Цар Јустиниан, изворно Управда, рођен је у србској Македонији

Josef Kramář: Цар Јустиниан, изворно Управда, рођен је у сербској Македонији

Текст у фокусу(серб.), стране 6, 7:

»Цар Јустиниан, изворно Управда, рођен је у сербској Македонији у Ведријани, рођен од родитеља славјанског порекла. Дакле, тај је Славјанин представио Европи индустрију свиле. Славјанин је тај из нашег племена, и њему припада заслуга, да је Европи дао индустрију, која је непроцењиво благо у времену садашњем, а таква ће остати и у будућности.

​Са поштовањем данас Европљани говоре о добробити његове империје, тако пажљиво изговарају његово изворно име. Са поштовањем и поносом, имамо и част да се сећамо таквих људи, који су таквим заносом прославили наше славјанско племе.«

Josef Kramář (1814–1895) byl český lékárník, překladatel, knihtiskař a nakladatel, činný převážně v Olomouci.

​(чеш.) »Císař Justinian, původně Upravda, byl narozen v srbské Macedonii ve Vedřině, zplozen rodiči slovanskými. Slovan to tedy byl, jenž hedbávnictví v Evropě zavedl, Slovan, náš kmenovec, jemuž ta zásluha přináleží, že Evropu průmyslem obdařil, který až po dobu nynější neocenitelným pokladem jest a bohdá zůstane. S úctou vyslovují Evropcané jméno tohoto výtečného o blaho své říše tak pečlivého panovníka. S úctou i hrdostí máme i my jeho památku ctíti, jenž tak něžnou snahou náš kmen oslavil.«

*
​Извор и назив дела:
Наслов: Navedení k hedvábnictví pro školy hospodářské a rolníky
Стране: 6, 7
Аутор: Josef Kramář
Штампа: Tiskem a nákladem Josefa Groáka
Година издања: 1867
Место: Olomouci
Језик: чешки

Ведски Србенда

WALTER WÜST

СРБИНДА (поглавар србског племена) Хитлер је био опчињен аријевцима и у покушају доказивања старости немачког језика и супериорности немачког народа, слао је историчаре и археологе свуда по свету. Нажалост нико није могао донети ниједан доказ који је потврђивао његову сулуду теорију. Један од признатих аустријских лингвиста уједно и истакнути нациста са чином оберфирер, Валтер Вист је дошао до закључка који се очигледно није допадао Хитлеру. ​Иако су сви лингвистички докази на питање порекла аријеваца недвосмислено упућивали у једном правцу, све су то лепо спаковали под индоевропске језике и на тај начин прећутали истину.

ВЕДСКИ SRBINDA У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a
​
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.

По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)[1], тај облик одговара и данас карактеристичном сербском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА.[2]

Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд... Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком - по мишљењу познавалаца - пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: "Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA... SAPATNI Mitgattin... A то значи: "Мноштво древних речи (писац мисли "ведских") су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА... САПАТНИ... -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик сербски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив "САПАТНИЦА", "САПАТНИК", израз, који још увек живи у народном сербском говору...

Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко - човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Walter Wüst ce - у доле цитираном часопису - врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је - одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми - у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је - тај иначе врло савестан аналитичар - пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу - документованом доказивању старине - како сербског народа, тако исто и сербског језика, сербских традиција и целокупног сербског народног духовног блага.

Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је - у ширем смислу - узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв."аријевска инвазија", над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОЋЕ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. "ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ", за коју - остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу[3] каже:

"Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)... потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији".

Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:

"... auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen. Für das nom. pr. Srbinda – m. Läßt sich dies erneut wahrscheinlich machen. Dieser Eigenname ersceint einmal im Rgveda, in dem Vers VIII; 32, 2."

"Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst, по свој прилици, то и на основу њега може да се учини".

Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2 .:

''Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam...''

За ведску химну означену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Абела Бергења (Abel Bergaigne),[4] - тамо, где он говори о ведским митским бићима, међу којима се налази и Пипру. Ту Бергењ пише:

"PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux..."

"ПИПРУ... се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ...
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече..."

A мало више, у истом пасусу, стоји:

"... соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA".[5]

Дакле:

​"... као и НАМУЧИ, изгледа, да је и он добио име ДАСА".[б]

На основу свега предходног јасно је, да су имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА - имена Индриних непријатеља, које је он "ударао", па су стога у нашем наводу сва четири у акузативу...

Читаоцима, чији матерински језик је СЕРБСКИ, учинићемо можда задовољство, наводећи овде само неколико имена ведских митских бића, имена, која сербском уху не могу да буду страна, па чак ако читалац нема ни једног разреда школе:
ШУШНА, ВАЛА, НАМУЧИ, САРАНИЈУ, ЈАМА, ЈАМИ, ДИВОДАСА, НАПАТ, АГНИ ("пелазгијски" ОГЕН, данашњи сербски ОГАЊ), АПСАРАС, БАГА, ЧИЊАРА, ДАБИТИ, ГОША, ДИРГАТАМА, ГОТАМА, ЈАХУША, ЈУЈАВА, МАНУ, МАМАНТА, МУРАДЕВА, ПАДГРИБИ, ПАРЈАНИЈА, ПИТИНА, ПРАЈАПАТИ, ПРАСКАНВА, ПРИЈАМЕДА, ПУРУМИТРА, ПУРУША, РАЈИ, РАКА, РАСА, РЕБА, РИБУКША, РУЧАМА, РУДРА, РУМА, САРАСВАТ, САВЈА, САВИТАР, САРАЈУ, ШОМА, СРИЊАЈА, СУРА, СУРАДА, СВАРНАРA, ТРИЧОКА, ТУГРA, ТВАШТРИ, УЧАНА, УРАНА, ВАЈНИЈА, ВАЛА, ВАРАЧИКА, ВАРУЊА, ВАСИШТA, ВИЧВАРУПА, ЈАДВА, ЈАКШУ, ЈАМУЊA, ЈАТУ, ЈАТУМАВАТ, ЈАЈАТИ, итд.

Као што видимо, изгледа сасвим логично, да је најлакше да се приђе ведској митологији са становишта језика сербског народа, чији истраживаоци ће - што би било сасвим природно - моћи у овом смислу да дају значајнији допринос од многих других. Можда ћемо ту грађу моћи да обрађујемо у обновљеној Милојевићевој Сербској Аутохтонистичкој Школи, или у неком Сербском Институту, или како предложише неки уметници - у Сербској Академији Знања. Јер - требаће много добре воље, много напора и много руку, да се исправе све "криве Дрине", које су од прасербских речи направили непознаваоци - како сербског, тако исто и осталих словенских језика, одн. дијалеката, како то кажу најупућенији међу лингвистима славистике... Толико само са жељом, да са другим прегаоцима на великој сербској њиви изоремо већ одавно покопане истине и вратимо сербској нацији свако слово почев од најстаријих Веда, које су његове од давнина!

Споменувши ВЕДЕ већ више пута, дужност нам је, да због што бољег разумевања кажемо коју реч о њима.

ВЕДА је именица, која се не мења. Она означава ЗНАЊЕ, СВЕТО-ЗНАЊЕ. ВЕДА је најстарији индоевропски писани споменик и састоји се од хиљаду химни, које су састављали непознати и познати давни песници, да би увеличали свечаност приношења жртве боговима, заштитницима куће, укућана, стоке, земље и помагачима и заштитницима од непријатеља. Установљено је, да су најстарије ВЕДСКЕ ХИМНЕ ДОНЕТЕ У ИНДИЈУ са северозапада, но санскритолози до данас нису могли да установе - одакле, исто тако као што нису могли ни да пронађу НАРОД, КОЈИ ЈЕ ВЕДСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИО, те Луи Рену (Louis Renou)[7] у својој "Историји санскритског језика" каже, говорећи о непремостивим тешкоћама, да се дозна нешто одређеније о народу, који је говорио језиком најстаријих Веда, из ког се тек касније развио санскритски:

"Le "sanskrit parle" nous en aurait appris probablement davantage, nous en sentons la presence, nous n 'en avons aucun temoignage direct..."

"Говорени санскритски" научио би нас вероватно много више: ми осећамо његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведочанство".

У немогућности, да на овом месту улазимо дубље у овај тек само додирнути проблем најстаријег индоевропског језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да СРБСКИ ЈЕЗИК, СУДЕЋИ ПО СВИМ ДО ДАНАС САБРАНИМ ДОКУМЕНТИМА И СВЕДОЧАНСТВИМА, ВИШЕ ОД СВИХ ДРУГИХ ЈЕЗИКА, С КОЈИМА СМО МОГЛИ ДА ВРШИМО УПОРЕЂЕЊА, МОЖЕ ДА БУДЕ ТАЈ НЕНАЂЕНИ И ОД ЗАПАДЊАКА НЕОТКРИВЕН ЈЕЗИК, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ НЕ САМО ЈЕЗИЧНИ КОНТИНУИТЕТ ПОЧЕВ ОД ДАВНОГ ВЕДСКОГ, ПА ЧАК И ПРЕДВЕДСКОГ ПЕРИОДА, ВЕЋ КОНТИНУИТЕТ КАКО ВЕДСКИХ ТРАДИЦИЈА, ТАКО ИСТО И ВЕДСКОГ ДУХОВНОГ БЛАГА ГОТОВО У ЊЕГОВОЈ СВЕУКУПНОСТИ. ЈЕДАН ПИСАЦ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЊА ТО ПОТВРЂУЈЕ И НАМА СЕ ЧИНИ, ДА ЊЕГОВ АУТОРИТЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОПОВРГНЕ. ТО ЈЕ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЈАСНО ИЗРЕКАО, УПРАВО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ ВЕЛИКОГ ЗНАЊА, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ...ВЕДА И СРБИ - то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ сада, да ЈЕ АПСОЛУТНО НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН СВЕТИ ОБИЧАЈ СЕРБСКЕ СЛАВЕ, ЈЕДИНИСТВЕН МЕЂУ НАРОДИМА СВИХ РАСА - У СВАКОМ ПОГЛЕДУ КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, ДОК СУ - ТАКОЂЕ ЈЕДИНСТВЕНА - СЕРБСКА ДИЗАЊА У СЛАВУ - ОДЈЕЦИ У МНОГО ЧЕМУ ИСТОВЕТНИ С НАЈСТАРИЈИМ ВЕДСКИМ ХИМНАМА. И док је Живанчевић на изванредан начин и као сигуран познавалац, изнео упоређења између мотива ведских химни и сербске народне поезије, па између ведског и сербског традиционалног права[8], намера нам је, да се ми позабавимо паралелно ВЕДСКОМ ЖРТВОМ И СЕРБСКОМ СЛАВОМ. А докле у прошлост иде тај, како рекосмо, СВЕТИ ОБИЧАЈ ?

