620.000 VOJNIKA ANTANTE RAZORILO JE I ZAUZELO SRBIJU, A ONDA JE NA NJIH KRENULO 62.000 „MRTVIH KOJI HODAJU“– ONO ŠTO SE DOGODILO SVET NIJE VIDEO…

“Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa…”, pre tačno 100 godina, 15. septembra moj pradeda Periša Kovačević, sa šajkačom na glavi, sa puškom u ruci krenuo je kući. Posle tri godine izgnastva. Da oslobode Srbiju.

Tog 15. septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima naredbu – juriš!

U depeši koja je pročitana vojnicima u rovovima solunskog fronta stoji – “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu.”

Bitka kod Dobrog polja bila je uvod da 620.000 vojnika Antante krene u konačnu ofanzivu. Oko srpskih 150.000 vojnika, posle dvogodišnjeg mirovanja silovito su krenuli u konačni obračun. Sa druge strane fronta su se nalazili Bugari i Nemci.

Sa oduševljenjem krenuli su u proboj Solunskog fronta, što se kasnije pokazalo da je bila i odlučujuća ofanziva koja je ubrzala kraj Velikog rata i slom Centralnih sila.

Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj.

Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače.

Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja:

“Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video.

Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, navodi se u sećanjima pilota Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.

Bugarska je 29. septembra u 23 časa potpisala konvenciju primirja. Već 1. novembra 1918. srpski vojnici ponosno su oslobodili Beograd. O ovoj veličanstvenoj pobedi pisane su knjige i monografije. Sigurno najiteresantniji citat je telegram nemačkog cara Vilhelm II bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine:

“Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!”

Francuski Maršal Franše d’Epere je u svom izvešataju krajem oktobra 1918. godine napisao sledeće reči:

“To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Periša i Radiša Radovanović (rođeni brat pradede Tome Radovanovića) su se kao pobednici živi vratili kući u Čestobrodicu kraj Požege. Imali su sreću. Porodica Kovačevića izgubila je tri muške glave, a od Radovanovića čak pet muškaraca je palo braneći i oslobađajući otadžbinu.

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god.

Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916. – 1918. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34.781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine.

Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914./15. odnela je 360.000 ljudi.

Srbija je u ratu izgubila više od 28 odsto stanovnika, odnosno 62 odsto muškog radnog stanovništva (53 odsto poginulo i 9 odsto trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, tri četvrtine otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju.

Ono što smo u ratu “dobili”, poništili smo decembra 1918. kada je stvorena Kraljevina Jugoslavija. U 20. veku, dva puta nas je skupo koštalo “bratstvo” slovenskih naroda.

(Urbanestrane.rs)

NEPOZNATA ISTORIJA: Planirano je da Niš pripadne Bugarskoj ali je srpska vojska zauzela grad I OBRISALA TURKE

Rat nikada nije popularan dok traje. Početni zanos koji čest kod muškog dela populacije, vrlo brzo zameni ozlojeđenost i rat postane krajnje nepopularan.

Kada se završi, kada ode u domen istorije, generacije koje su ga izgurale na svojim plećima govore „bilo — ne ponovilo se“, kod nekih čak rat ode i u svoju sentimentalnu fazu jer ljudi zaboravljaju, dok mlađi naraštaji, ako je njihova strana bila pobednička u tom sukobu, romantično gledaju na čitav slučaj, maštaju, i slave svoje heroje.

Neki ratovi su tako popularni kada postoji istorijska distanca. Kod nas je popularan Prvi svetski rat, dok su već Balkanski ratovi koji su mu neposredno prethodili u njegovoj dubokoj senci.

Drugi su potpuno zaboravljeni, iako nisu ništa manje oslobodilački.

Upravo je to sudbina koja je zadesila Srpsko-turske ratove koji su se vodili u periodu 1876-1878. godine, a koji su direktna posledica srpskog ustanka u Hercegovini, Nevesinjske puške kako se često zove, ustanka koji se brzo proširio i na Bosnu.

Srpsko-turski ratovi zapravo su dva sukoba. Postoji Prvi i postoji Drugi. Kneževina Srbija poražena je od strane Turske u Prvom, i spasena je samo zahvaljujući intervenciji Austrije koja je pretnjama izdejstvovala kod Osmanlija da se zaraćene strane vrate na stanje pre sukoba, pa ništa nismo teritorijalno izgubili.

U Drugi srpsko-turski rat ušli smo na insistiranje Ruske imperije, koja se uključila u sukob.

U njemu smo mnogo bolje prošli, u njemu smo izvojevali pobedu nad Osmanskim carstvom i teritorijalno se proširili, oslobodivši veliki broj gradova na jugu naše zemlje, između ostalog i Niš, koji su Rusi planirali da uključe u Veliku Bugarsku, koju će stvoriti Sanstefanskim mirom sa Turskom.

