Улоге богова старих Словена

Осиромашена слика о старим словенским боговима може лако да се обогати изгубљеним детаљима, ако се послужимо обичајима и појмовима из свог језика,

Заборављена веровања старих Словена могу се пронаћи у данашњим обичајима нашег народа, па и у садржајима савремених религија.

Уз помоћ описа богова у старим хроникама и кипова, проналажених у рекама Пољске, Украјине и Русије, данас је могуће реконструисати религијски систем наших предака који су, нажалост, иза себе оставили веома мало писаних трагова.

Оно што је посебно интересантно је чињеница да осиромашена слика о старим словенским боговима може лако да се обогати изгубљеним детаљима, ако се послужимо појмовима из свог језика. Он је богата археолошка ризница.

Сачувао је, као и имена самих богова, многе одлике сваког појединачног божанства. Као на пример; богиња Весна је весник пролећа, богиња Морама (Мора) најављује повремену Мору тела и духа, бог Радгост омогућује пажњу и гостопримство намернику итд.

Алфонс Муха: Светковине Световида, Фото: Wikipedia

Од Перуна и Световида, до Весне и Сварога – ово је хијерархија и улога божанстава у Пантеону древних Словена.

Перун Громовник – Господар муње на небу и ватре на земљи

Бог Перун Громовник

Перун је најмоћнији словенски бог. Био је господар облака, а слично ће, у каснијој грчкој цивилизацији, врховни бог Зевс бити означен као скупљач облака. Словио је као непобедиви ратник, јер је био творац муње и грома. Припадале су му и звезде, Сунце и Месец. Господарио је и ватром на земљи, па су силе, које су у древно доба изазивале страхопоштовање, биле његове.

За Перуна су везане и духовне појаве, створене под утицајем култа ватре: але и огњени петао. Од животиња, Перуна је симболизовао дивојарац и изумрло говече зубр, а од биљака: храст, перуника, жалфија, пшеница, коприва, јабука и чуваркућа. Перунова обележја били су и: балвани, кремен камен, заставе и рог.

Пред његовим кипом, верници су одржавали литије (крстоноше) и обављали завете, уз биљне и животињске жртве. Кад нису имали храмове (на које подсећају хришћанске цркве), Словени су се молили Перуну у светим гајевима, требиштима, или испод храста. Од тога се у хришћанству задржало обожавање дрвета – записа, обично храстовог.

Функције бога Перуна у хришћанству покривају: свети Илија и Пантелија и Огњена Марија, а делимично и свети Петар Богишар, Никола, Спас, Арханђел и Јелисије. Време слављења Перуна падало је око данашњег Илиндана и то у четвртак и наредни понедељак.

Перунови дрвени кипови садржавали су знакове Сунца, муње, камена кремена, плодове храста и других биљака. У руци је држао рог, а капа и делови одеће упућивали су на ратника оклопника.

Световид Четвороглави – Ратник на белом коњу

Световид

Световид је бог са четири главе, али под том одликом није се подразумевало божанство-монструм. У питању је само мали пантеон важних словенских богова: Перуна, Сварога, Ладе и Мокоше (код Срба Виде). Овако удружени, гледали су на све стране света и заслужили име Световида (Свевида).

Свевидост овог бога подразумевала је и свеобухватност Универзума, па је на Световидовим киповима представљен горњи (духовни) свет, земаљски (људски) и доњи (хадски). Словени су створили представу о ноћном јахачу Домовоју, па је коњ на кипу Световида представљао горњи свет, средњи је приказивала фигура жене, а доњи Дабо – истоветан представи ђавола у хришћанству.

Световид је и ратник. Представљан је са мачем и рогом. Био је везан за свице (креснице) и белог коња. Ратник на белом коњу представља симбол победе и до наших времена.

Од биљака, Световида су симболизовали: божур, видовчица, ивањско цвеће, јавор и јасен. Поред мача и рога, обележја су му заставе, гусле и амајлије од злата, сребра, камења, рога, кости и дрвета.

Култна места су храмови и требишта. Обредне радње су обављала кола омладине, предвођена русалкама – у хришћанству краљицама. У част Световида су се прескакале ватре и пролазило се испод цветних венаца и тиме су се славили пролеће, лето и јесен.

Музика је била непрекидна, па су жене падале у транс – падалице које сусрећемо и данас у Источној и Јужној Србији. Дани Световида су од Светог Вида до Ивањдана. Његове функције у хришћанству, покри-вају: Свети Вид и Свети Лазар.

Сварог Сунчани – Створитељ свега на небу и земљи

Сварог

Бог Сварог није моћан као Перун, Световид и Триглав, који се служе природним силама и користе оружје ратника, али их он надмашује божанским одликама. Сварог је сунчани бог. Створитељ је свега на Небу и Земљи и боготворац је. Називан је Вишњим. Издвојен је од осталих богова, чиме се наговештава својеврстан монотеизам у старој словенској религији.

По једној легенди, Сварогова супруга Вида је замолила Вишњег да створи човека по свом обличју. Сварог је послушао и удахнуо је свој дах једном храсту, од којег је постао први човек – Дубравко. Другом храсту је подарила свој дах Вида и од њега је постала прва жена – Љубљеница.

Кипови Сварога у храмовима били су у седећем положају, попут краља на престолу. На прсима је имао орла, а на глави капу с бивољим роговима. Држао је два жезла са фигу-ром Сунца на сваком. Испред њега су били мали кипови осталих богова, на којима је писало да су Сварожићи – његова деца.

Уз храмове, култно место било му је и огњиште. У част Сварога, Словени су ритуално стављали на огњиште храстов бадњак, који је представљао дух предака, дуси су разгоревали ватру Сунца. У част Сварога жреци су правили велике колаче, иза којих су се „крили“ и верницима желели да такви колачи буду и идуће године.

Садко у подводном царству, од Иље Репина. Фото:Wikipedia/Google Art Projekt

За Сварога су везани разни фетиши против урока и лопатице животиња, на којима се гатало. Представљао га је орао, леска, орах, жито и винова лоза. У његову част одржаване су машкаре и коледари. Време Сварога падало је од Бадње вечери до Поклада. Као најмоћнијем богу, припадали су му: Сунце, Месец, дуга, звезде, а од духовних појава виле. У хришћанству, његове функције има Бог.

Велес Пшенични – Заштитник сточара и ратара

Велес

У колективном памћењу Словена, бог Велес је остао дуже од осталих богова. Посебно код балканских и карпатских Словена. По његовом имену је названа и средњовековна кнежевина Влашка. На Балкану су сви сточари називани власима у средњем веку, а истовремено овај социјални назив употребљаван је за ознаку националне припадности, па су Власима означавани многи Срби и често су поистовећивани или су сматрани за сроднике становника Влашке у данашњој Румунији. Аустријанци су звали Власима и Србе у Војној Крајини, а српско подручје у Западној Славонији Ма-лом Влашком.

Велес је земаљско божанство, заштитник сточара и ратара. Слављен је у време сетве, жетве и испаше. Приписивано му је помрачење Сунца. Велесу су припадале и духовне силе: змајеви, але и ноћни шумски коњаник Лесовик. Велесова култна места, поред храмова, била су: њиве, пашњаци, торови, требишта и гробља. Обреди су се састојали од машкара, вучара (имитација вукова) и заветовања. Његов симбол је био штап, а симболизовали су га: трава, вук, црни петао и домаће животиње.

Дрвени кип Велеса био је изрезбарен ликовима: хромог белог вука, говечета, рала и крилатог лава с главом орла. Лав (змај) је на врху репа имао цвет љиљана. Велсова одећа је раскошна – како и приличи заштитнику сточара. Брада Велеса представљена је класјем пшенице, па, вероватно, отуд изрека код Срба: „Пуна шака браде“ – кад роди година и успе трговина.

Функције бога Велеса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрата.

Мокош – Богиња мајка

Старословенска богиња Мокош

Мада име овог божанства подсећа на мушки род, у питању је богиња, код Срба називана и Видом. (У српском језику је женског рода слична именица – кокош)

Мокош је позната и под именом Богиње Мајке. Заштитница је породице, брака и свих кућних послова. По једној словенској легенди, Вида је жена боготворца и створитеља Сварога (Вишњег Бога).

Мокош је уклањала последице урокљивих очију и била је везана за духовне појаве ноћних јахача Домовоја (кућни) и Лесовика (шумски). Симболизовале су је овце и пчеле, липа, кантарион, купина и лан.

Поред храма, кућа је била једино култно место ове богиње. Зато су њени предмети били они којима се верници служе у кући: вуна, преслица, вретено, сито и остали, уз обавезне амајлије и прстен. Њен кип у храмовима је у седећем ставу, као и Сварогов. Има украшену капу, попут скупоцене краљевске круне. Уз предмете домаћинства, на дну њене хаљине изрезбарени су ликови жена, који подсећају на прела, ради пређе, плетења и чипкања. Дани Мокоше су око Благовести, у пролеће. Обред у њену част састојао се од прања кипова и других идола у води – Купале.

Њене функције у хришћанству покривају: Богородица и Света Петка, а делимично Света Магдалена и Свети Тодор.

Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery

Триглав Ратник – Црни коњ у време ноћно

Триглав је бог са изразитим одликама ратника. Има три главе и заштитник је Неба, Земље и Хада. Мора да је био изузетно поштован кад су му први хришћани замењивали име погрднијим називима: Троглав Јабучило, Тројан и Трајан. Дани Триглава падали су између зиме и пролећа, а култна места, поред храмова, била су му на требиштима и у планинама.

Триглав

Ноћ је сматрана временом деловања бога Триглава. Могуће је да су му, због тога, на киповима очи на свим главама биле покривене повезом. У његовој власти су биле виле и ноћни коњаници. Симболизовали су га: црни и хроми коњи, лабудови и гуске, а од биљака: зова, планинско цвеће и грожђе. Због грожђа је Триглав имао у поседу буре, чија садржина је и приличила моћном ратнику, уз његову обавез-ну опрему: мач, копље, седло и рог. Обреди у част Триглава су: коледа – с прескакањем ватре ради очишћења и с игром и песмом ради изазивања кише, гатања и ма-зије – кад су окривљени морали да ваде врело гвожђе из воде. Сматрало се да ће невини успети у томе, а да ће кривци бити повређени.

На киповима Триглава, доминирао је огроман мач, који је симболизовао његову велику снагу. Фигура јелена испод мача упућивала је на закључак да је Триглавово станиште било у планинама и у шуми. Остале слике на кипу представљале су Сунце и планинско биље.

У хришћанству су функције бога Триглава пренесене на свеце: Михајла, Гаврила и Рафаела, а делимично и на Трифуна и Тодора.

У словенским земљама, многе планине и њихови врхови носе име бога Триглава.

Радгост – Хлеб, со и птица на рамену

Радгост

Бог Радгост је заслужан што су наши суседи давно уочили да је душа Словена широка. Иако је Радгост, у поређењу с другим боговима, имао сужена задужења, његов култ је био широко поштован. Можда је представљен са две главе зато што је био заштитник гостопримства – једном главом је бдио над домаћином, а другом над гостом.

Његов кип у храмовима био је тако изрезбарен да није дозвољавао недоумицу око домаћиновог понашања према госту. Фигура птице на Радгостовом рамену представљала је радосну најаву госта. Све што је чекало госта у домаћиновој кући, било је представљено на кипу Радгоста: хлеб и зделица соли, чиме се и данас дочекују гости у домовима Срба. Даље, фигуре домаћих животиња, затим вепра, медведа, лабуда и грожђа говоре да госту не сме бити ускраћено ништа са домаћинове трпезе и оставе. Најважнија алатка сваког домаћинства је секира и она је у десној руци Радгоста.

Од природних појава, Радгост је везан само за ветар, а од духовних за вештице и кућног духа – коњаника Домовоја. Посвећиване су му најбројније амајлије – од драгоцених метала, камена и дрвета. Симболизовали су га: зелени коњ, вепар, медвед и орах. Бог Радгост се славио у време летње равнодневнице, а култна места су му, поред храма, била огњиште и кућни праг. Код Срба се и данас кућни праг поштује, па се преноси преко њега и невеста, а сваком намернику који га прекорачи, гарантује се поштовање и сигурност у кући домаћина.

Функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.

Извор: Newsweek