О СРБСКОМ КАМЕНУ ИЗ СИРБИНА: Законик из VIII века пре Христа!

Извор: Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију (Институт древнеславянской и древнеевразийской цивилизации) - В. А. Чудинов

Слика 1. Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса)

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.

Слика 2. Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке

„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.

Слика 3. Поглед на споменик са западне стране (северна је лево)

„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.

Слика 4. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево)

„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

Слика 5. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна

„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“

Слика 6. Део натписа на обелиску из Сирбина

Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста. Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом? Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“

Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.

Град који се сада зове Ксантос.

Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:

·         уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,·         високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из Vвека пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.

Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника, (14) и (15).

Слика 7. Моје читање натписа на основици обелиска са југа

Слика 8. Моје читање натписа на основици обелиска са запада

Моје читање натписа.

Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.

Слика 9. Ернст Калинка

Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис – РОД.

На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи.

Разматрање.

Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес. Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику.

---

Могућа варијанта првог читања и тумачења ''Обелиска из Ксантоса'' у преводу Светислава Билбије (Magnum Crimen). Слике можете видети у већој резолуцији ако отворите десним кликом у новој табели.

Закључак:
Број светих „каменова“ које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења. Литература ДЕР: Деретић Јован С. Србски Законик из VIII века п.н.е. 18. новембра 2010. године. Сајт http://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php
1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
4 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm
5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“, collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2
6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989.
7 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm
8 „CatenaMundi– Српска хроника на светским веригама (зборник)“, уредио Предраг Р. Драгић – Кијук, Том II, с. 901-911, Ибарске новости – Краљево и Матица Срба и исељеника Србије – Београд, 1992.
9 http://en.wikipedia.org/wiki/Lycia
10 http://www.flickr.com/photos/profilacktisch/1744875911/sizes/l/in/photostream/

11 http://www.flickr.com/photos/sueandmartin/409040273/sizes/l/in/photostream/

12 http://www.flickr.com/photos/andreamichael/812268434/sizes/l/in/photostream/
13 „Обелиск из Ксантоса: Законик правних, обичајних и моралних начела Срба пре 2600 – 2800 година), Ликија (Мала Азија), превео Светислав С. Билбија“, приредио Радомир Д. Ђорђевић, Сербона, Ниш, 2003.14 Тreuber O. Geschichte der Lykier, 188715 Houvink ter Cate Ph.H.J. Тhe Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.

**********

srpskapolitik

Највећа ватиканска лаж: Византија никада није постојала!

Термин Византија или Бизант измислио је немачки "историчар" Херон Волф 1557. године, причу је раширио Монтескје и ватикански агенти који су хтели да славу Рима присвоје искључиво за себе. Та њихова измишљена Византија се за 1000 и кусур година постојања звала Римско царство, Басилеиа Рхомаион, Рхоманиа, Империум Романум, Романиа, или Рум на арапском. Римско царство је имало двојезични назив латински и грчки и ниједан није био "Византија".

Хиеронимус Волф (Геттинген, 13.8 1516. - Аугсбург, 8.10.1580. ) био је немачки историчар и филолог познат по свом раду Корпус Хисториае Бизантинае, а преко које је запад, име Источног Римског царства Ромеја, почео да користи термин Византијско царство. Зато се често зове називаоцем византијских студија.

КОМЕНТАР: Ова немачко копиле је направило велику штету србском народу. Није тешко доказати да је све превара и да Византија никад није постојала. Жалосно је када се и даље у устима многих угледних "историчара'' чује термин Византија. Уместо да оборе лажи, они се задовољавају својим удобним фотељама и привилегованим положајем у друштву.

Две најпознатије измишљене земље су Недођија, из бајке о Петру Пану и Византија, из бајке о лажираној балканској историји. Држава под именом Византија никада није постојала! Када наша деца уче о томе у школи, то је исто као када би учили о Недођији.


У документима Васељенских и Помесних сабора Хришћанске Цркве не постоји реч Византија. Такође нема ни Констатинопоља ни Византиона ни Византинаца. У месецословима Хришћанске Православне Цркве не постоји ниједан византијски светитељ.

Цариград

Од 1054. па све до 1557. године, Рим је покушавао да преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима. Међутим, сви ти напори Рима били су безуспешни. Тада се јавила генијална замисао. Измислиће ново име источном делу Римског царства и назваће га Византија.

Термин Византија или Бизант измислио је немачки “историчар“ Хероним Волф 1557. године, причу је раширио Монтескје и ватикански агенти који су хтели да славу Рима присвоје искључиво за себе.

Та њихова измишљена Византија се за 1.000 и кусур година постојања звала Римско царство, Басилеиа Рхомаион, Рхоманíа, Империум Романум, Романиа, или Рум на арапском. Римско царство је имало двојезични назив латински и грчки и ниједан није био „Византија”. Суседи га нису звали Византија.

Римско царство у време цара Трајана

На западу, Римски папа је њеног владара звао Император Романиае да не би употребио Император Романум. Арапи су је звали Рум. Сада источни део Римског царства, које је назван Византија, има неку ”своју” византијску историју која ће се писати у 16. и 17 веку, и која се не сме поистовећивати са историјом Римског царства.

Назив Нова Рома треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.

Поставља се питање шта је са српским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сервилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом. Одговор је једноставан. Српска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља. Да би писали нову византолошку историју српског народа, сервилни историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе српског народа.

Пад Цариграда 1453. године. Константин Драгаш на белом коњу

За њих не постоји Свети српски рукопис – Српско четворојеванђеље, написано на пергаменту на 305 страна, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанске хрисовуље, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописних књига српског народа разасутих по целој Европи.

Чак су и српски грб са оцилима и српски двоглави орао искоришћени за обележја измишљене Византије, а нас данас следбеници ватикансих историјских обмана убеђују да смо ми та обележја „украли“ од Византије!

