Како су Хрвати фалсификовали историју

          Хрвати у средњем веку

Томислав Раукар истиче: “У средњовјековним босанским врелима, како је истакнуто, нема изрицаја Хрват или хрватски…“

„У средњовјековним босанским врелима, прије свега у њихову називљу, нема изричитих потврда о назочности хрватскога становништва на подручју босанске државе…“

„Дапаче, ни на неким дијеловима хрватскога краљевства у средњем вијеку није било хрватскога имена. Примјером је средњовјековна Славониа или Словиње.“

Лујо Маргетић:

„Како се Хрватска у то доба (1163) простирала од Рјечине на сјеверозападу и Гвозда на сјеверу, произлази да је Бели, бизантском штићенику, признато право такођер и над Винодолом и осталим крајевима источно од Рјечине.“

Лујо Маргетић даље прецизира да је то подручје, које одговара тадашњем географском распореду чакавице, јужно од Кордуна до Сињег Мора, ‘цјелокупна Хрватска’.

„Не видимо никаква оправдана разлога за схваћање да би појам Хрватске у овом случају требало ограничити на јужни дио Хрватске и зато сматрамо да је Белина баштина бар правно обухваћала цјелокупну Хрватску, укључујући и подручје између Рјечине, Гвозда и Лике.“

Изгледа да се појам Хрвати и Хрватска од деветог вијека па до турског доба није битније промјенио, означавајући подручје од Јадранског Мора до Велебита и Динаре, тј. између ријека Зрмање и Цетине, јужно од Србије. 
Тек након проширења Босне преко Динаре, у Равне Котаре као археолошког и културног језгро на коме се Хрвати заустављају на Балкану и одакле се шире (залеђе Задра „тадашње исправе називају именом Хрвати“ [Мирко Марковић, Личани, Загреб, 2001.]), када је Твртко освојио делове Хрватске који се археолошки разликују од крајева на којима налазимо Србе, његова је титула промењена 1390, у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) променио је титулу и у њој није било етничке одреднице „краљ Србљем“, зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати. Из овога се јасно види колико је Твртко био свестан да је Србин и да у Босни, Поморју и Западним Странама живе Срби, јер док је владао само Босном, Поморјем, Западним Странама и деловима Рашке био је Краљ Срба. Када је Босна после Твртка изгубила делове Хрватске које је освојила, следећи босански владари враћају титулу Краљ Срба, јер више не владају Хрватском, тј. подручјем западно од Цетине и сада поново владају само Србима. Ту, у међурјечју Цетине и Зрмање су Турци основали „вилајет Хрвати“.

Језик 
У интервјуу међумурским новинама 04.02.2004 познати хрватски глумац Вид Балог између осталог казе:

„Мислим да смо већ на добром путу. Сви су врло свјесни те проблематике, од оних старијих па до данас. Ми смо некаква најмлађа генерација. А кад смо тога сви свјесни, онда би доиста требало, као што је Адам рекао, увести кајкавски у школе као хрватски матерински језик. 
Јавна је тајна које су сви наши академици итекако свјесни да је хрватски стандард којег сада имамо заправо великим дијелом српска иначица Вуковога рјечника. Срби се зезају и често знам од њих чути: „Украли сте нам језик и још сте га уништили“. То се као не смије рећи, а то сви знају.“

Господин Балог заправо понавља реци вође хрватског народног препорода, Људевит Гаја који у чланку објављеном у листу Даница 1846. под насловом “ Чије је коло?“ казе:

„Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада твардити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хервати с брат јом Сербљима сада један књижевни језик имамо.“

„Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора“ – истиче Јован Дучић.

„Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“.(Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 2Цоол.

Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске (Јагић, Спомени мојега живота, 62). До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. – И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

Наиме, почеци хрватске писмености везани су за чакавштину – онај хрватски језик на коме су написани сви хрватски средњовековни списи, почев од Башчанске плоче – првог писаног хрватског споменика па до језика Градишчанских Хрвата од којих су се прве веће скупине доселиле тридесетих година шеснаестога стољећа на подручју госпостије Нови Град Гüссинг (Аустрија).

