сугласничке одреднице) + 1800 (трословне одреднице) + 200 (трословне одреднице које се једнако читају из оба смера) = 2592 србске одреднице. У овај број нису ушле многобројне друге обрађене одреднице које нису обухваћене поменутим системом.
Одгонетајући србски језик кроз овај систем одредница, трудио сам се да користим речи из што више мени доступних језика. Ипак, у доказивању да је србски језик Мајка Језик свих језика, поред речи из србског језика, трудио сам се да највише примера буду из следећих језика: санскрт, старогрчки, латински, јеврејски, кинески, јапански. Сматрао сам: ако се србска језичка матрица покаже као примарна у овим језицима, србски језик јесте Мајка Језик свих језика!Свако ко прочита моје књиге схватиће да сам доказни поступак извео до краја!
У мојим књигама нема ни једне стране речи!
Напомена: поред објављених књига, имам написаних књига које морају чекати објављивање целокупног (шестотомног) Одгонетања: „Србизми у француском језику“, „Србизми у латинском језику“, „Србизми у старогрчком језику“, „Србизми у јапанском језику“, „Нови србски етимолошки речник“ (томови 2 и 3). Имам грађу и за многобројне друге наслове.
Број обрађених речи у мојим књигама одавно прелази број од 100.000. Свака србска реч и сваки обрађени појам јесте необорив доказ да нам је Академаија онаква какву сам је (подвученим) описао у петом пасусу.
Ово што ћете чути унутар овог предавања само је врх врха огромног леденог брега који се зове Србски Језик, који од искона (још увек неотопљен) плута језичким Океаном створеним од Божје творне/плодне воде: река и реч јесу исто/једно: реч/речни, река/рекнем.
Србски Језик јесте Реч од Бога/Творца. Србски Језик јесте савршен, јер почива на најједноставнијиом (Божјим) правилима. Нека од њих јесу:
свако србско слово има утврђено значење проистекло из старе србске духовности и из виђења физичког света;
свако србско слове јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменуто значење;
свако србско слово има и бројчану вредност, тј. србским словима могу се изражавати бројеви:
А=1
В=6
К=20
О=70
Т=300
Ш=800
Б=2
З=7
Л=30
П=80
У=400
Ц=900
Г=3
Ђ=8
М=40
Ч=90
Ф=500
Д=4
Ж=9
Н=50
Р=100
Х=600
Е=5
И/Ј=10
СТ=60
С=200
Џ=700
два ма која различита сугласника твориће значење спојеност/спајање ако први сугласник има мању бројчану вредност; ако први сугласник има већубројчану вредност, значење сугласничког склопа биће истуреност/одвојеност; поменути сугласнички склопови задржавају своја значења и ако су раздвојена самогласником;
значења двословних и трословних србских одредница јесу у узрочно-последичном односу; тај однос се огледа у левој-десној супротности, условној супротности или неким другим јасно видљивим/препознатљивим односом; пример: ша (вода) – аш (камен); ул (ватра) – лу (хладноћа); ал(Бог) – ла (Земља); ик (небо) – ки (земља)…; нер (вода) – рен (земља)…;
изворна значења србских слова суштински негирају постојање префикса и суфикса као утемељене вредности;
одреднице и речи које се исто читају (или имају иста одређења) из из оба смера, означавуају: Сунце, округлост, творност/родитељство, појмове који немају утврђен физички облик.
Следе табеле:
САМОГЛАСНИЧКО-СУГЛАСНИЧКЕ ОДРЕДНИЦЕ
Ово је табела насловљених одредница у „Одгонетање србског језика 1“. Свака одредница носи поруке из левог и десног читања (укупно 200 одредница). Те поруке стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу. Одређене су значењима србских слова, србском духовношћу и спознајом физичког света. Редослед одредница јесте у складу са бројчаним вредностима србских слова.
ЧЕТИРИ ПИСМА СА БРОЈЧАНИМ ВРЕДНОСТИМА СЛОВА (кликни на приказ да га видиш максимално увећано) Приказ Табеле
_________________________
1. Слово дигама више не постоји у грчком језику.
