Ako je konvencionalno znanje o istoriji ljudske rase tačno, onda naša civilizacijia nije niti dovoljno stara, niti je bila dovoljno napredna da bi joj se pripisala brojna misteriozna monolitska i arheološka nalazišta širom sveta
Ako je Antarktik pre tzv. pole shiftinga bio znatno severnije nego danas te ako nije bio pokriven ledom do pre 6000 godina pre nove ere, kako nas uči istorija, ko je onda živeo u to vreme da je mogao to zabeležiti na karti, pre svih poznatih civilizaicija.
Osim toga, ko je mogao učiniti pre izuma morskog hronometra u 18. veku, koji je rešio problem tačnog praćenja geografskih dužina na visokim morima?
Ako je konvencionalno znanje o istoriji ljudske rase tačno, onda naša civilizacijia nije niti dovoljno stara, niti je bila dovoljno napredna da bi joj se pripisala brojna misteriozna monolitska i arheološka nalazišta širom sveta.
Karta koja izaziva povijest
Upravo je karta amdirala Piria Reisa iz 1513. deo isečka puno kompleksne priče o ljudskoj istoriji, koja hrabro izaziva rašireno i prihvaćeno shvatanje te iste istorije. Antarktik je prvi put službeno uočena 1820. godine tokom jedne ruske ekspedicije. Tada je uočeno kako je u potpunosti prekriven ledenim pokrivačem, za koji se smatra da se formirao pre oko 35 do 45 miliona godina. Iz tog razloga Antarktik se nije mogao pojaviti na karti pre 1820., a sve karte na kojima se on nalazi trebale bi imati naznačene ledene polove koji su stari nekoliko miliona godina.
No,Mapa Pirija Reisa svakako izaziva sumnje u to šta zaista znamo o drevnim civilizacijama. Reč je o karti sveta koja je obuhvatila vojnih obavještajaca, a koju je sastavio otomanski admiral Reis. Oko trećina karte je sačuvana - prikazuje zapadne obale Europe, Severnu Afriku i obalu Bratila s neverovatnom tačnošću. Razna ostrva Atlantika, poput Azura i Kanarskih ostrva takođe su prikazani, kao i mitski otok Antilia te verovatno Japan.
Istorijska važnost karte leži u demonstraciji globalnog istraživanja Novog sveta do 1510. godine, a navodno se njom služio i Kristofer Kolumbo. Osim toga, karta sadrži i detalje obale za koju brojni istoričari i geolozi tvrde da je Zemlja kraljice Mod, odnosno Antarktika. Ali, kako karta napravljena 1513. može na sebi imati kontinent otkriven tek u 19. veku? I, ako su Antarktik otkrile civilizacije koje su se pojavile 4000 godine pne, zašto nema ledenih površina na karti?
Karta bez sumnje nije prevara, jer je njena autentičnost višekratno potvrđena, a sam autor Reis ističe da je nacrtana prema informacijama sa starijih karta, grafika i zapisa, od kojih su mnoge kopirane i prepisivane iznova pre uništenja Aleksandrijske biblioteke u Egiptu. Tako karta otvara mogućnost teorije da je neka zaboravljena drevna civilizacija imala kapacitet, sposobnost, znanje i tehnološke mogućnosti putovanja do Antarktika - i to sve pre formiranja leda, što je u potpunoj suprotnosti onog što nas istorija uči.
foto: Wikipedia/Piri Reis
Prema teoriji američkog profesora Čarlsa Hapguda, koja se slaže i s verovanjem Alberta Ajnštajna, onda je postojalo razdoblje od oko 13.000-te godine pne do 6.000-te godine pne kad je Antarktik bio bliži ekvatoru te je tamo vladala tropska klima, kao u delovima Južne Amerike. To bi bilo uzrokovano iznenadnom promenom čitave litosfere Zemlje, pa su se svi kontinenti pomerili na trenutne lokacije, što je znatno drugačiji stav nego široko prihvaćeno objašnjenje o teoriji tektonskih ploča. No, ko je živeo u to vreme kad je sve mogao zabeležiti na karti, pre postojanja svih poznatih civilizacija, i još to pre izuma morskog kronometra u 18. veku tačno pratiti geografske dužine? Teoretičari zavera veruju kako je takva civilizacija postojala, bila je znatno naprednija od naše te je davno zaboravljena.
Slojevi leda kriju brojne tajne, a navodno su ispod njega na Anktarktiku otkrivene ruševine drevnog grada. U 2002. je cela ekipa kalifornijske televizije nestala na tom nemilosrdnom kontinentu. Iako tela nisu pronađena, iza njih je ostao čudnovati trag - snimak i priča o antičkim ruševinama. Misiju su nakon toga proveli i američki marinci. Džonatan Grej, arheolog iz World Education Research Ltd. rekao je kako mornarica namerno ne objavljuje pronađen snimak.
Nalazište je oko 160 kilometara zapadno od stanice Vostok, izvori iz mornarice tvrde kako nije reč o drevnom gradu, već o napuštenoj rupi za snabdevanje. Nedavno je NASA operacija IceBridge na Antarktiku otkrila ono za šta neki stručnjaci veruju da je dokaz postojanja drevnog grada koji se nalazi oko 2.3 kilometra ispod leda. Struktura je piramidalnog oblika
U vreme kada su nam u svakom trenutku dostupne sve moguće informacije, skloni smo da verujemo da sve znamo. Nesporno je da smo zahvaljujući tehnikama kao što su karbonsko datiranje, digitalna rekonstrukcija i kompjutersko arhiviranje saznali mnogo toga o našim primitivnim precima, ali postoji nekoliko značajnih stvari u istoriji koje naučnici nisu uspeli da objasne, uprkos dugogodišnjim istraživanjima.
O narodu koji je pre više milenijuma živeo u dolini Nila danas znamo gotovo sve: dešifrovali smo njihovo pismo, znamo kojim su se bogovima klanjali, istoriju njihove civilizacije, kao i prvo ime većine mumificiranih ličnosti koje smo, u ime nauke, izvadili iz njihovih sarkofaga.
Jedino što ne znamo je ko su oni zapravo bili, tačnije, kojoj su rasi pripadali i kako su stvarno izgledali, budući da svaka mumija, pošto se nekoliko hiljada godina pekla na pustinjskoj vrelini, poprima rasno homogenu zemljanu boju.
Većina ljudi verovatno zamišlja da su stari Egipćani izgledali kao stanovnici Bliskog istoka, budući da su tako prikazani u filmovima. Međutim, takav izgled su poprimili tek posle persijskog osvajanja Egipta, hiljadama godina nakon smrti graditelja piramida.
Možda mislite da odgovor leži u drevnom egipatskom slikarstvu i da bi na osnovu sačuvane umetnosti moglo da se utvrdi kakva je bila boja kože drevnih faraona? Činjenica je, međutim, da je egipatska umetnost u velikoj meri stilizovana, pri čemu su muškarci često prikazivani u crvenoj, a žene u žutoj boji.
Grčki izvori ih opisuju kao “tamne kože” i “kovrdžave kose”, ali čini se da je ono od čega bi naučnici trebalo da pođu u izvođenju zaključaka činjenica da Egipćani najverovatnije vode poreklo iz Afrike, gde se Egipat zapravo nalazi.
FOTO: Hajor / Wikimedia Commons
U drevna vremena ljudi su bili veoma vešti u pomeranju džinovskog kamenja, pre svega zato što u kameno doba nisu imali drugačijeg izbora. Iako kanal “Histori” uporno tvrdi da su Stounhendž i Veliku piramidu mogli da naprave samo vanzemaljci, istina je da nauka ima nekoliko dobrih teorija o tome kako su ljudi pravili džinovske strukture koje ulivaju strahopoštovanje.
Naučnici, međutim, nemaju objašnjenje čemu su služile kolosalne kamene glave s kacigama koje su u Srednjoj Americi napravili Olmeci, preci poznatijih Inka, Maja i Asteka. Urezivanje karakteristika lica u džinovski kamen i nije nezamisliv poduhvat, ali su olmečke glave izrezane iz vulkanskog bazalta, udaljenog 130 kilometara od mesta na kome je narod živeo. Svaka glava teška je skoro 20 tona, a u vreme olmečke civilizacije točak još nije bio izmišljen. Kako su onda, na paklenim temperaturama, uspeli da dovuku ovo džinovsko kamenje kroz džunglu u kojoj opasnost vreba na svakom koraku?
Ako ste pomislili da su se poslužili sličnom metodom kao stari Egipćani prilikom izgradnje piramida, podsetićemo vas da nije isto da li vučete teret kroz pustinju ili teglite teško kamenje 130 kilometara kroz područje obraslo gustim rastinjem, a ponekad i preko brda visokog 50 metara, dok vas celim putem vrebaju opasnosti poput pauka i zmija. Ta tehnika ne bi funkcionisala.
Savremena nauka naprosto nema objašnjenje kako su Olmeci preneli džinovsko kamenje preko ovako nepristupačnog terena.
Godine 1992. jedan veoma radoznali stanovnik kineskog sela Longjou udružio se sa komšijama kako bi kupio pumpu za vodu i ispraznio ribnjak da bi proverio da li je stvarno reč o ribnjaku, ili poplavljenom ulazu u drevnu pećinu. Pokazalo se da je reč o 2.000 godina staroj mreži od 36 skrivenih prostorija iz ranog perioda kineske dinastije Han.
Do sada još nije otkriven dokument o izgradnji ili svrsi pećina iz Langjoua, što je veoma neobično, s obzirom na to da se zna da su stari Kinezi bili revnosni hroničari. I dok postoje dokumenti u kojima se tačno navodi ko je i zašto izgradio Veliki kineski zid, to se ne može reći za tridesetak pećina na obodu Šangaja.
Zna se da nije reč o prirodnim tvorevinama, jer su unutrašnji zidovi prekriveni simbolima urezanim dletom, osim toga, imaju stepenice, potporne stubove i oslikane su.
Iz nepoznatih razloga, ogroman i veoma skup projekat bio je velika tajna sve dok slučajno nije otkriven početkom devedesetih godina prošlog veka.
Kada bi vas neko pitao koja je najvažnija i najuticajnija civilizacija antičkog doba, verovatno biste rekli Rimljani ili Grci, imajući u vidu obilje pisanih dokumenata, arhitekturu, filozofiju i slično. Samo oni najveći zaljubljenici u istoriju rekli bi da su to bili Etrurci.
Mala civilizacija koja je nastanjivala teritoriju današnje Toskane izmislila je akvadukte, urbanizam, kanalizaciju, mostove i metalurgiju, zapravo sve ono što nepravedno pripisujemo Rimu. I, mada savremena nauka Etrurce vidi kao jednu od najvažnijih i najuticajnijih civilizacija u istoriji, postoji velika prepreka koja nas sprečava da otkrijemo njihove tajne: nikada nismo uspeli da dešifrujemo njihovo pismo.
Naučnici su dešifrovali egipatske hijeroglife zahvaljujući otkriću Kamena iz Rozete, čije postojanje dugujemo tome što je kralj Ptolomej V hteo da njegov zakon bude ispisan trima pismima (staroegipatskim hijeroglifima, demotskim pismom i na starogrčkom jeziku).
Iako postoji obilje dokumenata na njihovom jeziku, nijedan od njih nikada nije prevela nijedna druga civilizacija.
Trinaesti vek pre nove ere bio je veoma težak period za narode koji su živeli u Sredozemlju. Velike imperije toga doba - hetitsko, mikensko i egipatsko carstvo - posle dugotrajnog zlatnog doba počele su da propadaju. Povrh svega, ogromna vojska varvarskih naroda iznenada se pojavila niotkuda i spaljivala nihove gradove do temelja. Nazivamo ih “Narodima sa mora”, ali je istina da ni dan-danas nemamo predstavu o tome ko su oni zapravo bili.
S gnevom misterioznih osvajača prvi put se susrećemo u Anadoliji, u današnjoj Turskoj. Prema istorijskim izvorima, Anadolija je bila jedan od najmoćnijih gradova u regionu, zbog čega je kralj susednog Ugarita bio prilično zbunjen i uplašen kada mu se obratila za pomoć u borbi protiv bande nepoznatih napadača.
Ugarit je poslao svoju vojsku da pomogne Anadoliji u odbijanju misterioznih agresora, ali ni to nije bilo dovoljno. “Ljudi s mora” su do temelja spalili Anadoliju, a zatim i Ugarit, posle čega su nestali.
Nekoliko godina kasnije, ista sudbina zadesila je Kadeš, veliki trgovački centar u današnjoj Siriji. Njihov nasilni pohod po kolevci civilizacije nastavio se sve dok nisu napali Egipat, koji je uspeo da im se odupre. Posle dva osvajačka pohoda sa velikim gubicima na obe strane, “Narodi s mora” su najzad odlučili da priznaju poraz i vratili su se tamo otkuda su i došli.
Ali ko su bili osvajači? Prema nekim pretpostavkama, oni su poreklom iz Evrope, sa Balkana, iz Male Azije.... Problem je u tome što oni koji su imali priliku da ih upoznaju imali pune ruke posla i nisu imali vremena da ih pitaju odakle su i šta hoće.
Nova studija je pokazala da se 90 odsto svih životinja na Zemlji pojavilo u isto vreme, diskreditujući sve što znamo o evoluciji. To navodi na neverovtan zaključak da je neka nepoznata sila stvorila sav živi svet u istom trenutku. Dakle, teorija o evoluciji više ne postoji.
Genetska studija, koju je predvodio viši naučni saradnik na Programu za ljudsku sredinu na Rokfeler Univerzitetu Mark Stokl i genetičar Univerziteta u Bazelu Dejvid Taler, analizirajući milione DNK bar kodove, došli su do zapanjujućih rezultata.
Otkrili su da se 9 od 10 životinjskih vrsta na planeti pojavilo u isto vreme kad i ljudi pre 100.000 do 200.000 godina.
“Ovaj zaključak je veoma iznenađujući,“ kaže Taler, “i ja sam se borio protiv njega koliko god sam mogao.“
Šta je DNK barkoding?
Tokom poslednje decenije, više stotina naučnika je prikupilo oko 5 miliona DNK bar kodova od 100.000 životinjskih vrsta u različitim delovima sveta. Stokl i Taler su pregledali ovih 5 miliona genetskih obeležja kako bi našli jedno od najčudnijih otkrića o evoluciji do danas.
Postoje dve vrste DNK. Većina ljudi zna nuklearnu DNK. Ovo je DNK koja sadrži genetski plan za svakog pojedinca. Ona se prenosi sa roditelja na potomke. Genom je napravljen od vrsta molekula raspoređenih u parovima. Postoji 3 milijarde ovih parova, koji se zatim koriste za formiranje više hiljada gena.
Druga, manje poznata vrsta DNK je ona koja se nalazi u mitohondrijama ćelija. Mitohondrija generiše energiju za ćeliju i sadrži 37 gena. Jedan od njih je COI gen, koji se koristi za stvaranje DNK bar kodova. Sve vrste imaju veoma sličnu mitohondrijsku DNK, ali je njihova DNK takođe dovoljno različita da možemo da razlikujemo vrste.
Pol Hebert, biolog i direktor Instituta za biodiverzitet u Ontariju, razvio je novi način identifikovanja vrsta proučavajući COI gen.
Rođeni otprilike u isto vreme
U analiziranju COI gena kod 100.000 vrsta, Stokl i Taler su došli do zaključka da se većina životinja pojavila istovremeno. Utvrdili su da neutralna mutacija kod raznih vrsta nije toliko različita kao što se očekivalo. Neutralna mutacija se odnosi na blage promene DNK koje se javljaju tokom generacija. Mogu se uporediti sa prstenovima drveta jer mogu da kažu koliko je stara određena vrsta ili pojedinac.
Što se tiče toga kako se to moglo dogoditi, to je nejasno. Verovatna mogućnost je pojava iznenadnog događaja koji je prouzrokovao velike traume za životnu sredinu i izbrisao većinu vrsta na Zemlji.
“Virusi, ledena doba, uspešni novi konkurenti, gubitak plena – sve ovo može prouzrokovati periode kada naseljenost životinja naglo opada,“ objašnjava Džesi Ausubel, direktor Programa za ljudsku sredinu.
Ovakva vremena dovode do širenja genetskih promena širom planete, što uzrokuje pojavljivanje novih vrsta. Međutim, poslednji put kada se takav događaj desio je bilo pre 65 miliona godina, kada je asteroid udario Zemlju i ubio dinosauruse i polovinu svih ostalih vrsta na planeti
Сабор у Призрену пред Косовску битку, дело Стеве Тодоровића из 1899.
ЗАПИС НА ДИОПТРИ
Бој на Косову, руска минијатура из 16. века
Запис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.
…… Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар) и (Мурат) велики цар турски.
ЗАПИС ИЗ ПРОЛОГА
Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини 14. века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.
„Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара.“
ЗАПИС ИЗ АПОСТОЛА
Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду 12-14. века.
„Ову књигу писа Божидар у дане благочастивог кнеза Лазара кад дође цар Мурат на Ситницу. И били су бој месеца јуна петнаестог дана на Косову. Свештеном епископу пећком и мудром и сваке части достојном смерно поклоњење. Да знаш да дође цар на Ситницу и баша Ибраин а с царем Дохатовић барјак носећи.“
ПАХОМИЈЕВИ ЗАПИСИ
Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.
Грешни Пахомије. Пахомије земља. Пахомије трава. Пахомије златравник. Грех мој је пред мном непрекидно, Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то. Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих. Боже, прости грешнога Пахомија душицу.
Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.
ЗАПИС ГРЕШНОГА МИХАИЛА НА МИНЕЈУ
Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.
Слава свршитељу Господу Богу у векове, амин!
Ова света и божаствена књига, која се зове генуар, написа се годишта по боју кнежевом, у дане благоверног и христољубивог господина Вука.
Написа се по заповести господина хвостанског митрополита Арсенија. Нека му је вечно сећање, јер се бринуо за добра дела и за успомену добру и приложи нови извод књиге.
И сврши се у 6898. године.
Грешни Михаило написа.
И Бог да извести што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога, не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове беде.
О што пати душа од бегова турских! Мати божија, сачувај ме, раба својега!
Бог да прости судију, јер ми даде три велике чаше вина.