Ни Срби нису баш олако пропуштали ово акапарисање њиховог књижевног језика. Тако нпр. у Славонији Лука Карагиц издаје 1. Јула 1736. год. Окрузницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој у тачци 6, под претњом строге казне забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него„искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима а не даје се многима.“

Док Матија Антун Рељковић, славонски просвјетитељ (1732.-1798.), у свом Сатиру каже:

„О Славонче, ти се врло вараш, 
којигод ми тако одговараш: 
ваши стари јесу књигу знали, 
србски штили, а србски писали“

Учени Натко Нодило, редовни професор опште повести на Мудрословном факултету и ректор Свеучилишта у Загребу, писао је:

„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65, 117).

Две карте које спомињу хрвати не постоје у оригиналу, већ само као копије из 1568. године, за које многи озбиљни научници мисле да су фалсификати или да је њихова аутентичност, у најмању руку, дискутабилна, то јесте, сумњива. Ту је и натпис на латинском језику, који наводно помиње и војводу Бранимира, који себе назива „словенским кнезом“. Заправо, хрватска историографија је, у свом националном заносу и опијености својим посебним „значајем“, све документе, који се у историји појављују и у којима је забележено име „Словени“ или придев „словенски“, једноставно, „прекрстила“ у „Хрвати“ и „хрватски“.

ИЗВОР: Српска историја, Националист

ЗАШТО ЈЕ СВАKИ НЕМАЊИЋ БИО СТЕФАН?

У нашој најпознатијој средњевековној династији било је једанаест владара који су себи додали име Стефан. Само, то није било лично име, већ је по среди нешто сасвим друго.

Од великог жупана Немање па до цара Уроша V било је у нашој најпознатијој (али не и јединој, далеко од тога) средњевековној династији једанаест Стефана и ниједан се није звао Стефан по рођењу.

О чему се, онда, ту ради?

Ради се о томе да је Стефан било име које је сваки крунисани Немањић себи додавао испред личног имена као почасно име, као титулу, као симболички извор легитимитета да се влада. У том смислу и у таквој немањићкој употреби, име Стефан је заправо титула и практично се може третирати као синоним за реч „краљ/цар“, са посебним симболичним значењем за Србе.

Разлог овакве праксе је вероватно повезан са снажним култом Светог Стефана у Византији, где је овај први хришћански мученик и савременик Исусов био симбол царства.

Са друге стране, можда је кључну улогу играло значење грчке речи „степханос“ из које је настало и име Стефан. Наиме, ова реч значи „круна, венац, част, награда“, па тако име значи „окруњен, овенчан“. Краљ Стефан Првовенчани је, може се рећи полуплеоназам, јер Стефан већ значи „овенчан“

Немања је био први који је свом имену додао име Стефан, и стога га је сваки монарх из лозе Немањића додавао, што због традиције, што због синонимности са речи „владар, краљ, цар“, што зато да би потврдио своје право да влада. Свети Стефан је такође био и светац-заштитник српске државе и код првих Немањића се налазио на реверсу владарског печата као и на бази кованица.

Што се тиче имена Урош, први краљ који га је носио био је Урош I Храпави. Његов син Драгутин постао је краљ али је предао власт млађем брату Милутину након што је пао са коња; када се опоравио тражио је натраг престо али брат му није баш био расположен за то па је избио грађански рат. Изашавши као победник, вероватно да би дао додатни легитимитет својој власти, Милутин додаје име Урош иза имена Стефан. Свом сину такође даје име Урош; њега знамо као краља Стефана Уроша III Дечанског.

Цар Душан следи Милутинову логику, јер је и сам имао проблема са наслеђивањем због чега је морао против оца да дигне буну 1331. године и да преотме престо. С обзиром да је имао за контра-претендента млађег полубрата Синишу, и он вероватно додаје име Урош да би легитимисао своју власткао једини прави наследник Уроша III. И он, као и деда му Милутин, даје сину име Урош. Може се дакле рећи да су од петорице Уроша из лозе Немањића тројица истински носила то име, док су код друге двојице то биле симболичне титуле.

Босански бан Твртко је усвојио праксу везану за име Стефан 1377. године када се у манастиру Милешева, пред моштима Светог Саве, крунисао за краља Србљем, Босни, Поморју, Хумској земљи, Доњим Крајем, Западним странам, Усори и Подрињу, те постао краљ Стефан Тврто I из лозе Котроманића.

Делују помало смешне тврдње бошњачких историчара који покушавају да докажу да је човек додао себи титуларно име јер је владао делом територије која је била некада под Немањићима.

Делује много вероватније да је то урадио јер је припадао српском културном и идентитетском кругу, као и зато што је когнатски припадао династији Немањић преко баке Јелисавете чији је отац био краљ Стефан Драгутин.

Било како било, свих његових осам наследника на босанском престолу себи су такође додавали име Стефан, баш као што је пре њих то био случај у Рашкој. Све се окончало 1463. године, са последњим краљем Стефаном Томашевићем који је такође био и последњи деспот Србије. Османлије су му дошле главе.

Плоча жупана Грда: Епитаф који потврђује 900 година ћириличног идентитета

• Надгробна плоча жупана Грда из друге половине 12. вијека један је од најстаријих ћириличних споменика на простору Босне и Херцеговине и највредније до данас сачувано споменичко свједочанство из времена требињских жупана.

 

Плоча уклесана између 1151. и 1177. године нађена је на гробљу у Полицама, а данас се чува у Музеју Херцеговине.

Уклесани епитаф драгоцјен је за историју Требиња што се у њему први пут помиње име града у облику који има и данас, као потврда да Требиње још од 12. вијека није мијењало име.

Према натпису мајстора Браје, жупан Грд је умро у доба кнеза велиега Михоила, кога историчари идентификују са Михаилом III, посљедњим дукљанским владаром из династије Војислављевића, чију владавину је око 1186. године окончао Стефан Немања.

„В дни кнеза велиега Михоила вмрије жупан Грд требињски и в то љето зида јему раку брат жупан Радомир с синми јеговјеми и жена му. Твара моистр имнем Браја. Б(о)же ти дај здравие.“

 

О жупану Грду не зна се готово ништа.

Историчари га повезују са жупаном Грдешом, којег византијски писац Јован Кинам помиње 1150. године међу веома угледним великашима на страни Далмата (Срба) у бици на Тари против Византије. Цар Ромеја Манојло Комнин потукао је српску-угарску војску рашког великог жупана Уроша II Примислава, а сам Грдеша, заједно са историји непознатим жупаном Вучином, бива заробљен, проведен у Сердику (Софију), да би већ наредне године био ослобођен.

Исте 1151. године, iupanus Gerdessa помиње се као један од сведока у повељи којом требињски управитељ и Урошев брат Деса поклања острво Мљет манастиру свете Марије у Апулији.

Овом требињском великашу приписује се и једна нађена мамуза (тзв. Мамуза требињског жупана Грда).

ИЗВОР: Слободна Херцеговина, Ћирилизовано

ЗАШТО СУ И КАДА СРБИ ЗАМЕНИЛИ БОЖИЋ БАТУ ДЕДА МРАЗОМ

Нема детета које данас не зна ко је симпатични декица у црвеном оделу који доноси поклоне и пакетиће “ако сте били добри”. Деда Мраз је саставни део прославе божићних и новогодишњих празника већ вековима, али – где је ту она “српски” Божић Бата?!

Лик добродушног декице који деци доноси поклоне присутан је у причама и легендама народа широм света. Име и изглед овог дародавца варирају од културе до културе, па тако у српској традицији срећемо – Божић Бату.

Раширено је мишљење да је Свети Никола далеки предак Деда Мраза. Бар оног “на Западу.

За разлику од западног света који је Светог Николу заменио Деда Мразом, православни народи, а нарочито Срби, наставили су да овог светитеља прослављају као једног од највећих светаца и потпуно одвојено од новогодишњих празника.

Верује се да је српски Божић Бата настао у 19. веку. Он је, према предању, доброј деци на Божићно јутро доносио поклоне, а из тог периода је све до данас остала сачувана божићна песмица: “Иде Божић бата, носи киту злата, да позлати врата, и обоја побоја, и сву кућу до крова”.

У каснијим годинама, Божић Бата, у Србији иницијално обучен у кожни гуњ и шубару, постепено је почео да добија западњачки изглед под утицајем аустроугарске илустроване штампе. 

Преко својих северних суседа Срби су упознали и лик Деда Мраза. Временом, тако су негде почели да се појављују и Божић Бата и Деда Мраз, један за Божић, други за Нову годину.