2. После слова ђ, у грчком језику η је била дуга ета (е), данас је ита (и).
Управљајући се по првој колони, ово је уједно и шифра како треба сагледавати поједина слова у грчким и јеврејским речима.
Уживајте у предавању.
Ако пожелите да прочитате неку од мојих књига, јавите се! Телефони за контакт јесу: 061 202 85 85
или 018 584 263.
Поздрав од Славише К. Миљковића!
**********
Да би се овај Славишин текст ширио што више, скините га са доњег линка у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом „Times-Cirilic“, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.
Са овог линка можете скинути фонт „Times Cirilic“ и инсталирати га на свом рачунару: Скини фонт „Times Cirilic“
Кад отпакујете овај фонт путем „WinRar-a“ или неког сличног програма, инсталирајте га у фолдеру за фонтове путем следеће „операције“, речено интернет речником, који је на енглеском: „Copy/Paste“ или „Drag and Drop„, а фолдер за фонтове можете пронаћи следећи ову путању: Start>Settings>Control Panel>Fonts.
Не покушавајте да овај ћириличан текст у фонту „Times Cirilic“ пребаците у неки ваш омиљен фонт који репродукује ћирилицу, рецимо „Verdana“ , „Arial“ „Times New Roman“ и сл. јер ће сви текстови бити аутоматски претворени у латиницу са грешкама.
Ово Славишино предавање је само кап у мору онога што је он открио и у својим књигама доказао, а доказао је да је Србски Језик Мајка свих језика! Да би се истина и спознаја Србског језика у потпуности спознала, потребно је прочитати Славишине књиге. До сада Славиша је издао следећих 5 књига о суштини значења и порекла Србског језика: „Нови србски митолошки речник„, „Нови србски етимолошки речник 1„, „Одгонетање србског језика 1„, „Одгонетање србског језика 2„, „Одгонетање србског језика 3„. На горње бројеве телефона које је Славиша дао можете лично од њега да купитре књиге, као и да поразговарате са њим преко фиксног броја телефона: 018 584 263 путем коришћења бесплатних импулса у периоду од 21:00 до 07:00. свакога дана. Да би то остварили, потребно је да одете у најближој пошти, да пријавите да желите да користите ту услугу бесплатних разговора у периоду од 21:00 до 07:00 и да на месечном нивоу уплатите за то само 100 динара.
То сам сазнао од самог Славише кад сам га контактирао, будући да он редовито користи ту услугу, па смо све разговоре водили на његов позив после 21:00. јер ја још нисам отишо у пошту да уплатим за ту услугу.
Као што се да видети из мојих досадашњих текстова на теми „Србски (Српски) језик и идентитет)“ уочава се колико је србски језик битан за доказивање нашег историјског идентитета, битисања и постојања, праве истине о србској дубокој културно-духовној прошлости као ПИСМЕНОГ народа, јер све задире у дубоку прошлост и саме почетке постојања људске расе. На обелиску из Сирбина, уклесан је законик из VIII века пре нове ере писан сербо-рашанским писмом, затим, имамо откриће Винчанског писма на археолошком налазишту Винча у Србији, које је најстарије писмо пронађено до сада, потиче из IV века пре нове ере, а њега је после дугогодишњег рада и истраживања дешифровао, систематизовао и објаснио наш Проф. др Радивоје Пешић 1980 године.
Зашто је ово битно за нас Србе?
Зато што када се најстарије винчанско писмо упореди и изанализира са до сад постојећим писмима, недвосмислено се види да наша ћирилица, или још тачније србица, има највише сличности са њим, што је доказ о томе, поново и поново, да смо веома стар народ који је одувек живео на просторима Балкана/Хелма, и пре нове ере и с почетка нове ере!
Има један веома интересантан детаљ око тога, али изузетно битан, око научног доказивања овога што причам, а уједно то је и потврда онога што прича Славиша да у нашој академији наука седе људи који су задужени за брисање србске историјске прошлости и културног идентитета, служећи интересима бечко-германске историјске школе за фалсификовање србске историје.