Тако је Српско културно наслеђе постало колатерална штета у борби између Новог Рима и Рима, односно Истока и Запада. Први на удару био је Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Уместо њега домаћи сервилни историчари измислили су византијски календар.

Измишљени византијски календар довео је до тога да је Српски календар, највећи научни споменик српског народа пао у заборав и постао само још једна колатерална штета.

Српска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до 19. века а данас Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Српска Православна Црква.

Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија била је безочна крађа, присвајање и својатање велике историјске и културне баштине српског народа. Срби су давали предност духовним а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали. Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних колекција. Почевши од 17. века, велики број историчара пише византолошку историју српског народа а све у складу са задатим циљевима. Када се изброје све историје српског народа које су писали византолози долази се до сазнања да ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има српски народ.

ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА?

Подизањем бране на Ђердапу, ради изградње хидроцентрале на Дунаву, потопљени су многобројни веома важни археолошки локалитети, који спадају у убедљиво најстарије у Европи. Тако да је дуги низ година било онемогућено и екстремно отежано свако археолошко истраживање и копање, и били су обавијени велом тајне и заборава.

Ево њиховог списка

Евидентирана културна добра са потопљеним локалитетима:

* Ливадице, (античко утврђење)
* Брњица, (римски преградни каструм)
* Цезава, (римски каструм)
* Цезава, (средњевековна некропола)
* Салдум, (римско и рановизантијско утврђење)
* Зидинац, (касноантички спецулум)
* Козица, (праисторијска насеља)
* Босман, (рановизантијско утврђење)
* Господјино Вир, (античко и средњевековно налазиште)
* Манастир - Госпођин Вир, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Падина, (село мезолита и старијег неолита)
  Песаца, (праисторијско село, античко утврђење и средњевековна некропола)
* Стубица, (село старијег неолита)
* Велике Ливадице, (праисторијско, античко и средњевековно село)
* Мале Ливадице, (село старијег гвозденог доба и античка осматрачница)
* Клисура, (село бронзаног доба)
* Лепенски Вир, (римска кула)
* Лепенски Вир, (праисторијска поткапине)
* Катаринине Ливаде, (село бронзаног доба)
* Бољетин, (римски и рановизантијски логор)
* Бољетин, (средњевековно насеље и некропола)
* Власац, (мезолитско село)
* Равна, (римско и рановизантијско утврђење)
* Равна, (средњевековно село и некропола)
* Рибница, (праисторијско и античко налазиште, средњевековно насеље и некропола)
* Доњи Милановац - Велики Градац, (римско и рановизантијско утврђење)
* Мрфаја, (комплекс праисторијских налазишта на потезу Поречке реке)
* Поречка Река, (сабирни центар за снабдевање римских трупа у Ђердапу)
* Поречка Река, (средњевековно село и некропола)
* Мало и Велико Голубиње, (праисторијско, римсковизантијско налазиште)
* Пећка Бара, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Хајдучка Воденица, (праисторијска некропола)
* Хајдучка Воденица, (праисторијско насеље)
* Хајдучка Воденица, (касноантичко и рановизантијско утврђење)
* Хајдучка Воденица, (средњевековно насеље и некропола)
* Бараци код Трајанове Табле, (праисторијско и античко насеље)
* Текија, (римско утврђење - Трансдиерна)
* Сип, (касноантичко утврђење)
* Косовица, (римски мост)
* Римски Пут кроз Ђердапску клисуру

Да ли је све ово случајно потопљено,
или је тадашња комунистичка власт желела да неке тајне остану скривене,
закључите сами.

АЛБАНСКА НАЦИЈА НЕ ПОСТОЈИ!

​Немачки канцелар Ото фон Бизмарк је на Берлинском конгресу 1878. године изнео мишљење да албанска нација не постоји. Сходно томе је и њихов меморандум послат конгресу игнорисан.

Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација«

Текст у фокусу(серб.), страна 46:

»Велике силе према томе, нису показале спремност да помогну превремено рођење једног албанског народа. Као гласноговорник и председавајући Берлинског конгреса 1878. године, Бизмарк је квалификовао Меморандум са речима: ,,Не постоји албанска нација.«[1]

(нем.)

»Die Großmächte zeigten sich deshalb auch nicht bereit, der Frühgeburt einer albanischen Nation zu assistiren. Als Sprecher des Berliner Kongresses qualifizierte Fürst Bismarck die Memoranden mit den Worten ab: ,,Es gibt keine albanische Nation“«[1]

Источници:

[1] Joseph Swire, Albania: The Rise of a Kingdom, Arno Press, 1929. стр. 3; Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930 стр. 7; Stavro Skendi, Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881, he American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), (стр. 220) pp. 219-232.

Ставром Скенди (Stavro Skëndi)
цитира Ота фон Бизмарка

Текст у фокусу(серб.), страна 220:

»Први чин албанске Лиге који су учинили, дакле био је протест великим силама против настале ситуације. У резолуцији упућеној берлинском Конгресу 15. јуна 1878. године, је написано: ''Отаџбина нас је позвала да се ставимо њену службу. Ми не правимо разлику између вероисповести. Ми смо сви Албанци''[1] Али Бизмарк је такву резолуцију одбацио, једним кратким одговором: ''Не постоји албанска нација''«.

(енг.)

»The first act of Albanian Leauge was therefore to protest to Great Powers against this situation. In a resolution addressed to the Congress on June 15. 1878, it declared: ''The fatherland has invited us to place ourselves at its service. We make no distinction between creeds. We are all Albanians.''[1]. But Bismarsk dismissed it with curt answer: ‘’There is no Albanian nationality.''«

Источник:[1] Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930., стр. 35.