Opšti napad na Niš počeo je 7. januara, a naše snage činile su četiri divizije Šumadijskog i Moravskog korpusa: ukupno 15.000 vojnika i 100 topova. Komandant im je bio general Jovan Belimarković, koji je napadom rukovodio iz sela Berbatova.

Turaka je bilo 5.000, imali su 267 topova, i bili su dobro raspoređeni i utvrđeni po strateškim položajima oko varoši. Naš cilj je bio da se Niš oslobodi pre nego što turska vojska snage 10-12.000 ljudi pod komandom Hafiz-paše dođe iz pravca Prištine (na kraju nije uspeo da ode dalje od Kuršumlije, gde smo ga zaustavili).

Tri dana su trajale žestoke borbe. Trećeg dana osvojeno je utvrđenje na Gorici, pa je dovedena artiljerija koja je neposredno ugrozila posadu u samoj niškoj tvrđavi. Tada su Osmanlije pristale na pregovore.

Istoga su dana komandant odbrane grada Halil Zija-paša i mutesarif Rašid-paša predali tvrđavu, a njihovi vojnici u skladu sa dogovorom položili oružje i napustili grad, otišašvi u pravcu Sofije i ka Vranju, koje će takođe tri sedmice kasnije biti oslobođeno (krenuli smo mi i u oslobađanje Kosova, zauzeli Gnjilane na putu ka Prištini, ali smo bili zaustavljeni primirjem Rusa i Turaka; naše dalje napredovanje verovatno nije ni jednima ni drugima odgovaralo: Turcima svakako da im ne bismo oteli još teritorija, a Rusima možda jer su strahovali da ćemo zauzeti i ono što su namenili Bugarima; bilo kako bilo, Rusi se tada nisu obazirali na naše interese).

12. januara vojnici Šumadijskog korpusa svečano su ušli u Niš, na opšte oduševljenje srpskog pravoslavnog življa; taj događaj je prikazan na ilustraciji Feliksa Kanica, nemačkog putopisca i velikog prijatelja Srba, iz 1879. godine koju možete videti na početku ovog teksta. Dva dana kasnije stigla je u varoš i naša Vrhovna komanda na čelu sa knezom Milanom.

Tada je počela igra sa Rusima i Bugarima, a knez Milan je odveo ruskog konzula do Ćele-kule i rekao mu: „Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!“.

Sazvan je Berlinski kongres, na insistiranje Nemačke i Austrije sporazum iz San Stefana je ukinut, a Velika Bugarska je postala samo san. Niš je postao i ostao srpski.

SKRIVENA ISTORIJA: SRBI SU SE KAO NAJSTARIJI NAROD NA SVETU, NA BALKAN DOSELILI PRE VIŠE OD 5.000 GODINA!

Oslanjajući se na citate najvećih svetskih istoričara sabranih u knjizi „Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije“ Dobroslava Jevđevića, donosimo vam priču koja otkriva da li su od Srba potekli Grci i da li stoje iza podizanja Akropolja.

Od vajkada učimo kako istorija Srba počinje u šestom veku, od vremena doseljavanja iz pribaltičkih zemalja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo.

Prihvatajući takozvanu berlinsko-bečku školu, ponekad se čini kao da smo se ćutke pomirili sa malo je reći – falsifikovanim istorijatom prema kojem Srbi u najmanju ruku ne predstavljaju autohtoni narod u Podunavlju i na Balkanu.

Zar sama činjenica da su nakon doseljavanja na Balkan Srbi već imali usavršen jezik, običaje, kulturni temelj (o carstvima da i ne govorimo) nije bila dovoljna da, ako ništa bar zagolica maštu.

Pa, počnimo onda iz početka. Prema knjizi “Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije” Dobroslava Jevđevića, zasnovanoj na citatima i spisima najvećih svetskih istoričara, srpska istorija najmanje je stara koliko i najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi koji datiraju od pre sedam hiljada godina.

Interesantno je, recimo, da se baš u pomenutim spisima pominje ime Srbin, ali ne i Sloven, kao i da je u jednom od najčuvenijih rukopisa, “Kineskom dvorskom dnevniku”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godine pre Hrista, izloženo da su u to vreme Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona.

Verovatno vođen ovim podacima, čak je i Francuz Rober Siprijan razvio teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tačnije od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera.

Srbi, koji su iz Sarbarske, preko Male azije, stigli na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselili su Staru Rašku (Trakiju), i Krit i to tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godine pre Hrista. Iako su pobedili Krićane, izmešali su se sa njima i pretopili u novi narod – Grke!

