- Први јужни Србин који је на самом почетку XVII века оставио сведочанство о историји северних Срба био је бенедиктински калуђер Мавар Орбин. Скоро три века касније је ова књига била на ватиканском списку „Кодекса забрањених књига“, а једини сачувани примерак у библиотеци Ватикана је означен белешком: „Недоступна за Србе“
Пре но што започнеш ли неко добро
усрдном молитвом тражи да га Он доврши.
Удостојио нас је усиновљења
и не смемо га ражалостити
својим злим делима.
(Свeти Венедикт Нурсијски)
О јуначкој прошлости, o владарима Срба са севера Европе и о њиховом отпору освајачима је крајем XVI века писао и дубровачки историчар а пореклом Которанин Мавар Орбин. За разлику од швајцарског србомрсца Ноктеруса Балбуса доба ћесара Карла великог, Мавар Орбин је био бенедиктинац који није био надахнут мржњом према туђину којег треба освојити, већ љубављу према свом народу о којем је свету објавио истину.
Мавар Орбин је на крштењу добио световно име Франо. Потомак је трговца Вицка Николиног Орбина који се средином XVI века у Дубровник доселио из Котора. У монашки живот ступио у задужбини српског кнеза захумља Десе, (сина кнеза Уроша, сина Вукана из династије Војисављевића), Манастиру Св. Марије на истоименом острву које се налази у сред Великог језера на Мљету. Српски кнез је изградио манастир почетком XIII века и даровао своју заужбину бенедиктинском монашком реду. Српски кнез Деса је личност која је у српској историји позната под именом Деса II или Урош и по свему судећи је истоветан са личношћу оца Стефана Немање, који нам је познат и под именом Завида, о чему сведоче стари српски летописи, али и образовани млечанин Ђанантонио Боман у свом делу из XVIII века: Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna.
Манастир св. Марије, задужбина предака Стефана Немање, бенедиктински манастир у којем се замонашио Мавар Орбин.
Мљет је захваљујући српским кнезовима постао расадник бенедиктинског монаштва у Далмацији. Бенедиктинци су у средњем веку постали велики обновитељи бројних пропалих грчких манастира. Први манастир латинског обреда у угарској у месту Ке (данас Баноштор) подигао је угарски палатин и брат угарске краљице Јелене бан Белош Вукановић. Био је то бенедиктински манастир. Управо су бенедиктинци све до XIV века неговали писменост азбуком и глагољицом. Иницијали чувеног српског Мирослављевог јеванђења указују на бенедиктински узор уметника његовог живописа. И чувена црква Св. Михаила у Стону, у којој је сачувана фреска српског краља Михаила Војислављевића показује одлике бенедиктинске уметности.
Портрет Мавра Орбина, писца „Краљевства Словена“
Мавар Орбин је најпре састављао богословна дела. Још пре 1590. године је објавио дело под насловом De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono, али једини преостали примерак те књиге до данас никако да се ишчупа из мрака библиотеке у Падови. Писао је и друга дела, монашког и духовног карактера, међу којима и Zarcalo duhovno издато 1614. године српским језиком на латинском писму. Захваљујући образовању и честитом животу, Мавар Орбин је био опат низа бенедиктинских самостана.
Једина слика Мавра Орбина која нам је до данас позната, јесте црно-бела фотографија портрета са мачем типа „шиавоне“. Овај портрет би требало да се налази у збирци Музеја кнежеве палате у Урбину, али о аутору портрета великог српског историчара општа јавност не зна још увек ништа.
Гравира профила Марина Бобаљевића, покровитеља историјског рада Мавра Орбина
Као добри син свог народа Мавар Орбин је свету објавио историјску истину о свим словенским народима, па и о Србима на северу, у свом животним делу „Краљевство Словена“. У овој књизи је чак објавио слику словенског ратника са севера Европе, из области која се тада називала „Германија“, али и слику словенског ратника из Далмације. Своје главно животно дело је Мавар Орбин успео да објави тек 1601. године у Пезару и то на италијанском језику, под насловом „Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni“. У потрази за историјом свих Срба и других Словена је пажљиво изучавао изворе које је открио у библиотекама Италије. Одлучујућу подршку и помоћ ради тог подухвата Орбин је имао од свог мецене из Дубровника Марина Бобаљевића.
Насловна страна „Краљевства Словена“, животног дела Мавра Орбина
Срамно је, веома срамно, то што данас хрватски политиканти с једне стране на сваки начин и Орбина и Марина Бобаљевића пре општом јавношћу проглашавају Хрватима, а у академским радовима се на сваки начин труде да пред стручном јавношћу оспоре ваљаност и метод Орбиновог рада, па чак и радова аутора који су му служили као извор.
Данас се не сме заборавити да су некада славни и богати Дубровчани били најобразованији људи у целом српском народу, а да им није падало на памет да себе сматрају Хрватима, све до почетка XX века, као и да до тог доба припадништво римокатоличкој цркви уопште није подразумевало обавезу да се Србин мора сматрати Хрватом. Управо су образовани Дубровчани пре свих у словенским народима стекли замисао о општесловенском јединству. Прогон Орбинове књиге показао је како су још ондашњим папежницима веома сметало да Словени знају ишта о својој прошлости, о својим државама, владарима и јунацима, јер су их осудили на покорност освајачима и робовски статус. При том треба знати да јужни Срби не зову римокатолике изразом папежници, већ оне који би да римокатоличку цркву желе да употребе у средство световне свемоћи, подобно начину владања свемоћног насиља на начин незнабожачког Рима.
Иницијал „В“ у Мирослављевом јеванђелистару, уметничко дело живописа по бенедиктинском узору
Одмах након штампања су папежници Орбиново „Краљевство Словена“ забранили, огласивши ову књигу већ 1601. г. на Index librorum prohibitorum. Немилосрдни прогон ове књиге је почео одмах по њеном издавању. Набављене књиге су уништавали, па је једини оригинални примерак сачуван у Апостолској библиотеци Ватикана, са посебном напоменом да остане „недоступна за Србе“. Све до савременог доба, о њој скоро ништа нису знали ни балкански Срби, а камо ли Срби на северу Европе. Дуго потом, сазнавали су тек дроњке овог величанственог дела. И знате ли кога су првог припустили тој књизи и у коју сврху? Мираша Дедејића, потоњег расрбина и расколника, да би му подигли „научни углед“ међу православним Србима увидом у податке о „Летопису попа Дукљанина“ које садржи Орбинова књига. Будно је тада било недремано око господње, јер су на челу Цркве тада били достојни пастири Српске православне цркве, мудри патријарх Герман и храбри митрополит Данило, који су имали очи да виде вукове у јагњећој кожи.
Иницијал „р“ у Мирослављевом јеванђелистару, уметничко дело живописа по бенедиктинском узору
Мавар Орбин је древне Србе звао Сорабима и писао је о ратовима северних Срба у Тирингији и Саксонији. Писао је о њиховим борбама са ћесаром Карлом Великим и рату у којем је страдало тирдесет хиљада франачких освајача и српски краљ Љубидраг. Писао је о српском рату са Данском, о ратовима са Ћесаром Хенриком I, Oтоном I, Конрадом II и Фридрихом. Попут старих писаца, сматрао је и он Вандале Словенима.
Ех, како је несрећна судбина српске писмености и српске књиге, једнако на југу, као и на северу Европе. Да је за „Краљевство Словена“ Мавра Орбина знао песник Лужичких Срба Јан Скала, не би он горко прекорио своје сународнике са југа, да „на трен само“ обрате пажњу на своје рођаке са севера. Није он знао нити могао знати да је вековима раније међу нашим старима на југу било таквих који су добро знали за њих, писали о отпору северних Срба против „зле песнице која хоће да их смрви“ и њихове борбе „да ђаволу душу не дају“. Знали су о њима наши стари, јер су доживљавали исто што и они, као и ми данас, које душмани ни после две хиљаде година не могу да униште.
Слава великом дубровачком Србину који је први свету објавио истинуо Словенима, а нарочито северним Србима. Он је пред Словенима опрао образ бенедиктински, скинувши с њега вековну љагу коју је нанео Ноктерус Баблус.
ИЗВОР: Центар академске речи
Нема коментара:
Постави коментар