НАЈХРАБРИЈИ СРПСКИ БРАТ: Овај Румун је зауставио НАТО воз који је ишао ка Србији! (ВИДЕО)

Један Румун успео је да заустави НАТО војнике да на време стигну у тадашњу Југославију, а онда им приде није дао ни да тако лако оду. Ово је прича о човеку кога многи у Србији, али и у његовом родном месту у Румунији, сматрају херојем.

Воз је стигао у подне и надлежни су ми рекли да је то страни војни конвој који је ушао у Румуније из Мађарске. Први проблем сам имао када сам питао где се воз упутио, тачније воз није био оцарињен, почиње своју причу Флорин Патрочој, који је радио на станици у селу Пјелешти.

Кад је како каже прегледао документа видео је да је један документ неисправан.

– Никакве информације нисам добио ни од кога. Покушао сам да потражим из самог врха инструкције али нисам успео. Сви су били негде на терену.

Тада сам одлучио да воз не може даље док се не изврши царињење – рекао је Флорин.

И тако је, одлуком једног човека,  стала цела композиција која је кренула ка Југославији…

– НАТО официри ни у једном тренутку нису ситуацију схватали као шалу. У почетку су били смирени а касније су постали нервозни јер сам остао при ставу да им треба царински печат – рекао је он.

После четири сата натезања на станицу су стигли царински органи. Неопходан печат завршио је на папиру.

Дата је дозвола да конвој може даље.

– И да ствар буде смешнија кад су коначно кренули локомотива им се изненада покварила на излазу из станице. И због тога су каснили још два сата док није дошла друга.

Он четири сата и Бог још три сата – толико су нам каже времена поклонили. А то је био тек почетак…

Када је стало бомбардовање, воз је кренуо назад. Морао је опет да прође кроз станицу Пјелешти. На смени тог дана – Флорин.

– Поново су послали захтев за пролазак вагона са опремом и људством. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано. А нису ни платили таксу за транспорт уз речи да је све сређено на дипломатском нивоу – прича Флорин.

Поново је стопирао пролазак.

– Када сам им саопштио да треба да плате 370.000 леја и 20.000 долара почели су преговори и интервенције од стране виших инстанци али ја нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао примио сам телеграм из Букурешта од директора железнице. У телеграму је било наређено да морам да пустим воз да настави ка свом одредишту, а да ће таксе бити накнадно плаћене. Наравно, одбио сам то да урадим.

Командант НАТО је покушао да барем део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Две седмице су прошле док таксе нису биле плаћене.

– Воз је требало да крене тог дана у 19 часова. Нису испоштовали то време, у одредили смо друго време поласка. Пошто ни тада нису кренули ја сам наредио да што пре крену да не би блокирали пругу. Рекао сам машиновођи да полако вози јер су војници стизали аутобусима и буквално су ускакали у воз –  рекао је он.

Флорин данас, 19 година касније мирно проводи своје пензионерске дане у свом родном селу. За комшије он је херој.

– Одличну је ствар урадио, тако треба да се понаша сваки поштен и честит човек – испричао је један од њих.

Каже да се никада није бојао за себе.

– Једино сам мислио да ће ме сменити са посла да ће ми дати друго радно место нижег ранга. Али увек сам живео без страха.Било је назнака да ће ми неко исценирати догађаје да останем без посла. Тадашњег министра саобраћаја сам срео четири године касније. Рекао ми је да не бринем и да је тако морало бити. Министар је тада у шали рекао да сам можда луд или да неко стоји иза мене. Али ипак ми је честитао и рекао да сам правилно поступио, и да такви људи требају Румунију – испричао је Флорин.

Kurir.rs/Exploziv

АМЕРИКАНЦИ У ЧУДУ: Тело српског свеца није иструлило ни после 82 године!

Мошти су биле лагане и одмах су положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку

Први српски епископ у Америци је сахрањен пре више од осам деценија, али и даље чврсто држи крст.

Пре десетак дана откривене су мошти епископа Мардарија Ускоковића које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертвилу (Илиноис), од децембра 1935. године, када је ту сахрањен, а отварањем гроба утврђено је да су његове мошти нетрулежне.

Према сведочењу Николаја Костура, председавајућег Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија, мошти су из гроба извађене 5. маја, а у тим моментима појане у пасхалне химне и тропар “Христос воскересе” по српском и руском напеву, због дубоке љубави и посвећености Мардарија овим словенским традицијама.

– Оци Серафим и Николај извадили су мошти из гроба. Биле су лагане и одмах су положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима – наводи се на сајту СПЦ.

– Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон.

– После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, а тело је положено у привремени метални ковчег.

Извор: Телеграф.рс

Најстарији народ у Пољској, Кашуби, причају српским језиком!

Када као туриста дођете у Гдањск и околину, не треба да знате пољски да би сте се споразумевали са локалним становништвом. Овде већину житеља чине Кашуби, стари словенски народ, који одлично разуме српски. Доктор славистике Душан Пажђерски је човек за ког се данас говори да је први свету открио овај нови народ.

– Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро – открио нам је своју тајну везу са овим народом др Душан Пажђерски, који за себе каже да је Новосађанин.

Његова истраживања су показала да су Кашуби остатак средњовековног народа Поморјана, који је на просторе покрајине Помераније дошао пре Пољака.

Кашуби су били поморци, који су пословали са Бокељима. Приликом поделе интересних сфера на Версајској конференцији њихова област Померенија или Кашуба је додељена Пољској. За време Другог светског рата Кашуби су једини имали организовани партизански покрет. Данас их у Пољској има више од 5.000.

– Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји – открива нам др Пажђерски.

Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима.

– По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољуби као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића „Речи на мраморном стубу на Косову“. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са „Српским рјечником“ Вука Караџића – казује Душан Пажђерски, иначе, велики пријатељ Кашуба.

Наш саговорник прећуткује да у тој вези Кашуба и Срба сам највише допринео. Пажђерски живи у градићу Вејхерову са Кашубама. Први је о овом народу написао стручне радове, а у Београду је, у издавачком предузећу „Алма“ отворио Кашупску библиотеку. Уз помоћ Пројекта Растко 2004. године отворио је прву кашупску интернет библиотеку и тиме овај народ представио као своје научно откриће. За тај допринос народ Кашуби је др Душана Пажђерског наградио Медаљом Столема, коју је 2006. године добио и пољски премијер Доналд Туску, који је и сам Кашуб.

– Моји планови су да отворим прву катедру кашубистике на Гдањском универзитету и да припремимо Прву међународну конференцију о Кашуби, како би цео свет упознао овај народ. Како сам на последњем Сајму књига у Београду у госте довео издавача Јарослава Елварта, првог Кашуба који је посетио Србију, палнирам да доведем још неколико важних представника овог народа – поверио нам се др Душан Пажђерски.

Средином мају ове године је са групом студената први пут у посету Србији дошла и мала група Кашуба. Делегацију је водили једини кашупски издавач и угледни пољопривредник, иначе сувласник једине кашупске приватне телевизије. Истовремено је одржана библиотечка конференција у граду Вејхерову, на којој су учествовали представници две српске библиотеке, из Чачка и Новог Сада.

За следећу годину, са културним центром из једне кашупске општине планирају се сусрети на којима би била разматрана мањинска права у Србији и Пољској, што Кашубе то посебно занима.

Пољски Србин

Др Душан Пажђерски је рођен у Зеници 1967. године у породици Леха Пажђерског, професора пољског језика. На рођењу је добио име Владислав.

Студирао је славистику у Београду, радио у новосадском Радију 100 и Матици српској. Отишао је у Пољску да изучава пољско-српски речник биљака. Ради на универзитету Гдањск, предаје граматику српског и пољског језика.

Истражује тајне кашупског језика. Објавио је „Антологија кашупске народне приповетке“, а ради први кашупско-српски речник.

izvor:/srbin.info

РУМУНИ ТВРДЕ: У Србије се налази град старији од Троје, цео свет трага за њим МАПА

Tврдњa да се град Троја налазио надомак Београда, на тромеђи подавалских села Рушан, Рипањ и Липовачке шуме, коју је изнео истраживач Илија Огорелица, изазвали су бројне полемике у јавности.

Међутим, Огорелица није био први који је изнео такву теорију у јавности, пре њега је то учинио и Македонац Владо Павлов, који за разлику од Огорелице, тврди да се Троја налазила на самој планини Авали. Међутим, Огорелица, гостујући у продукцији „Хелм Каст“, , открио је да је група румунских истраживача још пре 10 година тврдила да се на територији Србије налази Атлантида и да су открили могућу локацију. Румунски истраживачи су ову тезу изнели на научном скупу „Хипотезе о Атлантиди: Потрага за изгубљеном земљом“ која је одржана у Атини 2008. године.

foto: nacionalna geografija

Румунски истраживачи Mирке Тиклеану, Паул Константин и Раду Николеску у свом раду тврдили су да је водена површина на територији подунавске низије, постојала и пре око 12000 година и да се водом снабдевала из великих река које су се туда сливале од којих је највећа Дунав. Према њиховом истраживању пре 9500 п.н.е. ново воде је порастао а, Атлантида је потонула испод површине. Према њима, локација Атлантиде је Делиблатска пешчара код Беле Цркве.

Своју тезу поткрепилу су истраживањима терна у области Делиблата које им је показало да је то подручије било у више наврата под водом и након званичне верзије о повлачењу Панонског мора.

У прилог њиховој тези навели су и бројна археолошка налазишта како у Србији, Винча и Лепенски Вир, тако и она у Румунији која по њима доказују да је преживело становништво  Атлантиде створило цивилизације које су касније постојале на том простору.

foto: pravda

Оно што је интересантно је да и румунски научници, као и Огорелица и Павлов, тврде да се Хераклови стубови, заправо део Ђердапске клисуре. Постоје и бројни други аутори који тврде исто. У легенди о Атлантиди, она се налазила близу Хераклових стубова, док у легенди о Троји њени непријатељи су прошли тим путем да би стигли до ње.

foto: pravda

Последњих година све више истраживача гледа на Подунавље као колевку цивилизације, као и оних који одбацују идеју о досељавању Словена на Балкан односно који тврде да су Словени аутохтони народ Балканског полустрва. Међутим, на територији где је и скорија историја пуна неслагања и контрадикторности тешко је доказати догађаје од пре више хиљада година.

Док званична наука одбија чак и да испита нове теорије, бројни истраживачи управо на Балкану трагају за најстаријим цивилизацијама. Да није реч о српској митоманији доказ је да је међу онима који Троју траже у Подунављу, све више страних истражвача. Док не буду откривени конкретни докази, Троја и Атлантида настављају да распаљују машту читавог света. 

Хрватски истраживач тврди да на територији Балкана има 70.000 споменика који су изградили Тројанци.

Извор: Правда

Објавио: Правда

Ratne priče sa Košara

Košare - simbol odbrane zemlje i državne granice. Jedna od najsurovijih i najtežih bitaka u novijoj srpskoj istoriji. Bitka za koju oni koji su je preživeli kažu da je bila pakao na zemlji.

Kako je sve počelo? I šta se na Košarama dešavalo? Odgovore na ova pitanja donosi novi dokumentarno-igrani film Slađane Zarić koji je realizovan u produkciji Radio-televizije Srbije i Ministarstva odbrane (Vojno filmskog centra Zastava film).


Dokumentarni film "Ratne priče sa Košara" bavi se hronologijom događaja koji počinju 9. aprila 1999. godine, kada su snage UČK-a napale državnu granicu Savezne Republike Jugoslavije iz pravca Albanije. Bitka je trajala 67 dana i završena je 14. juna, kada se Vojska Jugoslavije nakon potpisanog Kumanovskog sporazuma povukla sa prostora Kosova i Metohije.

- Film je posvećen svima onima koji su se borili i dali život za slobodu i odbranu otadžbine. 108 vojnika Vojske Jugoslavije poginulo je na Košarama i ja sam u filmu kroz dramatizacije događaja pokušala da što vernije dočaram te teške i tragične trenutke u kojima su mladi momci, vojnici na služenju vojnog roka starosti od 18 do 22 godine, branili granicu naše zemlje. Upravo hrabrost, posvećenost i požrtvovanost koji su ti vojnici, ti dečaci, tada pokazali je našto što je mene motivisalo da snimim ovaj film, kaže Slađana Zarić, autorka filma i urednica dokumentarnih filmova u Informativnom programu RTS-a.

Smrt većine vojnika i oficira je kroz sećanja njihovih saboraca dramatizovana u ovom dokumentarno-igranom filmu. Snimljeno je preko 70 sagovornika iz brojnih jedinica koje su učestvovale u bici na Košarama, kako graničara 53 graničnog bataljona, pripadnika 125 motorizovane brigade, 63 padobranske brigade, 72 specijalne brigade tako i dobrovoljaca.

- Na Košarama je smrt svakog trenutka bila prisutna. Ljudi ne shvataju i ne znaju šta se tamo dešavalo. Rovoska bitka se danima vodila na 2.000 metara nadmorske visine, na delovima gde je i u maju bilo i po nekoliko metara snega. Ginulo se od minobacača, snajpera, od zabranjenih kasetnih bombi. Kažu da je na Košarama bilo najteže kada se ništa ne dešava, kada se čeka sledeći trenutak, novi napad, novo bombardovanje. Tamo je ginula mladost, prosečna starost poginulih vojnika i oficira je bila 25 godina, priča autorka Zarić.

Film je sniman na lokacijama koje po konfiguraciji terena liče na planiske vrhove Prokletija, odnosno Juničkih planina na kojima su smeštene Košare. Snimano je na Kopaoniku, Staroj planini, Vlasini i na vojnom poligonu Pasuljanske livade. Snimano je po snegu, magli i kiši, po vrlo nepristupačnim terenima. Sve u cilju kako bi se ti tragični dani što više približili gledaocu i kako bi se istakao značaj bitke na Košarama.

- Na Košarama Vojska Jugoslavije nije branila samo državnu granicu, već je na jedan indirektan način određivala i sam ishod ratnog sukoba. Da su snage UČK koje su napadale sa teritorije Albanije uspela da probiju odbranu jugoslovenske vojske i da su se, što im je bio cilj, spojile sa UČK snagama u Metohiji, pitanje je kako bi se odvijala dalja hronologija rata na Kosovu 1999. godine i koja bi bila sudbina naše vojske i naroda. Dalji prodor UČK snaga su na Košarama zaustavili vojnici VJ, objašnjava Slađana.

Kada je postalo jasno da ova akcija, koja se u albanskim i NATO izvorima naziva "Strela 1" nije uspela i kada su shvatili da u reonu Košara ne mogu da probiju liniju odbrane jugoslovenske vojske, UČK vojnici su sa NATO planerima započeli drugu kopnenu ofanzivu na Paštriku, planini koja se nalazi u blizini Prizrena. Ni tu snage UČK nisu uspele da dublje uđu u teritoriju Kosova i Metohije. I "Strela 2" je "polomljena".

Dokumentarni film "Ratne priče sa Košara" je emitovan na godišnjicu početka bitke na Košarama 9. aprila na Prvom programu RTS.

Priča o Paštriku je drugi deo ovog ratnog serijala koji RTS producira zajedno sa Zastava filmom.
Dokumentarni film "Ratne priče sa Paštrika", koji govori o sjajnoj i u javnosti veoma malo poznatoj vojnoj operaciji, biće emitovan 26. maja kada se obeležava početak borbe na Paštriku.

Autor filma je Slađana Zarić.

Direktori fotografije Žarko Pekez i Petar Vujanić, montažer Bojan Perišić, producenti Snežana Rodić-Sinđelić i Goran Ikonić, novinar Vesna Ilić i kompozitor Vladimir Tošić.

Izvor: RTS Merila vremena - Zvanični kana

Srbi u austrougaraskoj štampi – „divljaci“, „zločinci“, „kraljoubice“

FOTO: PRINTSCREEN

Srbi su u austrougarskoj štampi predstavljani kao narod divljaka koji „živi u iščekivanju krvoprolića“ a Srbija je prikazana kao zemlja „kraljeubica“ i „zločinačkih zavera“. Negativan stereotip koji je potrhranjivan godinama doveo je do monstruoznih zločina nad Srbima u Mačvi 1914. godine.

Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović nije bilo samo preokret na unutrašnjem političom planu Srbije već je bilo i nova smernica u spoljnoplotičkom odnosu male kraljevine koja se od Austrugarske, kao glavnog saveznika, okrenula ka Rusiji. Novi kurs Srbije Habsburška monarhija videla je kao pretnju interesima na Balkanu i pokrenula je snažnu propagandnu mašineriju koja je trajala do poslednjih godina Velikog rata.

Po nemačkom propagandnom tumačenju kralj Petar je nelegitiman vladar koji je došao na vlast krvavim činom i izdajom oficira a Srbija je zemlja hajdučije, bezakonja i kraljeubica – kaže za dokumentarni film „Srbija u Velikom ratu“ profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Milan Ristović.  Kralj Petar se u nemačkim i austrijskim satiričnim časopisima uvek ilustruje sa bombom ili bodežom koji drži iza leđa. Predstavljen je kao mali, suvonjav starac, zlih očiju, kukastog nosa, obučen u iscepan i zakpljen plašt, ponekad u opancima. On je valadar „zemlje kraljeubica“, „kafanskih političara“, „gnezda zločinačkih zavera“ u kojoj se „narod dosađuje i živi u iščekivanju krvoprolića i ubistava“ – navodi profesor Ristović, autor knjige „Crni Petar i balkanski razbojnici“.

Sa zaoštravanjem političkih momenata (Aneksiona kriza, Balkanski ratovi…) nastaje hiperprodukcija izrazito ksenofobičnih, često rasistički konotiranih stripova o Srbiji. Tako jedna ilustracija prikazuje autrougarskog dvoglavog orla koji spava na tronu u papučama i koga preplavljuje horda pacova koji u ovom karikaturnom viđenju predstavljaju slovenske narode. Tu se ne radi samo o Balkanu i južnim Slovenima već su pacovi i Rusi, Poljaci, postoji opasnost da dignu glavu i Česi… To je potpuno rasistička konotacija – ocenjuje profesor Ristović.

Posle ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda u nemačkoj štampi inetizivira se slika kralj Petra kao kraljeubice koji stoji iza sarajevskog atentata. Srpski kralj sedi na tronu kao Ričard Treći, ispod njega je velika lokva krvi, sa leve strane je duh Franca Ferdinanda, a sa desne duh Aleksandra Obrenovića. Znimljivo je da je ovaj negativni stereotip bio prisutan u svim nemačkim ilustrovanim časopisima bez obzira da li je reč o časopisima koji su bili liberalni, antimilitaristički, antiklerikalni ili pak desničarsko nastrojeni. Pitanjem Srbije bavio se i čuveni minhenski časopis Simplicisimus (Simplicissimus) za koga su pisali najtalentovaniji kanjiževnici i umetnici tog vremena. Nemačka štampa je svake nedelje donoslila po neku otrovnu karikaturu koje su često bile i na naslovnim stranama.

Negativno prikazivanje Srbije pripremalo je javno mnjenje za konačno rešenje srpskog problema, koji je po oceni austrijske političke elite, predstavljao opasnost za dvojnu monarhiju. Propaganda je bila vrsta psihološke pripreme za austrougarske vojnike koji kreću u pohod na Srbiju. Kako bi se stvorio što negativniji stereotip o Srbiji posle balkanskih ratova favorizovana je i uveličana priča o srpskim i grčkim zločinima nad civilnim stanovništvom u Makedoniji i na Kosovu. Srbija je predstaljena kao neprijateljska zemlja u kojoj svi stanovnici iza leđa kriju bombu ili nož i ubijaju zarobljenike na najbestilnije načine.

Francuski novinar Anri Barbi je u svojoj knjizi citirao austrougarskog generala Horštajna koji je vojnicima pred napad na Srbiju izdao naredbu da postupaju krajnje surovo jer ulaze u neprijateljsku zemlju, među stanovništvo od koga se mogu očekivati napadi – kaže za RTS profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Mira Radojević. General je naglasio da će biti kažnjeni svi austrougarski vojnici koji koji pokažu bilo kakvu vrstu milosrđa prema lokalnom stanovništvu . „Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom, ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, u jednu zemlju gde se mučko ubistvo (kao što je katastrofa u Sarajevu) i u višim klasama slavi kao junaštvo. Prema takvom stanovništvu svaka humanost i blagodarnost je štetna jer ugrožavaju sigurnost naših trupa.

S obzirom na to naređujem da tokom trajanja svih vojnih operacija prema svim stanovnicima budu izražene najveća surovost, najveća strogost i najveća mržnja!
Svako ko bi pokazao milost biće najsurovije kažnjen!“ (Komandant brigade 13-og zagrebačkog korpusa, general pešadije Horštajn) U propagandi je monstruozno zloupotrebljen i mit o četnicima – navodi profesorka Radojević. Komite su u austrougarskoj štampi prikazane kao vojnici obučeni u narodnu nošnju, sa šajkačama i opancima. Pod optužbom da ubijaju četnike austrougarski vojnici vešali su civilne stanovnike, žene, decu i starce. Svako ko je bio u narodnoj nošnji bio je za njih četnik i špijun. Bio je to deo izgovora za monstruozne zločine koji su avgusta 1914. godine počinjeni u Mačvi.

Srbi su tada ubijani bajonetima, klani noževima, silovanja su bila masovna. Švajcarski patolog Arčibald Rajs, koji je u Srbiju došao na poziv srpske Vlade, bio je zaprepašćen bestijalnošću koju su pokazali austrougarski vojnici. Preko hiljadu i dvesta ljudi tada je ubijeno na najrazličitije načine. Žene su silovane na oltaru pravoslavne crkve. Tromesečna beba bačena je izgladnelim svinjama. Rajs je u razgovorima sa austrougarskim zarobljenicima pokušao da pronađe korene takve monsturoznosti. Odgovor je našao u antisrpskoj propagandi koja je do 1914. godine konstantno postojala na teritoriji Habsburške monarhije.

1253 žrtve u Mačvi
Po popisima Arčibalda Rajsa u Srbiji su avgusta 1914. godine ubijene 1253 osobe, od čega je bilo 288 žena, sedamdeset sedmoro dece (od jedne godine do deset godina), kao i 62 dece uzrasta od deset do petnaest godina. To su bile žrtve „civilizatorske misije“ Austrougarske – kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković i dodaje da bi broju od 1253 žrtve mogli da dodamo i 554 nestale osobe, pošto su oni tada zarobljeni i odvedeni preko Drine i nikada se nisu vratili.

(Slađana Zarić – RTS)

Српска држава и пре Немањића

Београд – Нова археолошка истраживања у западној Србији откривају нову, изненађујућу слику преднемањићке Србије, као добро организоване и густо насељене државе са утврђењима која штите саобраћајнице којима се транспортују товари драгоцених руда, кажу стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву.

„Откриће да је велика тврђава на брду Браниг изнад кањона реке Градац функционисала бар два века пре Немање као српска, уз проналазак мањих утврђења на античком правцу који је спајао подрињске рудне области са долином Колубаре, показује да је реч о организованој државној територији“, каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског завода.

„Резултати истраживања указују да се преднемањићка српска држава простирала између Саве и Дрине. Од ископавања тек очекујемо изненађења, јер су на територији западне Србије и источне Босне откривени трагови утврђења и насеља раносредњовековне српске државе“.

Остатке зидина и кула на стрмом брду у кањону реке Градац, у атару села Бранговић, на седам километара од Ваљева, народ је назвао Јеринин град. Друго име за рушевине је Бежане, јер су се међу високим зидинама, на неприступачним литицама, и у многобројним пећинама, скривали збегови од османског зулума.

Археолози кажу да још нису откривена писана сведочанства о овом великом и вешто сазиданом граду, али су на основу налаза утврдили да је утемељен још у преисторији, око 1.600 година пре Проклете Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у народној машти била градитељ тврђаве.

„На почетку истраживања 2004. мислили смо да је реч о византијској тврђави из 5. века, из времена Јустинијанове обнове“, каже Арсић.

„Доцнијим ископавањима смо утврдили да су је Римљани користили у војне сврхе још од 3. века, а да су касније само додати луксузнији цивилни део и епископска црква, верско седиште целог овог дела Србије, што сведочи о значају тајанственог града. Затим смо дошли до најстаријег слоја који сеже у преисторију, у гвоздено доба, кад се на овом месту налазило насеље утврђено каменим бедемима“.

Убрзо су археолози схватили да на простору тврђаве и села Бранговић постоји јача традиција насељавања него што су могли и да замисле. Највеће изненађење сачекало их је у најмлађем археолошком слоју.

„Иако је највише оштећен ерозијом и ископавањима дивљих археолога, налази су недвосмислено указивали на то да су Срби овде живели у континуитету од времена насељавања од 7. до 10. века. Град је, изгледа, напуштен у време ратова кнеза Часлава са Угарима“, каже Арсић.

Остаци вишеслојног утврђења су на површини од три хектара.

„У доњем делу града налазило се цивилно насеље, а горњи део, где је била велика донжон кула, имао је искључиво војну сврху“, каже Арсић. „Геодетска снимања и ископавања указују да се цивилно насеље развило поред античког пута кроз кањон реке Градац, спајајући долину Колубаре са Ваљевским планинама и Подрињем, који су обиловали рудним лежиштима сребра, бакра, олова и злата“.

Јеринин град је право градитељско чудо са својим високим и дебелим зидовима који се стрмо спуштају у дужини од око 200 метара изнад самог речног тока. Градитељи су, где год су могли, користили природне бедеме од стена и повезивали их зидовима који су из даљине тешко уочљиви. За потребе одбране су у стрме стене уклесане стазице и степенице чији се трагови и данас јасно виде.

Хришћанство из пећина

Кањон реке Градац поред тајанственог Јерининог града чува и сведочанства о ширењу хришћанства у Србији. Поред остатака ранохришћанских богомоља у ромејском насељу, у високим, сурим стенама око града налазе се многе пећине, келије, где су средњовековни монаси испосници тиховали гледајући с висине на крајолик клисуре и околних ваљевских планина као слику раја на земљи. Тим испосницама, сматрају научници, своје име дугује манастир Ћелије, који се налази у непосредној близини Јерининог града.

Борис Субашић / Новости

Преузето са: http://www.vaseljenska.com/

OD KADA JE SVETA I VEKA, SRBI SMETAJU VATIKANU I NOVOM SVETSKOM PORETKU: EVO ZBOG ČEGA JE TO TAKO

Više od jednog veka u srpskom narodu postoji mišljenje da su nas kroz istoriju napadali zato što smo na raskrsnici puteva. Danas nas osuđuju bez krivice, čak i kada pravi krivci istu priznaju, kao što je bio slučaj u nedavnoj izjavi Tuđmanovog ministra policije Boljkovca da su Srbi u Hrvatskojnapadnuti da bi se izazvao rat.

Ako smo nekada bili na raskrsnici puteva, pošto su putevi bili retki, da li smo to i danas kada puteva ima svuda? Ili razlog za neprestane napade na Srbe treba tražiti negde drugde?

Vode li baš svi putevi u Rim? Uvek kada je srpski narod stradao u novijoj istoriji, Rim, odnosno Vatikan, se nazirao negde u pozadini toga stradanja.

Neki putevi svakako vode u Berlin ili Beč, Nemcima i njihovoj vekovnoj težnji da budu gospodariEvrope. Srbija je na tim putevima uvek bila kamen koji treba šutnuti. Jer su se o taj kamen razbijale njihove iluzije i lomila borna kola, od dvokolica do teških tenkova, prenosi Tv Best.

U eri globalnog sveta, kada je gotovo nemoguće sakriti i sprečiti širenje informacija i saznanja, istina ne može dugo ostati sakrivena. Iz tog razloga su se poslednje decenije prošlog i početkom ovog veka naročito intenzivirali napadi na Srbe.

Zašto im smetamo?

Smetamo im zbog toga što su Srbi jedini narod u srcu Evrope koji se nikako ne uklapa u njihovo viđenje i planiranje sveta i njegovog poretka.

Smetamo im što smo jedini predstavnici bele rase koji su posle II Svetskog rata pucali na Amerikance. U Vijetnamu su to bili pripadnici žute rasem, u Somaliji crne, u Avganistanu, Libiji, Iraku arapi i muslimani.

Smetamo im zbog našeg iskonskog osećanja pravde, koji nosimo u genima i zbog čega smo jedini narod na svetu koji, za razliku od njih koji ratuju uvek za zemaljsko carstvo, spreman na žrtve za carstvo nebesko.

Srpsko osećanje pravde oni su se uvek trudili da suzbiju nametanjem svoga prava. A po tom pravu Srbi nemaju prava na pravdu.

Zašto su nam falsifikovali istoriju?

Nama je falsifikovana istorija nanela više štete i poraza od svih ratova! Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolili smo falsifikatorima “zapadne škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.

Srbima su planski uništavali istorijske zapise kako bi ih držali u neznanju i lakše vladali njima! Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata iz Srbije je odneto oko 40 železničkih vagona arhivske građe. Nemački bombarderi su 6. aprila 1941. namerno bombardovali nacionalnu biblioteku u Beogradu, gde je uništen ceo fond od 350.000 knjiga, uključujući i srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti! Uništi jednom narodu istoriju, uništio si ga kao narod. Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.

Srpsku istoriju opisuju od šestoga veka, od vremena navodnog doseljavanja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo. A gde su nam onda živeli pradedovi? Ne padaju narodi sa neba! Sve je više argumenata u prilog teze o tome da je centar, izvor i kolevka evropske civilizacije Balkansko poluostrvo, u “primitivnoj Srbiji”. Balkansko poluostrvo je bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Od ledenog doba, obale Dunava su bile najbolje mesto za život jer je cela Evropa bila okovana ledom.

Vinča je najveće i najznačajnije istraženo neolitsko naselje, odnosno grad u Evropi i prvo veliko naselje koje je bilo sedište prve urbane evropske civilizacije pre devet hiljada godina. Kuće nisu imale dvorišta, pa je i to jedan od dokaza da to naselje nije bilo selo, već grad. Arheološko nalazište grada Vinča prostire se na oko petnaest hektara, i ne samo na ovoj lokaciji. Taj narod je živeo na prostoru koji je mnogo veći od današnje Srbije, a to je utvrđeno na osnovu 700 pronađenih lokaliteta van područja Vinče, sa arheološkim materijalom koji je po stilu isti kao materijal nađen u Vinči.

Prostirao se širom današnje Bosne, Srbije, Rumunije, Bugarske, Crne Gore, Makedonije i Grčke. Nalazi iz Vinče potpuno su potirali tvrdnje germanske ili nordijske škole istorije da je evropska civilizacija nastala na severu kontinenta. Bogatstvo nalaza sa ovog lokaliteta (od keramičkih posuda, figuralne plastike, alata od životinjskih kostiju, glačanog i okresanog kamena, ostataka kuća) govori u prilog da je Vinčanska kultura na ovom mestu bila prosperitetna, što potvrđuje dugotrajnost naselja.

Geolozi su otkrili da je materijal od koga su Vinčanci pravili kuće i keramiku nije bila obična glina, nego mešavina lesa i veoma mekane gline kakva može da se nađe samo na lokalitetu između Slanaca i Velikog sela. To dokazuje da su imali razvijene tehnologije, pa ne čudi što su i prvi topili metale i pravili boje od minerala izvađenih u rudnicima na Avali. Vinčanska kultura otkrila je pre više od 7.000 godina tajnu pronalaženja ruda i topljenja metala i tako izvela najveću tehnološku revoluciju čovečanstva.

Prva pojava korišćenja metala u svetu registrovana je na području Srbije, na lokalitetima Pločnik i Belovode. Na nalazištu u Pločniku, pronađen je bakarni prsten, (kao i drugi razni komadi metala i kamene sekire) s početka petog milenijuma pre nove ere, koji je jedan od prvih metalnih predmeta proizvedenih na svetu. Pored Pločnika postoji još nekoliko lokaliteta u Srbiji.

Šta kaže nauka?

Dr Ben Roberts, sa univerziteta u Engleskoj, rekao je da se kolevka metalurgije pre 7.000 godina dogodila na tlu današnje Srbije.

U Vinči je stvorena prva azbuka i to pre oko 9.000 godina. Azbuka starih Etruraca identična sa vinčanskom, a ovo znači ne samo da Etrurci vode poreklo sa ovih prostora, a ne iz Male Azije, kako se uopšteno smatralo, već i da celokupna pismenost Evrope i Sredozemlja počiva na vinčanskom pismu.

Osim toga, zapanjujuće je da srpska azbuka ima čak 20 istovetnih simbola kao i vinčansko pismo, te je tako i ona nastala iz ove, a ne grčke azbuke, kako se i danas uči po školama. Činjenica da pismo nije “došlo” na Balkan, nego da se odavde širilo po evromediteranskom prostoru, bitno menja sliku predantičke istorije.

Kompletna germansko-nordijska škola, koja je smatrala da su Sloveni divlja plemena koja su u Evropu stigla iz ruskih stepa tek pošto su se ostali narodi civilizovali, pada ovim otkrićima u vodu. A to mnogi nisu smeli da dozvole, jer im je od širenja ovakvih laži zavisila egzistencija. Danas je već uveliko u celom svetu prihvaćeno da znaci iz Vinče predstavljaju pismo i to ne neko staroevropsko ili podunavsko, već vinčansko pismo.

Nacionalni simbol Srba iz Dunavske Srbije je krst sa četiri ocila (ćirilična slova s), i nalazi se u Vinčanskom pismu.

Nedavno su ugledni nemački Univerzitet u Tibingenu i Geološki institut u Hajdelbergu potvrdili da je arheološki lokalitet Belica kraj Jagodine najstarije svetilište Evrope. U naselju iz ranog neolita nađena najveća riznica praistorijskih umetničkih dela na svetu, sa oko 100 čovekolikih figura od kamena, kosti i gline, starih oko 8.000 godina. Na figurama iz Belice predstavljene su sve faze nastanka i razvoja ljudskog ploda, od začeća do porođaja. Ovakve predstave nisu nikada do sada zabeležene u umetničkom stvaralaštvu čovečanstva. Nemački stručnjaci su lokalitet kraj Jagodine nazvali arheološkom senzacijom 21. veka!

Danas se deci u slovenskim školama predaje neuverljiva, tuđa verzija “seobe naroda” i “varvarskih napada” u vreme raspada zapadnorimske imperije kao istina o doseljavanju Slovena na Balkan, koji su odjednom izronili iz nekih dalekih močvara, došli na Balkan i bez i jedne zabeležene bitke satrli civilizovane narode koji su ovde žiuveli! Samo zdrava i poštena nauka bi mogla da pomogne da se izađe iz začaranog kruga mržnje koju je Vatikan doneo na Balkan falsifikovanjem istorije, krstaškim ratovima ratovima, pokatoličavanjem i sakrivanjem istine!

Šta znači “Autohtoni” na zastavi “Velike Albanije”?

Ne bi li nekako izašli na kraj sa neposlušnim Srbima, oni su nedavno smislili novu intrigu. Albanci, jedini narod Evrope koji nije imao svoju borbu za nacionalno oslobođenje, i koji zbog toga i nema nacionalne heroje, već je morao da uzme Srbina Skender-bega za istog; najednom su postali Iliri, narod koji je mirno živeo na Balkanu, dok nisu došli zli Srbi i proterali ga u jalove Albanske gudure. Bez ikakvog naučnog dokaza Albancima se ovim želi dati istorijsko pravo na balkanske teritorije, naravno na štetu Srbije.

Arnautska plemena, koja nikada u istoriji nisu ispoštovala niti jedan sklopljeni dogovor, promovišu se u starosedeoce Balkana sa pravom da se legitimno bore za svoje “vekovne teritorije”. I sami smo svedoci da oni to zdušno koriste, trpajući u “Veliku Albaniju” ne samo srpske, već i teritorije sadašnjih država: Grčke, Crne Gore i Makedonije. Mislite li da će Evropski parlament doneti rezoluciju o tome?

Genetika kao neoborivi dokaz

Anatolij Aleksejević Kljosov, profesor na Harvardu, jedan je od osnivača DNK-genealogije – nauke koja razmatra brzine mutacija u DNK i na osnovu toga određuje vreme drevnih migracija, vreme davnih istorijskih događaja i mnogo toga drugog što je u vezi sa evolucijom čoveka, naseljavanjem naše planete po oblastima, kao i arheologijom, jezikoslovljem i rodoslovnim linijama sadašnjih ljudi.

Dr Kljosov je genetskim istraživanjima na prostoru Evrope došao do neoborivih naučnih dokaza:

“Haplogrupa R1a kod Srba seže mnogo milenijuma u dubinu vremena. Vinčanska kultura je njihova – Srpska. Od glavnih rodova kod Albanaca “dinarske” grupe (I2a) ima 12%, a kod Srba 33%, kod Hrvata 37%. I haplogrupe R1a kod Albanaca ima manje – 9%, kod Srba 16%, kod Hrvata 24%. Tako da određena količinska razlika postoji. I čime se ona kompenzuje? Trima haplogrupama, kojih je kod Slovena malo: to su E1b (28% kod Albanaca, 18% kod Srba i 10% kod Hrvata), J2 (20% kod Albanaca, 8% kod Srba, 6% kod Hrvata), R1b (16% kod Albanaca, 8% kod Srba, 9% kod Hrvata). Drugim rečima, kod Albanaca ima više nosilaca haplogrupa koje nisu “iskonski slovenske”, i to ih ne čini starosedeocima.”