У Новом Саду 2004. САНУ је у својим просторијама, а по иницијативи 2 академика, нашег Тасића и Брукнера, организовао научни симпозијум под називом: „Знаци цивилизације„, са намером да на овом научном скупу докажу да Винчанско писмо није никакво писмо, већ да су то некакви знаци, хијероглифи. Зашто? Зато што је Проф. Пешић открио систем „Винчанског писма“ још 1980. године, 8000 година после његовог настанка, оно је старије од египатског и сумерског, и зато што Срби у својој садашњој азбуци имају идентична 22 слова са исто толико из Винчанског писма! То недвосмислено говори да смо ми много старији народ него што тврде наши академци, будући да се послушнички и некритички држе Порфирогенитове фалсификоване историје, само напамет понављају научену причицу која каже да су Срби дошли на Балкан у 7-мом веку, од тада, они за „званичну историју“ и постоје..
О томе детаљно говори академик Јован И. Деретић у следећем прилогу:
Завери ћутања, срба против срба, полако, али сигурно, долази крај – истина излази на видело!
Захваљујући непристрасном америчком научнику, Милтон Шон Вину, наши академици су доживели шок! Цео покушај да докажу како винчанско писмо није писмо, већ некакви знаци, пропао је! Милтон је свима на том скупу доказао да је Винчанско писмо најстарије писмо које постоји, и да ми Срби треба да будемо поносни на то, јер у данашњој азбуци имамо 22 слова идентична са 22 слова из Винчанског писма. Кад је то рекао, наши академици су изгледали ко покисле кокошке, каже Деретић…
Погледајте доњи упордени приказ идентичности 22 слова из наше ћирилице и из винчанског писма, и све ће вам бити јасно, срби су аутохтон и веома стар ПИСМЕН народ, који ОДУВЕК обитава и живи на Балкану…!
Винчанско писмо (5300-3200 год. пре н.е. (нове ере)
Не треба грешити душу, и зато ћу поменути један светао пример, сада већ покојног академика Михајла Марковића, који је 21.06.2007. у време када је био члан Председништва САНУ-а, организовао у просторијама академије научни скуп под називом: „Aлбанци – лажни Илири“. Скуп је био посвећеном методолошком истраживању порекла Албанаца. Нешто више о том скупу можете сазнати са сајта Српска Политика: „Порекло Албанаца и Шиптара»“ као и путем следећег видео прилога на Ју Тубе: „Научни скуп у САНУ – др Радомир Ђорђевић»„.
Додуше, академик Михајловић је одшкринуо врата истине не покренувши одмах вруће теме о фалсификованој историји Срба, већ Албанаца и Шиптара, али је ипак започео отопљавање врха леденог брега на релацији „САНУ – Србска фалсификована историја. Нажалост, то је кратко трајало, смрћу академика Михајловића врата истине за србску историју поново су запечаћена од наших званичних „историчара“ из САНУ-а.
Али, поврх свега, захваљујући интернету, истина из Србске историје се шири, лаж раскринкава, критична маса људи која све више спознаје праву истину из србске историје непрекидно се повећава, људи се „герилски“ едукују, ни један печат то не може потпуно да запечати, тако да ће са доласком неке будуће народне власти бити припремљен терен да са неким новим академцима, тама из просторија САНУ-а заувек изађе, уместо ње, осветлиће је светлост истине!
Када ми је Славиша послао диск са његовим видео наступом и текстом, послао ми је и прегршт матерјала наше народне музике, песама, појења. Одлучио сам да вам дам на слушање 2 песме и 2 инструментала, kao и да дам инспирацију једној особи, која на Ју Тубеу има профил под називом „stari sloven14„, да по одабиру преузме једну музичку нумеру, да је сликовито прилагоду за Ју Тубе и објави, будући да то одлично ради, што се да видети из његовог прилога: „Слике: Сенке заборављених предака„.
Хрвати у средњем веку