U knjizi “Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije” navodi se čak da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka, kao i da se u nekim zapisima tvrdi da su Akropolj zapravo podigli Srbi.

Sami Grci za sebe kažu da su nastali od naroda zvanog Pelazgi, kao i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

Srpski istoričar Jovan Rajić u “Istoriji Srba” (1794) izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira, dok drugi autori ime Srba izvode iz Srbata – Sarmata, reke Serbice (između Eufrata i Tigra u Mesopotamiji, današnji Irak), reči sobranie (zbor, sabor) ili ga prostorno vezuju za Sibiriju, jednu od srpskih prapostojbina.

Češki istoričar Pavel Šafarik vezuje srpsko ime sa reči Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, što su sve oblici značenja roda, naroda, a što ima isto značenje sa latinskom reči gens i natio, ili indijskom reči Serim, što znači narod iste krvi.

“Ime Srbin je najstarije i duboko ukorenjeno među svim Slovenima” napisao je Šafarik.

Grčki istoričar Herodot smatrao je da su Srbi Tračani i da su posle Indusa najveći narod na svetu.

Prihvatajući njegovo stanovište, nemački i ruski istoričari razradili su tezu da je “među Srbima od pamtiveka živelo veliko pleme nazivano Raščani ili Rasi, a to ime potiče iz Indije od reči Raška, sto označava rujnu crvenu boju, koju su Srbi oduvek voleli.”

Neda Marinović u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, među kojima i srpski, označava “slobodnog čoveka” koji se večito bori za sopstveni opstanak.

Iskonski Raščani Crveni Srbi, u vreme Herodota, živeli su u Maloj Aziji i na Balkanu u Trakiji. Po njima je i nazvana oblast Stara Raška u Trakiji pored reke Marice i novija Raška, Nemanjina prva Srbija.

Grčki istoričar Laonik Halkokondil tvrdi da su Srbi najstariji i najveći narod na svetu (podrazumevajući pod tim imenom sve Slovene), a u originalnoj nemačkoj hronici pisanoj oko 750. godine nove ere koja se nalazi u Minhenu, između ostalog piše: “Srbi predstavljaju tako veliko carstvo (regnum) da su iz njih proizašli svi slovenski narodi” (Hormayers Archiv, st. 282-283).

Jedan od najpoznatijih hrvatskih istoričara dr. Franjo Rački u svojoj “Povjesti Slovena” navodi: “U početku su se Sloveni nazivali domaćim imenom Srbi, tj. rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali su ih Vendima. Tim imenom zvali su ih i Grci i Rimljani još od sedmog veka pre Hrista“.

Samo ovih nekoliko navoda (a, ima ih barem još toliko) potvrđuje da su Srbi najstariji slovenski narod i da je ime Srbin hiljadama godina starije od imena Sloven.

Ime Sloven javlja se prvi put u petom veku nove ere sa rimskim osvajanjem. Pomerajući se na Zapad Evrope, Srbi su se sukobili sa Germanima. U to doba sva srpska plemena međusobno su se razumevala i počeli su se zvati Slovenima, a one koje nisu razumeli nazvali su Nemci, jer su im delovali nemo. Kako su se do tada svi Sloveni nazivali Srbima i hiljadama godina sačuvali to ime, otuda su svakako oni bili kičma i srž svih slovenskih naroda.
Rus Veltman u svojoj istoriji potvrđuje da je u drevnim vremenima ime Srbin bilo zajedničko svim Slovenima. I nemački etnolog Zering piše:

“Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Srbli, što je značilo ujedinjeni“, a mađarski grof Kalaj u svojoj istoriji navodi: “Po ispitivanjima najboljih naučnika svi slovenski narodi u prastaro doba nazivali su se Srbi“. On takođe navodi da se od šestog veka pojavljuje ime Slavi, dok su svi Sloveni živeli zajedno i nazivali se sabraćom.

BRANKO RADUN OTKRIVA ZABRANJENU SRPSKU ISTORIJU: OVO SU DOKAZI JOŠ IZ SREDNJEG VEKA, DA JE BOSNA SRPSKA KAO I RAŠKA!

Piše: Branko Radun

Pitanje da li je Bosna srpska se počelo postavljati tek sa austrougarskom okupacijom Bosne. Od tada se nastoji minimizirati ili negirati činjenica da je Bosna i u ranom i u kasnom srednjem veku bila srpska.

 Austrougarsko „proterivanje Srba“ su nasledili njihovi germanski, hrvatski, bošnjački istoričari a na žalost i mnogi Srbi su im se priklonili po inerciji.

Da se vratimo u prošlost i da vidimo šta kažu ozbiljni i „nesrpski izvori“. Srednjovekovna istoriografija nedvosmisleno govori da su područja današnje Bosne i Hercegovine bila srpske zemlje.

