субота, 20. октобар 2018.

Nemci i Vatikan su nam falsifikovali istoriju: Evo šta stvarno znače 4S na srpskom grbu

vndsfihvgfisej

Tvorci srpske falsifikovane istorije ne trude se samo da ospore poreklo Srba, nego i sve srpske svetinje, a i sam srpski grb. Duže od jednog veka traje nastojanje germansko-nordijske istorijske škole da nas ubede da smo i dvoglavog orla i krst sa ocilima preuzeli od Vizantije. Ova kampanja imala je toliko uspeha da je ova obmana ušla i u srpske udžbenike istorije.

Šta stvarno znače ocila na srpskom grbu?
Američki naučnici Volter Pitman i Villijam Rajan otkrili su da je pre više od 5.500 godina p.n.e. Crno more bilo slatkovodno jezero na oko 50 metara ispod današnjeg nivoa. Ova činjenica navodi na to da su četiri ogromne reke (Don, Dnjepar, Dnjestar i Dunav) imale jedno ušće. Ni na jednom drugom mestu na planeti četiri velike reke ne ulivaju se na tako malom prostoru, praktično na jednom mestu.
Prateći antičku istoriju, ova otkrića navode na pretpostavku da se na ušću tih reka nalazila drevna civilizacija i grad Atlantida, jer je još u antičko doba Platon u svojim spisima naveo da je Atlantida potonula u more, kao i da je bila okružena sa četri velike reke.
Na ušću ove četiri reke zaista je postojala civilizacija. Ali to nije bila Atlantida (Atlantida je jedan sasvim drugačiji i mnogo stariji grad).


Razlog zašto se mešaju Atlantida i zemlja Srba leži u tome što su pred ovom drevnom poplavom izbegli Srbi nosili sa sobom dva predanja: jedno o gradu Atlantidi i drugo o svojoj kolevci sa ušća četiri reke koju je progutalo more.
Od njih su za ove predaje čuli egipatski sveštenici, a od njih antički Grci koji su ih i zapisali. Srbi i danas za delove svog naroda koji žive van matične zemlje kažu da su u „rasejanju“. Dakle, povlačeći se pred nadolazećim morem, sasvim logično, narod se kretao uzvodno dolinama ove četiri reke. Oni Srbi koji su krenuli uzvodno dolinama reka Don i Dnjepar, kasnije su osnovali državu koja se i danas zove Rasija (Rusija. Izgovara se Rasija).
Oni Srbi koji su se povlačili uzvodno uz Dnjestar do danas su zadržali ime Srbi, sa odrednicom Lužički. Mišljenje je da su se i današnja Češka, Moravska zvale Srbija.
Crno more
Oni Srbi koji su se povukli na zapad uz Dunav do dana današnjeg se zovu Srbima. Prva država koju su osnovali zvala se Rasija ili Ras, odnosno Raška, a sebe su nazivali Rasjanim Srbima, odnosno Rašanima (Rasen). Srbi koji su se povukli na istok prema Kavkazu i Kaspijskom jezeru nazvani su sarmatski Srbi ili stari Srbi.
Prva država koju su osnovali zvala se Serbonija (ili Sorabija), a narod je nazvan Sorabi, ili beli Sorabi, dok su se južni (balkanski) Srbi nazivali crvenim Sorabima. A naziv regije Moravske i balkanske reke Morave imaju isto poreklo. Možda su imena data prema postojećim regijama, rekama itd u toj prapostojbini, pa su isto tako „ponesena“ kao i naziv regije Raške, čiji naziv je prvobitno korišćen negde kod Crnog mora to jest Kavkaza za jednu planinu ispod koje je jedno srpsko pleme živelo.