Након Другог светског рата и социјалистичке револуције “сувише хришћанског” Божић Бату потпуно замењује “наднационални, универзални” Деда Мраз који од тада почиње да “долази” искључиво за Нову годину.

Ова пракса одржала се и до данашњих дана.

ИЗВОР: Дневно

ЈИРГЕН ШПАНУТ: СРБИ СУ ПОСТАВИЛИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАНАШЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

ЈИРГЕН ШПАНУТ: СРБИ СУ ПОСТАВИЛИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАНАШЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

• Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од сестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик писе: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не мозе одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста писе ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) писе да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истразиваче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадасњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Преузето са: http://www.carsa.rs/

Стварни разлог избијања Првог светског рата (1)

ТАЈНА ПРУГЕ БЕРЛИН - БАГДАД
(Први део)

Пише: Ивона Живковић

Новоустановљени државни празник назван „Дан помирења“ који почиње да се обележава од 11. новембра 2012. и у Србији је многе изненадио, посебно што се не зна ни ко га је предложио, ни зашто је тај дан значајан за Србију. А до јуче није био. У ствари значајан је до сада био за Велику Британију и слави се у свим земљма Британског Комновелта. То су државе које су са својим обичним градјанима (можете читати и робовима) припојене Империји (данас највећој и јединој) и њима се административно управља из Лондона. Не Лондона обичних грађана, већ из старог језгра Лондона у коме је већ вековима финансијско и политичко седиште трговачког картела данас најмоћније властеле на свету. Градоначелник (Lord Mayor) овог језгра Лондона (City of London) је тренутно Дејвид Вутон, о коме обичан народ веома мало зна и који се именује од непознатих људи на такозваној "немој церемонији". То значи нема приховора на његово именовање. Обичан градоначелник Лондона за обичне градјане (commons) је тренутно Борис Џонсон.

Дејвид Вутон на свом престолу.

Поменути празник назива се још у Комонвелту и Дан сећања и он је означио крај Првог светског рата 1918. у коме је Велика Британија остварила фантастичну добит и практично „покопала“ све своје дотадашње највеће ривале , такозване Велике силе: Немачку, Аустроугарску, Русију и Турску. Немачку ће додатно докосурити у Другом светском рату, као и Русију. Стварањем ЕУ у „мрежи“ са Немачком „заробљена“ су и Француска, као и некадашње поморске силе Шпанија, Португалија и Холандија. И оне су ту данас копрцају у евро монетарном систему којим управљају банкари из језгра Лондона. Само једна банка је независна од њих, а то је Европска банка за међународна поравњања у Базелу.

Данас је Велика Британија неприкосновена политичка, финансијска и војна империја. Овај празник који је „демократској“ Србији очигледно наметнут као државни празник управо из Лондона, који пуних 100 година директно контролише све финансијске токове и дешавања у Србији , веома експлицитно показује да је и Србија колонија Британске империје. То је симболично показано и на српској застави на којој стоји круна (иако Србија формално нема краља) .

Али, ово се у школама још не учи. Напротив, и Први и Други светски рат као и Балкански ратови и устанци против Турака се приказују као српски "ослободилачки ратови" – против Турске, против Аустроугарске, против Немачке... И то је највећа лаж и превара која се упорно одржава, иако неки озбиљни историчари врло добро знају да је Србија у свим овим ратовима само употребљена зарад Британских и Француских интереса. Још горе , над Србима је извршен у више наврата један перфидан и прикривени геноцид.

Тако данашња "демократска" Србија 11. новембра 2012. празнује што јој је 1918. економски највреднији део становништва смањен за 1, 2 милиона и што јој је причињена материјална од преко милијарду тадашњих швајцарских франака у злату.

Наравно овакву превару могу дасмисле само језуитски мозгови.

Стварну добит од Првог светског рата имала је само британска властела. Њу и данас сачињавају потомци богатих венецијанских трговачких породица које су 300 година прикривено, са својим огромним богатством и бизнисмом, мигрирале у Холандију, Немачку, Енглеску и САД.