/div>

Konstantin Porfirogenit u svom spisu iz sredine 10. veka De administrando imperio (O upravljanju carstvom) kada govori o Srbiji u periodu od doseljavanja Srba na Balkan u 7. veku pa do svog vremena kaže da se ona prostirala na zapadu kod župa Cetine (područje današnjeg Sinja sa okolinom, Cetinskom krajinom) i Livna približavala Hrvatskoj (u to vreme ne može se govoriti o granicama kao danas, već su između naroda i država postojale određeni nenaseljeni predeli ili predeli naseljeni starosedelačkim romanskim „vlaškim“ stanovništvom, koje se kasnije uglavnom asimilovalo u slovenske narode), a na istoku do utvrđenja Dostinika (lokalitet Gradina kod Vrsenica blizu Sjenice na Pešteri, oko 80 km udaljeno od današnje granice između Srbije i BiH) gde se približaala Bugarskoj. Tvrđava Ras je tada bila tvrđava na granici sa Bugarskom.

Teritorija Srbije kako je opisao Porfirogenit uveliko poklapa s teritorijom današnje BiH odnosno teritorijom Bosanskog pašaluka pošto je obuhvatala i deo Sandžaka, kao i sa

/div>

područjem rasprostranjenosti stećaka, koji predstavljajuj, kada je reč o stećcima ličnosti čija se verska pripadnost može identifikovati, nadgrobne spomenike pripadnika pravoslavne crkve.

Na području Srbije Porfirogenit pominje i oblast Bosne i u njoj grad Kotor i grad Soli (današnju Tuzlu), koji nije bio u oblasti Bosne. Istorijska nauka do dan danas taj grad Kotor smešta u region Sarajeva iako od srednjeg veka do danas u Donjim Krajima odnosno Bosanskoj Krajini postoji grad Kotor, današnji Kotor Varoš. Sem Srbije Porfirogenit kao srpske zemlje – sklavinije navodi i Zahumlje, Paganiju (istoriografija je češće naziva Neretljanskom kneževinom), te Trebinje i Konavle. One su zauzimale teritoriju od reke Cetine do Boke Kotorske. Na teritoriji današnje BiH Hrvati ili ono što se zovu Hrvatima u to vreme su prema Porfirogenitu držali samo župe Livno i Plivu (današnje Jajce).

Franački istoričar Ajnhar je u svojim delima, Život Karla Velikog i Anali franačkog kraljevstva, najstarijim narativnim izvorima u kojima se pominju Srbi, pošto je Ajnhard opisivao događaje koji su se desili za vreme njegovog života, a umro je 840. godine, prilikom opisivanja ustanka Ljudevita Posavskog, kneza Donje Panonije čije se sedište nalazilo u Sisku kažu da se Ljudevit 822. godine prilikom bekstva pred franačkim trupama sklonio kod Srba za koje kažu da drže veliki deo Dalmacije. Na osnovu ovog prikaza nastale su brojne teorije o tome gde su se ti Srbi nalazili, i da li se tu mislilo na mesto Srb u današnjoj Lici, ali uzimajući u obzir da se radi o samom početku 9. veka to je verovatno područje severozapadne Bosne, a verovatnu se na obodu teritorija koji su Srbi držali tokom 9. veka nalazio i današnji Srb.

Letopis popa Dukljanina, prilično osporavan iako koristan izvor, nastao između 12. i 14. veka, koji je pomešao Gote sa Slovenima i mnoštvo drugih stvari, a kojeg crpe svi hrvatski romantičarski istoričari zbog njegove priče o Crvenoj Hrvatskoj, pominje podelu

/div>

Kraljevstva Slovena na Primorje koje se sastoji od Bele i Crvene Hrvatske i Srbiju ili Zagorje u unutrašnjosti zemlje. Srbija se deli na Bosnu i Rašku, a granicu između njih čini reka Drina.

Vizantijski istoričar iz druge polovine 12. veka Jovan Kinam, koji je u pratnji cara Manojla Ι Komnina obišao i naše krajeve učestvujući u borbama protiv Mađara, u svojoj Kratkoj istoriji kaže da Drina odvaja Bosnu od ostale Srbije. Bosanski ban Matej Ninoslav u poveljama izdatim Dubrovniku 1240. i 1249. godine svoje podanike naziva Srbima. Sinovac Hrvoja Vukčića Hrvatinića Đurađ Vojisalić u povelji izdanoj 12. avgusta 1434. srpskoj plemićkoj porodici Radivojevića koja je držala posede u zapadnom Humu i teritoriji bivše neretvanske kneževine potvrdio prava na svu „srpsku zemlju“. Izraz srpska zemlja se često koristio i za vreme turske okupacije nad Bosnom i Hercegovinom označavajući zemljišne posede koji su bili baština srednjovekovne bosanske vlastele. Humski knez Stefan Vukčić Kosača je 1448. godine u manastiru Mileševa uzeo naslov herceg od Svetog Save i tako je nastao današnji naziv Hercegovina.