Већ споменути Jakob Wackernagel у својој Староиндијској Граматици[9] у односу на то питање даје један велики временски распон - од 4500. -2500. г. пре Христа, док санскритолог Емиле Бурнуф (Emile Burnouff), c неким немачким истраживаоцима иде много даље - чак у мрак преисторије! На овом месту само ових неколико лапидарних напомена, с тим, што ћемо - уздамо се - касније моћи да посветимо само проблему СЕРБСКЕ СЛАВЕ целу једну књигу, што - а и много више од тога - то непобитно сведочанство о древном постојању сербског народа и заслужује.

*

Па да се сада вратимо давном Индрином непријатељу, чије име нам је ведски песник оставио као СРБИНДА. У вези с напред наведеним стихом из десете збирке најстаријих ведских химни, Wüst, не придајући никакву вредност Сајанином коментару,[10] осврће се одмах на дело X. Олденберга[11], по коме би се у горњем наводу радило о ИМЕНУ ЈЕДНОГ ВОЈСКОВОЂЕ, а не о некаквом магловитом митском бићу. С ТИМ ВОЈСКОВОЂОМ по Wüst-y дошли су у сукоб Индуси и бог Индра.

Напоменувши, да се скуп Ср- јавља у облицима SRЈАЈА, SRWAJA, SRMARA, док се слог SRB-, απαξ λεγομενον, јавља једном у SRBINDA и нагласивши, да је све обрађене примере имена узео искључиво из Веда, аутор сматра, да је скуп S-R-B, нађен такође у Веди, иранског порекла, као и називи: DRBHIKA, BRBU, BRSAYA, SRNAYA, за које А. Hillebrandt сматра, да потичу са Иранске Висоравни, или из суседних области (Nachbargebiete); из овога произлази, да су оба писца била вођена тачним осећањем изван Индије, према северозападу, но не усуђујући се, међутим, да се удаље са Иранске Висоравни. Утолико нас више чуди, да следећа пишчева мисао није одмах пред њим отворила шири хоризонт. Јер - ево, шта он у наставку каже:

"SRBINDA würde demnoch soviel heissen wie HERR, FÜRST, ERSTER der SRB'S und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus vedischer und nachvedischer Zeit geläufig ist, damach die SRB'S SELBST".

У преводу овај навод значи:

"СРБИНДА би, дакле, значило исто што и ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ ОД СРБА, са развојем значења, које је из ведског и постведског времена било уобичајено, па - према томе - и САМЕ СРБЕ".

Па, када рекосмо напред, да је чудновато, како предходна мисао није сама по себи проширила пишчев хоризонт, кроз то смо одмах повезали њега, као Аустријанца, са суседством - како Лужичких, тако и балканских Срба. Како је могуће, да је при томе мислио само на Иранску Висораван, а да није могао да се сети својих северних и јужних суседа? Па да је још к томе придодао бар Плинијеве и Птолемејеве Србе, тачно би добио - мислимо, да то може да се каже без оклевања и двоумљења - један сербски географски ланац од Индије до Балтика, па преко Централне Европе до Балкана. Повод за овај поступак није му дала ни белешка на истом месту, у којој он каже, да један други научник, А. Hillebrandt, доводи име СРБИНДА у везу с планином СЕРАБЕНД на Иранској висоравни. Писац затим наводи лепо име планине СЕРБЕНДАН, па место СЕРБЕНАН, додајући, према Times Atlas-y, називе САР-БИСТАН и СЕРБАС.

Шта више, приликом даље интерпретације имена СРБИНДА, Wüst настоји, да га упореди с једном другом категоријом имена лица, или народа, са завршетком на -ИНДА. Тако - за њега - СРБИНДА представља исти облик као Милинда, Махинда, при чему би - ИНДА био скраћен облик за - ИНДАРА, које се налази у митанском особном имену ИНДАРУТА, или пак у личном имену из Ргведе - ТИРИНДАРА књига VIII. У белешци испод текста Wüst упућује на још један пример и доказ ПОВЕЗАНОСТИ ИМЕНА НАРОДА (у множини) И ВОЂЕ ТОГ НАРОДА (у једнини), наравно, увек са завршетком - ИНДА, па наводи: КАУНИНДА (м. род, множина - име народа), док иста реч у једнини означава ВОЂУ, или ПРИНЦА тог народа: "FÜRST DIESES VOLKES" Према томе, закључује аутор: СРБИНДА БИ НА ОСНОВУ РЕЧЕНОГ ЗНАЧИЛО: HERR, FÜRST, ERSTER", тј. ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ У СРБА, па - према томе - и према развитку значења, честог у ведско и постведско доба - И САМИХ СРБА.

Мало даље, аутор наставља:
​
"Да бих ово доказао, говорићу о следећим именима народа и лица, при чему сам захвалан ознакама у Масdоnеll - Кеith-овом "Vedic-Index-y" и W. Kirfels-овој "Kosmographie", делa, којима сам се послужио".

Тако, одвијајући даље своју мисао, Wüst тврди, да СРБИНДА, управо као и МИТРАВИНДА, има потпуно јасан облик. А затим у исту групу уврштава ПУЛИНДА и КУСУРУБИНДА, или КУСУР(у)БИНДА. Дошавши у својој анализи до облика последњег имена, које је нашао на Птолемејевој карти, он га рашчлањује на следећи начин: КУ-СУРУБ-ИНДА, да би одмах изразио уверење, да оваква форма географског имена садржи у себи назив СУРУБА (такође један од античких облика, сачуван као име Срба) те да би - према томе - КУСУРУБИНДА била ознака за земљу, боравиште СУРУБА, чији назив је управо споменути Птолемеј и забележио: јасно jе, да тај назив има као основу и корен већ више пута споменут СРБ

Пошто је изређао ведска имена, која - заједно са СРБИНДА - припадају првобитној, давној ведској прошлости, Wüst онда прелази на "постведска имена" исте категорије, приказујући их азбучним редом. Немајући потребе, с обзиром на сврху ове студије, да се на сваком том називу задржавамо понаособ, цитираћемо само један мали извод[12] његове расправе, по ком би ПУЛИНДА првобитно означавао ГОСПОДАРА, ПРВАКА, ПРИНЦА ПУЛАНА, док би КУЛИНДА би господар КУЛ-а.
Ређајући затим постведска имена категорије СРБИНДА, Wüst долази до историјске епохе и до имена краља Кабулистана и Пенџаба из 150. г. пре Христа МИЛИНДА. Из ове групе изређаћемо - по Wüst-y - неколико занимљивих имена, према којима читаоци, који сербски језик добро знају, неће моћи да остану незаинтересовани. Ево како та имена изгледају:

ГОВИНДА, ТИВИНДА, МИТРАВИНДА, КУЊИНДА, САВИНДА, итд.

уз закључак нашег аутора:

"То су, у њиховом мноштву, властита имена вођа, или принчева, па према томе - и народа."[13]

Даље, Wüst издваја имена: КУСУРБИНДА, ПУЛИНДА И СРБИНДА, тврдећи, ДА ОНА СЕЖУ У ДОБА ВЕДСКИХ СТАРИНА" IN DAS VEDISCHE ALTERTUM HINEIN''.
У наставку, наилазимо на тврђење, да се елемент - ИНДА постао од ИНДРА, најпре присајединио првом делу назива, ОЗНАЧАВАЈУЋИ ПРВОБИТНО ГОСПОДАРА ВАНИНДИЈСКОГ ПОРЕКЛА, А ЗАТИМ СЕ, ЈОШ УВЕК У ЗАЈЕДНИЦИ С ТИМ ПРВИМ ДЕЛОМ, ОДНОСИО САМО НА ИМЕ НАРОДА Тако се Wüst опет враћа на назив СРБИНДА, разлажући то име - према наведеном - на СРБ - ИНДА, пише:

"ДА ТУ НАЈПРЕ ПОТРАЖИМО ГОСПОДАРА ИЛИ ПРИНЦА, А ЗАТИМ И НАРОД!"

При том, изјављује он потом, у географском погледу, никако неће да иде даље од простора, на који упућују Веде, а нити ће, у историјском смислу, да излази из временског оквира, одређеног VIII књигом ведских химни.

"Тако опремљени (so ausgerüstet) пише даље Wüst, приступамо материјалу Клаудија Птолемеја", да би непосредно иза тога изразио захвалност издавачу С. F. Nobbe-y, чијим се индексом (Index nominum Geographiae Ptoloemaei), служио. Ту он затим најпре наводи географско име:

Σαρβανα (САРБАНА, VII, 1., 60.),

чија је ближа ознака:

"INDIA INTRA GANGEM",

тј.

