Доњолужичка српска мањина се у свом културном центру у Немачкој, Котбусу, и данас бори, као и вековима раније, да очува национални, културни и језички идентитет.
Традиционални свечани дефиле Лужичких Срба на коњима
Упркос чињеници да су већ вековима изложени асимилацији, да живе у неколико држава, између Чеха, Пољака и Немаца, Лужички Срби се и данас, као и стотинама година раније, боре за очување властитог језика и културе. Лужички Срби у Котбусу, градићу око 100 километара јужно од Берлина, иако званично имају сва права која су гарантована националним мањинама, данас, у 21. веку, боре се за очување свог музеја, на коме стоји табла „Сербски музеј”. У ову зграду већ три године не може да се уђе, јер се музеј реновира.
Музеј Лужичких Срба у Котбусу постоји од 3. јуна 1994, а корене и традицију вуче још из давне 1908. године, када је у Музеју историје града Котбуса организована мала изложба лужичкосрпске народне културе. Ова изложба је опстајала све до нацистичког времена, када је потпуно ликвидирана, а експонати из прве поставке су изгубљени после Другог светског рата. Током постојања Немачке Демократске Републике, у замку Браниц била је отворена стална поставка о лужичкосрпској књижевности, а затим је организована и путујућа изложба. После извесног времена експонати су одложени у складиште, а 1985. године је припремљена велика изложба која је укључила српску литературу, музику и остале уметности.
Захваљујући напорима неколицине људи, Музеј Лужичких Срба је поново отворен 3. јуна 1994. и ове године би обележио 25 година постојања – да, нажалост, није опет затворен 2016. Образложење је гласило да се музеј затвара због реновирања, али се оно већ три године одлаже из месеца у месец. Лужичким Србима је чудно то што су потребне толике године да се реновира овако мали музеј. Чудна је и одлука управе музеја, града Котбуса, да због реновирања затвори целу зграду музеја, а не да се то чини део по део. Јер, многи велики музеји су такође били реновирани, али нису никада били потпуно затварани, него је поставка, или бар њен део, била изложена у другом делу зграде.
Због значаја који овај музеј има за Лужичке Србе у Немачкој, поставља се питање зар реновирање није могло да се обавља корак по корак, остављајући део музеја отвореним за посетиоце. Нарочито у овом тренутку, када постоји велика опасност од изумирања језика Лужичких Срба у Доњој Лужици, у којој је овој националној мањини потребна подршка. Музеј је затворен на „неодређено време”, а директор Стефен Крестин ни данас не износи датум отварања. Приликом последњег разговора само је поменуо да би отварање могло да се догоди „на јесен”. У тренутној ситуацији у којој је доњолужики језик на црвеној листи језика који изумиру, Доњолужички Срби, који се питају „на јесен” које године ће бити поново отворен њихов музеј – знају да ће, ако га изгубе, изгубити и своју културу.
Град Котбус је иначе насеобина основана у 10. веку. Лужички Срби су тада подигли замак на пешчаном острву на Шпреји, а град се први пут помиње 1156. године. У време немачке источне колонизације, у 13. веку, ово подручје су населили немачки досељеници, и од тада су живели заједно са Лужичким Србима. У средњем веку, Котбус је био познат по производњи вуне, а текстил је продаван и на околним територијама. Током 1462. Котбус су присвојили кнезови изборници Бранденбурга, који су касније постали краљеви Пруске, којој и Котбус припада од 1701. године. Према другом Тилзитском споразуму, који је Наполеон 9. јула 1807. потписао са Пруском, Котбус је припао Саксонији. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске. Била је дужна да смањи војску на 40.000 војника и плати ратну штету од 100 милиона франака. Краљевина Саксонија је 1815. уступила околне округе – Горњу и Доњу Лужицу – Краљевини Пруској, а Котбус је остао и до данашњих дана културни центар доњолужичке српске мањине.
И данас многи географски називи река, поља, језера и насељених места у покрајинама Меколенбург, Саксонија, Брандербург, Померанија и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново итд.). На овим подручјима више нема Срба, осим у Лужици, остатку некада моћне српске територије из средњег века.
У тренутку када се чинило да је српска држава мртва, а њена војска уништена у албанским гудурама, у Русији се формира Српска добровољачка дивизија.
„Простор нас је омеђио да нисмо испричали целу причу у ширем контексту, али смо обухватили све сегменте везане за борбе Срба у Русији и целог пута српске добровољачке дивизије преко Мурманска и Архангелска, кроз Британију и Француску до Солунског фронта и пута преко Сибира, Kине и Суеца“, каже Бранко Kузмановић.
„У Србији нема ко није макар чуо за прелазак српске војске преко Албаније и за Солунски фронт, а ретки су и они који немају претке који су се у Првом светском рату борили. Међутим, о две српске добровољачке дивизије које су се бориле на Источном фронту у саставу руске армије, мало се зна.
Српска добровољачка дивизија формирана је од српских, словеначких и хрватских добровољаца, припадника аустроугарске армије који су били заробљени на Источном фронту“, прича историчар Јован Пејин.
„Срби су формирали јединицу у Одеси која је била задужена за обезбеђење ратног материјала који је Русија слала Србији. Потом је формирана јединица која је требало да оде у Србију, али је Србија окупирана, те је јединица остала у Одеси. То је било језгро формирања добровољачке дивизије“, каже Пејин.
Међу онима који су обилазили заробљеничке логоре истицали су се Милан Kомненовић из Херцег Новог и Банаћани, браћа Петар и Павле Kараџић и Урош Малогајски.
„Највише се, по броју, прикупило Банаћана, око 4.000, из Бачке је било око 1.500 и из Срема и Барање око 3.000. Онда следе Срби из Славоније, Лике, Баније, Kордуна, а био је и велики број Херцеговаца, Бокеља, Далматинаца. За неколико месеци успео је да сакупи око 20.000 војника“, каже Пејин.
Српска добровољачка дивизија основана је 16. априла 1916. и упућена је на фронт у Добруџи, да се бори против Бугарске. Задатак дивизије био је да, заједно са руским и румунским трупама, пресече Бугарску на пола, каже Пејин. Међутим, због слабе обучености румунске војске и њене лоше команде, савезничке снаге су поражене, одбачене преко Дунава и принуђене на повлачење из Румуније.
Тада почиње права епопеја српских добровољаца. Један њен део повлачи се, преко руских северних лука Мурманска и Архангелска, око Скандинавије до Британије, па на Солунски фронт стиже преко Француске и Италије. Овој групи ће у Солуну бити придодато још српских војника, који ће формирати Вардарску дивизију.
Друга група добровољаца до Солуна ће стићи преко Сибира, Kине, Сингапура, Индије и Египта. Њен пут трајао је више од пола године. Само је пут Транссибирском железницом трајао више од три месеца. Ова железница била је од виталне важности за снабдевање руске војске ратним материјалом, те су добровољци, који су се кретали у супротном смеру морали дуго да чекају да прођу композиције које су имале приоритет.
Ситуацију су додатно закомпликовале политичке прилике у Русији — у тренутку повлачења српских добровољаца кроз Сибир догодила се Октобарска револуција и почео је грађански рат. Добровољци су се укрцали на бродове у Владивостоку, а у кинеској луци Дајрен преузели су их британски бродови који ће их, опловивши Азију, Суецким каналом пребацити у Солун. Овој групи придодати су добровољци у Солун пристигли из САД, па је од њих формирана Југословенска дивизија.
Цар Николај врши смотру српских добровољаца код Одесе 1916.
Од приспевшег првог транспорта добровољаца преко Архангелска формирано је 16 чета, које су у децембру 1917. појачале дивизије српске војске.