Za vreme Turaka svesnost o pripadnosti srpskom narodu izražavali su i katolici u Bosni i Hercegovini, o čemu svedoče brojne narodne pesme čiji se zapisi čuvaju po franjevačkim samostanima u Srednjoj Bosni, kao i muslimani koji su jasno uočavali razliku između srpskih i rodova dospelih iz Anadolije.

Podela naroda u Bosni i Hercegovini na pravoslavne Srbe, katoličke Hrvate i muslimane uvedena je za vreme austrougarske okupacije iako se to često a netačno nastoji pripisati Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Glavni izvođač radova na tom programu bio je Benjamin Kalaj, čovek čija je majka bila Srpkinja, a koji je u svojoj Istoriji srpskog naroda, izdatoj 1878. u Pešti napisao: „Oblasti što ih zauzeše Srbi, bejahu odvojene od hrvatskoga zemljišta na severu i zapadu rekama Savom i Vrbasom. Od izvora Vrbasa, pravcem na Imotsko jezero, do ušća Cetine, duž Jadranskog mora, dopiraše srpska državina. Od ovud pa do Bara bejaše granica Jadransko more.“

Međutim, kao okupacioni austrougarski upravitelj Bosne i Hercegovine Kalaj je pri kraju svog mandata zabranio sve knjige i napise koji govore o tome kako je BiH srpska zemlja pa je tako zabranio i ovu svoju knjigu što je zaista jedinstven slučaj u istoriji. Međutim, uz sve pritiske vlasti i dalje je bilo Srba muslimana i romokatolika. Njihovi najsvetliji predstavnici među mnogobrojnima su Meša Selimović i Ivo Andrić.

Sve ovo govori da je na sceni skoro dva veka sistematskog zatiranja i mistifikovanja prirode bosanske države i njenog stanovništva koje gotovo svi izvori označavaju kao srpsko. Na žalost i danas su Srbi malo svesni da je Bosna bila srpska država a narod koji je naseljavao bio je srpski narod. Tome je doprinelo mutno kvalifikovanje bosanske države kao „jugoslovenske“ ili „slovenske“ sa preteranim naglašavanjem broja pripadnika „bogumilske crkve“. U tom i takvom zamešeteljstvu na kraju ispada da je Bosna bila svačija i ničija a najmanje srpska.

Dinastija Kotromanića je bila srpska koliko i Nemanjići iako su ovi drugi važniji u identitetskom pogledu kao svetorodna nacionalna dinastija. Tako i Republika Srpska i pored toga što izražava poštovanje prema Nemanjićima kroz praznike, državna obeležja i spomenike ne sme da zaboravi ni na srpsku dinastiju Kotromanjića koja je skoro sasvim prepuštena bošnjačkom identitetskom hibridu islamizma i srednjevekovne srpske i hrišćanske tradicije.

Kako u Banja Luci ima mesta za spomenik Velikom Županu Stefanu Nemanju (koga na žalost nema ni u rodnoj Podgorici ni u Raškoj ni u Beogradu) mora biti i za srpskog kralja Tvrtka Kotromanjića. On nikako ne sme biti prepušten onim muslimanskim krugovima koji se pozivaju na Mehmeda Drugog koji je u džihad pohodu uništio i srpsku Bosnu i ostatak hrišćanskog Balkana.

>

Izetbegović i njemu slični ne mogu da se pozivaju na džihad ratnike sultana Mehmeda i na one koji su oni uništili – srednjevekovnu srpsku bosnu i srpsku dinastiju Kotromanjića (čiji su simbol ljiljani). Isto tako je van pameti da Srbi tako olako prepuštaju, naročito oni u Bosni i Hercegovini, veliki deo svoje nacionalne istorije i da tako ispadnu kao nekakvi dođoši.

Branko Radun (Vidovdan)

OTKRIĆE „SRPSKOG DNK PROJEKTA“ RAZBESNELO BOŠNJAKE: Bošnjaci u Sandžaku i Bosni nisu isti narod (VIDEO)

FOTO: WIKIPEDIA

Bošnjaci u BiH i oni u Raškoj nemaju mnogo zajedničkih gena. U Bosni su izmešani sa Srbima i Hrvatima, a stanovnici Sjenice, Tutina i Novog Pazara dele gene s Albancima. Srbi i Rusi su braća po krvi, ali ne u očekivanom procentu, bliži su nam narodi iz okruženja, sa kojima smo se mešali pre postanka nacija, kažu rezultati „Srpskog DNK projekta“.

