HRVATSKI ISTORIČAR ZAPANJIO JAVNOST: SRBI SU POSEBAN NAROD, ONI NISU SLOVENI.. HRVATSKA NACIJA JE VEŠTAČKA

Dok među intelektualcima u Srbiji vlada duh samoporicanja, negiranja i ponižavanja svega srpskog, evo šta o Srbima kaže dr Višeslav Aralica, hrvatski istoričar i profesor istorije sa Hrvatskog instituta za povijest i Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

– Stjepan Radić se zalagao za otcepljenje od Srba, koji su takođe Sloveni. Doduše, on ih nije ni smatrao Slovenima, doživljavajući Slovene kao miroljubive i vredne, a Srbi su mu bili ratnici.

Kad pogledate iz perspektive zapadnjaka, Srbi su zaista drugačiji od svih ostalih slovenskih naroda. Nemci jesu ratovali protiv Srba, ali su ih baš zato i poštovali – navodi Aralica.

On ističe da su Srbi jedini slovenski narod koji je državotvoran.

– Jedini narod u Evropi uopšte za čiju se dinastiju nije smatralo da potiče od germanskih osvajača iz ranog srednjeg veka. Imali su ih, u stvari, čak dve, Petrović Njegoše i Karađorđeviće, obe s područja današnje Crne Gore.

Za to vreme, bugarski kralj je praktično Nemac. Grčki je Nemac ili Danac, kako se uzme – objašnjava Aralica.

– Gde god pogledate, svuda su ili Nemci ili su poreklom Germani, kao kod Italijana ili Španaca. I onda je to stvar poštovanja.

Kao, Sloveni su dobrice, kmetovi, radnici, ali nisu ratnici, ne mogu da se oslobode, ne mogu da stvore državu. A Srbi se u tu priču ne uklapaju, dakle nisu Sloveni.

Najveći hrvatski arheolog, profesor emeritus Nikola Jakšić, takođe tvrdi da Hrvata nije bilo ni u 7. ni u 8. veku na ovim prostorima, dok je poznata hrvatska naučnica dr Andreja Zorić u Nemačkoj odbranila doktorsku disertaciju u kojoj dokazuje da je pravljenje hrvatske nacije kultura laži.

izvor:srpskidnevnik

Nemci i Vatikan su nam falsifikovali istoriju: Evo šta stvarno znače 4S na srpskom grbu

Tvorci srpske falsifikovane istorije ne trude se samo da ospore poreklo Srba, nego i sve srpske svetinje, a i sam srpski grb. Duže od jednog veka traje nastojanje germansko-nordijske istorijske škole da nas ubede da smo i dvoglavog orla i krst sa ocilima preuzeli od Vizantije. Ova kampanja imala je toliko uspeha da je ova obmana ušla i u srpske udžbenike istorije.

Šta stvarno znače ocila na srpskom grbu?

Američki naučnici Volter Pitman i Villijam Rajan otkrili su da je pre više od 5.500 godina p.n.e. Crno more bilo slatkovodno jezero na oko 50 metara ispod današnjeg nivoa. Ova činjenica navodi na to da su četiri ogromne reke (Don, Dnjepar, Dnjestar i Dunav) imale jedno ušće. Ni na jednom drugom mestu na planeti četiri velike reke ne ulivaju se na tako malom prostoru, praktično na jednom mestu.

Prateći antičku istoriju, ova otkrića navode na pretpostavku da se na ušću tih reka nalazila drevna civilizacija i grad Atlantida, jer je još u antičko doba Platon u svojim spisima naveo da je Atlantida potonula u more, kao i da je bila okružena sa četri velike reke.

Na ušću ove četiri reke zaista je postojala civilizacija. Ali to nije bila Atlantida (Atlantida je jedan sasvim drugačiji i mnogo stariji grad).

Razlog zašto se mešaju Atlantida i zemlja Srba leži u tome što su pred ovom drevnom poplavom izbegli Srbi nosili sa sobom dva predanja: jedno o gradu Atlantidi i drugo o svojoj kolevci sa ušća četiri reke koju je progutalo more.

Od njih su za ove predaje čuli egipatski sveštenici, a od njih antički Grci koji su ih i zapisali. Srbi i danas za delove svog naroda koji žive van matične zemlje kažu da su u „rasejanju“. Dakle, povlačeći se pred nadolazećim morem, sasvim logično, narod se kretao uzvodno dolinama ove četiri reke. Oni Srbi koji su krenuli uzvodno dolinama reka Don i Dnjepar, kasnije su osnovali državu koja se i danas zove Rasija (Rusija. Izgovara se Rasija).