Енглеску су практично својим инвестицијама у злату прву покорили и уместо Венеције ново политичко седиште ове трговачке властеле је постао Цитy од Лондон. Главна полуга њихове моћи је огромна количина злата којом располажу, контрола монетерне политике, финансирање држава и коришћење државних војски зарад заштите сопствених трговачких монопола. Популарно се данас називају међунаодним банкарима или Илуминатима. Познато је и да је у овом венецијанском картелу дошло до велике поделе у 17. веку те да су се интереси породица још тада тешко скобили. То је за последицу имало и сукобе у њиховим масонским ложама које су претрпеле велику реорганизацију.

Венецијански лавови су данас на капији Бакингемске палате.

Подстицањем ратова широм света ови моћни венецијански трговци су себи увек обезбеђивали одличну зараду. Нема боље инвестиције од инвестиције у рат, чији је исход унапред познат. Финансирали би обе зараћене стране, а победник је носио све. И све би се опет вратило у њихову лихварску касу.

И Пентагон као седиште најмоћније војне силе данас никада није служио америчким националним интересима, већ интересима ове властеле. Када су САД и Енглеска позајмиле новац Мексику 1903. користећи њене царинске приходе као залог , банкар Јакоб Шиф послао је телеграм свом пословном колеги Ернесту Кејселу, британском јеврејском банкару: „А, ако не плате, ко ће сакупљати царину?“ Кејсел му је одговорио: “Ваши маринци и наши” (The Life of Otto Kahn)

И Први светски рат је финансиран и оркестриран тако да овом лондонском картелу донесе огромну добит. Перфидан начин како су то све одрађивали показује да овај посао око стварања политичког заплета који води у рат, одрађује за Британску империју фантастична језуитска машинерија. А њихов карактеристичан начин рада су смицалице и преваре. И то је њихов главни задатак : Дивиде ет импера.

И на том принципу су радили и у британској влади, и у немачкој и у српској и у свим другим владама света делујући као прикривени чиновници и агенти у обавештајним структурама, у дипломатији, у војсци, али и у цркви. И то показује да је глава праве „Круне“ у Великој Британији у ствари у Ватикану. Британска дианстија Виндзора само фигурира за сликање и скандале да би се народ замлаћивао.

Права сила (змија над змијама) која управља британском империјом је невидљива, веома моћна и она је главни пројектант новог глобалистичког света без граница, са једном вером, једном монетом, једном војском. Један део њихове моћне медјународне „машинерије“ за финансијске, медијске и политичке марифетлуке је и такозвани „јеврејски народ“. Зато их има свуда.

Јадни Енглези, Шкоти и Ирци само су покорене слуге ове ватиканске змије која је својим плаштом прекририла ове народе и натерала их да ратују за њене интересе под заставом Велике Британије и њене колоније преко океана, САД.

Истина је у ствари да Србија никада није водила нити један ослободилачки рат и никада се није ни ослободила ропства од Великих сила. Премијер Ивица Дачич је зато добро приметио да није сигуран да су одлуке донете после Првог светског рата "унапредиле национални и државни интерес Србије, односно начин на који је створена нова држава Срба, Хрвата и Словенаца". Наравно, унапређиван је након 1918.-те само интерес Велике Британије. А Србија је изашла као тежак губитник. И САД су као "велика сила победница" у тешким дуговима, а потомак црних робова постављен као демократски изабрани председник представља само још једну језуитску спрдњу.

Да би смо зато боље схватили где смо ми у Србији заиста на светској политичкој позорници којом царују илузије за неупућен народ (јер медије и све информативне агенције контролише властела, преко горе поменутог „јеврејског народа“) погледајмо укратко шта је био ставрни разлог избијања Првог светског рата.

Одличан приказ о томе направио геополитички аналитичар , Вилијам Енгдал , па ћемо се послужити подацима из његовог есеја: „Нафта и порекло термина ’Рат за очување демократије’."

Познато вам је да се данас више не воде крсташки и освајачки ратови, већ само „мировне мисије“ под покровитељством УН (коју су основали банкари из Лондона). Али, иза сваке ове „мировне мисије“ добит опет имају само властелини.

У ствари и Први и Други светски рат су покренути због нафте.

ЛОНДОН ЈЕ САГРАЂЕН НА ВЕНЕЦИЈАНСКОМ ЗЛАТУ

Да је планета Земља већим делом испуњена копном, а не морем, за контролу главних трговачких путева не би били коришћенне морнаричке војске, већ пешадијске. У том случају, ни Фенићани, ни Римљани, ни Византија, ни Венецијански трговци, као ни шпанска и португалска Америка, ни Велика Британија не би постојале. Историја би била потпуно другачија. Империје би биле копнене државе. Али, борба за превласт над морем одиграла је кључну улогу у настајању свих великих империја.

Када је Шпанија изгубила превласт на мору, најмоћнији светски трговци који су имали своје картелско седиште у Венецији кренули су да инвестирају у немачку, холандску, енглеску и руску морнарицу. САД све до 1892. нису сматране никаквим значајним фактором за дешавња у Европи. Праве Велике силе 19. века су биле: Велика Британија, Француска, Аустоугарска и Царска Русија.

Након пораза Француске 1871, Немачка се придружила рангу великих сила.

Отоманска Турска је била још једна моћна сила, али су на њој , како пише Енгдал, на “све велике европске силе оштриле своје ножеве, претећи како да је искроје за своје сопствене интересе”.

Оснивањем Енглеске банке (Bank of England) крајем 17. века и концентрацијом венецијанског злата у Лондону, све до краја 19. века сматрало се да нема веће силе од Британије. Имали су највише злата, најмоћнију морнарицу и били лидери у индустријализацији и производњи енергената.

Британија је тако контролисала све најважније поморске трговачке путеве којима су се превозиле стратешке сировине и роба. Сви који су транспортовали робу морима морали су на неки начин да плаћају рекет Британији. То је чињено највише преко обавезног осигурања бродова од “пиратских напада” код приватне компаније Loyd са седиштем у Лондону иза које је стајао банкарски картел. Британска Краљевска морнарица је имала бесплатно осигурање за своје трговачке бродове.

Потврде о плаћању и менице које су издавале приватне банке из City of London биле су неопходне свима који су превозили робу морем. Сама приватна Bank of England створена је од најугледнијих банака тога времена попут Барингс-а, Хамброс-а и наравно Ротшилда. Сви они су истовремено манипулисали ценама злата на светском тржишту тако да су могли њиме да минирају или уздигну свако тржиште где год би им то одговарало.

ОПИЈЕНОСТ ЗЛАТОМ И ГУБИТАК ОПАЖАЊА ЗА РЕАЛНОСТ

Ово злато које су Британци акумулирали у својој централној банци било је подлога за стерлинг, британски новац означен тежином сребра у њему. Тако је настао назив фунта стерлинга, касније само фунта. Овај британски новац је био главни извор финансирања и замајац привреде многих најмоћнијих држава света након 1815-те. Скована је тада и изрека: “Добар као стерлинг” , што је била модификована енглеска изрека: “Добар као злато”.

Сви су у то време обожавали злато, јер с у њему видели моћ. Тако је стерлинг постао најмоћнија светска монета након пада Византије и њеног бизанта. Прављен је од најфинијег сребра са знаком венецијанског лава , а ознаку за фунту неки виде као прикривени симбол двоглаве змије - vaticanus-a.

Опседнутост златом британске властеле је била таква да су само гледали по свету где га има и како га покупити. Баш као што су то радили ватикански крсташи вековима. Где год би било откривено злато, британски властелини и њихове скутоноше су маштали да тамо уведу своју администрацију и да буду војно присутни. Трговац златом, Сесил Родес, маштао је да читава Африка, од Каира до Кејптауна буде под контролом Биританије. Око злата Трансваала у Јужној Африци вођен је и Боерски рат. Након 1885. транспорт злата из Јужне Африке износио је скоро две трећине укупног злата Велике Британије пре избијања рата и био је искрцаван на доковима Лондона. Злато је допремано и из Аустралије.

Заједно са Британијом, Француском , Немачком и Швајцарском, и Русија је као највећи произвођач злата акумулирала огромне златне резерве.

НОВАЦ НИШТА НЕ СТВАРА

Опседнути златом и инвестицијама уз камату Британци су почели све више да увезе робу и сировине за сопствене потребе уместо да је производе. Од 1883. до 1913., како наводи Енгдал, вредност увоза је порасла за 84 посто. Иако је Британија била водећи светски произвођач угља, од којег је зависила њена морнарица као и металска индустрија са 60 посто светске производње, 1912 њихов удео је опао на само 24 посто. Енглеска је 1870 имала удео од 47 посто у ковању челика, да би 1912 –те то исносило 12 посто. Потрошња бакра, као најважнијег састојка у електрификацији , спала је у Енглеској са 32 посто, колико је износила 1889, на 13 посто 1913. Иако је то био управо период велике електрификације у читавој Европи.

Тако је властелинима из Цитy оф Лондон због опијености златом промакла чињеница да су злато и новац само замена за вредност, али не и права вредност. Само је људски рад могао да ствара праве вредности, па је Британија као империја у ствари била на веома слабашним темељима и практично је постала привреддно зависна од других држава.

Али, за разлику од венецијанских потомака који су се стационирали у Уједињеном Краљевству и који су тамо затекли наиван и примитиван народ одан пашњацима, овцама, говедима, преради вуне и земљорадњи (са неразумљивим и ругобатним старим енглеским језиком који је масонерија морала да обогати романизмима и дотера у модеран енглески језик), и који је показивао приличан отпор индустријализацији, властелинске породице које су инвестирале у Немачку, имале су на располагању другачији народ. Немци су били бројнији, веома дисциплиновани, радни и талентовани за технику и технолошке иновације. Огромна количина злата коју су унели у Немачку фантастично је покренула овај изузетан радни и интелектуални потенцијал.

НЕМАЧКА РАЗВИЈА СОПСТВЕНУ ПРИВРЕДУ

У Немачкој је тако 1871. након њихове победе над Француском, са ратним репарацијама које је наплатила од Француске у злату, почело стварање моћног Немачког Рајха са канцеларом Бизмарком на челу. Уместо да се баве продајом новца и финансирањем ратова, немачки властелини су покренули радну снагу. Изузетном привредном успону је погодовао и огроман технолошки напредак и индустријализација. И док су Британци извозили стерлинге и увозили робу, Немци су производили сами све што им треба и све више ширили своје тржиште. И почели су да се сударају на светском тржишту са британским интересима.

Од 1850. до 1913. Немачки домаћи производ порастао пет пута. Производ по глави становника је порастао за 250 посто у истом периоду. Градјани су почели да осећају далеко већи стандард, а индустријске зараде су се удвостручиле од 1871. до 1913.

Како Енгдал још наводи: “ Деценијама пре 1914-те када је у питању снабдевање светске индустрије и транспорта, угаљ је био главно гориво. На пример 1890. Немачка је производила 88 милиона тона угља, док је Британија производила више него дупло - 182 милиона тона. До 1910-те немачки извоз угља се попео на 210 милона тона, док је Британија само незнатно водила са 264 мил. тона. Челик је био главни чинилац у немачком привредном расту који је био последица и удруживања електричне и хемијске индустрије.”

“Користећи иновације Гилкрист Томасовог начина производње челика, поизводња у Немачкој је порасла 1000 посто за двадесет година - од 1880-те до 1900-те. Немачка је 1913-те топила два пута количину челика свих британских ливница.”

Железничка инфраструктура је такође расла и све брже је преносила робу и сировине и она је била главна локомотива за први немачки Wиртсцхафтсwундер (економско чудо). Дужина пруге је удвостручена од 1870. до 1913. Немачка хемијска индустрија је постала светски лидер у произвоњи боја, вештачког дјубрива и фармацеутика.

Иако 1882. нафта још није изазвала велико интересовање трговаца, немачки инжењер Вилхелм Готлиб Дајмлер је изумео 1885-те први мотор који је користио нафту и могао је да се угради у возила.

Дајмлер и Мајбах у свом првом аутомобилу са Дајмлеровим мотором.

БРИТАНИЈА УЗРАЋА УДАРАЦ

У Британији су тако почели да увиђају да ће им Немачка представљати опасног ривала уколико ништа не предузму. Морали су да покрену нови технолошки развој, да модернизују британску морнарицу како не би изгубили примат на морима. За брже бродове требала им је нова технологија, а она је користила нафту као гориво.

И то је, наводно, први у Британији схватио британски адмирал и лорд Џон Фишер (тада још капетан). Он је у парламенту покренуо питање увођења нафте у морнарицу уместо угља.

Адмирал Фишер

Али, чак и ако би своју морнарицу преобратили на нафту, што је била огромна инвестиција, мање од 2 посто производње нафте у свету је било под контролом Британије до 1913. У том случају би морали да обезбеде и огромне залихе тог стратешки важног енергента.

“Од 1909. британска компанија “Англо Персиан Оил Цомпанy” имала је прво коришћења нафте по концесији од 60 година коју је добила од персијског шаха у Маидан-и-Нафтун близу границе са Месопотамијом”, наводи Енгдал.

Георг фон Сименс

Са друге стране 1880-тих и једна гупа водећих немачких индустријалаца и банкара груписаних око Георга фон Сименса сматрала је да је важно што пре наћи сировинске ресурсе у неким мање развијеним земљама. Пошто су Африку и Азију већ поделиле британска и француска властела међусобно, Немчка је почела да гради специјалне везе са империјалним провинцијама Отоманске Турске, како на Балкану тако и у самој Малој Азији. Тако је као главног савезника немачка властела видела турског Султан Абдул Хамид-а II.

НЕМЦИ ХОЋЕ ДА ГРАДЕ ПРУГУ БЕРЛИН-БАГДАД

Ситуација у Турској је била финансијски веома тешка јер су због дугова француским и британским кредиторима Турци били натерани да 1881. оснују државну агенцију, Отоманску дужничку јавну администрацију. Агенција је била задужена за прикупљање пореза и других државних прихода, те је новац онда одмах усмеравала на отплату кредита. Иако је формално то била државна турска агенција, њоме су управљали француски и британски банкари. Енгдал тврди да су француске финансије ту биле веће.

Тако је дуг Турске смањен са 191 милиона фунти на 106 милиона фунти и Турска је могла мало слободније да дише. То је одговарало Немачкој да се са Турском привредно повеже, тако да у Турску уђе и немачки капитал, али и да се развије заједничка привредна и војна сарадња заснована на коришћењу немачког технолошки знатно модернијег наоружања и уз немачку стручну војну обуку турске војске.

Ова немачка политика дефинисна је као "мирнодопско продирање" у Турску. Али, оно што је највише занимало Немачку била је изградња пруге од Берлина до Багдада. Пруга би повезала Берлин, Беч, Будимпешту, Београд, Ниш, Софију, Филиполис (Пловдив), Константинопољ (Истанбул), Кониу, Адан, Алеп, Мосул и Багдад.

Карикатура из 1900. исмева Георга Сименса и његово повезивање са Турском.

Ово турско-немачко повезивање није баш одушевило властелу нити у Паризу, нити у Санкт Петерсбургу, а камоли у Лондону, али је било прихваћено, јер још нико није схватио праве немачке намере. Властелини и њихови картели се стално међусобно договарају као и свака мафија око поделе плена и тржишта. Ако договора нема, или неко неког изигра, избија рат. И то је било и у овом случају. Пруга Берлин -Багдад била је само маска.

ПРАВЉЕЊЕ ВЕЛИКЕ МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Деутсцхе Банк је чак тражила , мада неуспешно, да је банке из Цитy оф Лондон финансијски подрже у пројекту изградње пруге Берлин - Багдад, која би практично повезала унутрашње делове Турске са Месопотамијом (данашњим Ираком) и добар део Европе.

Такође, турски министар за јавне послове је 1898. добио од неколико европских пословних инвестиционих група молбу да и они сами уђу са инвестицијама у градњу дела ове пруге који би пролазио кроз Анатолију. Ту су као се као понуђачи кредита Аустро-руски инвестициони синдикат, француски банкари, као и групе британских и немачких банкара.

Тако је 27. новембра 1899. султан Абдул Хамид II концесију за пругу од Коние до Багдада дао Дојче банци и групи банкара коју је предводио Георг фон Сименс.

Али, оно што немчки инвеститори нису рекли својим британским и француским ривалима је да је ова концесија укључивала и право на минералну експлоатацију земљишта читавом дужином пруге са обе стране у ширини од двадесет километара, а где су немачки геолози открили постојање нафтних изворишта. Ту су посебно била богата налазишта у Мосулу, Киркуку и Басри. Пруга је практично трасирана да иде преко нафтних поља. Тако је сва нафта из Месопотамије (Ирака) осигурана за немачку индустрију.

Део пруге Берлин-Багдад и радови на прузи 1914-те.

Када су то британски шпијуни открили, властела у Лондону се веома узнемирила.

Преузето са: http://www.ivonazivkovic.net/