(I)
Извор и назив дела:
Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908
Страна: 46
Том 9 књиге Albanische Forschungen
Аутор : Hanns Dieter Schanderl
Издавач : O. Harrassowitz, 1971
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
ISBN 3447013559, 9783447013550
Дужина : 185 страница

*

(II)
Извор и назив дела:
The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232
Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881
Страна: 220
Аутор: Stavro Skendi

*

(III)
Извор и назив дела:
Наслов: Albania: The Rise of a Kingdom
The Eastern Europe collection
Страна: 3
Аутор: Joseph Swire
Издање: поново одштампано издање
Издавач Arno Press, 1929
ISBN 040502777X, 9780405027772
Дужина: 560 страница

Аутор: Крсто Крцун Драговић
​Уредио: Стефан Србски

Како је Бизмарк одбранио Косово

Др Слободан Бранковић (Фото: Вести)

Слободан Бранковић је рођен 1946. године у Бобовиште код Алексинца.Факултет политичких наука на Универзитету у Загребу завршио је 1974.године. У оквиру програма Историја као култура магистрирао је 1978. и докторирао 1983. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Радио је у Војноисторијском институту и ​​као професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици, на Унион универзитету, гостујући на више домаћих и страних високообразовних и научноистраживачких установа. Дугогодишњи је начелник Одељења за научно-истраживачки рад Војно-историјског института
Поезијом се бави од гимназијских дана, када је објавио прву песму у београдском „Студенту“ 1963. Песме и есеје је објављивао у часописима, новинама, зборницима, антологијама… Песме су превођене на енглески, бугарски, шведски, италијански, шпански, француски, кинески, исландски. Данас ради као професор на Факултету за културу и медије на Мегатренд универзитету. Ожењен, отац једног сина.

У време Берлинског конгреса о храбром српском народу европски медији су писали хвалоспеве, а Фјодор Достојевски, Чарлс Дарвин, Виктор Иго су му давали моралну подршку.
Увек на клацкалици Истока и Запада, одувек представљана као кључ западног Балкана, Србија је међународно призната као независна европска држава на Берлинском конгресу 1878. године. Велику заслугу за то имају изузетни државници попут Јована Ристића, који су водили нашу земљу.
Непосредно пред овај изузетно важан конгрес светско јавно мњење сврстало се на страну Србије, као малене и правдољубиве земље која се бори за своју слободу.
Нажалост, данас је ситуација потпуно другачија, па је књига „Европска Србија и свет“ професора др Слободана Бранковића, историчара, подсећање да је Србија некад била идеал и узор господској Европи, чији је медији данас посматрају као део „дивљег“ Балкана.

Ко је у Европи подржавао српску борбу за независност од Турака?

– Насупрот владама великих сила, јавно мњење цивилизованог света окренуло се ка слабијем, а праведнијем. То су били Срби. У периоду од 1875. до 1878.године светски медији су писали праве хвалоспеве о Србији. Париски „Монд“ је тада писао да је Србија царство хуманости и да је иступила против османског царства свирепости.
Били смо прва земља која је носила комплетан женевски знак Црвеног крста.Новинари „Њујорк тајмса“ су се питали како би изгледала Европа да није било вишевековног српског ослободилачког духа.

На које још начине се огледала подршка Србима у том времену?

– Подршка Србима, борцима за слободу, спонтано је организована у великом броју земаља. Све је брујало од митинга, протеста, јавних апела, прогласа, порука подршке за Србе. Србија је у том времену била виђена као идеал и земља у којој је стварност надвисила машту.

Откуд такво дивљење за Србију тог доба?

– Србија модерног доба почела је рат из части против далеко моћније триконтиненталне империје. Са библијским осећајем помоћи људима под неподношљивом османском тиранијом у име правде слободе и просвете свеколика светска јавност имала је симпатије за Србе. Странци су се дивили српским обичајима моби, јеловнику, ношњи, породици, празновању, колу, слављењу пролећа, радовању животу.


Било је упоређивања и са западноевропским земљама…

– Србија је упоређивана са Шкотском, а српски народ означен као политички предузимљив, отворен за вредности, не само традиције, него и модернизације. Србија је тада у 19. веку опевана као земља заклетих на слободу, с Косовом као химном. Српска борба против анахроног османског поретка и злочиначког башибозлук разумеване је као ствар слободе и људског напретка.

И великани су дали подршку Србима…

– Да, тако је славни Достојевски изјавио нека је проклета цивилизација ако је потребно у интересу моћних да се дере кожа с људи пред детињим очима.Срби су народ тако благог срца, који воле своју кућу, а не рат.
Толстој се огласио на врхунцу драматичног исхода судара неравноправних противника на Балкану и написао да ваља помоћи браћи Србима, док је Чарлс Дарвин писао о универзалним симпатијама енглеског народа за Србе. Виктор Иго, славни писац је упутио апел свету – За Србију (Поур Ла Сербие), као парадигму хуманог човечанства.

У рату против Турске 1876. године истакле су се бројне српске војсковође?

– Међу истакнутим појединцима, у првом рату Србије у модерно време ватрено крштење имала је сјајна генерација одважних официра, образованих и талентованих, међу којима су славни војвода Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић, чији су живот испунили ратови.Учествовао је у чак шест ратова, закључно са Другим светским ратом.

Зашто је Берлински конгрес важан?

– Берлински конгрес је један од најзначајнијих догађаја у српској историји. То је био највећи скуп дипломата, државника, политичара, експерата, извештача … Њихова лица обасјавало је 215 свећњака. За столом, у облику потковице, већали су челници седам великих сила: Велике Британије, Русије, Аустроугарске, Немачке, Француске, Италије и Османског царства. Конгресом је председавао Бизмарк. Србија је тада међународно призната као независна европска држава.

Велику улогу одиграо је политичар и државник Јован Ристић. Да ли Србија данас има политичара попут њега?