Malo severnije, u području reke Dnjestar, 5.400 godine p.n.e. iznenada se pojavljuje veoma razvijena Tripoljska civilizacija. Bukvalno na stotine gradova (do danas je otkriveno oko 2000 naselja koja pripadaju toj kulturi) pojavilo se oko 5.400 g.p.n.e. na području današnje Ukrajine, Moldavije i Rumunije, odnosno širem području reke Dnjestar.
Arheolozi tvrde da je to bila izrazito napredna civilizacija, da su pronađeni ostaci monumentalnih građevina, da su posedovali znanja iz metalurgije, proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da su živeli u urbanim sredinama, gradovima, koji su po pravilu bili kružnog oblika i okruženi vodom (što odgovara opisu Atlantide).
vincansko-pismo-srbija-1
Vinčansko pismo
U istom periodu, uzvodno uz reku Dunav, na području današnje Srbije i Rumunije, pojavljuje se takođe izrazito napredna Vinčanska civilizacija. Vinča je bila urbana sredina a stanovništvo je takođe izuzetno dobro poznavalo metalurške procese, procese proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da najstariji ikad pronađeni trag pismenosti pripada Vinčanskoj kulturi.
U Vinčanskom pismu, odnosno sistemu znakova i simbola lako ćete pronaći skoro sva slova današnjeg tzv. ćiriličnog pisma odnosno Srbice. Najznačajnija, međutim, činjenica koja dokazuje da je ušće četiri reke kolevka Srba, proizlazi upravo iz vinčanskog pisma.
Nacionalni simbol Srba iz Dunavske Srbije je krst sa četiri ocila (ćirilična slova “S”), i nalazi se u vinčanskom pismu. Dakle, sve ove kulture (Vinčanska i Taničlanska) su proizašle iz srpske kulture koja se raselila s potonule domovine. Iako je ovo nacionalni simbol Srba, potpuno je izbledelo sećanje na to šta on, u stvari, predstavlja. Krst sa četiri “S” predstavlja centar sveta kojeg okružuju četiri reke. Tako su Srbi (Sorabi) s pravom svoju kolevku smatrali centrom sveta. To je bila najrazvijenija, najstarija, zapravo jedina civilizacija tog doba.
Dodajmo tome i Srpsku pravoslavnu crkvu koja je nedavno slavila 7520. Srpsku novu godinu. Srbi i srpska pravoslavna crkva pamte jedan davni potop koji je zadesio njihove pretke, a preživeli koji su započeli novu civilizaciju, računaju vreme od tog potopa kao svoj novi početak.
Napredna tehnologija koju je ovaj narod posedovao svedoči tome da je isti došao sa neba. Pisac Miloš Grozdanović u svojoj knjizi “Srbi jesu narod najstariji” navodi da Sora znači “s neba” a Bi “narod” na sanskritu. Stoga Sorabi (Srbi) u prevodu znači narod s neba – nebeski narod.
Nije li nam ovo poznato? Srbi su to predanje nosili sa sobom, da bi se mnogo godina kasnije odlučili za “carstvo nebesko”. Mislite da je to slučajno?

Kako sakriti istoriju? 

U svim srpskim istorijskom knjigama pisanim pre Berlinskog kongresa jasno je opisano poreklo Srba i da su Srbi starosedeoci na Helmu (srpski naziv za Balkan). Sve te knjige su gotovo zabranjene za srpsku decu.
Pisci srpske istorije nakon Berlinskog kongresa ih jednostavno ne pominju. Jer da srpska deca pročitaju tu istoriju, naravno da ne bi verovala u bajku o doseljavanju Slovena u VII veku i jedan jedini izvor koji o tome imaju – Porfirogenit.
U današnjem svetu kao “globalnom selu”, dostupnost informacija je čudesna. Pa i onih istorijskih. Savremena arheološka istraživanja nedvosmisleno dokazuju tezu o Srbima kao starosedeocima. I u budućnosti će dokazi biti sve očigledniji.
Ne samo da Srbi ocila sa svog grba nisu preuzeli od Vizantije, nego se ona javljaju u Vinčanskom pismu, ali i na antičkim vazama na odeždi Ahila, Zevsa i Artemide.
Nemoguće je sakriti istoriju.
(Web- tribune.com, TV Best)

DREVNA SRBIJA: SRPSKA PLEMENA SARMATA





Do početka hrišćanske ere, u starim pisanim spomenicima, naziv Belosrbija, odnosno Sarmatija, zamenio je ime Skitije, kojim se ranije označavao istočni deo Evrope.
On je bio izveden od imena Saramata, naroda koji je došao na mesto Skita u stepama severno od Crnog mora. Sarmati (Sauromati, Saurobati, Sarbati) je zbiran naziv za brojna srpska plemena, koja prvi put pominje Herodot u petom veku pre n.e. pod nazivom Sauromata.
Ime Srbin, docnije pominje Plinije u prvom veku, Ptolomej u trećem veku, brojni rimski istoričari i vizantijski hroničari (Pseudo-Skilaks)… Srbi su pripadali indo-evropskim narodima sa iranske visoravni i bili u rodbinskom srodstvu sa Skitima, Međanima, Parćanima i Persijancima; njihov prvobitan jezik bio je srodan avesti.


Herodot kaže da su se oni služili skitskim jezikom, “ali su ga govorili iskvareno“. Nijedan od pisanih tekstova Serboa (kako ih naziva Ptolomej), nije sačuvan, izuzev izvesnog broja ličnih imena, obično vladarskih.
Ali, govor današnjih Srba iz Srbije i Oseta, iz srednjeg dela Kavkaza, koji se razvio iz sarmatsko-alanskih dijalekata (od Alana današnji Srbi iz Srbije vode direktno poreklo), može se smatrati modernim sarmatskim jezikom.
Ptolomejevo delo je važan izvor za onomastiku vezanu za Srbe; kod njega nalazimo: Serbinum, Sarbacum, Sirbonis (jezero), Sauranium, Sarvenu; Sarbina, Sura, Saura, Sarvon, Sarba, Sarabis (reka) i mnoge druge nazive koji potvrđuju prisustvo Srba na širokom prostoru Azije, Evrope i Afrike.

Očigledna je geografska veza sa iranskom visoravni i oblašću Lugistana – Laristana, srpske prapostojbine, gde se uočavaju nazivi: Sarabend, Serbendan, Serbenan, Serbistan i Serbas. Strabon, u Likiji navodi grad Sirbis; Saraptu, Saru… Saronas u Palestini, Sarus u Kilikiji, Saurania; Sabalia je u severnoj Anadoliji, Surijum i Sarapanu na Kolhidi.
U Plinijevo vreme, oko 79. g, u zaleđu i oko Azovskog mora, žive srpsko-sarmatska plemena ili, kako ih ovaj istoričar nabraja: “Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psessi“. Sva ova plemena pripadaju Sarmatima – Vali mogu biti Pomorci, a Psesi ili Pljesi oni koji su živeli u močvarnim predelima.
O kavkaskoj, tzv. „labo-srpskoj“ zemlji, Plinije kaže: “Sav prostor, od Kura do Azovskog mora, zahvataju Labanci, posle njih Iverci, koje deli reka Lazana, ulivajući se u Kuru. Najpoznatiji je labski grad Kabalaka. Odmah na granici Labije, na svim vrhovima planinskim, žive svirepi narodi Silvi (ljudi iz šume, Drvljani i Divljani), a niže njih Ljubeni. Po nazivima ovih plemena, nije teško zaključiti da su u pitanju Sloveni.
Apostrofirajući da su Sauromati grčki, a Sarmati rimski naziv, Plinije locira dva sarmatska područja – jedno u Aziji, a drugo u Evropi. On, sledeći uobičajenu predstavu svojih prethodnika, Agripe i Mele, o podeli Zemlje na tri kontinenta (Evropa, Afrika, Azija), oslanja se na njihovu procenu da se teritorija od Istra (Dunava) do Okeana prostire dužinom od 2100 i širinom od 4400 milja do reke Vistule (Visla), te da pripada pustoši Sarmatije.
U Naturalis Historia, on kaže:
“U Evropi, svi koje srećemo su Skiti, premda razni narodi zauzimaju priobalje; na jednom mestu Geti, koje Rimljani nazivaju Daki, na drugom Sarmati, koje Grci zovu Sauromate i, Hamaksiobi ili Aorsi, njihova grana; potom, opet oni skitske loze i potomci robova, ili Trogloditi; a, posle njih, Alani i Roksolani.
Viša područja, između Dunava i Herinijskih šuma, sve do zimovnih delova Panonije i Karnutuma, pa do germanskih granica, zauzimaju sarmatske Jazige, koji naseljavaju ravnice i polja, dok Dačani, koje su oni potisli sve do reke Patisus, naseljavaju planine i lance šuma.
Dalje od reke Marus, prema toku Durije koja ih razdvaja od plemena Sueva i kraljevstva Vanius, nalaze se Bastarani, a posle njih druga plemena Germana, koja zauzimaju suprotnu stranu“.


Po Pliniju, skitsko ime se svuda proširilo, čak i na Sarmate i Germane, ali, ovaj stari naziv sada je dat samo onima koji žive iznad navedenih naroda, nepoznati za ostali svet.
Hipokrat (oko 400. g. pre n. e.) Sauromate smešta u Evropu: “U Evropi postoji skitski narod, zvan Sauromate, koji su naseljeni oko Meotskog jezera. Oni se razlikuju od svih drugih po tome što se i njihove žene bore protiv neprijatelja“. Znatno ranije, pre Herodota ili Hipokrata, srećemo se sa imenom Sarmata, u Skilakovom vodiču za moreplovce, gde on opisuje obale, luke i reke.
Skilak (Skyladž) iz Karianda je živeo u šestom veku pre n. e, a od njegovih zapisa ostali su samo fragmenti: Indica i Periplus, gde pominje Surmate koji obitavaju u Evropi, istočno od Skita, prema Tanaisu, koji je granica Evrope i Azije.



On kaže da su na drugoj obali Tanaisa, gde počinje Azija, prvi narod na Pontu su Sauromati, „ kojima žene vladaju“ (tzv. matrilinearni poredak), a čiji su neposredni susedi Meoti, koji se graniče sa Sindima.
Naziv Surmati (Surmatai), koristi i Eudoks iz Kinda koji, pod uticajem Plinija, spominje Sarmate oko Kaspijskog mora (Kaspija), u Aziji, gde nalazi i Aors(k)e, Dribike, Baktre i Sarpare. Aristotelov učenik Teofrast (370-287. pre n.e.), u delu O vodama, spominje zemlju Sarmatiju, a kod Posejdonija, koji je uticao na Marinusa i Ptolomeja, Sarmatija se prostire iznad Tanaisa i Boristena, ispod Hiperborejskog okeana, povezujući Evropu i Aziju.

Sa zapada se graniči Germanijom, a s istoka Skitijom (Scythia intra Imamum). Strabon, u Geografiji, kao i Polibije u svojim rukopisima, spominju Sarmate južno od Skita; potom Aorse i Sirake, sve do Kavkaza. Po Strabonu, Sarmatija je prvi deo severnog dela Azije i neka je vrsta poluostrva.
Ovidije, čuveni rimski pesnik je bio prognan u Sarmatiju, gde je naučio da govori „getski i sarmatski jezik“. Po njemu, Sarmati žive kraj Ponta i Dunava, kao prvi susedi Rima, u zemlji koja se prostire od Karpata i severno od Crnog mora. Boraveći u Tomi (Tomis), Ovidije opisuje Sarmate kao divlje pleme iz planina koje za prevoz koristi kola, što je pesnika očigledno fasciniralo.
Na Agripinoj mapi (oko 20. g.), Sarmatija je iza Tanaisa, u Aziji, nasuprot Male Azije, zapadno od Kaspija, iza koga su Skiti, susedi Sera. De Chorographia, delo Pompinijusa Mele, locira Sauromate i Sarmate.
Na njegovoj mapi Nostrum mare- Mediteran, Naše more, sa Nilom i Tanaisom, deli Zemlju na tri područja; Sarmatija je u Evropi, proteže se od Visle do Tanaisa, odnosno Azije, gde se sreću Sauromati. Sa zapada su Germani, na severu i jugu Skiti. Istočno od Tanaisa su Amazonke, a preko Kaspijskog mora (koje je zaliv „skitskog okeana“), opet su Skiti, u blizini Androfaga, Saka i Sera.
U Tacitovoj (oko 56-120. g.) Istoriji, u vezi sa evropskim zbivanjima, spominju se samo Sarmati i njihova plemena Roksolani i Jazige. On, u Germaniji, kaže da je ova zemlja odvojena od Galije, Recije i Panonije, Rajnom i Dunavom, a od Sarmatije i Dakije planinama i – uzajamnim strahom.


On ne nabraja poimenično ni germanska ni sarmatska plemena, ali je izričit u zaključku da sva ona žive u Sarmatiji.
Navedimo i to da je pesnik Dionizije (oko 124. g.), ostavio mape sačinjene po uzoru na poznate antičke geografe: Eratostena, Agripu, Marinusa i Ptolomeja. On, u svom delu Dionysii Orbis Descriptio, smešta Sarmate oko Dona, Dačane i Skite daleko na sever, a Alane na zapad.
Ovde treba pomenuti i rimske putne vodiče koji su ostavili vidljivog traga na kasnijoj Pojtingerovoj mapi – listovima pergamenta na kojima je ucrtano nekih 200.000 km rimskih puteva, rekonstruisanih u 12, 13. veku, na osnovu originalnih rimskih vodiča iz perioda prvog do trećeg veka koji su, jedno vreme, bili u vlasništvu K. Pojtingera (1465-154), po kome su i prozvani.
Tabula Peutingeriana je važan dokument, koji se nadovezuje na Agripinu izgubljenu mapu sa komentarima. Za nas je interesantna, jer neki njeni delovi pokazuju sarmatska područja – oni zahvataju široku oblast od Kolhide do Germanije i okeana, na zapadu.

Posebno je zanimljiva pojava čitavog niza sarmatskih naroda, kao i njihova bliska prostorna veza sa Skitima, Slovenima i Amazonkama od kojih, po legendi, direktno potiču.

Заборављени српски владари ПРЕ НЕМАЊИЋА и њихове земље

Књига Мирослава Тодоровића о мало познатим српским владарима пре Немањића. Вишеслава, првог српског владара, историја помиње под именом “Отац Срба”.






српски владариЗлатни печат српског кнеза Стројимира

Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака.



Просигојев син првенац, Властимир, био је знаменита појава свог времена и практично оснивач прве српске државе, а као владар јавља се 850. године. Срцем, мачем и умом успео је да потпуно потисне византијску власт и са своје територије протера њене чиновнике и војску.Византијски цар Константин VII Порфирогенит у делу “О управљању царством” бележи како је у његово време владао потомак оног “кнеза” који је довео Србе на Балканско полуострво, тада под царем Ираклијем. Био је то Вишеслав 780. године, први српски владар, кога историја помиње под именом “отац Срба”. О његовом сину Радославу и унуку Просигоју зна се да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар српских племена насељених око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине.
– Отуда се, без претеривања, може рећи да су Срби под његовом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност. Кнезу Властимиру пошло је за руком да после дугогодишњег ратовања са српских територија протера и Бугаре и прошири своју власт над Травунијом, уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку – каже Тодоровић.
Кнежевски престо Властимир је пренео на најстаријег сина, Мутимира (850-862) који је одмах дошао у сукоб са бугарским кнезом Борисом. Успео је да изађе као победник заробивши његовог сина Владимира, заједно са 12 властелина. Бугарски император био је принуђен да измоли мир уз понижавајући услов да за време његове владавине нога бугарског војника неће крочити на српску страну.
Круна од папе: Војисављев син Михајло (1050-1080) сматрајући да нема независне државе без независне цркве, примио је 1078. године од папе Гргура VII краљевску круну, чиме је Србија, према речима Тодоровића, први пут у својој историји стала у ред слободних и независних европских држава. После његове смрти још једном су настале тешке борбе за престо из којих је као победник у поморавским биткама изашао његов син Бодин (1081-1101), који је уз помоћ великог жупана Вукана (1112-1116) поставио чврсте темеље за државу надолазећих Немањића.
Такве војне и дипломатске успехе, међутим, помутили су сукоби и раздори на кнежевском двору, са којима је, како примећује Мирослав Тодоровић, занавек засађено семе српске неслоге. Незадовољну и побуњену своју браћу, Стојимира и Гојника, Мутимир је отправио у бугарско заточеништво, а да би колико-толико окајао грехе, организовао је друго по реду масовно крштење свог народа 879. Пред смрт 891. престо је оставио најстаријем сину Прибиславу, младом и слабашном владару, са којим ће бити прекинуто наследно преношење власти по династијском устројству, са оца на најстаријег сина. Прибислава је грубо свргао брат од стрица агресивни и амбициозни Петар (897-917) протеравши га са браћом Браном и Стефаном у Хрватску.


Петрова владавина обележена је “чврстом руком” и братоубилачким крвавим борбама. Прва жртва те борбе за власт био је Бран, кога је гарда, као неуспелог пучисту, ослепела, а главом је платио и Клонимир, невешто покушавајући да се домогне престола. Његова настојања да успостави што приснију везу са Византијом прозрео је бугарски цар Симеон (893-927) и свом силином ударио на српске територије. Губећи на бојном пољу, Симеон је прибегао лукавству и, како се претпоставља, позвао га на преговоре на својој територији. Лаковерни кнез Петар стигао је у заказано време са пратњом, али је одмах био окружен бугарском царском гардом, окован у гвожђе и пребачен у тамницу Преспе, где је окончао живот. Остао је упамћен као владар који је својој земљи успео да осигура мир од пуне две деценије.
После таквог догађаја, осокољени Бугари довели су на врх пирамиде српске власти човека за кога су мислили да је њихов и телом и душом, кнеза Павла Брановића (917-920), сина ослепљеног Брана, унука кнеза Мутимира и праунука родоначелног кнеза Властимира. То се Византији није свидело, па су учинили све да прогурају свог фаворита, Захарија, сина свргнутог Прибислава. Опрезни Павле, међутим, без тешкоћа је заробио свог заведеног брата од стрица и окованог га проследио Бугарској. Суочен, међутим, са снажном Симеоновом силом, Павле је био принуђен да престо препусти Захарију и према историјским подацима, умро је у туђини.
Захарије (921-924) је настојао да склопи чврст савез са Византијом, која је у то време била у рату са Бугарском. Увређени цар Симеон није могао да отрпи толику дрскост свог доскорашњег сужња, ударио је свом снагом великом војном силом, па је немоћни Захарије био приморан да бира између два зла, признања потпуног пораза или бекства. Изабрао је ово друго, пребацио се у суседну Хрватску и према злим језицима, у његовом лику Србија је добила претечу Вука Бранковића.

Одмах после тога препредени цар Симеон намамио је на свој простор виђене српске жупане са изговором да заједнички устоличе новог српског владара Часлава, рођеног и одгајаног у Бугарској, Клонимировог сина из брака са бугарском племкињом. Српски великодостојници, међутим, одмах су погубљени, а они који нису дошли побегли су истог часа, праћени великим делом уплашеног становништва у Хрватску.
Од тамнице до трона: После још једног покоравања српских крајева, Византинци су појединим областима дали аутономију. Међу њима је била и Зета, чији је некрунисани кнез Војислав (1040-1050) дигао устанак, али је био врло брзо сасечен. Допао је цариградске тамнице, али је успео да побегне. У новом устанку 1040. противничку војску намамио је у узан зетски кланац и непријатеља потукао до ногу. Осокољен, Војислав је затим својим територијама припојио нове области створивши на тај начин нову српску државу.
За седам година бугарске владавине у српским земљама настала је права пустош. Како се приповеда, Часлав је по доласку у Србију нашао 50 људи без жена и деце, који су живели од лова. Ипак, успео је да обнови крајеве у које су дошле избеглице из околних земаља и да, користећи повољне међународне околности, прошири границе Србије. Више памећу, него оружјем, практично је вратио државу у оквире које је поставио још кнез Властимир.

У знаменитом “Летопису попа Дукљанина” записано је пуно драматичних заплета о јуначким подвизима кнеза Часлава (931-960) у борби за Мађарима. Према тој причи, успео је да у једном боју до ногу потуче мађарску војску, допустивши преживелим ратницима да понесу мртво и обезглављено тело свог господара Киша. Постоји и наставак те приче из пера непознатог византијског хроничара, који је забележио да је осветољубива Кишова удовица, предвођена посебно одабраним ратницима, кријући се под плаштом дворске даме, изненада ударила на раштркану српску војску у области данашње Мачве. Поход је завршен заробљавањем изненађеног Часлава, који је везаних руку и ногу бачен у Саву.
српски владари
Тако су Срби поново утонули у велики мрак, а нада се вратила тек са појавом кнеза Владимира (1015), који је столовао у Дукљи. Због везивања за византијски царски двор и актуелног цара Василија II, озбиљно се замерио ојачалом македонском цару Самуилу и пао у његово заробљеништво. Владимирово ропство један надахнути дворски учитељ преточио је у поему о дирљивој љубави коју је као заробљеник остварио са царевом ћерком, прелепом Теодором. Строгом Самуилу није преостало ништа друго него да благослови ову везу налик на бајку, али дирљива романса је била кратког века. У борби за престо после Самуилове смрти, на циљ је први стигао његов синовац Владислав, који је само неколико дана после устоличења свом зету приредио пријем у престоници Преспи, а у знак поверења послао му крст од сувог злата. Побожни Владимир прво је свратио у цркву, где је на превару посечен. На заузимање Византије проглашен је свецем, а дан његовог страдања 22. мај 1015. обележен је у црквеном календару црвеним словом.
Драган Богутовић, Новости

ЛОМАЧА ЗА СВЕТОГ САВУ упаљена на Ташмајдану

Међу најтеже догађаје из историје Србије сигурно спада спаљивања моштију Светог Саве, нашег највећег светитеља. Тежак задатак сваког ко покуша да разликује историју и предања, неминовно увезана са њом, јесте коначан приступ истини. У овом случају, тај посао није баш лак. Стари извори говоре нам о том догађају на различите начине, али све више је извесно да спаљивање моштију није учињено на Врачару, где се данас налази велелепни храм посвећен светитељу, него на Малом Врачару, како се некада звао део града који данас покривају Ташмајдан и простор око којег се налази „Главна“ или „Камена пошта“.
спаљивање моштију светог саве


Највећи број становника српског главног града мисли да су мошти светитеља спаљене на Врачарском платоу, на месту где се данас налази храм посвећен Светом Сави. Узгред, овај храм је највеће православно здање на Балкану, али и у овом делу Европе. Налази се на највишој тачки овог дела Београда, па је урбанистичка идеја да буде баш ту, просто – неприкосновена.„Мали“ Врачар
Ипак, ако послушамо старије историчаре и хроничаре, испоставља се да се тај догађај није одиграо на месту данашњег храма. Познати историчар Јован Д. Поповић тако бележи како је „највећи душевни бол за време робовања под Турцима претрпео народ, поготово у Београду, приликом спаљивања моштију Светог Саве на београдском Малом Врачару“. Тада су Османлије одлучиле да обезглаве Србе уништавајући им светиње. Догађај се, како бележи овај, а потом и многи други хроничари, одиграо на Малом Врачару.
спаљивање моштију светог саве

Да ли су Турци заиста на овом месту спалили мошти светитеља данас је тешко рећи са апсолутном сигурношћу, али је чињеница да је тај део града у оно време био много ближи централним деловима ондашњег Београда. Намера Османлија била је да се злокобни пламен види и на банатској страни, а у оно време поглед са Ташмајдана према другој обали Дунава нису спречавале данашње велике грађевине, јер је и сам Ташмајдан био врста периферије града.

Београд оног доба завршавао је код потоње Стамбол капије, односно у близини данашњег Народног позоришта. У сваком случају, извесно је да су на овакав начин Турци направили жестоку одмазду српском народу, пошто су ови почели са бунама у Банату и у Херцеговини. Поповић наводи и да „о спаљивању моштију на Малом Врачару сасвим је мало бележака, а и оне су сасвим штуре“. Према тим белешкама, како даље наводи Поповић, на Велики петак мошти су пренете у позлаћеном ковчегу из манастира Милешева на Мали Врачар. Ту су, како он каже, биле спаљене, а пепео је, наводно, био развејан низ ветар.
– Спаљивање је било извршено за уклин српском народу – бележи даље овај хроничар. – Одиграло се на месту које се простирало испред Батал џамије, односно данашњег Дома народа (Скупштине) и Ташмајдана.
Слично пише и Војин Пуљевић, у књизи „Сећања старог новинара“, човек који је објављивао велики број књига и текстова у београдској штампи у периоду пре и после Другог светског рата. Пуљевић зато каже: „Јест, Свети Сава је спаљен на Врачару, али где је тај Врачар? Београд данас има два Врачара, источни и западни, а Савинац (место где се све одиграло) би се могао назвати и јужним Врачаром.“
Пуљевић се враћа у историју причајући о белешкама Сретена Поповића, који је „био школован на страни“ и који је белешке објавио у књизи „Путовања по новој Србији“.
Поповић се не ослања само на предања која су преносили оновремски сведоци, но тражи и писана документа, па тако наводи писање из „Гласника Српског ученог друштва“, где цитирају извесног слепог Богића. Овај, опет, тврди, да је Свети Сава спаљен на садашњем Таш-Мајдану, код гробља више палилулске цркве, на левој страни брега код Чупине хумке“.
Све ово штампано је у поменутом гласнику из 1886. године и помиње се да је прах светитеља, после ломаче, развејан 29. априла 1595. године. Међу интересантним белешкама Војина Пуљевића пажњу привлачи и она, у којој говори о настанку имена „Врачар“.
Он прича како ондашње Роме и њихове породице Турци нису пуштали у град, па су они ишли од места до места у чергама. На једној страни Смедеревског друма, који је претходио данашњем Булевару краља Александра, „понамештале су се Циганке, да сачекују пролазнике, а и Београђани, да са њима тргују старим оделима и живином. Најважније им је било да свету радозналом врачају и предсказују судбине гледајући у длан, пасуљ, угљевље и карте. По томе је то место и прозвано Врачар“.

Милешева и Синан-Паша

Прича о овом, за Србе тешком догађају из 16. века, одиграла се тако што су Османлије пренеле мошти светитеља у Београд из манастира Милешева, где је светац до тада почивао. Данас је сачуван део његове руке, који се чува у истом манастиру, а пренет је из манастира Свете Тројице у Пљевљима, где је донедавно био чуван.
Један прст са шаке Светог Саве и данас се чува у Трнову, у данашњој Бугарској, где се светац упокојио, у повратку са Синаја.
Мошти Светог Саве спалио је, а манастир Светих Архангела, задужбину цара Душана уништио до темеља исти човек. То је био Синан-паша, који је мислио да ће физичким уништавањем највећих српских светиња умирити непокорне Србе. Да би иронија била потпуна, Синан-паша је родом био из околине Призрена, постао је јаничар, а постоје основане претпоставке да је пореклом био – Србин.

НА ВЕНЧАЊЕ СРПСКОГ КРАЉА ДОШАО ЈЕ ЦЕО СВЕТ: Гости су били чак и Аустријанци, само је једној земљи био ЗАБРАЊЕН ПРИСТУП

Организација свадбе је поверена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, а 24 сата уочи венчања краља Александра Карађорђевића и краљице Марије у Београд је допутовало више од 20.000 људи.




венчањеФото: Wikipedia

Када су ужаси Првог светског рата почели полако да бледе и када је створена Краљевина СХС, Александар Карађорђевић већ је био „стари момак“ – имао је 34 године и од 1921. био је краљ, али без краљице. Зато је ствар његове женидбе убрзо постала не само лична ствар младог монарха, но и озбиљно државно питање.


Пошто венчање монарха никада није само његова лична ствар, у избор супруге за југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање је било да ли краљица треба да буде „из народа“ или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са европских дворова. Како је у династији Карађорђевић до тада преовладавао обичај да се владари жене Српкињама, закључено је да би добро било да краљ Александар изабере „странкињу“ и тако истовремено „оплемени династију“ и подигне међународни углед краљевине.




венчањеФото: Wikipedia

Државне проводаџике тако су се размилеле по дворовима Старог континента и избор је ускоро пао на румунску принцезу Марију, једну од најлепших и најобразованијих принцеза тадашње Европе. Ова дама је осим лепоте и образовања имала и веома високо порекло – рођена је као треће дете румунског краља Фердинанда, њена бака по мајци је била сестра руског цара Александра III, а деда по мајци други син британске краљице Викторије. Имала је надимак Мињон, а школовала се на најпрестижнијим школама. Осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик.
Српски просци одмах су похитали на румунски двор. Иако је реч била о „уговореном браку“ прича каже да је принцеза пристала чим су јој показали фотографије краља Александра. И не само то! Марија је одмах почела да учи српски језик и до тренутка поласка за Београд већ је владала основама и могла је да се споразумева.

Непожељни гости

Када је све било уговорено, београдски званичници су се бацили на спремање венчања и уређење града. Организација је поверена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, тада управнику Уметничког одсека Министарства просвете. Свадба је заказана у релативно кратком року, а било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица.
На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија, па и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до пре четири године Србија ратовала.
Једини којима је био забрањен долазак били су Бугари… сећање на злочине које је над Србима починила ова војска током Првог светског рата било је још увек сувише свеже и очигледно јаче од дипломатске етикеције.
Како било, биланс је на крају деловао скоро нестварно – 24 сата уочи венчања у Београд је допутовало више од 20.000 људи!

Венчање из бајке

По младу и њене родитеље, низ Дунав до Оршаве, краљ је уз огромну пратњу послао своју јахту „Александар“. Пристајање брода у луку у Београду поздравили су топови са Калемегдана – сто једним плотуном, а своју изабраницу, таста и ташту дочекао је и младожења Александар. Новом лимузином краљ је одвео вереницу у дворске одаје. Венчање је било заказано за сутрадан. Кажу да је омиљеност будуће краљице Марије у народу почела оног тренутка када је са балкона Старог двора, одмах пошто је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила на српском рекавши: „Ја вам од срца благодарим!“ Лепу, по последњој моди обучену принцезу, стотине хиљада Београђана и званица, испратило је овацијама, а оне су се наставиле и сутрадан. На венчању у Саборној цркви, на патријархово питање узима ли Александра за мужа, Марија је на српском рекла: „Хоћу! Да!“
После свечаног ручка, тек венчани пар присуствовао је војној паради, а организована је и пријатељска фудбалска утакмица репрезентација Југославије и Румуније. Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на медени месец у Словенију, на Блед.

Краљевски пар за углед

Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем. Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда. Али и више од тога – њу су волеле и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке, а она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима. Била је велики покровитељ Кола српских сестара, а вредним, сиромашним ђацима помагала да наставе школовање.




венчањеКраљица Марија са синовима Петром, Андрејем и Томиславом/Фото: Profimedia

Срећу краљице Марије помутила су два догађаја. Први се догодио једног октобарског дана 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар. Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила две године потпуно се за то време окренувши образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета и даровала на десетине хуманитарних организација. Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.
Други догађај који ће неповратно изменити живот „народне краљице“ био је почетак Другог светског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Како је историја показала, тај одлазак је био – заувек!
Курир

Свети краљ Стефан Дечански – Житије

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
свети стефан дечански
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и после три године врати се у отаџбину.



Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и после три године врати се у отаџбину.







свети стефан дечанскиКраљица Симонида

У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.


To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану“. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?“ А Појављени одговори: „Ја сам Николај, епископ Мирликијски“. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.








свети стефан дечанскиСвети Николај Мирликијски чудотворац

Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: „и бивајте благодарни“ (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.


У то време виспрени присталица Запада „начелник акиндинатске јереси“, Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патријарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21).








свети стефан дечански
Цар Андроник II Палеолог

Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. – И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; и нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.


Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскудевају – сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу – добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? – Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. – Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. – Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. – Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.
И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. – И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: „Господ даде, Господ узе“ (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.
свети стефан дечански
После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.


Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина








свети стефан дечанскиАрхиепископ Данило II

У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.


Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
После три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син – „Стефан млади краљ“, коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.








свети стефан дечанскиЦар Душан

Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: „Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)“. – Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.
Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. – А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.
После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.

У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: „Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима“. – Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.
Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.
Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.
Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: „Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око“.
Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: „Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти“.
Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).

Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.
Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.








свети стефан дечанскиБитка код Велбужда, детаљ из Високих Дечана

Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: „Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу“.


И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.








свети стефан дечански
Краљ Стефан Дечански

По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.








свети стефан дечански
Андроник III Палеолог

После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.
Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.

Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.
Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.








свети стефан дечанскиДечани, поглед из ваздуха

Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.


На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: „Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу“. – Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: „Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе“. – Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.
Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља – оца.
Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.
После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место.
Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.
И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.
Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. – Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.


Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.








свети стефан дечанскиМанастир Високи Дечани/Фото: panacomp.net

Молитва Светом великомученику Стефану Дечанском

О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.
Твој живот на земљи, свети царе, био је – молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше – од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.


О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба – мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.
Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне – од маловерја, нас полуверне – од полуверја, нас кривоверне – од кривоверја, нас неверне – од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.
Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна Истина наша – Истина изнад свих исгина; вечна правда наша – Правда изнад свих правда; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, – о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.








свети стефан дечански
Краљ Стефан Урош III Немањић