Pečat srpskog vladara Strojimira srušio je sve istorijske falsifikate, a među njima i onaj da su Srbi dobili pismenost od učenika Ćirila i Metodije.
Ovaj mali metalni predmet dokazuje da su Srbi i pre Ćirila i Metodija imali pismenost, kao i svoje episkopije.
Dokumentarni film produkcije “Srbija global” detaljno je objasnio zašto postojanje Strojimirovog pečata ruši mit da Srbi nisu bili hrišćani pre Ćirila i Metodija.
Ko su bili srpski vladari Drvan, Zvonimir i Budimir, šta je Miloš Milojević tvrdio o Strojimiru i zbog čega postoje razlike na tri verzije pečata koje je prikazao RTS saznajte u ovom emisiji:
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Srbija se zadužila za ukupno 8,8 milijardi evra.
Rano jutros Srbija je iz budžeta isplatila tačno 11,5 miliona evra, a za šest dana isplatićemo još čak 69,7 miliona evra, i sve to po osnovu zajmova koje su Titovi premijeri uzimali od svetskih kreditora tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, saznaje "Blic Biznis".
Reč je o delu kredita koji su Milka Planinc i Veselin Đuranović uzimali u vreme bivše SFRJ od Pariskog kluba i Svetske banke, a čija poslednja rata dospeva 2041. odnosno 2031. godine.
Preciznije, jutros nam je na naplatu došlo 11,9 miliona evra po osnovu zajma od Svetske banke, odnosno njenog ogranka Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) i to: 9,4 miliona evra po osnovu glavnice i 2,18 miliona po osnovu kamate. Ovaj kredit na naplatu je kalendarski zapravo došao juče, ali je iz budžeta Srbije isplaćen jutros s obzirom na to da je dan kada je dolazio na naplatu 15. septembar bio nedelja.
I drugo, 22. septembra Srbiji na naplatu dolazi dodatnih 69,74 miliona evra. Reč je o kreditu uzetom pre oko 40 godina od Pariskog kluba poverilaca i to: 54,1 milion evra po osnovu glavnice i 15,6 miliona po osnovu kamate.
Srbija je, inače, tokom ove godine, plaćala i kredite koje je uzimala od Kuvajta u periodu od 1984. do 1989. godine, a reč je o tačno 20,2 miliona evra.
U Narodnoj banci Srbije potvrdili su navedene podatke za “Blic Biznis”. Ranije su nam rekli i da država u ovoj godini mora da otplati nešto više od 202 miliona evra dugova iz perioda sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. U centralnoj banci su dodali i da po osnovu starih dugova Srbija redovno otplaćuje i obaveze prema Kuvajtu i Kini.
Ukupno zaduženje 8,8 milijardi
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Srbija se zadužila za ukupno 8,8 milijardi evra. Od Pariskog kluba smo dobili 3,8 milijardi dolara, od Londonskog 2,2 milijarde... Prethodnih godina u proseku smo vraćali po oko 250 miliona evra, a ove godine na naplatu dolazi skoro 230 miliona.
Najviše dugujemo Pariskom klubu - 1,09 milijardi evra kod koga se kao republika pre četiri decenije zadužila za ukupno četiri milijarde evra. Na drugom mestu je Svetska banka (700 miliona evra) odnosno njen ogranak IBRD, koji nam je u istom periodu odobrio 1,8 milijardi, a kredite ćemo još dugo otplaćivati i Kini (15,9 miliona) i Kuvajtu (253,1 milion).
Hrvatska i Slovenija otplatile dugove pre 10 godina
Poslednji dolar Hrvati su Pariskom i Londonskom klubu isplatili pre deset godina. Hrvatska je Pariskom klubu otplatila poslednju ratu od 192 miliona dolara 2008. godine, a Londonskom klubu ratu od 78 miliona, godinu dana kasnije. Poslednju ratu od ukupno 525 miliona dolara Slovenci su isplatili 1995. godine, potvrdili su nam u tamošnjoj centralnoj banci.
Ovaj tekst tvrdi da su se Srbi nakon što ih je Bog kaznio preselili iz Vavilona u oblast Mediterana
Pre nego što počnete da bacate kamenje, ova teza nije „naša“ ideja, ona dolazi iz čuvenog srednjovekovnog teksta – „Dalimilova hronika“.
„Dalimilova hronika“ je veoma važan dokument za Čehe, jer je to prvi poznati pisani tekst na češkom jeziku, negde u prvoj četvrtini XIV veka. Tekst je takođe preveden na nemački i ima mnogo reizdanja u ovom delu sveta zbog velike popularnosti.
Ukratko, ovaj tekst nam daje hronološku istoriju Slovena, počevši od najstarijih vremena i završavajući sa važnim događajima XIV veka. Autor povezuje poreklo Slovena još sa gradnjom Vavilona. Ali, da bude šokantnije, ne koristi reč „Sloveni“ uopšte, već umesto toga reč Srbi!
U VI veku Prokopije prvi put pominje Slovene u Vizantiji (Istočnom Rimskom Carstvu) i navodi ih kao Sklaboi (Σκλάβοι). Prvo pominjanje staroslovenskog je iz IX veka i čita se Slovene (Slověne). Pa zašto Srbi, a ne Sloveni?
To je misterija, ali ovaj tekst tvrdi da su se Srbi nakon što ih je Bog kaznio preselili iz Vavilona u oblast Mediterana.
Autor nažalost ne može da nam obezbedi izvore za svoje tvrdnje, ali pretpostavlja se da su neke od njegovih ideja bazirane na starim hronikama napisanim na latinskom jeziku, koje nisu sačuvane danas, kao i neke usmene tradicije slovenskih plemena.
“Mezi jinými Srbové,
tu kdežto bydlí Rekové,
podle more se usadili,
až do Ríma se rozminožili.”
Odlomak je iz Poglavlja 1, redovi 29-32, a znače:
„Među ostalim Srbima,
gde borave Grci,
blizu mora su se naselili
i do Rima su se proširili.“
Odmah posle ovih redova poreklo slovenskih plemena objašnjava na sledeći način:
„V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech“
Odnosno, u pitanju je Poglavlje 2, redovi 1-4, koji kažu:
„U srpskom jeziku postoji zemlja,
koja se zove Hrvatska,
u toj zemlji beše Poljak
koji se zvao Čeh.“
Dakle, ovo postaje sve više i više zagonetka kao što vidimo. Da li je to autor pokušao da napravi hronologiju slovenskih plemena ovde? On je napisao da je Češka bila poljski čovek koji je došao iz Hrvatske koja je bila srpska zemlja? Ni sami ne znamo šta je mislio pod tim.
Istine radi, bila je druga bela Hrvatska i druga Bela Srbija u glavnoj oblasti Bojemije, koja je danas Poljska, dakle, da li govori o Balkanu ili o ovoj drugoj oblasti?
Mišljenja o ovome se razlikuju. Neki kažu da govori o balkanskim zemljama, a za to postoje dva razloga:
1. Ovaj deo teksta dolazi odmah nakon pasusa gde povezuje Srbe sa Mediteranom.
2. U nastavku teksta navodi da je Čeh trebalo da napusti Hrvatsku nakon što je ubio čoveka, pa se nastanio u ovoj zemlji. Da je Čeh zaista želeo da pobegne, verovatno ne bi imalo smisla da se samo preselio u drugo selo.
Da li postoje i drugi izvori koji povezuju poreklo Slovena sa Balkanom?
Da! Verovatno najpoznatiji od svih slovenskih srednjevekovnih tekstova, „Nestorov letopis“ koji je napisan u prvom kvartalu XII veka, 200 godina pre “Dalimilove hronike”. Nestor navodi da je poreklo svih Slovena sa Balkana, odakle ih je izbacila rimska vojska. Evo šta kaže:
„Kroz dugi period Sloveni su se naseljavali pored Dunava, gde danas leže mađarske i bugarske zemlje… Oni koji su naselili pored reke Morave nazvali su se Moravcima, a ostali Česima. Među njima su bili i Beli Hrvati, Srbi i Karantanci. Kada su Vlasi (*Romani) napali Dunavske Slovene, naselili se među njima i činili nasilje, preselili su se pored Vistule i tamo se nazvali Ljasima. Od ovih Ljaha, neki su se nazvali Poljacima, neki Ljutićima, neki Mazovjanima, a neki Pomoranima. Određeni Sloveni su se naselili na Dnjepar gde su se zvali Poljanima. Takođe su se zvali Drevljanima jer su živeli u šumi. Neki između Pripeta i Dvine zvali su se Dregovićima. Ostala plemena pored Dvine su se zvala Polotima, jer si živela porod manjeg potoka Polota, koji je uticao u Dvinu… Sloveni na Iljmenskom jezeru bili su poznati po karakterističnim imenima. Izgradili su grad koji su nazvali Novgorod. Opet, oni koji su domove podizali uz reku Desnu, Sem i Sulu, zvali su se Severanima. Tako se slovenski narod podelio…”
Vrlo je zanimljivo znati da je u srednjem veku ovo bilo široko rašireno uverenje da su svi Sloveni poreklom sa Balkana i da su Srbi bili jedno od najstarijih plemena, navodi na kraju autor.
Govor bivšeg jugoslovenskg predsednika i osnivača Socijalističke partije Srbije, Slobodana Miloševića, u Haškom tribunalu 2001. godine, danas ponovo okupira pažnju javnosti.
Naime, Milošević je tada govorio o srpskoj rak rani, Kosovu i Metohiji.
On se u izlaganju pred Haškim tribunalom osvrnuo i na UN-a, u kako je naveo, procesima progona srpskog naroda sa Kosova.
- Posebno ne mogu da razumem da neko može da se drzne, da ovde govori o Kosovu, kao o nečemu što nije deo Srbije. Kosovo je Srbija i Kosovo će ostati Srbija. I ova situacija trajaće tačno onoliko koliko bude trajala ova neleglana okupacija Kosova i Metohije. Nelegalna zato što je do nje došlo zloupotrebom Ujedinjenih Nacija i rezolucijom 1244 saveta bezbednosti, koja predviđa prisustvo snaga UN. Međutim, te su snage uzurpirale ovlašćenja UN, dozvolile dalje divljanje albanskih terorista, i hiljade Srba i drugih nealbanskih stanovnika Kosova su ubijeni i oteti, desetine hiljada srpskih kuća je zapaljeno, više od stotinu crkava je srušeno i zapaljeno. I sve pod okriljem međunarodnih snaga, koje su bile došle da garantuju svima bezbednost - pričao je tada Milošević, pa dodao:
- I danas posle ovih karikaturalnih izbora, tu vajni srpski poslanici dolaze avionom iz Beograda da vrše svoju funkciju poslanika i pod vojom pratnjom ulaze u taj takozvani parlament. To će stanje trajati koliko bude trajala okupacija. To je stanje trajalo i pod turskom okupacijom čitavih 500 godina. Ova neće moći toliko da traje, ali onog trenutka kad se ona završi, Kosovo će opet biti potpuno pod srpskom kontrolom. Ali nije reč samo o Kosovu, već i o Srbiji, jer će i Srbijom, ponovo i uskoro upravljati patrijote, ali će patriote upravljati i drugim zemljama, umesto ove šeme novog kolonijalizima i postavljanja raznih marionetskih vlada
Na Vidovdan 2000. godine, Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunalu pod optužbom za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji. Preminuo je u Hagu 11. marta 2006. godine.
Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ tvrdi da je Josip Broz Tito u najvećoj tajnosti prebacio u Vatikan dokumentaciju sa najgorim dokazima o stravičnim ustaškim zločinima u Jasenovcu.
- Ranković je sasvim slučajno saznao šta je Tito uradio, i to od našeg ambasadora pri Svetoj stolici koji je to doznao unutar Vatikana. Tita je zgranulo kako je Ranković to mogao da otkrije i zaključio je da ovaj sigurno ima paralelnu obaveštajnu službu - otkrio je Jović.
Jović objašnjava da je za sve što se događalo saznao 1975. godine, kada je tek bio postavljen za ambasadora SFRJ u Rimu.
Njega je o tome u italijanskoj prestonici obavestio čovek čije ime ne želi da otkrije, a koji je znao da je Tito lično naredio uklanjanje dokumenata koji direktno svedoče o stradanju Srba u Jasenovcu.
Dodaje da je Tito to sve radio uz pomoć tadašnjeg predsednika hrvatskog sabora Steve Krajačića:
- Tita je tada zaprepastilo kako je Ranković to uopšte mogao da otkrije, otud i priča o prisluškivanju.
Ipak, cilj je postigao i ta dokumenta nikad nisu ugledala svetlost dana.
Slava ili krsna slava jedinstven je srpski običaj. Od sveg pravoslavnog sveta i od svega sveta uopšte, kako se u narodu kaže samo Srbin slavu slavi.
Slava je kod Srba, još od primanja hrišćanstva, ostala jedini netaknuti i neprekinuti običaj. Slava je i srpski identitet. Kada su se raspala plemena, kada su vekovi raštrkali porodice, jedino je slava ostajala ta koja opominje i koja usmerava kojem se plemenu pripada.
Nastanak slave
Srbi su, kao i ostali Sloveni bili pagan, ali su među prvima primili hrišćanstvo. Kod Slovena je bio poznat i veoma poštovan i važan kult predaka. Kada su Srbi primili hrišćanstvo, teško su se privikavali, a postoji legenda da bi neka plemena, koja su se opirala, bila u neku ruku zadovoljena, odnosno da bi se postigao kompromis, ponuđen im je svetac u zaštitu, svetac kao veza sa precima. Mnogobošcima se teško bilo privići na jednog boga, na zabranu idola i određenih rituala, a sa Srbima, se u ovom slučaju postiglo više kompromisa, ali sada ćemo pomenuti samo slavu. Dakle, Srbi su počeli slaviti jednog Boga, sve staro su morali zaboraviti, a kako bi oni na to pristali, ponuđen im je svetac zaštitnik, molitvenik za dobrobit njihove porodice ali i onaj koga treba slaviti kada se sećaju predaka. Kako smo već napomenuli, kult predaka je bio veoma važan, otud i ova paralela.
Srbi su postali veliki vernici, čvrsto su se držali svoje slave i poštovali su svog sveca zaštitnika, što rade i do današnjih dana. Čak postoje neki tragovi da se slični običaji, ne u istom obliku, tj. ne identični ali slični, održavaju i u okolnim zemljama s kojima je Srbija ranije bila u kontaktu, naročito u doba srednjevekovne carevine, pa otuda imamo slične običaje u Bugarskoj, Makedoniji, Rumuniji, Albaniji, čak i kod ljudi koji nisu poreklom Srbi. Ili ne znaju ništa o tom kontaktu za koji su dokaz istorijske činjenice.
Krsna slava ili krsno ime se nasleđuje od oca, zato se i vekovima čuva, odnosno, neko slavi istu slavu kao i njegov predak pre više stotina godina. Koju slavu slavi otac, tu slavu slave i sinovi. Ćerke zadržavaju slavu samo ako ostaju u kući odnosno ako se ne udaju, a ako se udaju, uzimaju slavu svoga muža pošto uzimaju i muževljevo prezime.
Slava se nikad ne menja, ona je vekovima ista, mada postoji slučaj pod nazivom preslava ili mala slava ili poslužnica, to je isključivo individualan slučaj. Dešavalo se, kroz istoriju da se desi neka nesreća određenoj porodici na taj dan, požar ili šta slično, pa ta porodica odnosno glava porodice, uzme sveca koji je padao na taj dan kao preslavu, u zahvalnost za zaštitu od nesreće koja se desila. Dakle, slava je samo jedna i nikada se ne menja, traje od prvog pretka pa do svih njegovih pokolenja, ali u nekim slučajevima, individualac može da, ukoliko se nešto desi, uzme sebi još jednog sveca kao zahvalu za zaštitu toga dana ali to se zove preslava, nije krsna slava i obično se ne prenosi s kolena na koleno, ona ostaje samo kao mala slava tog čoveka i te porodice. Njegovi potomci nasleđuju krsnu slavu.
Još jedna interesantna stvar od kulturnog značaja jeste podatak da se, ako izuzmemo region, čak i danas u Turskoj pamti slava pretka. Po podacima društva srpsko-turskog porekla, u Turskoj živi oko 9 miliona potomaka Srba. Kako kaže predsednik udruženja, ti ljudi, sada Turci, neguju srpski jezik, sećaju se srpskog prezimena i slave, a neki čak, iako su mislimani, čuvaju i stare ikone. Ovo dokazuje snagu krsne slave i njenu nesalomivost kroz vekove a i istorijska previranja.
Slavljenje slave
Dan pre krsne slave, sveštenik dolazi u kuću da bi osvetio vodu,brašno i žito koji su neophodni za dan slave. Sveštenik čita molitve, pali se kandilo ispred ikone, na stolu su voda, žito, brašno, sveća i bosiljak. S vodom i brašnom se mesi slavski kolač (pogača) koji se na dan slave s vinom, i koljivom koje je napravljeno od žita nosi u crkvu.
Slavski kolač
Za vreme Liturgije domaćin s porodicom donosi svoj kolač, koljivo, sveću i vino u crkvu. Nakon Liturgije se pričesti, a zatim sledi osvećenje koljiva, vina i kolača kao i ritualno lomljenje kolača i polivanje vinom koje porodica radi sa sveštenikom.
Kada se dođe kući, slava se proslavlja sa gostima i prijateljima, pozvanima i nepozvanima. Na taj dan su vrata kuće svima otvorena. Svako ko uđe prvo se posluži koljivom, koje simbolizuje sećanje na pretke koji nisu više sa nama, a zatim pristupa bogatoj trpezi. Slava se slavi isključivo u kući.
Ako slava padne u dane posta, tada je trpeza posna i to se zove posna slava. A kada slava pada mimo 4 velika posta (Božićni, Vaskršnji, Petrovski, Gospojinski post) tada se služi neposna trpezai slava se naziva mrsnom.
Svetac zaštitnik je naš zastupnik pred Bogom. Moli Boga za dobrobit naših prodica, i pokolenja. Tri najbrojnije slave Srba su: Sveti Nikola tj. Nikoljdan (19. decembra), sveti Đorđe tj. Đurđevdan (6. maja) i sv. Jovan Krstitelj tj. Jovanjdan (20. januara).
Sveti Nikola, sveti Đorđe, sv. Jovan Krstitelj
Krsna slava, ovaj srpski starostavni običaj, nalazi se i na Uneskovoj listi srpskog kulturnog nematerijalnog nasleđa.
Шиптарска школа у Арбанији није постојала до 1924, а отвориле су је само католичке земље Италија и Аустрија.
…
За шиптарски језик, Доминиан је напоменуо следеће: од 5140 елемената из Етимолошког речника Албанаца Г. Мајера (prof. dr Gustav Majer 1850-1900, прим. прев.), „могло би да се изброји само четристо непомешаних индоевропских елемената, затим 1180 татарско-турских, 1420 румунских , 840 грчких а 540 словенских речи.“
Даље, шиптарски језик није био језик једног народа, већ језик са речима четири језика: грчког, румунског, татарско-турског (монголског) и словенског. То говори да је језик Шиптара само „мешан“, што се догодило у последњим вековима, а никако раније.
Пошто изван Арбаније (тзв. Албаније) живе 90% Геге, а Шиптари Тоске 10%, било би логично да су Албанци у Југославији говорили само језик Гега, који је неразумљив за Тоске.
Јосип Броз Тито, као католик и масон извршио је највећи злочин, када је у СФРЈ већини Гега наметнуо мањински шиптарски језик, што данас има озбиљне последице.
Дакле, „отац“ Албанаца је био сам Тито који је на школском броду „Галеб“ одржавао састанке са масонима. Пошто је шиптарски језик нов, који никада није ни постојао, Г. Мајер не жели да наведе ниједог албанског аутора.
Закључак – албански аутори су највећи лажови. Арбанија је била 100% словенска и до данас у њој највише страдају неодрођени тзв. Словени. Нимало случајно – шиптарска школа у Арбанији није постојала до 1924, а отвориле су је само католичке земље Италија и Аустрија. Па Арбанија је била дело Ватикана у борби против православља, та борба се непрекидно наставља до данас, и трајаће заувек. Због тога ћемо ми тзв. Словени морати да се ујединимо и то само ради нас самих и нашег православља.
*Др Ристо Ивановски је завршио Пољопривредни факултет у Скопљу, смер сточарство. Докторирао на исхрани у Бечу 1976. Пише историју користећи се биолошким методама: истраживањем животиња, намирница, ДНК…
U vremenu surovog otimanja Kosova i Metohije valja se prisetiti čija je bila zemlja Albanija koja je odlukom velikih sila nastala 1912. godine, te je uz svesrdno majstorstvo Austrougarske, Vatikana i Velike Britanije napravljena i albanska nacija.
Bez ikakvih dokaza materijalne kulture, spomenika, knjiga, zapisa, arheoloških iskopina i dr. oni se vrlo vešto svijetu prikazuju kao Iliri i starosedioci.
Koliko je velik raskorak između njihovih želja i realnosti, piše Vojislav Mistrović sa Prinstonskog univerziteta, govori i primer arheološkog nalazišta ilirske kulture Kamenice na jugoistoku Albanije. Te tumuluse sami današnji Albanci zovu Tuma e Kamenicls.
Na karti Evrope kartografa i kraljevskoga hidrografa Thomas Kitchin-a (1719 -1784) sa mnogim dopunama i poboljšanjima od strane Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) izdatoj na svet 12. maja 1795. (objavili Laurie & Whittle) vidimo dva Beograda na prostoru današnje Albanije. Tu se nalazi i Albaton/Albutono (po kompoziciji liči na Balaton koji je nesumnjivo srpski toponim – jezero u današnjoj Mađarskoj, a imamo npr. Blato kako se nekada zvalo Skadarsko Jezero itd.) koji je današnji Elbasan. I njemu je koren imena alba-belo (dobijen metatezom: manastir-namastir, sav-vas itd).
U žitiju srpskog kralja svetog Jovana Vladimira se kaže:
„Sej svjati slavni knjaz i doblestveni mučenik Joan Vladimir, vozrasta ot blagočestivago i vlađetelnago korene, vo građe Bjelgrađe (Albiji) prvjevšago vlađenije i vsjem Ilirikom i Dalmacijeju vladičestvovaše“.
Taj grad je današnji Berat, na karti Beligrad ispod Albatona/Elbasana.
Na ovome mestu kratko podsećanje (važno za nastavak teksta) da je manastir Tavna/Tamna u Republici Srpskoj upravo zadužbina svetoga Jovana Vladimira, docnije kralja Dragutina. Obnavljan je i od cara Lazara i carice Milice.
Da spomenemo i neke srpske autohtone toponime koji i danas postoje u Albaniji: Novosele, Borove, Zavalan, Kamenice, Drenova, Trstenik, Vernik, Strelce, Pestan, Voskopolje, Blace, Podgorje, Leska, Pogradec, Trebinje, Stravaj, Sus(š)ice, Orenje, Klenje, Krasta, Sopot, Kovačice, Radomire, Selipte, Luzni, Morine, Golaj, Dobrune, Selce, Zagore, Toplane, Rec, Dobrac, S(š)iroka, Karice, Velipolje, Patok, Rades, Divjake, Topolje, Kozare, Gradist, Kroja, Valona (Avalon) , Grabjan, Selence, Brataj, Drač, Leža(Lješ), Lukove, Njivice, Lesnice, Livađa, Maja Jezerce, Jablanica…
I u susjednoj, današnjoj Grčkoj imamo toponime kao što su Njeguš, Zagora, Rođakinja i sl. što nam samo govori da su autohtoni stanovnici na toj teritoriji isto tako bili Srbi.
Tragajući za korenima moje porodice naišao sam na neobičnu podudarnost toponima u Republici Srpskoj i BiH sa centralnom i južnom Albanijom. Našao sam i podudarnosti sa prezimenima. U srednjovekovnim dokumentima su spominju prezimena kojih ima i u tadašnjoj Bosni a ima ih i danas u Albaniji. Karakteristično je prezime Rama koje se do danas sačuvalo u tragovima u Češkoj, Rusiji i današnjoj Albaniji.
Iz raznih istorijskih dokumenata znamo da se deo Bosne nazivao Ramom. Nalazimo nazive tipa Gornja Rama i sl. Danas postoji reka i par toponima sa istim imenom.
O mnogim seobama Srba mi znamo mnogo, a o nekima ne znamo ništa. Recimo, istorijske hronike su zabeležile tri seobe Srba iz Bosne u Dalmaciju u periodu između 1375. i 1418. O tome su nam zapise ostavili dalmatinski providur A. Kontarini, mletački đeneral Petar Loredan, Lucije, i drugi… Kod Lucija(Lučića) nalazimo i zapise kako su ti doseljenici bili oduševljeno prihvaćeni od domorodaca, što nas upućuje da su to bili jednoplemenici. Iako su mletačke vlasti zabranjivale naseljavanje u gradovima uskoro su Srbi postali nezobilazni kako u poslovima tako i u vojsci. Loredan piše kako su pet hiljada novopridošlih porazili Mađare u jednom boju. Sav prostor Cetine, Splita, Trogira, Šibenika, Knina, Zadra i drugde je bio naseljen tim Srbima iz Bosne.
Na žalost o vezama Albanije sa Bosnom (sličnost toponima i prezimena) se zna malo. Da li je postojala kakva seoba, u kojem je pravcu išla, rođačke veze, za sada meni ostaje nepoznato. Moje prezime se pominje u dokumentima srednjovekovne Bosne, spominje se Tvrtkov velikaš Priboj Mistović. Potom isto prezime nalazim u Pogradecu (kasnije se beleži i u Skadru) u današnjoj Albaniji. A blizu Pogradeca se nalazi selo Trebinje!?
Ostaci Mistovića u Albaniji slave i danas Veliku Gospojinu (kao i iseljenici u SAD i Kanadi, kao i ostali na području Balkana-Huma).
U svakom slučaju svi ovi dokumenti i saznanja nam govore o tadašnjoj kompaktnosti srpskoga naroda. Nama i budućim generacijama predstoji i dalje duboko kopanje po pitanju ovih tema. Na žalost, u potonjih 200 godina ovđe je istorija ispolitizovana i krivotvorena, ali kao što kaže poslovica „Zaklela se zemlja raju da se tajne sve odaju“.
U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj
U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.
U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…
Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj "istoriji", na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se "nalazila iza Karpata". Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.
Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: "Kontinuitet vinčanske civilizacije" (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)" dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu "velike i masovne seobe" naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!
Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke "zvaniče istorije", pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se "doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata". Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!
Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj "istoriji", na Balkan u VII vekufoto: Printsceen
Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke "zvanične istorije" i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere… Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se "spuste" s prostora "iza Karpata", na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne "selidbe" iz male Azije, i, od tad, oni po "zvaničnoj istoriji" postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.
Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična "istorija" debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.
Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.
Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismufoto: Fonet
Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.
V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.
- U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.
- Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.
- Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao "Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like - Likije pre 2.600 – 2.800 godina", a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika. Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom "Obelisk iz Ksantosa - Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba" gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.
- Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:
O upravljanju državom – zadatak države
Humanitarne dužnosti države
Sloboda zanimanja i rada
Običaji i zakoni
Izbor i osobine vođe
Dužnosti boraca
O neprijatelju i njegovom činjenju
Mudre izreke i saveti
Saveti predaka poljodelcima
Saveti kopačima zlatne rude
Lekarski saveti
Krivična dela, postupak i kazne
Vaspitanje dece
O hrani i njenoj pripremi
O hrani i kako se hraniti
Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti
- Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina - nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…Ovo je "korpus delikti", ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!
Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda - ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo "kroz prste". Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu - njima je mesto na stubu srama!
Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati "mnoštvo" grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.