– Тешко да би се ико могао упоредити са њим. Био је министар иностраних дела и заједно са кнезом Миланом Обреновићем борио се интерес Србије међу великим силама.
Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици и успео да сачува српску територију.Притиснут од Беча да препусти територије на западу, а од Русије да препусти области око Пирота, Врања и Трна у Бугарској на истоку.
Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на Берлинском конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Србија је добила за четвртину већу територију.

Албанци су и тада тражили Косово, шта је био одговор Ота фон Бизмарка?

– Албанска лига тражила је велики део старе Србије, што је мало више и од Косова. Бизмарк је саркастично упитао: Ко су ти Шиптари? Оснивач Албанске лиге Абдул бег Фрасер је одговорио да је то једна мува која може да замути стомак Европе. Ипак, нису добили ништа.

Како сте стигли до материјала за књигу?

– Књига је заснована на истраживању и коришћењу домаћих и страних извора, од којих се неки први пут објављују и сведоче о једном изузетно важном времену за Србе.
Шта вас је највише потресло о том добу?
– Пожртвованост и истрајност српског народа. У српско-турском рату није било милости, а Турци су палили редом српског села. Дирљива је прича у којој српски сељанка у долини Мораве жури да нахрани кокошке иако увелико надиру Турци.

​Извор: Васељенска

Константинова даровница – Утицај фалсификата

Улрих фон Хутен (нем. Ulrich von Hutten; Бург Штекелберг код Шлихтерна, 21. април 1488 — Уфенау код Циришког језера, 29. август 1523) је немачки хуманиста и песник.

Био је сарадник на делу „Писма мрачњака“ (Epistolae obscurorum virorum). Године 1517. цар Максимилијан I га је крунисао песничким ловор-венцем. Његова политичка концепција је била: уклонити сепаратистичке тенденције кнезова и створити јако, од папе независно немачко царство, које своју моћ базира на витешком сталежу. Како би остварио те пројекте, повезује се с Лутером и Ф. фон Шикингеном. Кад је Шикинген 1523. године у току неуспелог ратовања против трирског надбискупа погинуо, Хутен бежи Цвинглију у Швајцарску, где је и умро.

​Константинова даровница – Утицај фалсификата

Ретко када је неки фалсификат утицао на мењање историје као такозвана ''Константинова даровница''. Може се слободно рећи да су најкрупнији историјски процеси и догађаји узроковани овим, не толико вештим, фалсификатом. Прича, наиме, почиње у осмом веку у време понтификата папе Стефана II., и то приликом сусрета са Пипином Малим, оцем Карла Великог. Угроженост римске цркве од стране Лангобарда који су освојили Равену од Ромеја и стална претња да ће папа постати обичан лангобардски бискуп, подстакла је стварање лажног документа. У њему се изричито говори да је цар Константин Велики, премештајући престоницу на Исток, оставио сву световну власт верском римском поглавару Силвестру. Уз све то, такође, у том наводном документу је изричито наглашено папино првенство у односу на све верске поглаваре са Истока. Претпоставља се да је „документ“ оставио велики утисак на Пипина – крунисање Карла Великог за цара је један од највећих показатеља. Исто тако, Франци су извршили „задатак“ тако што су уништили лангобардску државу, за разлику од Ромеја који то својевремено нису могли. Такође, у то време, Царство на Истоку су потресле и верске борбе око поштовања икона – на власт је био Константин V., изразити иконоборац, одлучни противник икона.


Све то поткрепљено је захвалношћу самог цара што га је Силвестер излечио од лепре, када је, наводно, папа крстио цара Константина. Како је пролазило време, утицај такозване „Даровнице“ имао је све већи утицај на западу. Само крунисање Карла Великог за цара, као што је већ написано, било је повезано са тим фалсификатом. „Документ“ је коришћен, поуздано се зна, у папиној коресподенцији још у десетом веку. Ипак, први писани траг је сачуван у писму папе Лава IX. патријарху Михајлу Керуларију (1053.) уочи црквеног раскола. Изгледа да је писмо, у коме се наводи папина универзалност, није оставило никаквог ефекта на патријарха. Следеће године је дошло до раскола („Велика шизма“), када су обе стране бациле једна на другу анатему (проклетство). Међутим, имајући у виду каснији ток догађаја (крсташке ратове, пад Константинопоља и многе друге догаћаје), када је ауторитет папе био готово безграничан, утицај фалсификата, звани даровница, показао је своју пуну снагу.

Тек после четири века (1440.) хуманиста и папин лични секретар Лоренци Вала доказао је, на темељу језичких контрадикторности и палеографских ознака о каквом „документу“ се ради. Римска црква је, очекивано, забранила Валину књигу а он сам је често био у немилости, па га је папа спасио запослењем код њега. Валина књига ће се ипак, појавити у време реформације у 16. веку када је Улрих фон Хутен (нем. Ulrich von Hutten; Бург Штекелберг код Шлихтерна, 21. април 1488 — Уфенау код Циришког језера, 29. август 1523) је немачки хуманиста и песник) објавио је књигу Лоренца Вале под насловом ''De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis'' 1517. године у Базелу. Иначе последње „недоумице“ су отклоњене тек у XVIII. веку када је, напокон, свима постало јасно о каквом се делу ради и да је у питању најобичнији фалсификат. Чињеница да је, међутим, „документ“ директно утицао на најкрупније догађаје у историји, најбоље говори о снази велике преваре. Исто тако, на крају, вреди истаћи један занимљив податак: „Константин Велики никада није проглашен за свеца у римокатоличкој цркви, за разлику од, рецимо, Карла Великог који то јесте“.

Текст у фокусу, стране 24 -27:

''Већ дуже време знам, да људске уши једва чекају да чују за дело, због којег сам у сукобу са римским папством. То се, заиста догодило, да ли због огромног незнања, или због велике похлепе, која је иначе роб идола, или се то можда збило због поноса царства, којој је окрутност увек била верни пратилац. Током неколико задњих векова, зар њима није било познато, да је донација Константина лажна, и фалсификована!? Или су пак, иначе, све знали, јер су је они сами и сковали. Њихови наследници иду истом стазом као и њихове старешине, на исти начин ходају, начином преваре. Исто, као и њихове старешине бране истину, ону исту, за коју знају да је уствари лаж. Осрамоћена величанственост понтификата, осрамоћено сећање на древност службе, осрамоћена хришћанска вера. Све је то дакле, поистовећење са убиствима, несрећама и злочинима.''

(лат.)

''Scio iamdudum expectare aures hominum quidnam pontificibus Romanis criminis impingam. Profecto ingens, sive supinae ignorantiae, sive immanis avaritiae quae est idolorum servitus, sive imperandi vanitatis cuius crudelitas simper est comes. Nam aliquot iam saeculis aut non intellexerunt donationem Constantini commenticiam fictamque esse, aut ipsi finxrunt, sive posteriors in maiorum suorum dolis vestigial imprimentes pro vera quam falsam cognoscerent defenderunt, dedocorantes pontificates maiestetem, dedocorantes veterum pontificium memoriam, dedocorantes religionem Christianam, et omnia caedibus, ruinis, flagitiisque miscentes.''

(енг.)

''I know for a long time now men’s ears are waiting to hear the offense with which J charge the Roman pontiffis. It is, indeed, an enormous one, due either to supine ignorance, or to gross avarice which is the slave of idols, or to pride of empire of which cruelty is ever the companion. For during some centuries now, either they have not known that the Donation of Constantine is spurious and forged, or else they themselves forged it, and their successors walking in the same way of deceit as their elders have defended as true what they knew to be false, dishonoring the majesty of pontificate, dishonoring the memory of ancient pontiffis, dishonoring the Christian religion, confounding everything with murders, disasters and crimes.''

THE TREATISE OF LORENZO VALLA ON THE DONATION OF CONSTANTINE TEXT AND TRANSLATION INTO ENGLISH

Константинова даровница – Утицај фалсификата

(I)
Извор и назив дела :
Наслов : THE TREATISE OF LORENZO VALLA ON THE DONATION OF CONSTANTINE TEXT AND TRANSLATION INTO ENGLISH
Стране : 24 - 27
Аутор : CHRISTOPHER B. COLEMAN
Издао/ла : 1922
Оригинал из : Универзитет у Мичигену

(II)
Извор и назив дела :
Наслов : De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis
Сарадник : Ulrich von Hutten
Издавач : Cratander, 1520
Дужина : 98 страница
Линк : https://books.google.rs/books…

(III)
Извор и назив дела :
Наслов : Lauren. Val. de dona. Consta[n]. i[m]peratoris
Аутор : Laurentius Valla
Издао/ла : 1520
Оригинал из : Баварска државна библиотека
Дужина 64 страницa
Линк : https://books.google.rs/books…

​ДНК становника на југу Србије иста као и код костура из 4. века пре нове ере

​Приликом изградње коридора 10, тачније друге траке ауто пута који води за Грчку, на потезу између Врања и Бујановца, пронађено је археолошко налазиште. Велики град, за који се процењује да је постојао у 5. и 4. веку нове ере, археолози процењују да је имао више од 100 хиљада становника.


Јужно од села Павловац, пронађена је некропола, гробље где је пронађено више од тридесет костура. Ипитивањем старости уз помоћ угљеника, утврђено је да су кости старе више од 24 века.

Ништа чудно и необично, рекло би се.

Међутим, научници су били запањени једном чињеницом када су урадили ДНК анализу пронађених костију.

Некима ће изгледати невероватна чињеница да се овај ДНК материјал чак 80% поклапа са ДНК локалног србског становништва у Врањској и Бујановачкој општини, са 10% арнаутског становништва и остатак од 10% је непознато.

Научници су постали збуњени, па су онда упоредили ДНК материјал становништва са Југа Србије и становништва Херцеговине, где је такође пронађено исто поклапање у ДНК, око 80%, што је индиковали закључак да је реч о истом народу.

Извор: www.srbijadanas.net
Пољубац Радио

Винчанска митологија - Богови које смо заборавили

Пише: Горан Шарић, Ријека, Хрватска Винчанска митологија Богови које смо заборавили Од свог праискона, најдавнијих времена што данас још само као далеке ватре трепере у колективној подсвијести људског рода, човјек је покушавао објаснити свијет око себе и смисао свог бивствовања у њему. У привиду каоса и нереда, суочени са неукротивим силама природе наши далеки преци почели су наслућивати прве законе, принципе и редосљеде. И животињу занима шта је изазвало неки шум или како доћи до хране, али само човјек поставља питање зашто? ​Могло би се рећи да је Адам први хомо сапиенс који је поставио то питање. Први који је покушао разумјети Божју објаву.

Темељна Божја објава је манифестирани Универзум, јединствена стварност која се очитује у звјезданом небу и кретању небеских тјела - ротирању Земље око своје оси, односно измјени дана и ноћи и њеном кретању око Сунца, промјени годишњих доба. Дан и годишњи циклус били су полазишна точка за стварање календара. Календар је предувјет за настанак пољопривреде која је довела до преласка са номадског на сједилачки начин живота. Таквих је култура било широм свијета, а откићем писмености и обраде метала једна од њих, она на Дунаву прерасла је у прву цивилизацију. Саме за себе, технологија и култура не чине народ ни функционално друштво. Да би нека скупина осјећала међусобну повезаност и имала мотив да гледа према истом циљу, потребни су заједнички митови. Мит има троструку улогу: религијско-моралну, заштитничку и друштвено-економску.