Oni Srbi koji su se povlačili uzvodno uz Dnjestar do danas su zadržali ime Srbi, sa odrednicom Lužički. Mišljenje je da su se i današnja Češka, Moravska zvale Srbija.

Oni Srbi koji su se povukli na zapad uz Dunav do dana današnjeg se zovu Srbima. Prva država koju su osnovali zvala se Rasija ili Ras, odnosno Raška, a sebe su nazivali Rasjanim Srbima, odnosno Rašanima (Rasen). Srbi koji su se povukli na istok prema Kavkazu i Kaspijskom jezeru nazvani su sarmatski Srbi ili stari Srbi.

Prva država koju su osnovali zvala se Serbonija (ili Sorabija), a narod je nazvan Sorabi, ili beli Sorabi, dok su se južni (balkanski) Srbi nazivali crvenim Sorabima. A naziv regije Moravske i balkanske reke Morave imaju isto poreklo. Možda su imena data prema postojećim regijama, rekama itd u toj prapostojbini, pa su isto tako „ponesena“ kao i naziv regije Raške, čiji naziv je prvobitno korišćen negde kod Crnog mora to jest Kavkaza za jednu planinu ispod koje je jedno srpsko pleme živelo.

Malo severnije, u području reke Dnjestar, 5.400 godine p.n.e. iznenada se pojavljuje veoma razvijena Tripoljska civilizacija. Bukvalno na stotine gradova (do danas je otkriveno oko 2000 naselja koja pripadaju toj kulturi) pojavilo se oko 5.400 g.p.n.e. na području današnje Ukrajine, Moldavije i Rumunije, odnosno širem području reke Dnjestar.

Arheolozi tvrde da je to bila izrazito napredna civilizacija, da su pronađeni ostaci monumentalnih građevina, da su posedovali znanja iz metalurgije, proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da su živeli u urbanim sredinama, gradovima, koji su po pravilu bili kružnog oblika i okruženi vodom (što odgovara opisu Atlantide).

Vinčansko pismo

U istom periodu, uzvodno uz reku Dunav, na području današnje Srbije i Rumunije, pojavljuje se takođe izrazito napredna Vinčanska civilizacija. Vinča je bila urbana sredina a stanovništvo je takođe izuzetno dobro poznavalo metalurške procese, procese proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da najstariji ikad pronađeni trag pismenosti pripada Vinčanskoj kulturi.

U Vinčanskom pismu, odnosno sistemu znakova i simbola lako ćete pronaći skoro sva slova današnjeg tzv. ćiriličnog pisma odnosno Srbice. Najznačajnija, međutim, činjenica koja dokazuje da je ušće četiri reke kolevka Srba, proizlazi upravo iz vinčanskog pisma.

Nacionalni simbol Srba iz Dunavske Srbije je krst sa četiri ocila (ćirilična slova “S”), i nalazi se u vinčanskom pismu. Dakle, sve ove kulture (Vinčanska i Taničlanska) su proizašle iz srpske kulture koja se raselila s potonule domovine. Iako je ovo nacionalni simbol Srba, potpuno je izbledelo sećanje na to šta on, u stvari, predstavlja. Krst sa četiri “S” predstavlja centar sveta kojeg okružuju četiri reke. Tako su Srbi (Sorabi) s pravom svoju kolevku smatrali centrom sveta. To je bila najrazvijenija, najstarija, zapravo jedina civilizacija tog doba.

Dodajmo tome i Srpsku pravoslavnu crkvu koja je nedavno slavila 7520. Srpsku novu godinu. Srbi i srpska pravoslavna crkva pamte jedan davni potop koji je zadesio njihove pretke, a preživeli koji su započeli novu civilizaciju, računaju vreme od tog potopa kao svoj novi početak.

Napredna tehnologija koju je ovaj narod posedovao svedoči tome da je isti došao sa neba. Pisac Miloš Grozdanović u svojoj knjizi “Srbi jesu narod najstariji” navodi da Sora znači “s neba” a Bi “narod” na sanskritu. Stoga Sorabi (Srbi) u prevodu znači narod s neba – nebeski narod.