Advertisements

Društvo srpskih rodoslovaca „Poreklo“ osnovano je pre 5 godina sa idejom da se napravi baza podataka o rodovima i selima, nešto kasnije članovi ovog društva došli su na ideju da pokrenu „Srpski DNK projekat“, kako bi se kroz nauku sačuvala tradicija, kao i identitet srpskog naroda.

Na portalu poreklo.rs obrađeno je gotovo četiri hiljade srpskih sela na prostoru bivše Jugoslavije. U udruženju kažu da imamo sreću da baštinimo delo Jovana Cvijića, jer je u svetskim razmerama uveo jedinstvenu metodologiju, na hiljade sela pokriveno je istraživanjima urađenim po njoj. Udruženje ih objavljuje, a potomci pobrojanih u ovu riznicu unose nove informacije.

Iako je DNK projekat označen kao srpski, baza sa 4.000 analiza puni se podacima ljudi raznih nacionalnosti, kaže za Sputnjik predsednik društva Jovica Krtinić, koga smo pitali kako ljudi reaguju kada ne dobiju podatak koji su očekivali. „Javljaju nam se Albanci i Hrvati. Trezveni ljudi kada se suoče sa činjenicama, i ako nemaju ostrašćenost, emotivnost, veoma lako nalaze zajednički jezik. Niko neće zbog testa koji će pokazati da smo identični, prestati da bude Srbin i postati Hrvat i obrnuto“, kaže Krtinić.

Neretko se dešava da se analizom DNK dobije i podatak koji zvuči, u najmanju ruku, egzotično. Naš sagovornik je Ličanin po ocu i majci, analiza ga je iznenadila. Saznao je za, kako kaže, razdvajanja, koja su mogla da se dese pre gotovo milenijum. „Test je pokazao da su moji preci po muškoj liniji na ove prostore došli sa severa Evrope, vrlo verovatno u invaziji Normana s kraja 11. veka. Desio se pohod iz Južne Italije, ka teritoriji današnje Albanije. Svi mi na ovim prostorima koji imamo tu genetiku po muškoj liniji, delimo zajedničkog pretka od unazad 950 ili hiljadu godina. U mojoj ukupnoj genetici, to je 4 odsto“, objašnjava gost Sputnjika.

Istraživanja ovog projekta oslanjanju se prvenstveno na nauku, ali se pokazalo da je krsna slava dobar reper u istraživanju porekla, kao i plemenska pripadnost svojstvena za Crnu Goru, nekadašnju Staru Hercegovinu. Kad se neko testira, vrlo jasno se vidi da on pripada određenom plemenu, kaže Krtinić. „Danas znamo genetiku svih većih, pa i manja plemena, Vasojevića, koji su najrazvikanije pleme, Kuča, Bijelopavlića, Ozrenića, Pivljana, Banjana. Upoređivanjem testova različitih ljudi došli smo do čvrstih zaključaka. Danas nam to mnogo olakšava kad radimo genetiku onih koji nisu sa tih područja, a vuku poreklo s tog terena“, kaže on.

Neki nalazi pokazuju da su plemenski, odnosno genetski vrlo povezani ljudi koji su udaljeni 500 kilometara. Koliko je nacija naučna a koliko emotivna kategorija govori činjenica da pojedini pripadnici plemena iz Stare Hercegovine, današnje Crne Gore, iako imaju bliske rođake Srbe iz Srbije ili Krajine, tvrde da su autohtoni Crnogorci.

Advertisements

„Svedoci smo nastajanja novog identiteta i novih jezika. Ne možemo nikome zabraniti da se nacionalno opredeljuje kako hoće, ali je činjenica da imamo situacije da se unutar jednog plemena, jedne porodice, jedni izjašnjavaju kao Srbi, a drugi kao Crnogorci. Takvih slučajeva ima i na drugim stranama, to su procesi za koje znamo i kako se podstiču. Ali naš cilj nije da bilo koga ’vratimo‘, ako je drugog opredeljenja, ako genetika pokaže da je srodan Srbima, on će ostati to što jeste“, ističe sagovornik Sputnjika.

„Poreklo“ se oslanja i na zvanična istraživanja naučnih institucija regiona i upoređuje ih sa podacima svojih ispitanika. Tako su istraživanjima „Srpskog DNK projekta“ obuhvaćeni i Bošnjaci, a saradnja sa zvaničnim institucijama u Sarajevu dala je više nego interesantan rezultat. „Očigledno je da Bošnjaci u BiH i Bošnjaci u Raškoj oblasti u Srbiji nemaju mnogo zajedničkih genetičkih tačaka. Bošnjaci u Bosni su izmešani sa Srbima i Hrvatima, a ovi iz Sjenice, Tutina i Novog Pazara više su naslonjeni na Albance, više od 70 odsto, a 30 odsto gena se naslanja na srpska brdska plemena. To znači da su potekli iz Drobnjaka, Vasojevića, Kuča ili Bijelopavlića“, otkriva Krtinić.

Društvo je pri kraju istraživanja, čiji je cilj je da se testira 400 Srba starosedelaca sa Kosova i Metohije i 30 Goranaca, koji su, kao zatvorena grupa, veoma zanimljivi. Nedostaje im više od 100 ispitanika, pa pozivaju da im se jave dobrovoljci iz centralnog Kosova. Za njih je testiranje besplatno, inače košta oko 13 hiljada dinara, a 25. aprila, povodom Svetskog DNK dana, obezbediće testiranje po ceni od 6 hiljada dinara za sve zainteresovane. Potrebno je da se jave muškarci, jer se ispitivanja vrše isključivo po muškoj liniji, analizira se polni par hromozoma „XY“.

Advertisements

„U poslednjih dvadesetak godina pokazalo se da preko ’Y‘ može pratiti poreklo po muškoj liniji do daleko unazad, jer se skoro nepromenjeno prenosi sa oca na sina. Na oznakama se dešavaju povremene mutacije, upravo zahvaljujući onim kod ’Y‘, a pojave se u tri ili četiri generacije, a upravo se po njima vidi gde se nešto razdvojilo. Kod žena se te mutacije jako retko dešavaju, prođe i po 15-20 generacija, pa takav test nije zgodan za upoređivanje“, objašnjava Krtinić.

Na kraju razgovora za Sputnjik pitali smo ga da li su nam narodi iz okruženja bliži od Rusa ili je tačna tvrdnja da su Srbi i Rusi braća po krvi. „Rusi će nam uvek u emotivnom smislu biti bliži, ta vrsta odnosa je neuništiva, ali što se tiče genetike, prirodno je da su nam bliži narodi pored nas, jer je bilo mešanja pre nego što su imali nacionalne odrednice“, kaže Krtinić.

„Sa Rusima, Istočnim Slovenima, imamo vezu kroz haplogrupu R1a, koja je kod Srba oko 19 odsto. Javlja se u različitim podograncima, starost te grupe kod nas je otprilike četiri hiljade godina, što znači da su na području istočne Evrope tada živeli naši zajednički preci. Takođe, još jedna grupa svedoči o zajedničkim precima, njeni tragovi kod Srba prisutni su poslednjih dve hiljade i tri stotine godina, a njeno ishodište danas se nalazi na tromeđi Belorusije, Ukrajine i Poljske“, kaže Krtinić.

On dodaje da su više nego prisutni dokazi da iz davne prošlosti imamo i rođake koji nisu Sloveni. Rezultati DNK testova ukazuju na prisustvo Kelta, reč je o procentima koji idu i iznad 8 odsto.

Srpski DNK projekat: Sve što niste znali o poreklu Srba | Sputnjik intervju

(Izvor: Sputnik)

Нино Белов Нимрод Први Србски Цар

Нино Белов – Нимрод (овим именом се помиње и у Билбији) или Бахус или Бак владао је од 2025-2005 године пре нове ере. Рођен је у данашњем Нишу тадашњем Низи и води се као званични први освајач целога света. Он је освојио територију од Дунава па до Кавказа, Индије, Месопотаније, Египта. У то време је било битно да се владари поистовете са неким божанством и он се прогласио за сина Бога БАКА. Који је био главни бог и коме су приносили жртве бикове сваке 3 године док Хришћанска црква није забранила ту церемонију као пагански обичај.

Имамо пример и у античкој митологији да су сви велики јунаци синови Богова. Кад се неко тако прогласи за наследника бога онда он заступа и његове интересе. Нино је увек представљан као Бог Бак тело бика а глава човека са крилима но назива се Белов. Код старих Срба Белов је Белбог а касније код словена а Белбог исто што и Бак… Тако добијамо име Нино Белов.

Нина код старих писаца на Хебрејском зову и Гибор сто значи силан или моћан. Бог Бак је код старих Срба сматран нај већим божанством и њему су приношени бикови као жртве. Његова мајка је Земља и она оличава земљу. Такође су га Римљани називали Бакус а Грци Дионизос сто је добијено од Диос- Бог и Низос-Низа или данашњи Ниш иначе место Ниновог рођења што би било у слободном преводу „БОГ ИЗ НИША“.

Зонарае још тврди да де год је било распрострањено веровање у Бака су живели Срби. Нино Белов је освојио цео тада познати свет од 2054-2002 г.п.н.е. Нино је целу западну Азију освојио за 17 година.
Нино Белов је по завршетку освајања изградио град Вардин или Вавилон што на Арапском зову Багдад што на Арапском знаци Бак-Дат или Баков -Град. Град који је био чудо цивилизације тога времена.
Чувени Висећи Вртови и Вавилонска Кула коју подиже његова жена Семерама у његову част. Чудо на 8 спратова за то време.

Војску Нина су чинили професионални ловци које су сви називали Аријевци пошто се бог лова у Српској Дивонији називао Арион и по чему су његову војску називали Аријевцима.

Први аријевски рат је стигао до Индије око 2000 г.п.н.е. Нинов толико брз поход кроз Азијске земље се може објаснити једино са великом војном надмоћи у свим аспектима. Постоје слике из Багдадског музеја оружја ратника Нина Белова и јако добро очувано оружије у гробници Нина која је неким чудом откривена тек недавно. Доста златних предмета , оружија записа је пронађено и слике се могу видети у збирци Багдадског Музеја.

Асирци су звали Нина Белова Нинсар или Нино-сар и такође су сви Асирски валадари носили царску титулу. Асирнци нису имали слово „Цифра“ (Ц данасње) па су га мењали са Шар или Шах што су имали као титулу сви Персијски цареви. Нина су Сумерци звали Ур Нино што и данас имамо као владарску или господску титулу у неким државама. У клинастом писму у Месопотамији постоји запис на глиненим плочицама где пише:

„УР НИНО САР СЕРБУЛА“. Сајс је превео највећи део плочица и он је превео овај запис као:

Ур – владарска титула
Нино- Нино Белов
Сар-цар
Сербула-Срба или Српски…..

Сајс је најугледни научник шеф катедре Британије за древне цивилизације, човек који је једини и најбољи познавалац Клинастог писма на свету. Он даље тврди да је једна планина у Месопотамији звана Сирабели и град јужно од Алепа звао се Зерби. Пошто се по Арапском З мења са С град се свао СЕРБИ. Египћани су изнели мапу са много топонима Српских како они кажу из тог подручја.
То је изнето и за Индију; Иран; Пакистан Турску. Нино је са војском обишао читав насељени свет. Он је по повратку из Индије направио „Тријумф“ седећи на слону (Тријумф што буквално значи славље у част бога Бака или њега).Срби су једнини народ који је славио „Баков тријумф“ или Баканалије (баханалије је ираз који од тога потиче) сваке три године у част његовог повратка из Индије.

Пре поласка у Освајачке походе млади Цар Александар Велики је на сабору у Пели почетком пролећа 334 г.п.н.е. где је рекао:
„ЈА СЕ СМАТРАМ БАКОВИМ НАСЛЕДНИКОМ И ИДЕМ ДА ОБНОВИМ ЦАРСТВО СВОјИХ ПРЕДАКА“.
Ову реченицу је изговорио млади Александар Велики пред свим својим генералима, важнијим политичарима тога времена пре поласка у свој трећи поход на Персију. Александар је доста сазнао од Индуса о Нину Белову као великом војсковођи који је предузео поход из Хелма или Ниша и он жели да следи Баков пример. Александар такође сазнаје да је на Индију пре њега био још један поход који је предводио такође још један Српски Владар кога су називали бог Сербон кога Грци зову Хераклес а Римљани Херкулес. Сербон или Сербо Макаридов (1320 г.п.н.е.) је био други освајач тада познатог света који је кренуо из Рашке у освајање света. Себе је прогласио за сина Бога Сербона и по повратку из освајања престоница му је била на Криту што сведоче многи споменици писани на Србици.Често је представљан са Лављом кожом на глави или у руци. Александар се сматрао наследником Бога Бака и хтео да се уздигне на исти ниво и представи као просветитељ и господар света, као нови Бог Бак.
Александар је прво био проглашен као божји син а затим и као бог. Када је Александар дошао до Инда наишао је на Србе који су послали поклисаре пред њега и позвали га и угостили као свог владара и сународника те му показали оданост. Ови Срби потичу од Сербонове војске који су тамо остављени као болесни и рањени и задржали су доста обележја Срба од језика преко писма и културе и религју.
Птоломеј ове Србе спомиње и назова их „Сарбасти“. Срби у Виндијани покрајини се називају Винди-Винети што је друго име за Србе или Словене. Ово даје логичан одговор на чудно питање, одакле у Индији србске речи и одакле им србски ген у владајућој касти стар хиљадама година. Више о томе у чланку Древни Срби и Индија.