Народ чине исти митови, језик и гени. Ово је прича о митологији винчанске цивилизације, њеним вјеровањима и њиховом путу до нас. Митови који су настали на Дунаву, чувани и преношени преко славенске религије свуда куда су пролазили наши преци, да би на крају стопљени са кршћанством и у нешто измјењеној форми, али истој суштини остали живјети и данас. Њихове трагове можемо наћи у свим великим религијама, а највише овђе међу нама.

Хисториографија као свијесно знање о повијести подложна је манипулацијама, а митове, подсвијесне поруке из прошлости немогуће је кривотворити. Како протумачити митове? Ако мит шватимо дословно, онда се ради о бајци, шваћен симболички мит постаје скривена истина која се преноси само изабранима. Попут мини сукње открива готово све, али оно најважније морамо открити сами. Мит није лаж, него замишљен свијет пресликан из свијета стварности. Сама ријеч митос је хеленизирани облик прасалавенске ријечи мусли – мислити. Говор никад не може до краја изразити мисао, а писана ријеч говор. Зато је мит спој говора и ритуал. Без ритуалних радњи које га контекстуализирају, мит остаје само мртво слово на папиру. Врхунац ритуал је жртва.

Жртвеник је имао огромну важност за наше претке, то је мјесто гђе ред побјеђује каос. Они су на стварање свијета гледали као на преседан. Сматрали су да је све важно и велико настало у прадоба, све данас посљедица је оног из прошлости. Стварање свијета било је најсветији чин. Постојала је точка у прошлости кад је светост била највећа, митско дрво са којег се ширила у круговима. Све што је настало на почетку, свој ће завршетак имати у каосу и пропасти. Дан, мјесец, годишње доба и година, све има свој почетак и свој крај. Ритуалом и жртвом Винчанац је понављао преседан са почетка стварања и на тај начин обнављао свијет, чувао козмички ред и немир поновно претварао у свемир. У кршћанству је ритуална радња враћања ствари на почетак жртва Божјег сина на крижу. Винчанска цивилизација за разлику од јудео-кршћанске вријеме је проматрала циклично, круг је био симбол бескраја. Тисућама година прије Енстеина шватила је органско јединство времена и простора. У нашем језику то се очувало у ријечи “свијет” и “свето”, читав свијет је свет.

Основни концепт Винчанске парадигме био је велика борба, козмички сукоб. Суштина козмичког сукоба је борба божјег син и змије, Перуна и Велеса, реда и нереда, измјене сушног и кишног раздобља. Сваке године змија зауставља воде, а Бог је убија или тјера назад у воду. На тај начин се ствари враћају у првобитно стање, до идуће године када се све одвија поновно. Кршћанство је ту парадигм изразило кроз сукоб Криста, Божјег сина и Сотоне, старе змије.

Перун је бог правде, огња, оружија и војника. Када су се древни Винчанци отиснули у своје сеобе, они су путовали као ратничке дружине које су штовале Перуна или у санскритској верзији Варуну. Почели су градити утврђене градове посвећене Варуни. Наставак вар можемо наћи у именима многих градова, највише у славенском свијету – Варшава (град на Сави), Вараждин, Бјеловар, Вуковар, Петроварадин. У хебрејском” јер” значи град (Јерузалем, Јер - град, шалом - мир). У нордијској митологији Тхорова мајка се зове Пергуња или Фергуња, што указује да су њихове легенде преузете од Славена. Перун, громовник није милостив, њега се треба плашити. Вук Караџић је забиљежио да народ није имао обичај да се крсти кад грми јер то “Бог нечастивог бије”. До недавно су сељаци у неким нашим крајевима кући доносили неолитске сјекире које су налазили у шуми, вјеровали су да је њима Перун гађао змију и да ће их стога штитити од грома. У старогрчком језику удар грома каже се керунос или перунос. Са доласком кршћанства, Перунове карактеристике преузели су свети Илија громовник, а ђеломично и краљевић Марко.

У бјелоруској причи сотона се покушава сакрити под човјека, стоку и кућу, али на склониште од Божјег удара налази тек под пањем, у водама које су пријелаз у подзмени, Велесов свијет. Велес је бог стоке и подземља, он не кажњава као Перун силом него кроз болест. Не треба га сматрати апосолутним злом, као сотону у кршћанству, јер и оно што се нама на првим поглед чини злим има свој смисао у Божјем плану, у сваком гријеху већ је зачетак милости и покајања. ​У традиционално кршћанству, појмови добра и зла су банализирани. У винчанској парадигми добро и зло су само моралне категорије које је измислио човјек. У природи добра и зла нема, постоје само живот и смрт. За Винчанца зло није долазило од Бога, него од човјека. Гријех је само религиозни пријеступ који подљеже очишћењу.

Мокош је Перунова супруга, мајка земља, заштитница жена. Мајка која рађа ђете, Перуновг сина, младог Јарила. Позната и под именом Геа она која све узгаја, гаји и гоји, Реа, Кибела, Кубаба, Сербона, Аштарота, Дијана. Она на шест мјесеци прелази живјети код Велса у подземље. Како су наши преци били и пољопривредници и врсни ратници, њихова религија је спој обожавања земље родитељице живота и сунца, божјег сина и јунака, ратника који побјеђује таму.

Уз козмички сукоб уско је везан други винчански концепт – ход кроз годину. Ход сунца, коло године у своје је вријеме носио жетву односно дар, одатле настаје касније латинизирана ријеч календар, односно колодар. Арапски и жидовски календари су лунарни, па им већ у другој години прољетна равнодневница касни једанаест дана, а Винчански, који се код Славена задржао тисућама година је много прецизнији јер је соларни. Још 1640. године становништво Славоније пружало је отпор папином Грегоријанском календару, шездесет година од његовог наметања. Поред соларног, Винчанци су имали и календар везан уз Оринон, један такав стар 4600 година нађен је у Винковацима. Други, везан уз мјесечеве мјене ископан је у Медведњаку, код Смедеревске Паланке. Према старом српском календару, налазимо се у 7526. година, а најстарији слојеви Винчанске цивилизације датирани су на 7500 година од данас.

Годину су Винчанци пођелили на мјесеце. Праславенска ријеч мјесец која долази од ријечи мјена, промјена, а са њом је везана и ријеч мјерити, ушла је као појам за мјесечни циклус у свјетске језике. Читава година имала је живописне празнике који су пратили кретања у природи и били везани уз земољорадњу. У народу се и до данас задржала изрека: Ђурђевдан – хајдучки састанак: Митровдан – хајдучки растанак.

Почетак године је био иза Божића, који се међу кршћанима почео славити тек тристо година послије Исусовог рођења, док је код Славена постојао од памтивјека. Митска славенска представа смјештала је рођење младог бога, божића Јарила, Перуновог сина у каотичну ноћ између старе и нове године у којој представници Велеса долазе по Јарила и одводе га у подземни свијет. Ритуал осликава тај мит кроз домаћина који симболизира Перуна , маскирани коледари симболизирају Велесове представнике, а бор насред куће симбол је великог стабла свијета и митског, обредног центра козмоса. Бор јер је изабран јер сух, па је као такав погодан за Перуна, нема морко корјење које би га повезало са подземним, демонским свијетом. Обичај маскирања и коледара, честитара који обилазе куће, код Славена је забиљежио још Херодот пет стољећа прије Криста. Коледо је празник прослављања сунчеве прекретнице. У Словенији постоји пјесма: “Ми смо дошли пред врата, да би Божја била златна.”

У Велесовом дому Јарило расте и у прољеће се враћа пун животне снаге. Гђе год прође, све се зазелени. Јаше пољима на бијелом коњу огрнут плаштом. Народ пјева: “Прошал је писани Вазам (Ускрс), дошал је зелени Јурај (Јарило)”. У част његовог повратка, ускрснућа природе бојала су се јаја и у том обичају треба тражити корјене кршћанског ускрса. Јарилово име повезано је са праславенском ријечју јарити која означава бујање воде, а и појмовима јарац и разјарен. Јарило се бори са змијом и пробада је мачем. У кршћанству свети Јурај (Георгије) змаја пробада копљем. Папа Гелазије је 496. одбацио мит о светом Јурју као лажан, али га је задржао у календару ради лакшег придобивања Славена. Јарило се шест мјесеци из Божића, на Ивањдан жени Маром, сунчевом ђевојком, Перуновом кћерком. Како је она уједно и његова сестра, Ивањдан је прослава везе која има елементе инцеста, па су зато ивањданске забаве биле раскалашене. Како година пролази Мара тамни, постаје Морана, страшна богиња која мори и доноси умирање, а Јарила крајем 11. мјесеца покапају као сламнатог старца са фалусом.
Крај године је бадњи дан, посљедњи у години, дан каоса. Паљење бадњака је митско понављање Перуновог стваралачког чина, помагање Сунцу да се припали уз ријечи: “Ја те потпалих, а ти ми роди!” У Рг Ведама се потпаљује велико коло године, сунчев точак и покреће нови сунчани циклус. Винчаници су вјеровали да попут Сунца и човјек треба умријети у огњу, па су палили покојнике. Умирући се радовао пријелазу на онај свијет гђе га је дочекивао бог огња, Агни. Агнијеву улогу у кршћанству је преузео свети Петар. У Далмацији на стечцима човјек у смрт иде на коњу, јер се тисуаћама година и коњ палио са покојником.

Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.


Кроз култно славље човјек се приближава божанском. Дионизијске мистерије биле су један од најраширенијих култова Винче, а касније Трачана, од којих су их преузели стари Хелени. Трачани су као и Илири једно од имена за Славене. Назив долази од немогућности Грка да изговоре ријеч Рашани, оно тврдо “р” које и данас постоји у неким дијалектима у Србији. Испред “р” додали су “т” и тако је настао назив Трашани, Трачани. Они су себе звали Раси, Рашан или Руси.

Див је био један од назива за божанство, онај којем се дивимо. Низија на сакскриту значи долина окружена брдима, баш каква је долина у којој је настао град Ниш. Тамо је било највеће штовалиште бога Дива који је прозван Див из Низије, Дионизије. У дионизијским свећаностима, ритуалима и трансовима изазваним плесом или халуциногеним биљакама судионици би партиципирали у Дионизовој стварној присутности. Основни елементи тих мистерија данас чине кршћанску свету мису. И не само мису, него су се и антички театар и модерно казалиште развили из дионизијских мистерија које су Грци преузели од Трачана. Трагови дионизијских свећености и оргијастичких култова, могу се још увијек наћи у колима и фолклору у јужној и источној Србији.

Католички теолози декларативно одбацују магију, али је признају самим тиме што жени забрањују да постане свећеница. Наиме, жена је у вријеме мјесечног циклуса по њиховим интерпретацијама нечиста, али запараво се ради о томе да у себи носи оно што је требало постати живот и тако омета њихов магијски обред. Винча не само да је имала свећенице, него је велика Богиња мајка била највећа од свих богова, родоначелница. Католичка црква покушала је искоријенити матријархат, али је у једном ђелу славенског свијета он преживио. Тако у источној Србији, па и западној Бугарској за божић хљеб уз пригодне ријечи према небу не подиже отац или ђед, већ бака, као глава обитељи, првосвећеница која се изравно обраћа божанству и посредује између два свијета.