Nije li nam ovo poznato? Srbi su to predanje nosili sa sobom, da bi se mnogo godina kasnije odlučili za “carstvo nebesko”. Mislite da je to slučajno?

Kako sakriti istoriju? 

U svim srpskim istorijskom knjigama pisanim pre Berlinskog kongresa jasno je opisano poreklo Srba i da su Srbi starosedeoci na Helmu (srpski naziv za Balkan). Sve te knjige su gotovo zabranjene za srpsku decu.

Pisci srpske istorije nakon Berlinskog kongresa ih jednostavno ne pominju. Jer da srpska deca pročitaju tu istoriju, naravno da ne bi verovala u bajku o doseljavanju Slovena u VII veku i jedan jedini izvor koji o tome imaju – Porfirogenit.

U današnjem svetu kao “globalnom selu”, dostupnost informacija je čudesna. Pa i onih istorijskih. Savremena arheološka istraživanja nedvosmisleno dokazuju tezu o Srbima kao starosedeocima. I u budućnosti će dokazi biti sve očigledniji.

Ne samo da Srbi ocila sa svog grba nisu preuzeli od Vizantije, nego se ona javljaju u Vinčanskom pismu, ali i na antičkim vazama na odeždi Ahila, Zevsa i Artemide.

Nemoguće je sakriti istoriju.

(Web- tribune.com, TV Best)

HRVATSKI ISTORIČAR ŠOKIRAO SVE- OBJAVIO DOKAZ DA JE DALMACIJA SRPSKA (FOTO)

Hrvatski istoričar Goran Šarić napisao je Fejsbuk status u kojem je izneo svoj stav o poslednjim aktuelnim dešavanjima u Hrvatskoj – pre svega o napadu na srpske vaterpoliste, ali i o nedavnoj izjavi šefa EU parlamenta da je Dalmacija „italijanska“.

– U novembru 1917. ruske novine „Izvjestija“ objavile su senzacionalan članak, sadržaj tajnog Londonskog ugovora koji je 25.04. 1915. potpisan između Antante (Velika Britanija, Rusija i Francuska) i Italije.

U zamenu za napuštanje tabora Centralnih sila (Nemačka, Austro-Ugarska i Turska), Italiji je obećana gotovo cela istočna obala Jadrana.

Srbija je trebala dobiti ostatak dalmatinske obale, Slavoniju i BiH, dok je odluka o tome hoće li Hrvatska pripasti Mađarskoj ili ući u neku smanjenu Austro-Ugarsku ostavljena za kraj rata.

Međutim, srpskim vojnicima taj ugovor nije puno značio, oslobodili su celu Dalmaciju i došli sve do Rijeke gde je situacija 1918. postala dramatična. Prvo je u riječku luku uplovila italijanska ratna flota na čelu sa brodom „Emanuele Filiberto“, a zatim je u grad ušao i pukovnik Maksimović sa 700 srpskih vojnika.

Nakon toga dolaze i Amerikanci, Britanci i Francuzi, pa se u Rijeci našlo ođednom čak pet savezničkih vojski. Od pukovnika Maksimovića traženo je da se povuče 20 kilometara, ali su srpski vojnici samo prešli most, ostali u istočnom delu grada i tako ga sačuvali od pada u italijanske ruke. Srbija podelu Hrvatske nije dozvolila.

1945. na samom kraju 2. svetskog rata vodila se jedna od najžeščih bitaka Nemaca i Italijana sa partizanima – bitka za Rijeku. Dobro utvrđena, na brežuljcima, Rijeka je bila gotovo neosvojiva.

U krvavom sukobu poginulo je više od 6 000 vojnika 4. armije čiju su okosnicu činili srpski partizani (8. kordunaška divizija, 7. banijska i 29. hercegovačka). 4. armija oslobodila je celu Istru, sve do Trsta. Zbog velikog gubitaka svojih vojnika, komandant 4. armije Petar Drapšin se ubio.

Hrvatska od turizma zaradi preko 13 milijardi evra godišnje. Turizam što direktno, što indirektno čini skoro trećinu BDP-a. Da srpska vojska dva puta nije oslobađala Jadran od Italijana, ne bi bilo 13 milijardi, pa bi Hrvatska bila gladna. Danas se toga više niko ne seća. Danas Srbe bacaju sa rive.

Možda se ni ja ne bih setio, možda bih i ja bio u napasti da nekog Srbina gurnem u more da dva dana nakon divljačkog napada na srpske vaterpoliste u Splitu, predsednik evropskog parlamenta, Italijan Antonio Tajani nije izjavio da su Istra i Dalmacija italijanske. Čitava Hrvatska bila je zgrožena tom izjavom, ali niko se nije zapitao zašto Istra i Dalmacija više nisu italijanske?!

U društvu u kojem su osuđeni ratni zločinci dragi gosti na državnim proslavama, u kojem na Kolindinoj inauguraciji sedi osoba koja je kokainom plaćala prostitutku, u kojem slovenski kriminalac drži predavanja po crkvama o tome kako u Jasenovcu nije bilo genocida, a dnevnik svaki dan počinje kao da je 1991. nije ni čudno da niko ne zna zašto je Dalmacija u sastavu Hrvatske, ali da zato svi znaju da je vaterpolist zašlužio batine jer:“ipak je on četnik“. Ipak ste vi idioti.

izvor:srpskidnevnik

ANTIČKI ZAPIS OTKRIO SVE! RUSI OTKRIVAJU ISTINU O POREKLU SRBA, OVO JE DOKAZ KO SMO I ODAKLE SMO

U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.

U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…

Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj „istoriji“, na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se „nalazila iza Karpata“. Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.

Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu!

Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: „Kontinuitet vinčanske civilizacije“ (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)“ dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu „velike i masovne seobe“ naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!

Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke „zvaniče istorije“, pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se „doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata“.

Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!

Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke „zvanične istorije“ i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere…

Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se „spuste“ s prostora „iza Karpata“, na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne „selidbe“ iz male Azije, i, od tad, oni po „zvaničnoj istoriji“ postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.

Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična „istorija“ debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama…

Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu.

Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.

Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.

V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

– U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone.

Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.

– Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka.

Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije.

Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.

– Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2.600 – 2.800 godina“, a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika.

Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“ gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.

– Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof.

Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:

O upravljanju državom – zadatak države
Humanitarne dužnosti države
Sloboda zanimanja i rada
Običaji i zakoni
Izbor i osobine vođe
Dužnosti boraca
O neprijatelju i njegovom činjenju
Mudre izreke i saveti
Saveti predaka poljodelcima
Saveti kopačima zlatne rude
Lekarski saveti
Krivična dela, postupak i kazne
Vaspitanje dece
O hrani i njenoj pripremi
O hrani i kako se hraniti
Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti

– Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina – nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…

Ovo je „korpus delikti“, ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!

Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda – ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo „kroz prste“.

Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu – njima je mesto na stubu srama!

Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati „mnoštvo“ grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.
izvor:srpskidnevnik

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

Ритон, Беловода Винча; Фото: Правда

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, Ћирилица, Небојша

Загреб или Ватикан? Хрвати украли најважнији документ српске историје и „не знају“ где је

Иловичка крмчија настала 1262. године најстарији је сачувани препис Номоканона Светог Саве. Овај вредни рукопис Хрвати су током Другог светског рата украли из српског Музеја и пренели у Хрватску.

Фото: Википедија/Пера Л. (Иловички манастир)

Где се данас то српско благо тачно налази, није сигурно утврђено. По једним тврдњама Хрвати су га 1995. године предали Ватикану, а по другим се још налази у Загребу у библиотеци Хрватске академије науке и уметности.

Покрет за обнову Краљевине Србије покренуо је иницијативу да се коначно утврди где се налази и да се један од највреднијих докумената наше историје коначно врати тамо где и припада.

Предлог да се држава и црква уједине и заједнички затраже назад вредну српску баштину упућен је Влади Србије и Српској православној цркви.

„Реч је о изузетно вредном документу, јер се ради о једном од првих наших оставштина и показатеља колико Србија дуго постоји. Крмчија Светог Саве је номоканон или збирка првих грађанских и црквених списа које је Свети Сава заједно са својим ученицима скупљао. То је зборник прописа из Византије и можемо рећи да је то први српски Устав“, објашњава за Спутњик председник ПОКС-а Жика Гојковић.

Законоправило или Крмчија регулисало је веома велику област друштвених односа. Имало је 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права.

Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава.

Време је да се Номоканон Светог Саве коначно врати тамо где и припада – Свети Сава, фреска у Краљевој цркви у Студеници

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила.

„Имамо неколико преписа: један се налази у Москви, четири се налазе у Србији, а овај најјважнији још не знамо са сигурношћу где се налази. Најважнији је зато што је из 1262. године, а сви остали су касније начињени“, каже Гојковић.

Иловички препис настао је у 13. веку у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, у данашњем манастиру Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије.

Писан је на пергаменту и има 398 листова.

Исте године када је настала Иловичка крмчија, начињен је један препис на бугарском језику. Са њега је 1284. године сачињен препис за Русију, тзв. Рјазанска крмчија

„Иловичка крмчија је од немеривог значаја за традицију не само нашег него и руског народа. Јер је и руском, исто као и српском, послужио као основа за изградњу првих законика како црквених, тако и грађанских. Зато има огроман значаја и за нас и за нашу православну браћу“, истиче Гојковић.

Јелена Вучићевић, Спутњик

Зашто је запад ставио вето Србима на Јадран: Србија је опкољена земља, а Срби – ухапшен народ

Зашто велике силе никада нису дозволиле да Србији припадне део јадранске обале. Став је да је српско присуство на мору претходница доласка Русије.

Срби 1912. стигли го албанске обале / Фото: Wikipedia

Изјава владике захумско-херцеговачког Григорија од пре неколико година да Босни и Херцеговини треба да припадне Суторина у Боки изазвала је оштре реакције на Западу. Протумачена је као васкрсавање опасне српске жеље о изласку на море. Испоставило се да је наводна изјава подметачина и да у ствари политичари Федерације БиХ траже међународну арбитражу да би узели део Црне Горе. Захтев из Сарајева није изазвао негативне реакције, јер га, наравно, нису поставили Срби.

Овај догађај подсетио је на време рата у БиХ деведесетих кад се на локалном нивоу преговарало о размени територија да би Срби добили излаз на море. Оне се нису ни приближиле остварењу због беспоговорног противљења Запада.

– Недавно се навелико говорило и о намери Србије да купи Луку Бар, а онда је прича без објашњења замукла – подсећа историчар др Миле Бјелајац. – Србија је више пута у новијој историји покушавала да територијално или економски изађе на море, али је сваки пут осујећена. То доказује да је и даље актуелан став Запада формиран у 19. веку да је присуство Срба на мору опасност јер представљају претходницу за долазак Русије у Средоземље. То је и разлог разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе.

Туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада српском изласку на морске обале.

– Британски министар иностраних послова Лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став да Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење јер би оно могло довести до стварања опасне „словенске конфедерације“ која би се пружала „од Пирота до Јадранског мора“ – наводи др Слободан Вуковић. – Касније, за време балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште. Кад је дошло на ред разбијање друге Југославије, ови ставови, одавно формирани на Острву, само су се обновили.

Британски став илуструје писмо лорда Биконсфилда краљици,  пошто је на Берлинском конгресу Добруџа дата Румунији: „То је договор који је повољан и за Турску и Велику Британију, јер они добијају морску обалу, која би иначе била бугарска (руска) и која сада припада једној антисловенској раси“.

– Проблем српског изласка на море мора се посматрати у две равни, политичкој и религијској – каже Слободан Јанковић, геополитиколог из Института за међународну политику и привреду. – На политичкој равни, Русија се посматра као велика сила и супарник Запада, а Срби као руски савезници и њихова предстража на Балкану која се мора прва елиминисати. На религијској равни, Срби су представници православног света, због чега су страни и мање вредни, па је легитимно да буду изоловани, окупирани или чак да нестану.

Разгледница „Успомена на прву српску луку“

Саговорник Новости наглашава да је историјски неспорно државотворно постојање Срба, православне и римокатоличке вере, њихових држава и аутономија у јадранском приморју у периоду дужем од миленијума.

– Срби тек одскора нису на мору, пошто Црна Гора себе више не дефинише као државу српског народа, а у Хрватској их је после деведесетих преостао незнатан број – каже Јанковић. – Срба је у приморју све мање јер се из практичних разлога, школовања и запослења одричу идентитета, а историја се прекраја према актуелним политичким захтевима.

Према чувеном делу цара Константина Порфирогенита „О управљању империјом“, Срби већ у седмом веку живе у Далмацији на простору од реке Цетине до краја Боке Которске. Новија археолошка истраживања која су предочила доказе за хипотезе да су Срби живели у поморју и у ранијим временима, оспорила је „званична догма“ која је укинула и изучавање националне археологије. Неки сматрају то крајем једног процеса дугог трајања који је почео 1204. с Четвртим крсташким походом иза кога су стајали папа и Венеција, који се окончао уништењем културног центра православног света Константинопоља. Од тада је Венеција постала монополиста у поморској трговини Средоземља и центар ширења нетолеранције према православљу.

Кнез убијен због мора: Кнез Михаило убијен је у тренутку кад је био у фантастичним односима са бугарским првацима који су планирали да направе државу која би била савез Србије и Бугарске и којом би владао кнез Михаило и његови потомци, наводи Слободан Јанковић: – Таква држава, која би се у савезу са Црном Гором простирала од Јадрана до Црног мора и по позицији, величини и бројности била суверена и респектабилна, није одговарала ни Западу ни Русији. Руси су сматрали да је Бугарска њихова творевина и интересна зона и није им се допадало да Србија преузме водећу улогу на Балкану. С друге стране, после убиства кнеза Михаила предложили су да српски престо узме црногорски кнез Никола.

– Политички живот Срба у Далмацији у време владавине Млетачке републике па и даље састојао се у религиозном чувању националних традиција на дому и у одбрани српске националне цркве – забележио је Лујо Бакотић, правник, публициста, лексикограф, дипломата који се сматрао Србином римокатоличке вере. – За време владавине Млетачке републике вођена је жива акција покатоличења српског становништва. Срби су настојали да добију признање своје цркве, али у томе нису успевали све док Млетачка република није пала и док у Далмацију нису дошли Наполеон и француски војници.

Међутим, бококоторски Срби, чувени поморци Бокељи, долазак Наполеона су видели као опасност за свој посебан слободни статус који су уживали чак и у Млетачкој републици. Спремили су флоту и војску за борбу, а у помоћ им је дошла и руска флота са 3.000 војника и црногорска војска коју је предводио владика Петар Први Петровић Његош.

– То је било прво појављивање Руса у Јадранском мору и уплашило је Енглезе, чија је флота преузела монопол у Медитерану – каже Јанковић. – Због општег сукоба са Француском, они нису предузели ништа против Русије, али су искористили прву следећу прилику и подстакли Кримски рат. Велика Британија, Француска, Краљевина Сардинија и Турска заједно су напале и поразиле Русију. Узрок напада је било њено ширење на Црном мору, које се сматрало претечом изласка у Медитеран. Од тада постоји и јасно видљив континуитет спречавања повезивања Србије са околним државама и морском обалом.

Србија се географски налази у центру Балкана, на једној од кључних европских траса Моравско-вардарској долини, која се овде укршта с Дунавом. Повезивање са Црном Гором извело би је на Јадран а с Бугарском на Црно море, што је теоријски предност, а у пракси се показало као отежавајућа околност. То се показало и током балканских ратова кад је Србија после великих победа први пут схваћена као озбиљна регионална сила, нарочито кад је њена коњица ујахала у Драч, а део војске дошао у помоћ црногорским снагама које су опседале Скадар.

Јован Цвијић објаснио је неопходност изласка Србије на море због економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде: „Сада је већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су најпре утврдили енглески публицисти, да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ. Тек са излазом на Јадранско море Србија би имала услова за економску самосталност.“

– Западне силе то нису дозволиле, аустроугарски и британски бродови 1913. су заједно бомбардовали српске положаје – каже Јанковић. – Иако су само годину касније били непријатељи у Великом рату, кад је реч о Србији интереси су им били исти: спречавање настанка јаке и независне државе на Балкану.

рекрштавање српског поморја

Документ из фрањевачке цркве у Стону на Пељешцу сведочи да је ова област била настањена православним Србима све до 14. века.

„Пре него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматицима (православнима) и патаренима. Нити је ту спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свешетеници расцијански живили“, бележе фрањевачки фратри 1344. кад су Дубровчани откупили целу област Стонски рат од цара Душана.

У Стону је столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а у Богородичином манастиру у оближњим Лужинама је 1219. Свети Сава установио Хумску епископију, са 10 цркава, јер је већина становништва била православна. За разлику од српских владара који су даривали и римокатоличке манастире, нови дубровачки господари су одмах протерали православно свештенство.

Б. Субашић, Новости

Лектура, коректура, редактура: Хронограф