"Индија с оне стране Ганга".

У напомени пак испод текста, Wüst наводи иранска имена, чији завршетак је истог сазвучја: АРИЈАНА, БАКТРИЈАНА, вероватно у искреном уверењу, да је Србинда био неки ирански принц, или војсковођа. После тога Wüst наводи име, које такође гласи:

Σαρβανα (САРБАНА, VI, 1„ 5.),

без икаквог даљег објашњења, да би затим одмах додао:

​''Assyria Σαρβανη des Stephanus von Byzanz".[14]

Иза тога следи назив језера СЕРБОНИС, тј. Σιρβωνιζ Λιμνη по цитираном Птолемејевом индексу[15] уз нашу напомену да Херодот[16] и Аристотел нису писали СИРБОНИС, већ СЕРБОНИС ЛИМНЕ, одн. Σερβωνιζ Λιμνη.
​
О том језеру је веома сликовито писао Диодор Сицилијски. Његово име било је повезано са именом једне потопљене сербске војске још пре Тројанског Рата. А о походу те војске на Египат у античко доба писао је Франо-Марија Апендини (Appendini) у свом врло занимљивом предговору Стулићевом Речнику. Резултате Апендинијевих истраживања, изложили смо у посебном, њему посвећеном поглављу.

Херодот, у петом веку пре Христа, тврди, да је то језеро у његово доба већ било исушено али, да су му се трагови још познавали, што значи, да је још онда било веома старо. Уистину, у грчкој митологији постоји прича, по којој је у прадавно доба Зевс у њега сурвао Тифона, митско чудовиште.

Због имена овога несталог језера, као и због тога, што га историја повезује с именом Срба, чини нам се, да ће заинтересовани радо прочитати његов опис, који нам је оставио Диодор Сицилијски. Ми га овде доносимо у целини.[17]

Диодор Сицилијски, 1,30.:

"На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности."

А ево објашњења: Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи уједно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА.

Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна сербска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.

Да сада опет пређемо на анализу Walter-a Wüst-a, који у њеном наставку каже од речи до речи:

"ЗБОГ УОБИЧАЈЕНЕ ГРЧКЕ НЕТАЧНОСТИ И НЕСТАБИЛНОСТИ У ПИСАЊУ, предходни примери, што се тиче читања, недовољно су јасни, док код следећих не може да буде двоумљења".

По њему, ти следећи примери "МОГУ ДА ИЗДРЖЕ СВАКУ КРИТИКУ", тј. не може се побити тврђење, да су они настали од већ нам познатог корена СРБ-. У оквиру ове групе Wüst спомиње:

- Σαρβακον (САРБАКОН, III:,!., 29.),

уз поближе објашњење:

SARMATIA Еuroраеа = Европска Сарматија

Писац затим прелази на следећи пример сербског имена, које повезује с азијском Сарматијом:

- Σερβοι (СЕРБОИ, V:, 9., 21.), Азијска Сарматија, одн. како он означава : Sarmatia Asiatica.

- Σορβα (СОРБА, VI:, 9., б.) Hyrcania.[18]

Најзад:

- Σουρουβα (СУРУБА, V., 9., 28.), Sarmatia Asiatica.[18].

- Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...

Walter Wüst није ишао даље у испитивању и анализи Птолемејевих карата света. То је велика штета и велики пропуст, јер један тако добар и савестан истраживалац је морао, да запази у Птолемеја географска имена од корена, на чијим дериватима је засновао читаву ову своју кратку студију. Друго, он је у свом раду следио један принцип, који га је спречио, да деривате од корена СРБ- тражи даље од оних подручја, за које се мисли, да су повезана с Ведама... а она се, по свему изгледа, протежу много даље од оних, за која их санскритологија повезује. Но, да би се тај проблем сагледао у целини и у светлу истине, Срби не могу и не смеју да се оставе по страни, као што се то обично ради, као што су то, нпр., чинили етрусколози, У том смислу научићемо много читајући пажљиво дело Илије М. Живанчевића, бескрајно поучно и крцато чињеницама - тако, да смо се ми у овом првом делу нашега рада три пута осврнули на тог врсног познаваоца проблема, који нам толико леже на срцу. Свестрани Живанчевић би вероватно такође замерио Walter-у Wüst-y, који - као да је од нечега стрепео да потражи географске називе од корена СРБ-, нпр., у Панонији, или на Балкану, да би их довео у везу с ведским именом СРБИНДА. Но да не бисмо још једном кидали континуитет наших разматрања, ми ћемо се на то повратити при завршетку овога поглавља.

У вези с напред споменутим именима, "КОЈА МОГУ ДА ПОДНЕСУ СВАКУ КРИТИКУ", Wüst сматра, да она сва спадају у једну јединствену категорију језичке природе и да, ако се добро погледају обе споменуте карте[19] и у европској, и у азијској Сарматији, карактеристични скуп SAxR јавља се тако редовно, да: СЛУЧАЈ У ТОЈ ПОЈАВИ ИЗГЛЕДА АПСОЛУТНО ИСКЉУЧЕН.

Упуштајући се дубље у објашњење, Wüst тврди да је тај скуп с додатком консонанта - В -(ћирилицом -Б-), ОСОБИТО УПАДЉИВ У ОБЛАСТИ СЕВЕРНО ОД КАВКАЗА, те та чињеница НЕОПОРЕЦИВО ИСКЉУЧУЈЕ И ОВУ ПОЈАВУ КАО РЕЗУЛТАТ СЛУЧАЈА.

При томе - по нашем аутору, долази до изражаја и ЈЕДАН ХРОНОЛОШКИ РЕД: ОСОБНА ИМЕНА КОЈА ОТПОЧИЊУ СКУПИНОМ SAxR(В), УТОЛИКО СУ СТАРИЈА УКОЛИКО СУ БЛИЖА ИСТМУ И МЕОТСКОМ МОРУ,[20] као и у СТЕПИ ОКО ЦРНОГ МОРА, А УТОЛИКО СУ МЛАЂА, УКОЛИКО ИДУ ПРЕМА ЗАПАДУ, ПРЕМА ЕВРОПСКОЈ САРМАТИЈИ. ПО ЊЕМУ, ПОШТО СУ САРМАТИ ПРЕПЛАВИЛИ ЦРНОМОРСКА УШЋА ПРОДРЛИ СУ ЗАТИМ КА СРЕДЊЕМ ДУНАВУ, те тако - од једанаест назива формираних помоћу скупа SАxRВ - :- пет се налазе у северним областима Кавказа: SIRACENI, SERACI, SIRACI, SERACA, SERBI, SURUBA; - шест су у ближој, или даљој Сарматији: SARMATICI, северно од дунавске кривине; SERINUM или SERIMUM, у горњем току Дњепра ; SARBACUM, такође у горњем току исте реке; SARGATII источно од кривине Дњепра; SARUM, такође у горњем току Дњепра; SARMIZEGETUSA у Дакији. У ову категорију као шесто име Wüst уврштава и SORBA (VI., 9., 6.), град у Хирканији.

Предње тврђење, каже Walter Wüst, нема ничега чуднога, будући, да је већ Стефан из Византа[21] знао за ову УСКУ ГЕОГРАФСКУ ПОВЕЗАНОСТ: "... von diesem ongen geographischen Zusammenhang...", jep: ОВА ЗАЈЕДНИЦА НА ГЕОГРАФСКОМ ПЛАНУ ЗАЈЕДНИЦА ЈЕ И У ЕТНОГРАФСКОМ СМИСЛУ![22] на основу таквих и сличних докумената, К. Zeuss[23] у доле цитираном делу, даје важна сведочанства и античка документа о сродности САРМАТА и МЕЂАНА.[24]

Развијајући даље ову изнад свега интересантну тему, Wüst тврди са сигурношћу (mit Bestimmtheit), да су ове ГЕОГРАФСКЕ И ЕТНОЛОШКЕ ВЕЗЕ ЗАГАРАНТОВАНЕ И ЈЕЗИЧНОМ ВЕЗОМ:

"Diese geographischen und ethnologischen Zusammenhänge verbürgt werden duch dle der Sprache".

А и Сармати, који су живели даље на северу... то су (наравно, увек по Wüstovoj расправи) редовно становници степа индоевропског језика, уз нашу - чини се потребну напомену, да Walter Wüst, осећајући се припадником германске расе, не употребљава уобичајени термин индоевропски, већ индо-германски. Како он даље разлаже, Грци су називали све те народе једним именом-Скити.[25]
При крају својих разматрања о имену СРБИНДА, Wüst усредсређује сву своју пажњу на место Σορβα (СОРБА) у унутрашњој Хирканији, а затим на Σουρουβα (СУРУБА), у односу на коју одговарајуће место код Nobbe-a (V., 9., 28.) гласи:

".. παρα δε τον Ουαρδανην ποταμον ... Σουρουβα',

што значи:

"покрај реке Вардана... СУРУБА"

Најзад, писац спомиње и народ:

Σερβοι (СЕРБОИ), о коме Птолемеј (V., 9., 21.) опет по издању Nobbe-a, даје следеће обавештење:

''Μεταξυ δε των Κεραυνιον ορεων και του Ρα ποταμον... Σερβοι''.

У једном издању пак, каже даље Walter Wüst, исти овај народ означен је именом: Σερβοι[26]

Дакле, после горње Птолемејеве реченице, која значи:

"Између Кераунских Планина и реке Ра...[27] СЕРБОИ," Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА

Тим поводом Wüst пише:

"Doch halte ich die mitgeteilte Leseart " Σιρβοι, - SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt".

Значи, по аустријском научнику, који је стално настојао, да буде што објективнији, СРБИНДА НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ДРУГО ДО: ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ВРХОВНА ЛИЧНОСТ НАРОДА СЕРБОИ.

Он то дословно и изражава речима, у његовој студији више пута поновљеним:

"Denn das bedeutet ja SRB-inda: HERR, FÜRST, OBERSTER, DER Σερβοι",
a да ли су они били на Кавказу, или негде око Кавказа, то је другоразредно питање...

Ми допуштамо себи да на овом месту споменемо, да је, откако свет постоји, одувек било и кретања људи - појединаца и народа - као масе. Зато смо донекле изненађени, што Walter Wüst није ни покушао, да прошири видике своје расправе, следећи кретање народа СЕРБОИ даље од Кавказа и црноморских отворених степа и равница. Наиме, народу СЕРБОИ у то давно доба - без вештачког разграничавања земље, уобичајеног у касније доба било је лако да - уживајући апсолутно неограничену слободу кретања, ствара од читаве Европе своје боравште... Па ипак, он није могао да избегне бар напомену, која се намеће свом снагом логичности, да - уколико би се име СРБИНДА могло ПОМЕРИТИ ЈОШ ДАЉЕ НА СЕВЕР, "ЗАШТО ПОСТОЈИ ИЗВЕСНА ВЕРОВАТНОСТ", каже наш аутор, у том случају, старост VII. књиге ведских химни, могла би да се попење до 1000. или 1200. године пре Христа.

По Walter-y Wüst-y je:

"ОСОБИТОСТ VIII. КЊИГЕ ВЕДСКИХ ХИМНИ - СТВАРНОСТ, А УЗ ТO СЕ И ЈЕЗИЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИЗВАНРЕДНО ПОДУДАРАЈУ".

У закључку он каже:

"СЕРБОИ - ΣΕΡΒΟΙ - СУ ВАНИНДИЈСКИ НАРОД БАР ШТО СЕ ТИЧE ПЕРИОДА, У ЧИЈЕМ САМОМ ПОЧЕТКУ ЈЕ БИЛА СПЕВАНА НАВЕДЕНА ВЕДСКА ХИМНA, А СРБИНДА, απαξ λεγομενον, ЧУВА КРОЗ СТОЛЕЋА ЈЕДАН ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ[28] ЗА НАС ЈОШ ОД НЕПОЗНАТОГ ДОМАШАЈA!''

Због огромне важности, коју налазимо и придајемо предходном Wüst-овом тврђењу, ми ове његове речи цитирамо верно и у оригиналу:

''SRBINDA EINEN GESCHICHTLICHEN HERGANG VON UNS UNBEKANNTER TRAGWEITE DURCH DIE JAHRAHUNDERTE RETTET''.

Ми смо при преводу допустили себи малу слободу, преводећи "RETTET" са

"ЧУВА"; међутим, ауторова је мисао јача; он, наиме, није хтео да подвуче смо појам

"ЧУВАЊА", "ОЧУВАЊА", већ у првом реду "СПАСАВАЊА ", јер је назив СРБИНДА ЗАИСТА СПАСАО ОД ЗАБОРАВА НЕ САМО ЈЕДНО ИМЕ, КАКО ЈЕДИНКЕ, ТАКО ИСТО И НАРОДА, ВЕЋ УЈЕДНО И ДОГАЂАЈА, који се - у оном смислу, како га тумачи Walter Wüst - мимоилазили и најкомпетентнији ауторитети, доведени у заблуду учењем берлинско-бечке школе.

Било би недопуштено, да при крају ове анализе изоставимо значајну Wüst-ovu белешку испод управо изнетих коментара, јер он такође садржи важне елементе, који могу да послуже проширивању наше теме: КОЛИКО ЈЕ СТAРО ИМЕ СРБ, СРБИН, СРБИ и ДОКЛЕ СЕ ОНО ПРОТЕЗАЛО?

У споменутој белешци, наш аутор пише следеће: "Овде треба још да дођу до изражаја два врло важна упоришта моје интерпретaције имена СРБИН-ДА, или - како он то формулише на немачком:

"Zwei ganz gewichtige Stützen meiner Deutung des Namens SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort kommen".

Прво упориште је претежност химни посвећених Индри у VIII-oj књизи Веда, а друго: Hillebrandt-ova теза "ИНДРА-ВРТРА", коју ја бескрајно одобравам (uneingeschränkt beipflichte). По тој тези, ВРТРА је најпре био "ЛЕДЕНИ ДЕМОН", стран Индији, кога су Индијци узели из Кашмира, или пак са северо-запада. А у истој химни, само 24 стиха даље, јавља се исти АХИШУ, но овога пута у вези са СРБИНДА. Тако је - помоћу једне мале "странпутице", читалац упућен према:

"ЗЕМЉАМА, КОЈЕ СЕ НАЛАЗЕ НА СЕВЕРУ",

где влада

"inforimis hiems'' - "гадна зима" и

"где ледени џинови окивају речне токове и опседају воду".

О победи над ВРТРОМ, "леденим демоном" говори се у Ирану и у Јерменији...
Што се демона ВРТРЕ тиче, Abel Bergaigne каже за њега, да је он час стварни непријатељ, а час пак "демон"... Па утолико пре можемо да се сагласимо с Walter-om Wüst-om, прихватајући његово резоновање о: СРБИНДИ КАО O СТВАРНОМ ЛИЦУ И ВОЈСКОВОЂИ, КОЈИ ЈЕ КАО "ЛЕДЕНИ ЏИН" НАПРАВИО ПОХОД НА ИНДИЈУ СА СЕВЕРА, или са СЕВЕРО-ЗАПАДА.

Одавде ова истраживања улазе у домен историчара, који би у самом почетку требало да узму у обзир Јована Рајића и његово тврђење, да је:

"... ДЕРВНО ОТЕЧЕСТВО СЕРБСКО СИБЕРИЈА БИЛА", па је по Србима и име добила. Ово је заиста тема, која - колико знамо - још никада није била узета са сврхом озбиљног проучавања. А та студија би могла да вине све нас - жедне истине - веома, веома далеко!

Додамо ли свему томе, да су - с друге стране - црноморска обала, Балкан, Подунавље и Централна Европа такође северо-западно од Индије - имамо се над чим замислити!...

И само да се још једном сасвим кратко вратимо Walter-y Wüst-y, савесном научнику, упркос његовом избегавању, да се упусти у предмете, према којима је германска берлинско-бечка школа нетрпељива. Јер - по свој прилици, и несвесно се измичући тој нетрпељивости, он је ипак додирнуо најделикатније проблеме, створивши тиме солидну базу за извесна нова изучавања. Ево још једног примера у том смислу:

При крају своје студије о ведском Србинди, он се пита:

"Најзад, да ли су Птолемејеви Περιερβιτοι (Nobbe, V, 9., 16.) у ствари настали од Περι – σ- ερβισοι (тј. ПЕРИЕРБИДОИ-ПЕРИСЕРБИДОИ уз интервокални нестанак сигме (-σ-), како то обично бива у грчком?"

Уистину, због свих недостатака грчког писања страних имена, имамо разлога да верујемо, да се у наведеном примеру ради о бази СЕРБИДОИ...
​
И да при исписивању ових редака останемо у нади, да ће обрађивање овога проблема да наставе сербски научници, чији је то дуг према сербском народу.

НАПОМЕНЕ:

[1]. - Walter Wüst. - Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in."Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes"(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
[2]. - Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.
[3]. - Hem Chandra Joshi. - Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l'Inde ancienne, d'apres le Rgveda. - Paris, 1928
[4]. - Abel Bergaigne, Tome II, p. 348
[5]. - X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
[6]. - X., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случа ј: књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.
[7]. - Histoire de la langue sanskrite, Collection "Les langues du Monde", Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.
[8]. - Душанов Законик
[9]. - Einleitung, § 2.
[10]. - Sayana, индијски писац XIV века. Као аутор коментара РГВЕДЕ он својим тумачењима даје обредни карактер.
[11]. - Н. Oldenberg. - Religion der Veda, S. 155.-
[12]. - О.c., str.202.
[13]. - "In ihrer Mehrzahl sind sie Eigennamen von Fürsten und damach von Stammen". - У овом делу своје расправе Wüst VINDHYA GEBIRGE, тј. ВИНДСКЕ, или ВИНДИЈСКЕ ПЛАНИНЕ Овај детаљ доносимо зато, да бисмо читаоце подсетили на Роберову етимoлогију другог српског древног имена: ВИНДИ, ВИНИДИ, итд.
[14]. - Стефан Византинац, грчки граматичар с краја V века по Христу. Под насловом Ethnica он је израдио један антички сербски речник, драгоцен за изучавање античког доба, премда се од њега није много сачувало: свега један извод и више фрагмената.
[15]. - ПТОЛ., књига. IV, 5., 12., 20.
[16]. - 485.- 425.пре Христа.
[17]- Диодор Сицилијски, 1,30.: На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км.). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности. А ево објашњења:Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи у једно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА. Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна српска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.
[18]. - Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...
[19]. - Tabulae in Cl. Ptolemaei Geographiam a Carolo Mullero instructae, Paris, 1901.; Europae, VIII. (16.17.) ; Asiae, II., (31.-32.)
[20]. - Меотско море, Maeotis Palus, данас Азовско Море. име Меотско дошло је од скитског народа Меотес, некада настањеног на његовим обалама.
[21]. - Рођен у Цариграду, а живео и радио крајем V. века по Христу.
[22]. - "Denn dieser Zusammenhang ist ja auch einer der Ethnologie.
[23]. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme'1, ц. 298., 282., 297., где се налази расправа о појави гласовног скупа САРМА- на подручју Ирана.
[24]. - Plinus, VI., 7. (23.-79.); Herodot, V., 9. (480.-425. ante Chr.) Mela Pomponisu, латински географ, који је око 43. г. после Христа написао географско дело "De situ Orbis" ("О положају места - земље") у три књиге, сачуване до нашег времена. То је један од најдрагоценијих извора за античку георафију, будући, да се аутор служио изворима много старијим од времена, у коме је сам живео.
[25]. - Wust при овоме упућује на следећу литературу: S. Feist, Kultur u s.w. der Indogermanen, S. 405.; vrgl. ebenso H. Hirt, die Indogermanen, I., 114. und 184.; K. Zeuss, a.a.O.S. 275. ff., besonderes S. 277.-278.
27. - Милош С. Милојевић у својој Историји Срба објашњава, да је "Ра" прастаро име реке Волге, уз тумачење, како је оно настало.
[28]. - Када ова студија буде у потпуности објављена, надамо се, тад ће сваки читаоц схватити, да се у овом случају не ради само о столећима, већ о више хиљада година, како то тврди - између осталих и санскритолог Emile Burnouff.

Разлике између православне и католичке цркве и шта смо то заборавили?

​Све више је чланака који врло површно обрађују тему уједињења православне и католичке цркве. Изводи се плитак закључак како су разлике тривијалне и церемонијалне природе и како би требали да се ујединимо што ме инспирише да напишем овај текст.

Када је у XV веку Турска освојила Балкан, Византија и друге православне земље затражише помоћ од западних земаља, а ови их уцене да ће им помоћи под условом да православна црква призна врховну власт Ватикана. Патријарси свих православних земаља и Византије су подлегли том притиску и заказан је састанак у Фиренци 1439. године. Сви су дошли на састанак укључујући и руског патријарха. Сви, осим србског патријарха јер је владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао србском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Деспот Ђурађ је тада у свом одговору францисканцу Јовану Капистрану написао: “Ево 90 година живех са овом вером мојих предака и у њој се моја душа купала. Због тога ме моји поданици сматрају мудрим мада несрећним човеком. Сада би ви желели да то променим и да мој народ помисли да сам подетињио и постао сенилан. Радије бих умро него издао веру својих предака.” У Фиренци су сви православни верски поглавари потписали унију са Ватиканом, сви осим србског. Када је руски кнез Васил II за ово сазнао протерао је свог патријарха због срамоте коју је нанео Русији. У Цариграду су настали нереди када су грађани сазнали да Срби нису потписали и васељенски патријарх је морао да се повуче. Ватикан то никада није опростио Србима.

Господар Србљем, деспот Ђурађ

То је само једна анегдота на ову тему из наше историје. Наши преци су очигледно били чврсти у намери да уније не буде. Заиста, које су то толико непремостиве разлике које су заувек одвојиле православље и католике? Хајде да видимо.

Ко је отац, а ко син?

Највише времена ми је отишло на разумевање концепта “отац-син-свети дух”. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ “божији син”. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.

Католици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед  тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Католици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То “из сина”, на латинском се каже “filio que” по чему је овај сукоб доктрина познат.

Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.

Коначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.

Оно што често можете чути на History каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила “више аутономије од државе”, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.

Православне цркве су ово оспоравале на темељу да су оне прави наследници Рима и зато се инсистирало на концепту “из оца у сина”, јер је то концепт наслеђа. Међутим, Рим је дошао до новог тумачења “и оца и сина” како би нагласио да редослед нема везе већ да може и другачије.

Суштина овде је тај проблем континуитета јер је католичка црква тврдила да је она наследница Римског царства што историјски једноставно није тачно. Историјски римске провинције на западу су пале 476. године. Након тога прошло је 500 година пре него што је настало “Свето римско царство” на чије је чело стао Ватикан као духовни вођа и прогласио га за наследника Римског царства. Међутим, то ново “Свето римско царство” сем имена није имало никакве везе са старим Римом.

Права истина је да је центар Римског царства померен на исток још пре 285. годне, дакле два века пре него што ће запад пасти. Од тог времена прави наследник старог Рима је увек био Нови Рим (касније назван Византија), где су Грчка, Турска и Балкан биле најважније територије царства.

Као што видите у XI веку је било веома битно да се зна ко је отац, а ко син и да ли син има право исто као отац или мање. Ово наизглед тривијално филозофско неслагање је временом изродио огромне разлике.

Нова престоница римског царства Константинопољ, у нашем језику познат као Цариград, а данас град Истамбул.

​Концептуалне разлике између две цркве

Читајући текстове о разликама између два главна хришћанска правца најчешће се помињу разлике у ритуалима и тумачењима.

Поред питања оца-сина, постоје многе ситне разлике у ритуалима, као на пример што католици у служби користе хлеб без квасца, а православци обичан хлеб са квасцем.

Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о “безгрешном зачећу” богородице, па су чак и инквизитори постављали то као једно од питања људима које су мучили – “Да ли верујеш да ја Марија девица?”. Иако је нелогично да девица роди дете, то је као нека врста теста за вернике јер ниси ти ту да размишљаш логично већ да верујеш и да се повинујеш.

Ово инсистирање на слепом веровању код католичке црвке се огледа службом на латинском језику а не на језику народа. Латински језик је потпуно изумро између IV-VIII века, али су наставили да га користе образовани људи и свештеници. Поред језичке баријере, католичка црква је дуго инсистирала на томе да само свештеници могу да читају и тумаче свете књиге па је Библија вековима била забрањивана за обичан народ. У православљу служба се одржава на локалном језику и Библија никад није била забрањена.

У католичкој цркви папа је божији син, затим иду бискупи, па остала црквена хијарархија. Верници комуницирају преко цркве и свештеника са богом. У православљу ово није случај, патријарх и ви сте у потпуно истој равни пред богом. Није потребно комуницирати преко свештеника или обавезно ићи у цркву. Католичка црква поприлично инсистира на недељној служби, док у православљу ви можете бити верник а не морате ићи у цркву и опет ћете бити прави верник.

Током векова једна ствар је водила ка другој и ефектом лавине разлике су постајале све веће. Тако је Папа добио право индулгенције тј. опроштаја за паре. Није битно колико сте згрешили, ако се покајете и имате довољно новца Папа као божји син вам може дати опроштај. Овако нешто не постоји код православаца већ се каже “бог ће ти опростити…”. Ваши греси остају између вас и бога, о томе не може одлучивати црква.

У средњем веку, црква је била као нека врста прве социјалне службе и сеоске управе. Понекад би имали улогу болнице, школе, сеоске задруге, писарнице, општинских власти или слично. Краљ и племство су се ослањали на цркву око организовања народа. Католичка пракса исповедања грехова свом свештенику је много пута коришћена као једна врста обавештајне и потказивачке делатности. Локални свештеник би све знао, ко је шта украо, ко је са ким спавао, ко је коме шта рекао… Исповедање постоји и у православљу али није део уобичајне праксе и више има облик саветовања.

Ватикан инсистира на концепту чистилишта или пакла, иако овога нема у Новом завету. Пакао је измишљен како би се народ покорио. Концепт је прост, ако згрешиш идеш у пакао и нема спаса твојој души. Зато ради и мучи се у овом животу како би ти душа уживала у рају у следећем животу или се додворавај цркви како би ти греси били опроштени. У православљу овога нема, црква вам не може опростити грехе, нити вам било ко помиње чистилиште.

Приказ пакла, тамо где завршавају грешни.

Католичка црква ће временом постати централизована, док су православне патријаршије аутономне и уважавају обичаје народа. Погрешно је мишљење да је наша црква искривљена старо-словенским веровањима и да је грчка много више исправна. Све православне цркве уважавају обичаје локалних народа, то није искривљен облик већ је тако замишљено.

Западно хришћанство више наглашава аспект смрти, ту пре свега мислим на све присутне представе исуса на распећу, потенцирање пакла и покајања. Та строгоћа и потреба за страхо-поштовањем црвке је кулминирала кроз институцију инквизиције која је мучила и спаљивала људе.

Распеће карактеристичан приказ у католичким црквама.

Православна црква је увек фаворизовала аспект живота и рађања што је  симболично приказано у икони Богородице. Света Гора (Атос) у Грчкој као вероватно најважније место православне вере је посвећена Богородици.  Православне цркве су живописно осликане и црква никада није спаљивала вештице.

На крају поменуо бих и да католички свештеници морају бити у целибату, тј. уздржавати се од сексуалног односа са женама. Рекао бих да овај несрећан избор чини да католичка црква често на западу доспева у медије због оптужби о педофилији у католичком школама. У православљу свештеници се могу женити.

То су основне концептуалне разлике између две вере, међутим раскол који постоји већ скоро хиљаду година није само због горе поменутих ствари, већ је највише резултат делања католичне цркве.

Претензије на Балкан

Вековима је Ватикан инсистирао на томе да територија Балкана припада католичкој цркви. Наиме, католичка црква сматра да има право над Балканом јер је цар Константин ту територију поклонио папи Силвестеру из захвалности у документу званом “Константинова даровница”.

Константинова даровница као икона на зиду капеле Сан Силвестро, Рим.

​Међутим, испоставило се да је фамозна Константинова даровница уствари фалсификат католичке цркве из 8. века. Лоренцо Вала, папин секретар и хуманиста је још у 14. веку је доказао да је овај документ фалсификат који је настао у 8. веку како би оправдао тежње католичке цркве ка Балкану.

У пракси та јурисдикција над Балканом је један од аргумената који су послужили католичкој цркви у I светском рату, за време НДХ, па и у новије време у ратовима 90-тих. Данас, иако је познато да је овај документ фалсификат ако потражите на интернету то питање јурисдикције и даље на црквеним сајтовима и књигама та јурисдикција се истиче без обзира на фалсификат.

Питање словенске писмености

Велики сукоб између источног и западног дела Рима је настао у 9. веку због рада Ћирила и Методија на превођењу црквених књига на словенски језик и стварања словенских писама (глагољице и ћирилице). Наиме Византија одлучује да прошири свој утицај на Cловене ширењем хришћанства и просветитељством. Из Солуна шаљу два изузетна монаха, Ћирила и Методија да помогну Cловене на Балкану и у централној Европи где се формирала пансловенска држава Велика Моравија.

У то време црквене књиге и служба су се одвијале само на 3 језика – Латинском, Грчком и старо-јеврејском. Католичка црква је инсистирала на томе да се користи латински језик како обичан народ не би могао да тумачи црквене књиге, јер је то резервисано за “образоване”. Образовање и писменост обичног народа је било опасно и католичка црква ће се противити превођењу Библије чак и пар векова касније када је Мартин Лутер реформисао цркву у Немачкој или када су се протестанти у Енглеској латили преводилачке делатности.

Интересантно је да је Моравија као држава мање позната код нас иако има изузетан значај за формирање касније српске државе. Наиме, не зна се тачно где су биле границе Моравије, постоји неколико теорија. Генерално, Моравија је обухватала земље од Чешке, Словачке, данашње Аустрије, Мађарске и Србије. Постоји група угледних историчара који сматрају да је центар Моравије био у Сирмиуму (данашња Сремска Митровица) и да је одатле координисано стварање нове велике словенске државе. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је сам Методије постављен за моравско-панонског архепископа са седиштем у Сремској Митровици и да је ту сахрањен.

Када је Папа увидео да источна црква ради на ширењу хришћанства међу Словенима, врло брзо је организовао војно-религијски блок који ће спречити формирање те пансловенске државе, развијање словенске писмености и најважније од свега спречити ширење утицаја источне цркве.

Моравија је пропала због упада Мађара, а судбина Словена у централној Европи запечаћена је 150 година касније у крсташким походима. Тада су покатоличене словенске краљевине од којих су касније настале Чешка, Пољска, Словенија. Након тог крсташких ратова у неким деловима централне Европе Словени су заувек збрисани или асимиловани, рецимо у источној Немачкој, Аустрији и Мађарској.

Писменост и црква коју су покренули Ћирило и Методије, су биле срушене, књиге спаљене и на њиховом месту је организована католичка црква. Методијеви следбеници су побегли у Бугарску и Македонију, а неке словенске државе ће сачекати скоро 1000. година на развој књижевности на сопственом језику. Црквена служба у тим земљама се и данас обавља на латинском.

Ево врло интересантног видеа на тему писмености Словена.

​Инквизиција

Инквизицију је у 12. веку измислила католичка црква како би се борила против јереси и неверника. Инквизиција је подразумевала испитивање путем мучења и убиства оних који су осуђени. За пар векова постојања западна црква је постала невероватно креативна у методима мучења и начинима убијања јеретика и неверника.

Треба нагласити да су јеретици уствари верници који су учење католичке цркве модификовали према угледу на стара хришћанска учења. Западни историчари се упиру у објашњавању да су то различите гностичке групе. Међутим, рецимо богумили у Босни и Катари су били повезани, касније су се богумили утопили у православну цркву. Темплари су своју веру донели са истока јер су били на служби у Јерусалиму. Када проучите учење многих тих група, увиђате тежњу враћања старом начину вере и зато ја тврдим да се у већини случаја ради о сузбијању утицаја православља. Можемо полемисати око тога да ли се ради о утицају гностичких учења или о утицају православног истока, али ћемо се свакако сложити да се ради о људима који су били згрожени корупцијом и безобзирношћу католичке цркве.

Инквизиција је користила мучење као метод испитивања.

​Пре 1100. године католичка црква се борила против јереси, испитивањем испред црквеног суда без мучења, затварањем јеретика и ретко се дешавало да некога погубе. Међутим, после 1100. године црквени законима уводи се мучење као начин испитивања, а погубљења су постала неизбежна за многе оптужене.

Често кориштени начини мучења су били чупање ноктију, убадање усијаним гвожђем, ослепљивање, ломљење удова, черечење, ломљње вилице и многе друге врсте сакаћења које су превише страшне да би их овде описивао. Многи несрећни људи би признавали кривицу и ако нису били криви само да би их погубили и како би мучење престало. Најчешћи облици погубљивања су били спаљивање на ломачи, дављење у реци, одсецање главе и вешала. Понекад би онога ко је био сумњив али је желео да се покори само одвели до ломаче и спалили његову лутку од сламе као знак упозорења.

Инквизиција је потпуно страна православној цркви и никада тако нешто није постојало на истоку. Занимљиво је да западни историчари често користе израз “мрачни средњи век”, међутим овако нешто се може рећи само за западну Европу тога времена, јер на истоку а посебно на Балкану средњи век је био период напретка.

Застрашујуће је када се зна да је инквизиција на западу примењивана све до 19. па чак и 20. века у неким деловима света. Треба размислити какав је то утицај имало на западно друштво и менталитет људи. Неко је једном рекао, није ни чудо да је на западу све под конац, закони се поштују, плаћа се порез… како не би било када је црква неколико векова спаљивала сваког ко је и мало штрчао. Инквизиција је створила страхопоштовање према цркви и држави.

Спаљивање “вештица” и јеретика

​Инквизицја је настала као инструмент борбе против неверника, пре свега против муслимана. Међутим након пар успешних похода против муслимана, инквизицијска пракса брзо бива примењана против других религија: Јевреја, Муслимана, Словена и других. Јевреји су страдали свуда по западној Европи, муслимани су страдали у Шпанији и Португалу, а Словени страдаше на нашим просторима, у централној и северној Европи.

Католичка инвизиција је цензуром спречавала било какво другачије мишљење и поткопавање ауторитета цркве. Ишли су чак тако далеко да је Библија забрањена 1229. године да обичан народ не би могао да тумачи текстове према својој вољи. И многе друге књиге тог времена су биле забрањене и масовно спаљиване. Аутори књига су се морали одрећи својих дела и рећи да је то лаж, у супротном би били спаљени на ломачи као Ђордано Бруно. Ово се није односило само на писце, научнике, већ на све виђеније људе који су угрожавали ауторитет католичке цркве.

Точак за мучење

Инквизиција није била резервисана само на виђеније људе, већ и на обичне људе који би реметили хомогеност локалне заједнице. Овај облик инквизиције је познат као “спаљивање вештица”. Није било правила зашто сте могли да завршите пред судом инквизиције, довољно је било да вас неко оклевета. Богати би често откупили своју невиност, али нижи слојеви су масовно страдали. Говоримо о стотинама хиљада људи током неколико векова.

Много жена је страдало јер су оптужене да су вештице. Неке су страдале зато што су биле независне и другачије, неке су страдале ако су биле скитнице или проститутке, нечије љубавнице или су одбиле нечије удварање. У Хрватској рецимо су вештице спаљиване до 18. века.

Ништа слично никада није постојало на страни православних цркава. Много невиних људи је страдало у тим процесима хомогенизације западног друштва и нажалост сличне процесе ћемо поново видети у 20. веку у облику фашистичког покрета широм Европе.

Инквизиција је била искориштена и у уништавању монаха-витезова Темплара. Темплари су настали током крсташких похода, као елитне јединице католичке цркве. Јако су се обогатили јер су вршили функцију банке за оне који би кренули на пут у крсташки поход или посету некој далекој светињи. Ви би сте дали новац њиховој испостави тамо одакле крећете, а они би вам дали новац тамо где стигнете. Поента је била у томе да не носите новац на пут јер је било пљачки и могли сте да останете без свега. Веће групе људи би на путу штитила група темплара и водила их сигурним путевима.

После пар векова постојања њихов број је нарастао на више десетина хиљада људи по целој Европи. Како су били оружана сила и јако финансијски моћни, а при том доследни вери, Ватикан се забринуо. Пише да су они своју веру донели са истока где су службовали.  1309. оптужени су да не поштују Христа, да верују у Сатану, да практикују содомију, да обожавају мачију главу и друге глупости. Више стотина људи је спаљено, имовина је одузата и Темпларски ред је престао да постоји.

Инквизиција се дешава у време крсташких ратова, покушаја запада да мачем и огњем сузбије утицај старе (православне) цркве и постигне доминацију. Свако ко се на било какав начин није уклапао у овај план је проглашаван вештицом, застрашиван, мучен или паљен. Ништа слично овоме никада није постојало на страни православних цркава.

Можда вам се све ово чини као далека прошлост али подсетите се да се потпуно иста ствар дешавала и за време II светског рата у Европи са Јеврејима и Словенима. Данас, имамо неке сличне симптоме у облику нетрпељивости ка муслиманима и мигрантима. Присетите се само мучења затвореника у Гвантанаму. Све је то слично, али више није организовано од стране цркве како је било у прошлости.

Крсташки ратови

Велике војне експедиције које је католичка црква организовала а које су познате под називом “крсташки ратови” су заувек удаљили гледишта истока и запада. Било је много крсташких експедиција и данас се дискутује о броју крсташких похода.

Први крсташки ратови су били организовани против муслимана ради заштите Јерусалима.

Први крсташки поход је био 1096-1099. године када је више од 100.000 људи кренуло ка Блиском истоку да ослободи Јерусалим од муслимана. Крсташи су ишли ка Јерусалиму преко Београда и Земуна о чему постоје записи који сведоче о пљачкама и сукобима са западним плаћеницима. Мање је познато да се у позадини овог првог похода десио Масакр у долини Рајне у Немачкој када су страдали бројни Јевреји све под патронатом католичке цркве.

Било је девет крсташких похода ка Блиском истоку. Не бих улазио превише у детаље свих ових похода јер би одузело превише времена, а о томе постоји пуно података на интернету. Тада су се први пут појавили религиозни ратници од којих су најпознатији ред витезова Темплара и Хоспиталци. Крсташки походи организовани од католичке цркве оформили су оно што ми данас сматрамо западном Европом. Истовремено ови походи су заувек направили раздор између хришћана и муслимана.

Можда вам се и овде чини да је све то далека прошлост, али размислите мало. Нису ли крсташки походи управо оно о чему је Ал Каида помињала у прогласима? Поново имамо војну интервенцију запада у Ираку, Либији, Либану, Сирији, Египту, Јордану…

Крсташки походи у Европи

Често се верује да су крсташки походи били само против муслимана али то није тако. Још су крволочнији били походи католика против Словена, Јевреја и источних хришћана у Европи.

Треба поменути и Северни поход који је имао за циљ покатоличавање Словена на северу и северо-истоку Европе, па Вендски поход против Лужичких срба 1147. у истчној Немачкој, поменимо и поход крсташа на Балтик 1198. за насилно покрштавање Швеђана и Финаца, затим неколико похода Тевтонских витезова за покатоличење Пољака и Литванаца након 1226. који су били успешни све док Тетвонци нису ударили на Русе и били потпуно поражени у бици на леду.

У Вендском походу Словени су насилно покрштени. Слика католички бискуп Абсалона руши словенског бога Световида код Арконе 1168. године.

​Никако не треба заборавити крсташке походе против хришћана јеретика. Најпознатији је поход крсташа против Катара у Француској. Катари су хришћани у Француској који су инспирисани покретом старим гностичким учењима познатим под називом Богумили међу словенским народима. Разочарани праксом католичке цркве ти људи су се окретали старом тумачењу хришћанства. Стравичан је био број људи који су убијени, процене говоре да је у овом походу могло да страда око 1.000.000 људи.

Не можемо не поменути крсташки поход у Шпанији којим су муслимани и јеврејиизбачени из Шпаније. Крсташко-инквизицијски походи су се наставили у следећим вековима односећи милионе нових жртава посебно на територијама Северне и Јужне Америке и Африке.

IV крсташки рат – окупација и пљачка Цариграда

Било је више од десет крсташких похода само ка Визнатији од којих је за нашу тему најзначајнији IV поход 1202-1204 када је Цариград освојен, опљачкан, спаљен, становништво побијено и побегло и када су католици њиме владали 71. годину. Византија се никада од овог ударца није опоравила, потпуно опљачкана, са десеткованим становништвом, није могла више да се одупре Турским нападачима и постепено се смањивала све док 200 година касније није потпуно нестала.

IV крсташки поход – Католици освајају и пљачкају Цариград, главни град православног царства.

​Када следећи пут посетите Венецију, помислите како је слављени дужд Енрико Дандоло био главни организатори тог IV крсташког похода уз благослов папе Иноћентија III и војску која је већином дошла са територије Француске. Тада погледајте базилику на трг св. Марка и имајте у виду да су чувени коњи који су тамо изложени део блага украденог из опљачканог Цариграда.

Из те пљачке и богатстве које је однесено изникла је ренесанса и културна доминација запада и католичке цркве која траје до данашњих дана. Истовремено, та дела су за свагда направила раздор између православаца и католика, као и између муслимана и хришћана.

Некада украс Цариграда, ови коњи данас красе Базилику на тргу св. Марка у Венецији.

Кад год чујем израз “мрачни средњи век”, саркастично се насмејем. Није средњи век био мрачан, барем не на истоку. Територије Балкана, Византије и блиског истока су у то време цветале. Средњи век је био мрачан само за запад, за њих је светло дошло са падом и пљачкањем Цариграда и ренесансом која је уследила.

Ренесанса је настала под утицајем бројних уметничких дела и књига из науке и филозофије које су донесене из пљачке. Огромним благом које је преко сто година отимано са територија Византије финансиране су приватне војске, изградња палата и цркава. Са пропадањем истока бројни трговци, племство, учени људи и свештеници су одлазили у Венецију, Ђенову и друге западне краљевине. Све ово је временом довело до раног покрета Ренесансе у XII веку.

Завештање IV крсташког похода је дубок осећај издаје међу православним народима, посебно код Грка. Понашање крсташа и крсташки походи на Блиском истоку су произвели велико разочарење становника Византије што је на крају довело до победе Ислама.

Крсташки походи на нашим просторима

Мало је познато да је крсташких похода било у нашим крајевима против православаца и то неколико пута, међутим они су мало познати јер су у историјским уџбеницима заведени као борба против Богумила.

Термин Богумили је злоупотребљен у историји, ради се о првобитној верзији хришћанства која се појавила међу словенима на Балкану. Тај покрет ће нагињати прављењу локалних заједница које су сматрале да црквена хијарахија не треба да постоји и да су централне цркве Ватикана и Цариграда извор корупције.

У то време Грчка није дозвољавала постојање локалних архиепископија па су Словени сами организовали своје локалне заједнице. Те заједнице су неговале хришћанске вредности на локалном нивоу, у породици и кући, без потребе за црквом. Поред тога ове заједнице нису хтеле да прате нове црквене законе и догму, него су држали до првобитних гностичких учења, иконоборства, па чак имали  и одлике аријанског хришћанства.

Два догађаја су утицала да нестану богумили на Балкану. Први су крсташки походи које је организовао Ватикан, учинили су да словенске хришћанске заједнице схвате смисао удруживања локалних хришћанских заједница под уједињену источну цркву јер је то био начин да се заштите од насилног покрштавања са запада. Други је упад Татара у Европу 1241 године. Тако су се на територији Србије и Босне ове хришћанске заједнице утопиле у српску православну архиепископију, тј. цркву коју је организовао св. Сава према грчком моделу. Иста ствар се десила на територији Бугарске. Катари у Француској нису били те среће.

Мени је интересантан аспект те везе “богумила” и Катара. Постоји више историјских доказа који повезују Богумиле и Катаре, чак се помиње да се отац свих Катара налази у Босни. Ако су Катари и Богумили део источног хришћанског учења, није ли то била клица Православља на западу? Мислим да би историчари требали да се позабаве овом идејом. Врло је могуће да се слична ствар десила са покољем над крсташима витезовима св. Јована. Да ли је то било гушење спонтаног ширења православног хришћанства на запад Европе?

​По својем учењу богумили гравитирају православној цркви у коју су се после утопили, њихове црквене књиге су писане ћирилицом, а тадашњи владари Босне су у својим повељама истицали да су Срби. Каснијим историјским фалсификатима од стране католичке цркве, дошли смо до тога да су Богумили данас постали термин за неку секту која нема везе са Православљем. Ово је успешно учињено жељи да се прикрију злочини који су почињени у крсташким походима против православаца у Босни, како би се прикрила права намера католичке цркве и како би се народ збунио око свог порекла. Добру књигу на ову тему написао је др. Васо Глушац – Истина о Богумилима (.pdf).

Илустрација из XIII века, представља Францисканце који пренеражено гледају Катарско крштење

Грчка је успешно спречила ово цепкање источне цркве признавањем титула српским и бугарским великашима, као и давањем аутокефалности словенским црквама. Ти великаши су своје хришћанске заједнице окупили у цркве и вратили их под окриље својих аутономних цркава.  Овај поредак остао је до данашњих дана.

Но вратимо се крсташким походима. Као што рекох, католичка црква је лажно борбом против Богумила вршила покрштавање и уништавање православних цркава у Босни. Папа и мађарски владари су организовали и пар крсташких похода у Босни како би на силу приволили босанског бана Кулина да призна папу. Кулин је то морао да учини, али пар деценија касније је католичка црква одбачена.

Организован је крсташки поход на православну Босну, наиме папа Гргур IX је позвао Мађарско краљевство да покрену крсташки поход против Кулина бана, али су били поражени у Босни 1254. године.  То је исти онај папа који је организовао ред немачких Тевтонских витезова да би се борили против православне Русије. Друга крсташка кампања на Босну је покренута 1235. када су Мађари победили и постављен је католички бискуп, доминиканци су добили упориште у Босни, али инвазија Татара 1241. је збрисала крсташку војску и тако спасила православље. Каснијих година неколико папа је то тражило покретање крсташких похода на Босну (Бенедикт XII, Урбан V) али нису били реализовани.

Папа Гргур IX, човек који је измислио католичку инквизицију.

Постоје основане тврдње да су Богумили измишљени како би се прикрило спонтано ширење православља у XII веку по Европи. До данашњег дана се људи на нашим просторима збуњују коришћењем израза “богумили” и “дуалистичка црква” у домаћим уџебницима историје који су писани за време комуниста. Циљ ове измишљене историје је да се прикрије да су владари Босне ћирилицом потписивали, били православци и називали се српским краљевима.

Фалсификовање историје и споменика

За мене најтеже од свега је што је католичка црква активно сузбијала науку и свако мишљење које није у складу са њиховом политиком. Овде не мислим на оно инсистирање да је земља равна, Ђордана Бруна и Галилеја – већ на фалсификовање историјских докумената.

Стара српска народна песма каже “Латини су старе варалице…” и заиста број фалсификованих докумената које су направили католички свештеници је импозантан. У време када није било штампарија књиге и списи су се преписивали у манастирима. Неко се досетио па би неколико векова касније уклонио оригинални документ и направио измењен препис који би више одговарао католичкој цркви. Значај овога је огроман јер су касније генерације историчара базирали своја истраживања на фалсификатима и данас имамо један потпуно лажни историјски наратив.

Највећи број фалсификата настао је после IV крсташког рата када су католици разорили Цариград и у време турских освајања. Ватикан је имао одрешене руке да пише и мења документе како хоће јер није било ни Византије, ни Србије, нити било кога другог ко би са православне стране реаговао. Оригинали многих докумената, књига, писама и тапија су дошли у посед Ватикана.

​Последице тих стратешки учињених фалсификата осећамо данас. Многи су примери, рецимо данас ако гледате History канал испада да је западна Европа директни наследник Римског царства, а то реално нема везе са чињеницама јер су западне римске провинције коначно нестале у V веку и постоји 500 година паузе до појаве Светог римског царства.

Положај Светог римског царства око 1100. године

Назив “Византија” су измислили католички свештеници у XVII веку да би збунили историчаре. То је учињено како би западна црква била представљена као наследник Римског царства. Византија се никада није звала тако и не можете ни на једном печату из тог доба наћи тај назив, нити је и један цар за себе говорио да је “цар Византије”. Римско царство је тежиште царства преселило на исток у 2-3 веку. Грчка је имала највећи утицај, 18 римских царева је дошло са територије Балкана, а главни град је пресељен у Цариград, хришћанство је постала државна религија, а држава се називала “Нови Рим“. Ватикану то никако није одговарало јер су желели да они буду наследници Римског царства, а не Грци, Срби, Бугари и народи истока и зато је измишљен термин “Византија”.

1100. године Визнатију чине Грчка, Србија, Бугарска и пола Турске.

Данас када посетите неку од књижара на западу и када листате књиге које се баве историјом религије од десет књига у девет се не помиње Византија нити Источно римско царство. Тај део историје је намерно остављен у помрачини и говори се о “мрачном средњем веку” и затим процвату ренесансе.

Ретко се помиње рушење Цариграда и освајање од стране католика. Тај део је углавном затрпан гомилом додатних информација како не би сте схватили суштину. Суштина је да је католичка црква уз помоћ Венеције и војске западних земаља кренула да помогне православном царству, али је уместо тога напала је, освојила и опљачкала Цариград. Цариград је пре тога био највећи град света са 500.000 становника, од тог пљачкања се никада није опоравио и један век касније је имао око 100.000 становника.

Све је урађено на превару. Католици су владали Цариградом 71 годину, поставили су свог “цара” који је исплаћивао огромне финансијске суме западу. Имали су деценије и деценије времена да однесу све вредности и богатства из разних делова царства. Када више није било шта да се узме, повукли су се и препустили турским хордама све територије.

Из те пљачке и пепела почињеног на истоку изникла је ренесанса на западу. И сада filioque питање добија посебан облик. Симболично је то питање да ли “из оца у сина” или “и из оца и из сина”. У нашој причи син је убио оца и зато то православно инсистирање на првенству оца толико иритира католичку цркву.

Често се прикрива чињеница да Византија није била држава, већ савез православних држава. Византија се често на картама приказује као један блок, умањујући на тај начин утицај Србије и Бугарске. Још је смешније када крене расправа о томе да ли је или није Цариград признао круну неког српског великаша. Након распада наслеђе Византије понеше Грци, Срби, Бугари и Руси, па чак можемо рећи то и за Турску. Савез православних држава је и данас врло опасна мисао.

Слаба је свест о томе у нашем народу да смо ми ти који носимо прави континуитет културе Византије, да смо војно помагали Цариград, да смо спасавали православне светиње и градили манастире Свете горе, да су се код наших краљева крили највећи православни мислиоци. Размислите шта све то значи за нас? Да се ствари тумаче на прави начин, више би држали до себе, своје вере и својег наслеђа.

Велики је проблем тај лажни историјски наратив. Чињенице нису спорне, али је тумачење спорно, а то тумачење је битан део националног идентитета. Само будала пушта да му децу образују непријатељи, наши уџбеници историје треба да се коригују. Увек се насмејем када гледам на History каналу како енглези ископавају парче римског зида у дворишту. Када гледате све те емисије помислио би човек да је Рим у Енглеској. Само на нашој територији је рођено 18 римских царева , али ми зато римску цркву из IV века затрпамо и изградимо аутопут преко ње.

Пуно је примера фалсификата, али је српском народу вероватно највише зла учињено због фалсификата Константинове даровнице. Католичка црква је насилним покрштавањем и мењањем историје вековима подривала српство у корист Хрвата.

Предугачак је овај текст па не можемо све обрадити. Али ево још један интересантан пример Краљице Катарине (1425-1478), ћерке Стефана Косаче и Јелене Балшић. На њеној надгробној плочи која је написана на латинском испада да је била католкиња, међутим постоји сведочење о оригиналној плочи која је била на том месту на ћирилици. У време турских освајања католичка црква је обновила гроб краљице, заменише стару ћириличну плочу и ставише нову на латинском језику. Стару узидаше у зид цркве.

У архивима Ватикана, препис надгробне плоче краљице Катарине на латинском и препис натписа на старој плочи ћирилицом.

Као што је Наполеон рекао, историју пишу победници. Већ осам векова западна цивилизација доминира, а део те доминације дугују историји коју је “преписивана” у католичким манастирима, а касније на германским универзитетима.

Насилно покрштавање на нашим просторима

Највећи камен спотицања у помирењу две цркве представља презир који је западна црква стекла због насилног наметања религије. Овај проблем је посебно велики на Балкану где се католичка црква 1000. година упиње да збрише и конвертује православце.

За време косовског боја, запад обећа помоћ и никад је не посла. То обећање, па затим условљавања пружања помоћи је техника коју смо видели много пута претходних векова. А можемо видети исти шаблон понашања и данас од стране Европске уније која је свакако наследник “Светог римског царства”.

Насилно покрштавање православаца територија Србије, Босне и Далмације је било нарочито изражено за време Турске окупације. Примера је много али поменући устанак Срба 1594. године. Тада је католичка црква формирала “Хришћанску лигу” за борбу против продора Турака у Европу. Преко својих мисионара у Србији обећају војну помоћ српском народу за ослобођење од Турака ако организују устанак.

Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима, претходним одрицањем од источне шизме“ и признавањем врховне власти римског папе.

Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цену сами платити. Стравична одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима. На крају Синан паша за казну спали мошти Св. Саве.

Притисак и покрштавање православаца наставиће се и следећим вековима током борбе Аустро-Угарске и Турске на нашим просторима, а српски народ ће за то платити највећу цену у животима и територијама. Турске казнене експедиције изазвале су серију мигрантских таласа Срба који су бежали са простора Санџака, Албаније, Косова и Македоније. Не бих да ширим превише причу о овоме, мислим да су многи упознати са овим дешавањима кроз роман Сеобе од Милоша Црњанског који је обавезна лектира у средњим школама.

За време II светског рата покрштавање православаца на територији Хрватске, Далмације, Босне и Војводине је било најинтезивније и веома добро документовано од стране NDH. Усташки поглавници су и говорили о томе да треба “трећину покрстити, трећину побити и трећину отерати”. Постоје процене да је око 1400 свештеника католичке цркве учествовало директно у етничком чишћењу.

Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем на сахрани председника Хрватског државног сабора Марка Дошена у септембру 1944. године

​Многи православци су се спасли простим преласком у католике. Било је – отићи или применити веру, у супротном била је велика шанса да ти и твоја породица завршите у јами или у логору. Већини се управо то и десило. Многа места су заувек религијски очишћена, а касније су друштва “католичких Срба” нестала и данас се просто зову Хрвати. Корен данашњег сукоба између Хрвата и Срба, као православаца и католика се налази управо у неделима из II светског рата јер су сећања на та дешавања још жива међу људима.

На челу католичке цркве за време II светског рата био је Алојзије Степинац, који је за своје активности осуђен као издајник и одслужио 16 година затвора. Он је осуђен за дела која су могли да се докажу лично њему, мада се његова кривица више налази у томе што није ништа учинио а могао је да спречи злочине. Католичка црква је Степинца беатификовала и до статуса свеца му фали само један папин потпис. Ово питање је још једна тачка раздора између две цркве.

Након рата, католичка црква је помагала у сакривању и кријумчарењу злочинаца који су бежали ка јужној америци. Ова акција је широко позната под називом “пацовски канали“. Ево корисног филма који можете погледати на ову тему.

​Закључак
Из мог угла, анализирајући историју закључујем да се Католичка црква одвојила од Православне и попримила милитаристичко-еxпанзионистички облик. Религија је најмање битна у целој ствари јер се црква користила за освајање територија, наметање власти и културе. Ватикан није бирао средства да оствари своје циљеве а ова милитаристичка филозофија је лепо објашњена у делима Николе Макијавелија.

Тренд западне освајачке политике, чије је темеље поставила католичка црква, се наставља до данашњих дана што се најбоље може видети кроз интервенционистичке ратове на Блиском Истоку, па и оне у бившој Југославији. Неки кажу да хришћани треба да направе “унију” јер прети опасност од муслимана. Мислим да то не би била унија, већ саучесништво у ономе што је учињено на Блиском истоку.

На почетку поменух да је све више текстова који површно пореде црквене доктрине и онда долазе до закључка како је то све уствари исто. Цркве су места за речи и молитву, ако хоћете праве податке учите историју или идите на гробља. Не судите по речима, већ по делима.

Можда овај чланак помогне да се сетимо шта то јесмо, а шта то нисмо.

Извор: milos.io