Вјештица је данас погрдан назив, али сама ријеч каже да је вјештица жена која је вјешта (енглески "wитч" - вич или вић, најчешћи наставак наших презимена). У руском врач значи лијечник. Традиционално балканско вјештичарство, шаманизам и друиди (дрво и вид, видати=лијечити) стољећима су преживљавали унаточ сталним прогонима и крижарским походима које је против њих подузимала Црква. Још до пред које десетљеће, од Међимурја до Македоније постојале су живе вјештице које су своје знања преносиле изабраним. Обје гране балканске магије постоје јод предрисмког времена, а како се магијски обреди преносе само иницијацијом, то је врло јак доказ наше аутохтоности, јер балканске вјештице сигурно у своја тајна знања не би уводиле дошљаке и освајаче.

Успркос свим звјерствима инквизиције, било је немогуће потпуно уклонити архетип богиње Мајке из свијести Славена, па је Марија преузела све атрибуте велике мајке. Чак ни хебрејски облик њеног имена Миријам, није заживио, него латинизирани облик славенског имена Мара – Морана – Мориа - Мариа. У Загорју и Међимурју кршћанска Марија има све особине богиње Маре, па чак и оне негативне кад Мара постаје Морана. У загорској пјесми о пријелазу мора, Марија не жели платити бродару и не жели му помоћи кад му кућа гори.

За разлику од грчког пантеона који има дванаест богова, славенски их има осамнаест, који су сви само аспекти и принципи једног свевишњег Бога. Славени су себе сматрали потомцима богова. Постоје разне класификације славенског пантеона, најбољу је направио професор Радивоје Пешић, свјетски признати палеолингвист. Као врховног бога он наводи Сварога, свебога, небо, апсолут. Он није персонифициран, већ у себи садржи све богове и они из њега произлазе. Славени су према томе монотеисти, још у 5. вијеку дворски писар цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје пише да Славени славе једног Бога.

Свето тројство, као најпознатија кршћанска догма дефинирана је тек 350 година послије Исуса. Славени од најстаријих времена познају тројство, још у Лепенском Виру, прије 12 000 година куће су грађене на трокутастој основи. Вода, којој су наши преци придавали изнимну важност има три облика – пара, текућина и лед. Вода је предувјет живота и аналогија са божанством које такођер има три облика (на санскриту три мурти). У хиндуизму то су Вишну, Шива и Брахма. Код нас је у народу заблијежена пјесма: “Што но носе те јунаке, миле борце Триглав бора, Триглав бора те Троице; Вишњег бога Створитеља, Јаког Живе рушитеља и Брањања Бранитеља.” Кретање свијетлости има три стадија, излаз је на истоку, врхунац је на југу, а смирај на западу. Тројствени принцип посвуда је у природи присутан. Кроз тројединог бога Славени су приказивали тројствену нарав свемир, крож Вишњег, Живу и Брањана три силе - силу стварања која тежи бесконачном, силу уништења и равнотежну силу која настаје кроз њихов сукоб. И свијет су Славени ђелили на јав или јаву, нав или подземни свијет и прав, правду који подвезује та два свијета.

Није било Винчанског, касније илирског, трачанског, односно славенског села које умјесто храма није у свом средишту имало храст – мјесто сусрета неба и земље. Корјење дрвећа вертикална је веза са водама преко којих се прелази у подземни свијет. До данас се задржао обичај куцања у дрво за срећу. Куцање треба растјерати демоне и зле духове који се под корјењем дрвета скупљају.Тек под утјецајем кршћанства Славени су почели градити храмове и писати свете записе који су се до тада преносили само усмено. Забиљежено је да је Кијев, у вријеме кад је био средиште велике Руске државе, нетом прије покрштавања имао више од 400 храмова.

Нема племена ни културе у свијету која није развила вјеровање у вјечну душу. Једино старозавјетни јудаизам није познавао ту идеју. Ешатологија (говор о посљедњим стварима, животу након смрти) у кршћанству се према томе није развила под утјецајем иранског митраизм и зороастризмаа, блискоисточних мистеријских религија и хеленистичке филозофије. Нема сумње да је вјеровање у загробни живот колективни архетип човјечанства, али ипак примјећујемо да је винчанска ешатологија бар ђеломично утјецала на грчку, иранску и блискоисточну, а ове онда на кршћанску. Легитимно је стога поставити питање: да ли је идеја о вјечној души настала у Лепенском Виру , или, ако и није настала, бар је од тамо пренесена у многе религије свијета? И други симболи које данас сматрамо кршћанским, као криж, риба или коњаник налазе се у Лепенском Виру, Винчи, на нашим стечцима у Далмацији и Босни. Један од најчешћих симбола на гробовима је трачки коњаник, митолошки посредник између неба и земље, свијета смртника и свијета богова, овоземаљског и загробног живота. Култ трачког коњаника у каснијим стољећима отјелотворио се у лику краљевића Марка, највећег митског јунака народа на Балкану.

Сви ови и многи други митови и вјеровања чинили су заиста величанствену Винчанску митологију. Њезина сврха није била подчињавање природе, него суживот са њом. Она није настала из страха или жеља за борбом, него из покушаја Винчанца да разумије природу, из љубави и захвалности према њој и потреба да увијек поновно поставља питање “зашто?,” откривајући тако себе у свијету око себе и свијет око себе у себи. Живот Винчанца био је пут који је почињао отркивањем свијета којег би он проживљавао и тако проживљеног га враћао. Пут је то сваког појединца, али и читаве заједнице. Управо су митови, култови и ритуали служили стварању нераскидивих веза како међу људима тако и са природом. Само на тај начин Винча је могла изњедрити писменост, технологију и уживати двије тисуће година без рата. Своје материјалне артефакте Винча је оставила од Алпа до Црног Мора, од Јадрана до Карпата и њих проучава модерна знаност, прије свега архологија и хисториографија. Та истраживања могу нам одговорти шта је била Винча и како је живјела? Али онај најважнији одговор – “зашто?” Винча није оставила под земљом. Он се налази у нашем колективном несвјесном. У најдубљим слојевима подсвијести славенских народа заборављени богови и митови Винче позивају нас да их поновно откријемо!

procitajte:ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА?