GDE LEŽE KOSTI NAŠIH CAREVA I KRALJEVA? Mošti starih srpskih vladara su svuda oko nas (FOTO)

Oni su vladali našim narodom, oni su mu gradili ime, oni su pronosili njegovu slavu svetom. Njihovi kultovi postoje vekovima, i niko i ništa nije moglo da ih uništi. Njihovi ostaci su i dalje tu, samo mi to ne znamo. Oni nas i dalje gledaju

Mošti Svetog kneza Lazara u manastiru Ravanica.

SVETI JOVAN VLADIMIR

Ovo je još jedan od onih, od velike većine ljudi, zaboravljenih vladara koji su carevali srpskim zemljama pre Stefana Nemanje. Bio je knez Duklje od 998. godine i de fakto car Srbije, odnosno gospodar nad ostalim njenim kneževima.

Rođen je u jednom debarskom selu udaljenom dva i po dana hoda od Elbasana, u sadašnjoj Albaniji, gde je podigao i manastir koji Albanci zovu Sin-Đon, jer su tako zvali i njega. Vizantinci su tvrdili da je bio dobar, mudar, pravedan, miroljubiv i pravi svetitelj. Ubijen je na Prespi 22. maja 1015. godine, dok se molio, na prevaru, od strane Bugara.

Danas počiva u manastiru kod Elbasana, koji je sagradio gospodar Albanije Karlo Topija godine 1381. Iako je sahranjen sa drvenim krstom koji je držao u ruci u momentu ubistva, ova relikvija se sada nalazi posedu porodice Andrović iz sela Velji Mikulići, na putu između Bara i Ulcinja. Srbi iz ovog mesta svake godine na Duhove u svečanoj povorci idu noseći ovaj krst na planinu Rumiju, gde se mole Bogu i Svetom Jovanu Vladimiru.

Krst Svetog Jovana Vladimira tokom službe na Rumiji.

Njegov kult postoji od trenutka njegove pogibije, a jednako ga štuju i pravoslavci, i katolici i muslimani. Daleko je izraženiji kod pravoslavnih Albanaca nego kod Srba, sa izuzetkom Crnogoraca.

KRALJ MIHAILO VOJISAVLJEVIĆ

Bio je sin kneza Duklje Stefana Vojislava, i prvi srpski vladar koji je poneo zvanje kralja, nakon što je krunu primio iz Rima, kao i Stefan Prvovenčani. Ovo se desilo 1077. godine, kada je vlast nametnuo svim ostalim srpskim kneževinama i ponovo ujedinjenoj Srbiji vratio status regionalne sile, ujedno zauzevši Dubrovnik.

Vođe slovenskog ustanka u Pomoravlju tražile su od njega da im pošalje jednog svoga sina da ga proglase za cara, što su i uradili sa Bodinom, koga su proglasili za cara Bugarske. Međutim, nakon sloma ustanka, Bodin je zarobljen i utamničen u Antiohiji odakle ga je oslobodio Mihailo potplativši mletačke trgovce koji su iskoristili ulične nemire između Grka i Jermena. Održavao je prisne veze sa Normanima.

Portret Mihaila Vojisavljevića iz njegove zadužbine u Stonu.

Vladao je 35 godina, i verovatno je umro neposredno nakon 1081. godine. Sahranjen je, prema “Letopisu popa Dukljanina”, u manastiru Svetog Srđa i Vaha na reci Bojani, u blizini Skadra, u kojoj su sahranjeni i Bodin i njihovi potomci Vladimir i Gradihna. Ova svetinja, koju su svojevremeno obnavljali naša kraljica Jelena Anžujska i njeni sinovi, kao i kralj Milutin, danas je u ruševinama, a reka je delimično odnela njen oltarski deo i dobar deo naosa, pa nije arheološki istraživana. Ipak, ako se zadesite u njenoj blizini, možete izdvojiti vreme da odate počast prvom Srbinu koji je sebe titulirao kao kralja, iako se ne zna gde se tačno grob u crkvi nalazi.

SVETI SIMEON MIROTOČIVI, STEFAN NEMANJA

Obnovitelj Srbije, veliki župan, rođen je verovatno 1113. godine u Ribnici pored Podgorice kao najmlađi sin župana Zavide. Na vlast je došao 1168. godine nakon unutar-dinastičkog rata sa svojom starijom braćom, a vladao je sve do 1196. godine, kada je vlast preneo srednjem sinu Stefanu.

Umro je 1200. godine, kao monah u manastiru Hilandar. Sveti ga je Sava, njegov najmlađi sin, preneo u carsku lavru Studenicu i položio u ćivot 19. februara 1208. godine; ovo se dogodilo osam godina nakon njegove smrti, nakon što je otvoren grob i u njenu pronađeno netaknuto telo iz koga je teklo miro i širio se svetački miris. I danas počiva u Studenici, gde ga možete posetiti i pokloniti se njegovim moštima.

Ikonostas manastira Studenica sa sarkofagom u kome se nalazi telo Stefana Nemanje.

U Hilandaru još uvek postoji loza koju je zasadio Sveti Simeon, dok je u Studenici uvenula; na mestu gde se nalazila postavljena je 1419. godine mermerna ploča. Narod veruje da zrno ovog grožđa iz Hilandara uz post i molitve Svetom Simeonu pomaže nerotkinjama da dobiju potomstvo.

SVETI SAVA

Rastko je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i prvi arhiepiskop autokefalne srpske crkve. Naš je najveći svetitelj, i jedan od najvećih državnika, ako ne i najveći.

Preminuo je u bugarskoj prestonici Trnovu, tokom povratka iz Svete zemlje, na dan Odanija Bogojavljenja, 13. januara 1236. godine. S obzirom da se na taj dan nijedan svetitelj ne proslavlja, Savu slavimo 14. januara po starom kalendaru, dok ga Rusi slave 12. januara. Kralj Vladislav je preneo njegovo telo iz Trnova u Mileševu, naredne godine, a grobnica u koju ga je položio postoji i danas. Kao dan prenosa moštiju ustanovljen je 6. januar, a to je datum kada je njegov kovčeg otvoren. Na grobu u drevnoj bugarskoj prestonici gde je prvobitno počivao neprestano se čitaju molitve i dan danas.

Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru 1594. godine.

Kult Svetog Save je bio toliko snažan i moćan, da je bio barjak oko koga su se Srbi okupljali u borbi protiv turske okupacije. I to bukvalno. Srpski ustanici u Banatu su njegov lik stavili na svoju zastavu, zbog čega je Sinan Paša 1594. godine naredio da se njegovo telo presene iz Mileševe i spali na Vračaru, a da mu se pepeo razbaca kako naš narod ne bi imao kome više da se moli. Međutim, ruke su nekako sačuvane; desnu je otkupio Nikola Bošković 1688. godine i predao je jezuitima, dok se u Trojici Pljevaljskoj čuva njegova leva ruka.

Srbi nisu prestali da se bore, možda zato što je Savin pepeo vetrovima razbacan svuda gde Srbi žive. Možda je tako postao jači nego ikada, univerzalan, nedokučiv, nedodirljiv i na taj način neuništiv.

KRALJ STEFAN PRVOVENČANI

Bio je srednji sin Stefana Nemanje, i prvi iz ove dinastije koji je formalno krunisan kao kralj. Učvrstio je granice Srbije, učvrstio je vlast dinastije, odredio naslednika i povukao se u manastir, gde je postao Simon. Preminuo je 24. septembra 1228. godine, kada se navodno javio u snu bugarskom caru Borilu i latinskom caru Konstantinopolja Henriku Flandrijskom, koji su sa svojim vojskama prodrli do Niša, nakon čega su odustali i povukli se.

Prsten Svetog Stefana Prvovenčanog.

Isprva je bio sahranjen u zemlji, ali je njegovo telo izvađeno zbog rata 1687. godine i preneto iz Sopoćana u Crnu Reku, a potom 1701. godine u Studenicu, gde se i danas nalazi, i poštuje kao prepodobni Simon monah.

SVETI KRALJ VLADISLAV

Drugi sin Stefana Prvovenčanog, na presto je došao nakon što je plemstvo na saboru smenilo njegovog brata Radoslava. Vladao je deset godina, od 1234. do 1243. Krunisao ga je Sveti Sava. Oko 1225. godine je podigao manastir Mileševu, čija je crkva posvećena Vaznesenju Hristovom. Freska “Beli anđeo”, jedno od najlepših dela srpskog srednjovekovnog slikarstva, nalazi se u njoj. U Mileševi se nalazila i velika škola za obrazovanje sveštenika, monaha i pismenih ljudi iz naroda, a u nju je išao i Mehmed-paša Sokolović, čiji je rođeni stric tu bio iguman, dok ga Turci nisu odveli u janičare.

1990. godine vršeno je arheološko iskopavanje manastirskog groblja i tom su prilikom pronađeni grobovi manastirskih đaka za koje je naknadno utvrđeno da su umrli od tuberkuloze, nakon čega su ponovo sahranjeni u zajedničkoj grobnici uz južni zid crkve. Tom prilikom je pronađen i grob Svetog kralja Vladislava. Mošti su potom predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.

Mošti Svetog kralja Vladislava.

SVETI KRALJ UROŠ I (VELIKI ILI HRAPAVI)

Na isti način na koji je plemstvo smenilo Radoslava i na tron postavilo Vladislava, smenilo je i Vladislava i na tron postavilo Uroša. On je učvrstio srpske granice i srpsku državu, i presudno uticao na razvoj rudarstva u našoj zemlji. Kada je dočekivao svoju novu suprugu Jelenu zasadio je u dolini Ibra jorgovane koji i dalje postoje, ne bi li joj tako iskazao ljubav, pa se ovaj predeo često naziva i Dolina jorgovana.

Srušio ga je sin Stefan Dragutin 1276. godine, i primorao na abdikaciju, nakon što ga je porazio u ratu u kome su mu pomogli Ugari. Uroš se potom povukao u manastir u Humu gde je umro dve godine kasnije. Njegovi posmrtni ostaci su prenešeni i sahranjeni u Sopoćanima, gde su ležali sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada ih je arheološkinja C. Jurišić razbacala, i to bez potrebnog antropološkog pregleda i stručne dokumentacije, tako da on danas nema poznat grob. Zna se da se u manastiru Piva čuva njegova ruka.

BLAŽENA KRALJICA JELENA ANŽUJSKA

Supruga Uroša I Hrapavog, po našoj je tradiciji iz francuske vladarske porodice Anžuj, ali što se tiče istoričara, njeno poreklo je neutvrđeno. Udala se za srpskog kralja oko 1250. godine, a posle njegove smrti se zamonašila u crkvi Svetog Nikole u Skadru. Prva je naša vladarka koja je dizala crkve i manastire u svoje ime; osnovala je i prvu devojačku školu i sirotište pored svog dvora u Brnjacima na izvoru reke Ibar, gde je i umrla 8. marta 1314. godine. Narod ju je za života zvao Sveta Jela.

Manastir Gradac kod Brvenika gde počiva kraljica Jelena Anžujska.

Svečano je sahranjena u Brnjacima; njen sin kralj Milutin je na sahranu došao iz Skoplja, arhiepiskop Sava III iz Peći, a služio je episkop raški Pavle. Tri godine kasnije, 1317, Jelena se navodno javila u viziji jednom monahu u njenoj zadužbini, manastiru Gradac, i zatražila da joj se telo izvadi iz blata i stavi pred posetioce. Njeno telo je bilo netaknuto, a širilo je miomiris. Potom je preneta i sahranjena u desnoj grobnici manastira Gradac, gde je počivala sve do sedamdesetih godina prošlog veka kada je arheološkinja C. Jurišić otvorila i njen grob a kosti razbalaca, baš kao i kosti njenog muža. Grobnica je sada prazna, ali su mošti, barem tako kažu, ipak zakopane negde ispod poda crkve.

SVETI KRALJ STEFAN DRAGUTIN

Dragutin je bio stariji sin kralja Uroša I Hrapavog, koji je živeo kao asketa i spavao u grobu na trnju i kamenu; navodno, nosio je i oštru lanenu košulju sa pojasom od trske koji mu se usecao u kožu. Nakon pada sa konja presto je predao mlađem bratu Milutinu, sa kojim je kasnije ratovao, kada se oporavio, ali je izgubio. Potom je bio kralj u Mačvi i Sremu, na zemlji koju mu je dao ugarski kralj. Kada se zamonašio, uzeo je ime Teoktist.

Sveti kralj Dragutin.

Umro je 12. marta 1316. godine u Debrcu i prenet je u manastir Đurđevi Stupovi, gde mu se grob nalazio desno od vrata u kapeli koja je postavljena uz severozapadni deo crkve. Njegove su mošti tu ležale sve do 1597. godine, ali se ne zna šta se potom desilo. U Visokim Dečanima se čuvao relikvijar sa njegovom desnom rukom, sve dok krajem 2011. godine nije vraćen u Đurđeve Stupove. Slave ga i Rusi.

SVETI KRALJ STEFAN UROŠ II MILUTIN

Najveći zadužbinar od svih Nemanjića: podigao je 42 crkve u Srbiji, a gradio je svetinje i na Svetoj Gori, u Solunu, Carigradu, Sofiji i Jerusalimu. Vladao je od 1282. do smrti koja je došla 29. oktobra 1321. godine. Proslavlja se 30. oktobra. Preminuo je u dvoru u Nerodimlju, na Kosovu, odakle je prenet u manastir Banjska. 1324. godine, nakon što su ljudi počeli da prijavljuju čuda na njegovom grobu, on je otvoren i pronađeno je netruležno telo. Njegova žena Simonida, koju je uzeo još kao devojčicu, odmah se potom zamonašila.

Sve do Kosovske bitke, njegove su mošti ležale u Banjskoj, ali su potom prebačene u Trepču, a onda, oko 1460. godine, u Sofiju. Pokazale su se kao neuništive, a iz njih nikada nije prestao da se širi miomiris: ni turski paša Ali-beg koji ih je na Lazarevu subotu 11. aprila 1831. godine bacio na zemlju, pa čak ni dizanje u vazduh crkve u kojoj se nalazio 1926. godine, nije uspelo da ih uništi, i one su sve ove golgote prošle netaknute.

Mošti Svetog kralja Milutina u sofijskoj crkvi Svete nedelje.

Sveti kralj Milutin i danas leži u bugarskoj prestonici u svetinji koja se zove crkva Svete nedelje, ali koju bugarski narod naziva crkva Svetog kralja. Tamo je njegov kult davno uspostavljen, i Bugari ga poštuju jednako kao i mi. Slave ga i Rusi. Rimska crkva je bila protiv njegove kanonizacije, a Dante ga je u “Božanstvenoj komediji” bacio u pakao.

SVETI KRALJ STEFAN UROŠ III DEČANSKI

Milutinov sin, nadimak je dobio po svojoj zadužbini, Visokim Dečanima. Otac ga je oslepeo nakon 1310. godine jer je podigao bunu, a potom poslao u manastir Hrista Pantokratora u kome se nalazila i bolnica za lečenje slepih; nakon Milutinove smrti on je pred okupljenim vlastelinima obznanio da je progledao, i na taj način prigrabio vlast. Vladao je od 1321. godine, do 1331, kada ga je sa trona u građanskom ratu srušio sin Dušan. Odveden je u Zvečan, gde je i umro 13. septembra 1331. godine. Strani izvori tvrde da je bio udavljen.

Sahranjen je u grobnici koju je sam podigao, na južnoj strani naosa u Visokim Dečanima. Nakon vizije jednog monaga njegova grobnica je otvorena a pronađeno je njegovo neraspadnuto telo, pa su mošti položene u kovčeg i sada se nalaze u manastiru. Njegov kult, koji naročito slede slepi, uspostavljen je dok je još bio živ, a kao “sveti car” prvi put se pominje na jednom krstu iz 1330. godine koji se i dalje čuva u njegovog zadužbini.

Manastir Visoki Dečani

Bugari su tokom Prvog svetskog rata odneli njegovo telo, ali su posle morali da ga vrate.

CAR STEFAN UROŠ IV DUŠAN SILNI

Prvo je bio kralj, od 1331. godine do 1346, kada se krunisao za cara i pod tom titulom vladao do smrti 1355. godine. Zbog sumnje da je ubio oca nikada nije proglašen za svetitelja i njegov kult nikada nije bio uspostavljen, barem ne u religijskom smislu. U nacionalnom, državnom smislu svakako, s obzirom da Srbi vekovima maštaju o obnovi njegovog carstva. Nemanjićka Srbija je bila najveća u vreme njegove vlasti, i bila je jedna od najsređenijih država svog vremena na celom Starom kontinentu. Izdao je Zakonik, kao svojevrsnu sintezu srpskog običajnog prava i onog romejskog.

Prvobitno je bio sahranjen u crkvi manastira Svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila, u Prizrenu, u svojoj zadužbini, koju su Turci srušili i od čijeg su kamena navodno podigli džamiju. Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu dr Radoslav Grujić ih je pronašao, delom oštećene, a zatim sklonio i sačuvao. Njegov sinocac ih je predao antropologu Srboljubu Živanoviću, koji ih je potom prosledio patrijaršiji. 1965. godine su svečano prenete u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde se i danas nalaze, na počasnom mestu uz južni zid.

Sarkofag u crkvi Svetog Marka u Beogradu, u kome leže mošti cara Stefana Dušana Silnog.

SVETI CAR UROŠ V

Nasledio je oca Dušana Silnog na prestolu, i vladao do svoje smrti. Njegova vladavina je upamćena kao period pada i raspadanja carstva, u kome su se mnoge oblasne velmože osilile i upravljale svojim oblastima gotovo nezavisno od centralne vlasti, posebno Vukašin Mrnjavčević i despot Jovan Oliver. Podigao je, zajedno sa majkom, manastir Matejić i Crkvu Svete trojice u Skoplju.

Umro je 4. decembra 1371, a Srbi su odmah počeli masovno da posećuju njegov grob i da mole za isceljenje. 1583/84. pojavio se jedan pastir sa Ovčeg Polja koji je ustvrdio da mu se pokojni car javio i tražio da se njegove mošti izvade iz groba. One su tada stavljene u ćivot i čuvane u Manastiru Uspenija Bogorodice u Nerodimlju na Kosovu. Monah Hristofor ih je 11. maja 1705. godine preneo u manastir Jazak na Fruškoj gori, dok je jedna kost prenesena u Studenicu u drvenom ćivotu 1720. godine. 1726. prenet je u Krušedol, a 1730. u Vrdnik. 1731. godine je vraćen u Jazak.

Ustaše su ćivot u kome je čuvan ukrali a kosti razbacali po putevima. Profesor je Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Radoslav Grujić, posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti uspeo da spase ćivot i da skupi mošti Svetog cara Uroša i da ih prenese u Beograd 14. aprila 1942. godine, gde su položene u Sabornu crkvu. Posle rata vraćene su u manastir Jazak gde se i sada nalaze.

Sarkofag sa moštima Svetog cara Uroša.

Kult mu je raširen, posebno na Kosovu i na Fruškoj gori, a u Rusiji se slavi od 17. stoleća. U Nerodimlju je podignut manastir njemu posvećen, a sa južne strane se nalazi izvor Carevac.

SVETI KNEZ LAZAR HREBELJANOVIĆ

Rođen je u Prilepcu kod glasovitog Novog Brda, južno od Prištine; njegov otac Pribac je bio logotet na dvoru cara Dušana, što je bilo prilično skromno zvanje. Njegova porodica je držala samo dva grada, mesto u kome je rođen i obližnji Prizrenac, koji su služili za čuvanje Novog Brda, iako je po legendi potomak Nemanjinog najstarijeg sina Vukana. Vladao je od 1371. do bitke na Kosovu 1389. godine, gde je herojski izgubio život. Narod je odmah ustanovio njegov kult.

Sahranjen je bio u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Prištini, ali su ga godinu dana docnije njegovi sinovi Stefan i Vuk otkopali i njegovo neraspadnuto telo preneli u Ravanicu, gde su ležale sve do Velike seobe 1669. godine. Tada su prenete u Sent Andreju, u današnjoj Mađarskoj, gde su provele četiri godine, nakon čega su prenešene u manastir Vrdnik na Fruškoj gori, koji je tada dobio naziv Ravanica. Zbog rata sa Turcima, 1716. su godine sklonjene u Futog. Tokom revolucije 1848. godine sklonjene su prvo u Fenek, a potom vraćene u Vrdnik. Za vreme Drugog svetskog rata prenešene su u Bešenevo, ali su ih ustaše ipak ukrale i odnele u Zagreb. Nemci su ih naterali da mošti vrate, pa su prenete u Sabornu crkvu u Beogradu 14. aprila 1942.

Haljina kneza Lazara.

Krajem osamdesetih godina 20. veka nošene su kroz mnoga mesta po srpskim zemljama, i konačno vraćene u zadužbinu kneza Lazara, Ravanicu, koju je sam odredio za mesto svog večnog počinka.

Nekada su delovi njegovog tela uzimani da bi se ugradili u časne trpeze u crkvama i manastirima. Glava je odvojena od tela u trenutku smrti na Kosovu, ali su na njoj sačuvani mišići. Kosa nedostaje, a ušne školjke su sitne. U potiljačnom predelu postoji otvor usled postmortalne povrede. Oči su očuvane, kao i jezik. Leva ruka, od koje su očuvane podlaktica i šaka, odsečena je u ramenom zglobu.

SVETI DESPOT STEFAN VISOKI LAZAREVIĆ

Bio je stariji sin Svetog kneza Lazara, i rođen je oko 1373. godine. Nasledio je oca kao gospodar njegovih zemalja, i vladao zajedno sa majkom sve do 1402. godine, kada postaje despot; iz vizantinskog ugla, ovo je bilo zvanje više od kralja. Bio je veliki vitez, cenjen od strane svih evropskih vladara; na krunisanju ugarskog kralja Sigismunda – kome je verovatno bio duhovni uzor i na neki način siva eminencija njegovog Reda zmaja Svetog Đorđa – strani izvori opisuju da je izgledao kao “mesec među zvezdama”. Prvi je Beograd proglasio prestonicom.

Spomenik despotu Stefanu u Despotovcu.

Srbija je procvetala tokom njegove vlasti, a poznat je i po tome što je doneo Zakon o rudnicima, prvi tog tipa u Evropi. Bio je veliki mecena, mislilac, intelektualac, čovek koji je stajao iza Moravske škole u našoj arhitekturi. Za vreme njegove vlasti ustanovljena je i Resavska škola, u kojoj se vršilo prepisivanje najznačajnijih dela.

Na Kosovu je svom pokojnom ocu podigao mermerni stub na kome je bila napisana njegova pesma, u kojoj Lazara zove “rigom srpskim”, što je termin koji je verovatno etimološki povezan sa keltskim “riksom, rigom”, latinskim “reksom, regisom”, sanskrtskim “rađom”, gotskim “reiksom”, i tako dalje. Napisao je i “Slovo ljubve”, verovatno kao poruku bratu sa kojim je jedno vreme bio u svađi, koji ima elemente renesanse, do koje nažalost na našem prostoru nije došlo zbog navale Turaka.

Umro je u subotu 19. jula 1427. godine po starom kalendaru pa se proslavlja 1. avgusta po novom. Trenutak smrti mu je bio peti sat po crkvenom računanju, odnosno podne po modernom. Pošto je bio veoma skroman, za mesto svog večnog počinka odredio je najmanju od svih crkava koje je podigao, u manastiru Koporin, kod Velike Plane; ovaj podatak se zagubio tokom vekova, verovatno zato što su sveštenici čuvali ovaj podatak od Turaka, pa potom umrli pre nego što su preneli tajnu mlađima. Narod je ipak njegov kult uspostavio istog trenutka, iako je za sveca proglašen tek 1927. godine.

Obelisk iz 1427. godine, podignut na mestu na kome je despot Stefan Lazarević preminuo, u manastiru Crkvine.

Manastir Koporin je tokom vekova mnogo puta rušen i obnavljan, a 1974. godine vršeni su radovi ne bili se njegova crkva zaštitila i obnovila. Tada je ispod ktitorske freske, na kojoj je prikazan Sveti despot Stefan sa koporinskom crkvom u ruci, pronađena njegova grobnica. Znalci se nisu previše začudili: kult ovog svetitelja u manastiru Koporin postojao je od njegove smrti, a prilikom antropološkog pregleda moštiju crkvom se navodno širio miomiris; ovo su snimile kamere Radio-televizije Beograd.

Na inicijativu samih crkvenih velikodostojnika, koji su posumnjali da su zaista pronađene Stefanove mošti, izvršen je antropološki i paleopatološki pregled i identifikacija ostataka. Laboratorijska istraživanja su trajala od 1983. do 1989. godine, a analize su izvršene u Beogradu, Britanskom muzeju i Bolnici Svetog Bartolomeja u Londonu, osnovane još 1123. godine. Celokupan antropološki pregled i veštačenje snimao je Naučni program RTB. Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC, mošti Svetog despota Stefana su položene u ćivot koji je izradio vajar Nebojša Mitrić, autor spomenika ovog vladara na Kalemegdanu i autor krstova na Hramu svetoga Save u Beogradu.

Navodna grobnica despota Stefana u manastiru Manasija.

Međutim, uneta je pometnja u ovu priču prilikom radova u manastiru Manasija 2006. godine, kada je ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije pronašla vladarsku grobnicu Lazarevića i obznanila da je pronašla grob i skelet Svetog despota Stefana, i to pre bilo kakvih stručnih ispitivanja. Posle se izgleda ispostavilo da je tu bio sahranjen mlađi Stefanov brat Vuk, kome su Turci odsekli glavu, a koja je pronađena pored skeleta. DNK analiza je utvrdila da je glava pripadala sinu kneza Lazara, ali to nije utvrđeno i za trup. Moguće je da je prilikom prenosa posmrtnih ostataka greškom donesen trup nekog drugog čoveka, koji je pogubljen zajedno sa Vukom, pošto su Turci pogubili tada još nekoliko ljudi i bacili ih u zajedničku jamu nedaleko od Plovdiva. Za Vuka se zna da mu je odsečena glava, dok Stefanu svakako nije.

Uprkos tome, ostaje predmet naučnog spora gde leži despot Stefan. Mi se nećemo uključivati u taj spor. Procenite sami ko je u pravu.

KRUŠEDOLSKA GROBNICA

U ovom manastiru na Fruškoj gori, koji je sagradio despot Đorđe Branković početkom 16. veka, a koji ustaše nizu razorile iako su mu spalile dragocenu biblioteku, leže ili su ležale mnoge ličnosti iz našeg srednjeg veka i ranog modernog doba. Pomenućemo neke od njih.

Ikonostas manastira Krušedol.

Sveti Stefan Novi Slepi Branković je kao despot vladao samo godinu dana, sredinom 15. veka. Umro je 9. oktobra 1476. godine, a njegovo telo se nije raspadalo, nakon čega su mu mošti prenesene u ovaj manastir, verovatno 1515. Do danas je sačuvano samo desno stopalo.

Sveti Đorđe Branković, koji je Krušedol i sahranio, rođen je 1461. godine, a vladao od 1486. pa do 1495. Bio je oženjen Izabelom Aragonskom ali se razveo 1497. i zamonašio, dobivši ime Maksim. Bio je potom arhiepiskom vlaški, a onda i mitropolit beogradski i sremski. Umro je 18. januara 1516. godine. Poslednji je izdanak kuće Branković. Sedam godina posle smrti njegova grobnica je otvorena i u njoj je pronađeno neraspadnuto telo iz kojeg se širio svetački miris. Mošti su isečene na delove od strane Turaka, i spaljene zajedno sa crkvom 1716. godine, ali su očuvani podlaktica i šaka leve ruke.

Slično je i sa Svetom Angelinom Branković, ženom despota Stefana Slepog, poslednjeg srpskog vladara sa ovom titulom. I ona je sahranjena u Krušedolu, ali su Turci iste 1716. godine spalili i njene mošti, te je sačuvana samo desna šaka i podlaktica.

Mošti Svetog Stefana Štiljanovića u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Sveti Stefan Štiljanović, gospodar Morovića i despot srpski, po predanju je poticao iz plemena Paštrovića, a proslavio se kao zaštitnik sirotinje i svog naroda. Umro je posle 1540. godine i sahranjen u Siklusu na bregu Đuntir. Ali, kada se navodno iz njegovog groba pojavila svetlost, Turci su ga otkopali i otkrili neraspadnuto telo. Monasi manastira Šišatovac su od Turaka otkupili telo i kult je uspostavljen. Njegova žena Jelena se tada zamonašila, a posle je i sama sahranjena u ćivotu svog muža, 26. maja 1780.

Ustaše su oskrnavile grob a mošti bacile u svinjac. Njegov zlatni krst i druge dragocenosti su odneli u Zagreb. Nemci su ih primorali da dozvole profesoru Radoslavu Grujiću da mošti 14. aprila 1942. godine sakupi i donese u Beograd, gde se sada čuvaju u ćivotu pred oltarom u Sabornoj crkvi.

Spekulativna napomena za kraj: Pored crkve Svetog Petra i Pavla u Rasu postoji groblje u kome su sahranjeni neidentifikovani ljudi. Pošto je to vrlo stara crkva, i vrlo bitno mesto za rašku oblast srpskih zemalja, a imajući u vidu da je pre Duklje upravo Raška bila centralno mesto okupa srpskih kneževina, može se pretpostaviti da su neki od grobova koji potiču iz 8, 9, 10. i 11. veka zapravo grobovi Vlastimirovića ili drugih vladara tih oblasti. Možete im odati poštu bez obzira što ne znate kome je odajete.

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla, ili Petrova crkva, u Rasu.

(Telegraf)

Spisak srpskih vladara

Spisak srpskih vladara 

Dervan (Drvan?), knez Bele Srbije (Bojke) u Polablju (pre 626. godine)

Spisak vladara sa područja Srbije

• Višeslav, knez (posle 780)
• Radoslavknez (8. vek i 9. vek),sin Višeslava( ili Vojislava )
• Prosigoj, knez (822-836), sin Radoslavov
• Vlastimir, knez (836-863), sin Prosigojev
• Mutimir, knez (863-891), sin Vlastimirov
• Pribislav Mutimirović, knez (891-892), sin Mutimirov
• Petar Gojniković, knez (892-917), Mutimirovog brata Gojnika
• Pavle Branović, knez (917-920), unuk Mutimirov, od sina Brana
• Zaharija Pribislavljević, veliki župan (920-924), sin Pribislavov

Srbija pod Bugarskom (924–927)

• Časlav Klonimirović, knez (927-950)

Srbija pod Vizantijom (oko 950- oko 998, oko 1018— oko 1084) i Samuilovom državom (oko 998 — oko 1018)

• Vukan, župan (oko 1084-1112),
• Uroš I, veliki župan (1112-1146), sinovac Vukanov
• Uroš II Prvoslav, veliki župan (1146-1155)
• Desa, župan (1155-1162), veliki župan (1162-1165)
  • (?) Uroš II, veliki župan (1156–1162)
  • (?) Beloš, veliki župan (1162)
• Tihomir, veliki župan (1165-1166)
• Stefan I Nemanja, veliki župan (1166/8-1196)
• Stefan II Nemanjić (Stefan Prvovenčani), veliki župan (1196-1202) i (1204-1217), kralj (1217-1228)
• Vukan Nemanjić, veliki župan (1202-1204)
• Stefan III Radoslav, kralj (1228-1234)
• Stefan Vladislav I, kralj (1234-1243)
• Stefan Uroš I, kralj (1243-1276)
• Stefan IV Dragutin, kralj Srbije (1276-1282), kralj Srema (1282-1316)
• Stefan Vladislav II, kralj Srema (1316-1325), sin Dragutinov
• Stefan Uroš II Milutin, kralj Srbije (1282-1321)
• Stefan Uroš III Dečanski, kralj Srbije (1321-1331)
• Stefan Uroš IV Dušan, kralj Srbije (1331-1345), car (1345-1355)
• Stefan Uroš V, car (1355-1371)
• Simeon Siniša Paleolog, car Epira i Tesalije (1359-1371)
• Jovan Uroš, car Epira (1371-1372), sin cara Simeona (Siniše)
• Vukašin Mrnjavčević, kralj (1365-1371)
• Marko Mrnjavčević, kralj (1371-1395)
• Lazar I Hrebeljanović, knez (1371-1389)
• Vuk Branković, gospodar Kosova (1371-1398)
• Milica Hrebeljanović (delimično vladala između smrti Lazara Hrebeljanovića i punoletstva Stefana Lazarevića 1371-1398)
• Stefan VI Lazarević, knez (1389-1402), despot (1402-1427)
• Đurađ Branković, despot Srbije (1427-1456)
• Lazar Branković, despot Srbije (1456-1458)
• Stefan VII Branković, despot Srbije (1458)
• Stefan VIII Tomašević, kraljević Bosne i despot Srbije (1458-1459)
• Srbija pod Osmanskim carstvom (1459–1804)
• Vuk Grgurević, despot Srbije (1471-1485)
• Đorđe Branković, despot Srbije (1486-1496)
• Jovan Branković, despot Srbije (1496-1502)
• Ivaniš Berislav, despot Srbije (1504-1514)
• Stevan Berislav, despot Srbije (1520-1535)
• Jovan Nenad, samozvani srpski car (1526-1527)
• Radoslav Čelnik, vladar Sremskog vojvodstva (1527-1530), vrhovni vojskovođa cara Jovana Nenada
• Radič Božić, despot Srbije (1527-1528)
• Pavle Bakić, despot Srbije (1537)
• Stefan Štiljanović, despot Srbije (1537-1540)
• Jovan Monasterlija, podvojvoda Srba u Austriji (1691-1706).
• Đorđe Petrović (Karađorđe), vožd (1804-1813)
• Miloš Obrenović, knez Srbije (1815-1839) i (1858-1860)
• Milan Obrenović, knez Srbije (1839)
• Mihailo Obrenović, knez Srbije (1839-1842)
• Aleksandar Karađorđević, knez Srbije (1842-1858)
• Stevan Šupljikac, vojvoda Srpske Vojvodine (1848)
• Josif Rajačić, upravitelj Srpske Vojvodine (1848-1849)
• Mihailo Obrenović, knez Srbije (1860-1868)
  • namesnici (1868-1872):
    • Milivoje Blaznavac
    • Jovan Ristić
    • Jovan Gavrilović
• Milan Obrenović, knez Srbije (1872-1882), kralj (1882-1889)
  • namesnici (1889-1893):
    • Jovan Ristić
    • Kosta Protić
    • Jovan Belimarković
• Aleksandar Obrenović, kralj Srbije (1893-1903)
• Petar I Karađorđević, kralj Srbije (1903-1918)

Spisak vladara Jugoslavije

Slika	Ime	Dinastija	Datum rođenja	Datum smrti	Vladavina	Napomene
	Petar I Karađorđević	Karađorđevići	11. jul 1844.	16. avgust 1921.	15. jun 1903 — 16. avgust 1921.	U poslednjim godinama vladavine, umesto kralja Petra kao regent vladao je Aleksandar I.
	Aleksandar I Karađorđević	Karađorđevići	16. decembar 1888.	9. oktobar 1934.	16. avgust 1921. — 9. oktobar 1934.	Proglasio se za kralja Jugoslavije 1929, pre toga bio kralj Srba, Hrvata i Slovenaca
	Petar II Karađorđević	Karađorđevići	6. septembar 1923.	3. novembar 1970.	9. oktobar 1934 — 29. novembar 1945.	Knez Pavle vladao kao namesnik 1934 – 1941, bio kralj u egzilu od 17. aprila 1941

Freska u Dečanima krije NAJVEĆU TAJNU srednjevekovne Srbije: Ko je misteriozna srpska princeza?

Zvanična istorija zabeležila je da je najpoznatiji srpski srednjovekovni vladar, car Dušan imao samo jedno dete – sina Uroša koji ga je nasledio, ali koji nije uspeo da sačuva očevu veliku državu koja se ubrzo posle Dušanove smrti raspala. Ipak, jedna freska u manastiru Visoki Dečani možda krije jednu drugačiju verziju istorije – da li je moguće da je Dušan Silni imao još jedno dete?!

Freska Dušanove porodice iz Dečana, na kojoj su prikazani njegov sin Uroš, supruga Jelena i još jedna figura

Dušan Nemanjić je bio najveći srpski srednjovekovni vladar. Državu je proširio do neslućenih granica, doneo legendarni zakonik i učvrstio vlast na teritoriji koja je sezala na čak tri mora.

Deo freske iz Dečana na kojoj je mlađa figura, koja se nalazi sa leve strane kraljice Jelene

Ipak, posle smrti cara Dušana, njegovo veliko carstvo počelo je da se rastače. Car Uroš nije posedovao očevu odlučnost i srčanost, pa nije uspeo da sačuva državu. U narodu je ostao upamćen kao Uroš Nejaki. Dug niz srpskih vladara iz dinastije Nemanjić sa njim se prekinuo.

Ipak, freska u jednom manastiru i zapisi jednog istoričara pričaju drugačiju priču! Da li je moguće da su car Dušan i carica Jelena imali još jedno dete?

Na zidu manastira Visoki Dečani nalazi se freska koja godinama zadaje muke istoričarima. Na njoj su prikazani carica Jelena, njen sin – mladi carević Uroš, ali i još jedna nepoznata figura, viša (starija?) od Uroša, ali svakako još mlada. Nepoznata osoba na glavi jedina nema venac, a natpis pored nje je u celosti uništen tako da ju je nemoguće identifikovati.

Ipak, činjenica da je oslikana pored carice i carevića govori o njenom visokom poreklu. Drugi dokaz je odelo ukrašeno dvoglavim orlovima, simbolom Nemanjića. Smatra se da je freska nastala pre jeseni 1343. godine.

Pojedini istoričari veruju da je misteriozna figura zapravo princeza – izgubljena ćerka cara Dušana. Ako je postojala, zvala se Teodora, isto kao Dušanova majka.

Ipak, ima i onih koji poriču ovu tvrdnju.

Prema našoj istorijografiji ta druga figura pored Uroša je Simeon Siniša, polubrat cara Dušana. Ipak, ovo ne odgovara onome što je prikazano na fresci. Razlika u godinama između Uroša i Simeona Siniše je velika, oko 12 ili 13 godina. Uroš je rođen 1337. godine, a Simeon Siniša 1326. Kada se gleda ta freska, razlika u starosti između figura je mnogo manja – kaže Aleksandar Tešić, književnik i autor serijala o Milošu Obiliću u kome se kao jedan od likova pominje Teodora, Uroševa starija sestra i prvo dete cara Dušana.

Tešić ističe da njegova književna Teodora nije fiktivni lik. Osim freske, ključan dokaz mu predstavlja i zapis Nićifora Grigora, veoma uglednog vizantijskog istoričara čija se dela i zapisi smatraju veoma kvalitetnim štivom za proučavanje istorije, a koji pominje ćerku cara Dušana. Na sve to, Grigor je bio savremenik srpskog cara.

Ko je onda bila Teodora i kakva je bila njena sudbina?

Car Dušan, freska iz manastirske crkve u Lesnovu

Nićifor Grigora u svom delu „Romejska istorija” detaljno opisuje epizodu pokušaja udaje ćerke cara Dušana za jednog od sinova turskog sultana Orhana 1351. godine. Njemu je upućeno srpsko poslanstvo sa predlogom o rodbinskom povezivanju, a sultan je, prema Grigoru „primivši radosno ovo poslanstvo, poslao i potvrdu ugovora kao i poslanike da potvrde brak”. Na ovaj način, Dušan bi obezbedio bar privremen mir sa Turcima.

Carevu ćerku Nićifor nije spomenuo tek uzgred! On je opisao ceo događaj i ne vidim zašto bi ga izmislio. U to vreme je Dušan bio u sukobu sa Jovanom Kantakuzinom, vizantijskim regentom. Onda se Jovan uplašio da će mu Dušan preoteti savezništvo sa Turcima jer je udaja značila savezništvo. Tako je Kantakuzin poslao vojsku da presretne tursko poslanstvo i pobio ih, čime je ovaj pokušaj povezivanja propao – objašnjava Aleksandar Tešić.

Ipak, Tešić navodi da postoji mogućnost da su ovi pregovori nastavljeni i da su krunisani sklapanjem braka između Dušanove ćerke i samog sultana Orhana.

Car Dušan iznenada je umro 1355. godine, a 1361. ista sudbina je zadesila i sultana Orhana. Teodori se, negde među mnogobrojnim ženama „kuće suza” gde su upućivane žene i naložnice starog sultana, tada gubi trag.

Misteriju predstavlja činjenica da ostali istorijski spisi princezu Teodoru ne pominju. Nićifor Grigora važi za neosporni autoritet u naučnim krugovima, ali pojedini istoričari ipak osporavaju njegov rad. Interesantno, samo kada je u pitanju deo sa Teodorom.

(Dnevno.rs)

ON je bio prvi vitez Cara Dušana

Najratoborniji vladar Nemanjića unajmio je trista oklopnika koji su se zaputili prema Svetoj zemlji i, umnogome uz pomoć njih, uspeo da do neslućenih razmera proširi granice svoje države. Njihov zapovednik, pak, nije bio samo veličanstven ratnik, već i čovek od najvećeg carevog poverenja.

Sve, ama baš sve, što je bilo do njega, činio je i učinio. Službujući kod kneza od Austrije, proglašen je za viteza. Posle toga lutao je Srednjom Evropom, s turnira na turnir, iz pobede u pobedu, jačajući snagu i osvajajući veštinu. U jednom od dvoboja izgubio je i prst na ruci.

Sad već četrdesetogodišnjak, vitez Palman Braht, rođen oko 1290. na očevom dvoru u Štajerskoj, više nije imao ni vremena ni razloga za tu gorko-slatku strepnju koju je toliko dugo čekao. Osedlao je konja i s grupom krstaša krenuo u osvajanje onoga u čemu je bio najveštiji. Put ga je vodio prema Jerusalimu i Svetoj zemlji.

Bila je 1331. godina kad je stigao u Zetu i Primorje i tu ostao. Upravo u vreme kad je njom upravljao „mladi kralj” Dušan boreći se za presto protiv oca, kralja Stefana Dečanskog. Po svoj prilici, u tim bojevima učestvovao je i Palman Braht, posebno u napadu na dvor u Nerodimlju, kad sin više nije bio samo „mladi kralj” jer je otac ubrzo zatočen u tvrđavu Zvečan i zadavljen. Od tada je, za vreme celokupne vladavine kralja, a potom i cara Dušana Silnog, stalno bio uz njega, sve do iznenadne i zagonetne smrti (1355) najratobornijeg od svih Nemanjića.

Snagu mišica i veštinu baratanja oružjem Palman je svom gazdi dokazao, već smo videli, u bici kod Nerodimlja, 1331, posle koje je – po svoj prilici – postao i kapetan garde novog kralja, koja je brojala oko trista teško oklopljenih konjanika, nemačkih najamnika. Gde god je bilo neophodno oružjem rešavati sporove prvi je pitan za mišljenje. A kad su se protiv tek krunisanog vladara, godinu dana kasnije, u Zeti pobunili vojvoda Bogoja i Arbanas Dimitrija Sume valjalo je odmah delovati. Nemački najamnici su se pobedonosno vratili iz pohoda.

Ratobornom vladaru, željnom da ovlada Vizantijom, Palman Braht gotovo da postaje desna ruka. Gde god se ozbiljno vojevalo, bio je u središtu boja. Trista oklopnika bez mane i straha u sjajnim oklopima obično su izazivali strah kod protivnika i pre nego što bi ukrstili koplja i mačeve. Čim bi blistavi metal izjahao iz oblaka prašine. Ređale su se bitke za Strumicu, Prilep, Ohrid, opkoljavanje Soluna…

Jedni za drugim padali su i grad Ser (1345), te Halkidiki, zajedno sa Svetom Gorom, osvojeni su Albanija, Epir i Tesalija, te se srpsko carstvo prostiralo od Dunava na severu do Korinta na jugu i od Jadranskog na zapadu do Egejskog mora na istoku. Uloga viteza Palmana i njegove oklopljene družine bila je značajna. Vrlo je verovatno da se nemački najamnik nalazio i među ratnicima koji su, u sukobu s ugarskim kraljem Lajošem, osvojili i Beograd (1353), jedno vreme u sastavu Dušanove Srbije.

Ime Palmana Brahta kao ratnika zabeležio je u svojim memoarima i vizantijski car Jovan Kantakuzen. On je posvedočio da je, zauzevši na prevaru od cara Dušana grad Ber, u posadi zatekao Brahta i njegove najamnike, ali im je poštedeo život i otpremio ih na dvor srpskog vladara. I inače je naveo da su se nemački najamnici borili uz srpskog vladara u njegovim najvažnijim pohodima.

Koliko je Braht bio važna ličnost na dvoru cara Dušana, ne samo kao vešt i junačan ratnik, govori nekoliko sačuvanih pisanih tragova.

S proleća 1336. godine Palman je, kao poverljiv čovek srpskog vladara i znalac nemačkog jezika, preko Dubrovnika dopratio u Srbiju poslanstvo Vojvode Otona Habsburškog, vladara Austrije. Tada se u senci državnih razgovora povela i jedna prilično lična priča, lična bar što se tiče srpskog vladara cara Dušana.

Naime, on je već četiri godine bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, ali naslednik nikako da stigne.

Neki, istina neprovereni, tragovi upućuju da je i Jelena bila saglasna da Dušan mora ponovo da se oženi i izbor je (ne zna se da li baš u vreme posete pominjane delegacije) pao na sinovicu Otona Habsburškog i kći nemačkog cara Fridriha Lepog Habsburga. Uloga provodadžije dodeljena je Palmanu.

Tada se kapetan odmah uputio u Austriju i da se, valjda jedini put za dugogodišnjeg službovanja kod Dušana, vratio neobavljena posla. Razlog – nesuđena druga žena prvog srpskog cara iznenada je umrla. Zli jezici su pričali da se na smrt preplašila od udaje u „jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena”. Bilo kako bilo, tek Jelena je vrlo brzo zatrudnela i rodila Uroša. Zli jezici ni ovog puta nisu dangubili, pa su zakotrljali pričice da poslednji srpski car zapravo i nije bio biološki sin prvog srpskog cara..

O ugledu ovog čoveka govori i dokument iz 1354. godine, a pisao ga je papa Inoćentije VI. Naime, šaljući poslanike na dvor cara Dušana, najviši rimokatolički dostojanstvenik uputio je pisma svim najvažnijim ljudima moćne države. Među njih je, posebnim pismom, svrstao i Palmana Brahta.

U njemu, pismu, molio je kapetana, zapovednika Dušanove lične vojske, da podrži zamisao sklapanja unije srpske i rimokatoličke crkve. