„Без доброг коња нема ни доброг јунака“ забележено је у српској историји и традицији. Велики су јунаци, али су још већи њихови коњи. У првом делу представљамо вам коње чији су животи били нераскидиво везани за животе њихових господара. Ово су славни коњи у српској историји који су заслужили да буду поменути и опевани у српским песмама. У другом делу се дотичемо који су то славни коњи били под јунацима попут Војводе Момчила, Дамјана Југовића, Бановић Страхиње и Јована Курсуле.
Шарац – најславнији српски коњ
Шарац је био коњ Марка Краљевића, највећег јунака по предању. У причама и песмама је описан као божанско биће, митологија га представља као коња над коњима. Песници су Шарцу дали људске особине, особине достојне краља, што је задивило Гетеа, који је једном приликом са одушевљењем, рекао да су у односу на Шарца, сви светски легендарни славни коњи, само обична ждребад.
Према легенди, Марко је променио много коња пре Шарца, ниједан му није био довољно добар, јер је њега могао да носи само крупан и јак коњ, обучен и довољно способан да може да се носи са непријатељима. Сусрет са Шарцем се догодио, на путу за град Костур (данашња Грчка), где је Марко срео неке кириџије и од њих купио шарено, губаво ждребе. Помислио је да би од њега мога бити добар коњ, ухватио га је за реп да га заврти око себе, како је раније испробавао и друге коње, али се ждребе није померило са места. Марко га је излечио, научио да пије вино, те је Шарац израстао у великог и лепог коња натприродних моћи. Имао је невидљива крила, која је користио само у безизлазним ситуацијама, у борби са вилама и змајевима.
Шарац је, између осталог, био коњ који је такође могао да предвиди многе догађаје које је саопштавао рзањем, њиштањем, ритањем. Тако је предвидео и смрт свога господара, Марка Краљевића. “Када Марко био уз Урвину, поче њему шарац посртати, посртати сузе ронити“.
Моћан коњ, прави гиздавац, необичне лепоте у длаци и телу, краљевског хода, брзог галопа, ни један коњ му није могао побећи, нити сустићи. Био је изузетно застрашујућа појава на мегданима и бојиштима заједно са својим господарем.
Приказ борбе Краљевића Марка и Мусе Кесеџије
О јунаку: Марко Краљевић, тачније право име му је било Марко Мрњавчевић (око 1335 – 1395, Ровине, Влашка) је био „српски краљ“ од 1371 до 1395, али и турски вазал. Владао је малим подручјем у западној Македонији са центром у Прилепу. Отац му је био краљ Вукашин, који је Марка 1370. или 1371. крунисао за „младог краља“, ова титула је укључивала да Марко наследи цара Уроша, што се и догодило, али остали српски властелини то никада нису прихватили. Иако је био владар скромног историјског значаја, постао је највећи епски јунак српских народних песама и усмене традиције, заштитник слабих и нејаких, борац против неправде, који је иако принуђен да ратује у турској војсци, сачувао људско достојанство и част.
Постоји неколико прича о смрти Марка Краљевића и његовог верног Шарца, од погибије у Ровинама, где га је стрелом убио неки војвода, па затим како му се у некој бари код Дунава заглавио Шарац, па су обојица настрадали. Али постоји једно казивање посебно митско и чудесно, за које можда нисте знали. У једној бици, Марко се са Шарцем нашао у безизлазној ситуацији, те је пружио руке ка небу са питањем: „Боже шта ћу сад?“ Бог се смиловао и пренео Марка и Шарца у пећину, у којој и дан данас живе, он спава, са сабљом забоденом у греду, испред Шарца је маховина коју помало једе. Марко Краљевић ће се пробудити када буде затребао српском народу, а за то време ће се Шарац маховине најести и сабља ће изаћи из греде.
Марко Краљевић, Георгије Ђура Јакшић 1857
„К’о ја Марко без мог побратима.
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вру планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
–
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;“
(Марко Краљевић и вила)
Ждралин – гвоздени бели витез
Ждралин је био познати коњ Милоша Обилића, српског витеза и најистакнутијег српског епског јунака. Подједнако славан као и његов господар, Ждралин је кажу био толико висок, да је у односу на друге коње изгледао као џин. Због тога је Милош имао мало двобоја, јер су се сви плашили његовог славног коња, а нису забележени ни у причама и песмама, јер су сви двобоји кратко трајали, нико није могао дуго да издржи у дуелу са оваквим јунаком и коњем. Ждралин је у борбама био окован у гвожђе и панцире, прави оклопник баш као и Милош Обилић. Због своје величине и снаге, никад није био повређен, нити рањен, био је непобедив, заједно са своји господарем. Ждралин је потицао из ергеле коју је поседовао сам Милош, јер је био високи официр и племић.
О јунаку: Милош Обилић, према неким изворима Милош Кобилић (рођен 1350 – Газиместан, 1389.) је био најпознатији српски јунак у служби кнеза Лазара Хребељановића, током инвазије Отоманског царства. Милош је витез који је убио турског султана Мурата I у Косовском боју. У епским песмама и причама је опеван као јунак натрпиродне снаге и натприродног рођења (од мајке виле или оца змаја).
Ждралин је по једном предању погинуо витешки, као човек, заједно са својим господарем, као и многи славни коњи у митовима. У време Косовске битке, Милош је имао 40, а Ждралин 10 година, најбоље године. Према неким новијим подацима, Милош није пришао Мурату глумећи предају, већ се на свом верном коњу пробио, секући и газећи све пред собом, борећи се тако до последњег даха. Ждралин је овим чином оданости, заслужио да се, поред познатих српских коња, нађе и међу славним српским витезовима у истој равни.
Међутим, постоји и друга верзија легенде. После погибије Милоша на Косову пољу, Ждралин је одјездио према Комовима, и застао поред једног извора да пије воде. Дуго је бежао од људи и патио за својим господарем. Међутим за њега су чула три хајдука, те одлучише да га ухвате али нису могли да га пронађу. Отишли су на Вилин извор, просули со око њега и вилама комским наредили да Ждралина призову певајући Обилићевим гласом, како би га намамили. Комови су одјекивали када је Ждралин изашао из пећине у којој се крио и пошао за добро познатим гласом. Коњ је пришао једном од хајдука, Оташу Дабетићу, ржући са неверицом, те га хајдуци ухватише, потковаше, а комске виле донесоше његово изгубљено седло. Ждралин живну, повративши снагу ладном водом са извора и пасући лековиту траву. Оташ га је подсећао на Милоша Обилића, а хајдуци на косовске витезове. Кажу да и дан данас Ждралин језди над Комовима, тражећи свог господара и хајдуке.
Милош Обилић, слика Александра Добрића
„Мој ждралине, моје десно крило,
Али си се љуто уморио?
Ал’ си мени в’ома ожеднио?
Пак окрену бијесна жлралина.
Окрену га злесна налијево,
Оћера га до воде језера,
Да напоји дебела ждралина,
Кад доћера до воде језера,
Док му стаде ждралин од мејдана,
А погледа свога господара,
Ушим’ стриже, а зубима гризе,
Пак поцикну и два и три пута,
Кад му цикну ждралин од мејдана,
Тадај Милош очим’ погледао,
И ждралину своме говорио:
„Што је теби, мој добар жлралине
Ал’ су вуци ал’ горски хајдуци?“
(Милош Обилић змајски син)
Кушља – коњ војник
Кушља је био славни коњ хајдук-Вељка Петровића, славног јунака Првог српског устанка. Хајдук-Вељко је променио много коња док није срео Кушљу, правог борбеног коња. Захваљујући Кушљи и његовим војним вештинама Вељко је тек тад постао прави јунак од мегдана. У многим летописима се наводи да је Кушља најбољи српски коњ после битке на Косову и, као и сви славни коњи, део је предања о јунаку који га је јахао.
Хајдук Вељко на топу, слика Стевана Тодоровића
Кушљу је Вељко добио стицајем околности, у једном ноћном нападу на Турке, у Тимочкој крајини. Тада је заробљено доста Турака као и њихов командант Осман-бег, који је јахао дивног крупног сивомрког коња, трогоца, кога је Вељко одмах узео. Коњ је име добио управо по надимку Осман-бега, који је Вељку открио да коњ поседује изузетне војне вештине.
Једном приликом, Вељко се сукобио са Соко-пашом у Црној реци. У мегдану који је трајао два сата, су се сукобили противници подједнаке снаге и способности, али оно што је пресудило биле су не људске, но коњске способности. Кушља је умео да мења правац у трчању, како би његов господар избегао убојито зрно, у пуном галопу је знао да се нагло укопа у месту, па и да клекне кад треба, како би избегао турску сабљу. Турски коњ изнервиран је збацио са себе Соко-пашу, који се тада нашао на земљи без оружја, Вељко је дојахао до њега и рекао да му опрашта живот, јер му је била важнија победа, но сама смрт противника. Али на изненађење војске, па и самог Вељка, коњ је пришао и задњим копитама усмртио Соко-пашу. Војске су се разишле без борбе.
О јунаку: Хајдук Вељко Петровић ( око 1780, Леновац – око 20. јул 1813, Неготин) је био српски хајдук. У младости је био слуга, али се после после убиства два Турчина која су му напала сестру, одметнуо у хајдуке. Временом је постао буљубаша, истицао се у биткама и приче о његовој храбрости су се прошириле на све стране. Војвода Неготинске крајине постаје 1811, коју ће бранити заједно са 3000 војника до своје погибије. Остале су упамћене његове речи: „Главу дајем, Крајину не дајем“.
Кушљу је Вељко јахао од 1807. па све до своје смрти. Његов успех у борбама и мегданима се доста приписивао баш Кушљи, који га је и прославио као јунака и победника. Никада није био рањен кад је Кушљу јахао, али је погинуо без њега, када је изашао у ровове да храбри своје војнике. Убило га је турско пушчано зрно. А Кушља је завршио опет у турским рукама. И ту му се губи траг.
Међутим, после осам година, видела га је жена хајдук Вељка Чучук-Стана, како вуче циганске таљиге, мршавог, старог и полуслепог. Препознавши бившу газдарицу по гласу, огласио се рзањем. Расплакавши се, Чучук-Стана је Циганину дала 10 дуката, да Кушљу више не преже у таљиге, него да га до смрти негује и храни. Циганин јесте узео дукате, али је за њих купио младог коња, а Кушљу препродао другом Циганину. Не зна се како је свој живот завршио најславнији и најбољи српски коњ после Косова.
Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853
„Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал’ под небо српска слава!
(Ђачки растанак, Бранко Радичевић)
А Вељко одмах у седло скочи,
сабљу извади, пушку откочи,
потера Турке по бојном пољу,
пажљиво бира браду што бољу.
Кушља му јури попут буре,
око њих зује пушчана зрна.“
(Хајдук Вељко, Воја Царевић)
Јабучило – „Српски пегаз“
„Српски Пегаз“ је био славни коњ Војводе Момчила, једини митолошки коњ са крилима „која Јабучило сваког дана пушта себи до копита“. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је оплодио крилати коњ на Дурмиторском језеру. Око језера су пасле многе кобиле, које је крилати коњ „опасивао“ и сваку би копитом ударио у стомак како се не би ождребила. Међутим, војвода Момчило се са својим слугама једне ноћи сакрио у жбуње, па када је чудесни коњ опасао најбољу кобилу, војвода и слуге направише буку, коњ се уплаши и побеже у језеро. После годину дана кобила је ождребила и родила крилатог коња – Јабучила, кога су прославиле многе битке у којима је учествовао са својим господарем.
По предању, Јабучило је обитавао у пределу око Дурмиторског језера; фото Опанак
О јунаку: Војвода Момчило (рођен око 1300 год. – 7. јули 1345. год.) је живео у доба Стевана Дечанског, и његовог сина Цара Душана. Учествовао је у боју код града Велбужда (Ћустендил), против Бугара, а био је успешан у командовању једног дела српске лаке коњице. Убијен је током сукоба (битка код Перитериона, територија данашње Грчке) са трупом Турака и Византинаца, савладан је после херојског отпора.
Према легенди која је опевана у песми Женидба краља Вукашина, Момчила је издала жена Видосава, пожелевши да буде краљица, склопила је договор са краљем Вукашином. Наговорила је мужа да јој ода тајну о Јабучилу, свом крилатом коњу који само у зору пушта крила. Тако је следеће ноћи, спалила крила коњу, тиме га онеспособивши. Краљ Вукашин је ово искористио и напао војводу Момчила и његову браћу на Дурмиторском језеру, далеко од града и градске одбране. Неуспевши да се одбрани од напада, Момчило је хтео да га Јабучило на крилима понесе према Пирлитору. Међутим коњу си била спаљена крила, те се војвода сам некако проби кроз непријатељску војску, али није успео да се попне на бедеме, јер је платно преко кога се пењао Видосава пресекла.
Овде се по легенди, прича о војводи Момчилу завршава његовом погибијом, а о Јабучилу више ни слова. Кажу да је остао да стоји на истом месту где га је господар оставио, чека да му порасту крила и да одлети код свог оца крилатог коња на Дурмиторско језеро, који га по веровању сваке ноћи посећује и лечи.
Војвода Мимчило и Јабучило (Милорад Сирајски, уље на платну, 1986.)
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал’ му коњиц полећет’ не може;
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели,
Без невоље, тек од обијести,
А данас ми полећети нећеш!
Ал’ му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
Нит’ ме куни, нити ме нагони,
Данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву,
Она ми је сапалила крила
(Женидба краља Вукашина)
Зеленко – славни коњ са људском душом
Зеленко, познатији као Дамјанов Зеленко, био је коњ Дамјана Југовића, српског племића и витеза. Управо је кроз легенду о свом коњу, Дамјан и постао познат у народу.
Зеленко је био славни коњ из царске коњушнице, која је основана још у доба цара Душана. Био је последњи Дамјанов коњ, најбољи од свих које је пре њега имао и са њим је и највише побеђивао на витешким турнирима.
Југ Богдан и девет Југовића
По предању Зеленко је био коњ са људском душом и разумео је људски говор. Управо због тога је Дамјан побеђивао, јер је коњ слушао команде и знао правила борбе. Инстиктивно је умео током борбе да сам доноси одлуке којима је спасавао живот своме господару. Дамјан је највише времена проводио са својим Зеленком, јер је знао да има необичног коња. Чинило му се у да у њему препознаје људска осећања, трудио се да докучи његову душу и нарав. Није дозвољавао да га други тимаре и хране, него је то сам радио, иако то није био обичај тог времена да се племић бави таквим пословима. Сваки дан га је тренирао.
О јунаку: Дамјан Југовић (XIV век – 28. jун 1389, Газиместан) је био српски племић, најмлађи син (према неким изворима настарији) од осморо синова, српског војводе, жупана и кнеза Вратка Немањића, у епској поезији познатијег као Југ Богдан, отац кнегиње Милице, жене српског кнеза Лазара.
Дамјан и његова браћа су погинула у Косовском боју, бранећи свога зета кнеза Лазара и кнежевину. Славни коњи браће Југовића су преживели Косовски бој. Према записима монахиње из Љубостиње, славни коњи су се сами вратили, предводио их је Дамјанов Зеленко и нико не зна како су успели да преживе. Међутим, не постоји никакав податак о томе шта је после било са коњима.
Легенда каже да је Зеленко годину дана након Косовског боја, вриштао и жалио свог господара. Једне ноћи је нестао из кнежеве коњушнице. О њему се дуго ништа није знало, а онда се након три године после Косовског боја, баш пред Видовдан, чуло његово болно вриштање у планини Гоч. Кажу да је заједно са Зеленком плакао цео Крушевац.
Југ Богдан (Вратко Немањић)
„… Кад је било ноћи у поноћи,
ал завришта Дамјанов зеленко,
пита мајка Дамјанове љубе:
„Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал’ је гладан пшенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит’ је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио.“
(Смрт Мајке Југовића)
Ђогин – славни коњ мегданџија
Ђогин је био коњ Бановић Страхиње, чувеног епског јунака. Био је из царске ергеле и венчани поклон таста Југ Богдана, оца Страхињине жене Анђелије. Коњ је одгајан у Бањској, у равницама Косова, где је трениран заједно са најбољим коњима, најбоље храњен и тимарен, учесник многих турнира у двобоју. Кажу да такав јунак, као што је према епу био Бановић Страхиња, није могао добити бољи поклон, Ђогин је био коњ по многим особинама испред осталих легендарних коња, велике лепоте и људске памети.
Сцена из филма „Бановић Страхиња“
О јунаку: Страхиња Бановић (рођен 1350 – 28. јуни 1389) је био српски властелин и витез, владао је малим регионом на Косову. Био је мегданџија и највећи дуелиста немањићке Србије.
Најпознатији дуел је свакако био онај на Голеч планини са Влах-Алијом, који му је отео жену Анђелију. Мегдан је опеван у песми Бановић Страхиња, као борба за част, а не за славу. Ђогин је знао шта треба да ради у таквим ситуацијама „Соко Ђого паде на колена изнад њега копље прелетело“. Легенда каже, након што је Страхиња тешко рањен у Косовском боју, Ђогин је успео да га изнесе са бојишта и у галопу понесе ка Бањској. Међутим, осетивши да му је господар преминуо, застао је и лаганим ходом кренуо према двору, плашећи се да му не падне са леђа. После три дана је стигао са мртвим Страхињом, који је једини јунак који је умро на свом коњу. Овим чином се Ђогин директно винуо у легенду.
Постоји још једно предање. После сахране свога господара, једне ноћи Ђогин је напустио коњушницу и отишао на Голеч планину. Многи ловци и чобани су га годинама у зору виђали како галопирајући прелази са краја на крај Газиместана. Верује се да дан-данас, слободно језди по Косову.
Бановић Страхиња, филм из 1981. године
„Ти делијо, Страхинићу бане!
–
„Знаш ли, бане, не знали те јади!;
„Да сам саде на Голеч-планини,
„Да те видим у царевој војсци,
„Познао бих тебе и ђогина,
„И твојега хрта Карамана,
„Кога волиш, него добра ђога…;
–
„Страхин – бане, ти соколе српски,
твоме Ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе год стигнеш води…“
(Бановић Страхиња)
Стрина – Зелена бедевија
Стрина је коњ Јована Курсуле, једног од најпознатијих хероја Првог српског устанка. Коња је добио на поклон од Карађорђа, када је после једне битке остао без свог коња вранца. Курсула је увек јахао добре коње, јер се углавном борио јашући. Стрина је једина кобила, међу легендарним српским коњима, колико је познато, коју је јахао неки српски јунак или ратник.
Слика Јована Курсуле, дело сликара Петра Раносовића
Ова необична арапска кобила је била зеленкасте боје као трава, добила је име по Курсулиној стрини. Наиме, када му је коњ вранац кога је веома волео погинуо у једном сукобу, Јован није хтео да јаше било каквог коња, тако да је на позив Карађорђа да дође у Тополу, пешке дошао. Пожалио се како је, ето, остао без коња, да су му одсечена крила и да мора по блату да иде пешке. Карађорђе кроз осмех позва домоуправитеља да доведе кобилу коју је отео од Турака, са уздама и скупоценом опремом. Рече му да је узјаше, али Курсула одговори да не сме, јер види да је зла. Али на наговор, пристаде да је узјаше, пусти је да ради по својој вољи и кобила заједно са њим ођури.
Када се вратио, упитали га како му се чини, а Јован одговори како је велика јунакиња, али да је зла као његова стрина.
Курсула и његова бедевија су заједно поделили многе мегдане и бојеве, посебно су се истакли код Варварина 20. септембра 1810, где је кобила доста допринела у победи свога господара, Јован је тада погубио турског јунака „Црног Арапина“.
О јунаку: Јован Курсула (Доња Горевница 1768 – Делиград 1813) је рођен као Јован Петровић. Био је храбар и снажан човек, неустрашиви ратник. Није имао чин, нији је волео да наређује, ни да њему командују, али је итекако знао да се раскусура са својим противницима, одакле му и потиче надимак. У једном боју са Турцима, пред Преображење, задобио је 17 смртних рана, до куће су га однела два коња, где је и преминуо после десет дана.
О судбини Курсулине бедевије се не зна ништа. Али пред смрт, када су га питали да ли жали за нечим. Одговорио је да се најахао добрих коња, да му је жао старе мајке. „…и жалим што ми се не деси Стрина…“. Са овим речима је и умро, са именом своје кобиле на уснама – Стрина.
„Варваринско поље притиснула војска,
И српска и турска да се крвнички коље,
А на пољу злокобиву очајну мејдану,
Стоји јунак,црн делија на коњицу врану,
Хрже коњиц земљу бије баца пене бледе.“
(Курсула и Арапин)
Цеца Станковић Авакумовић
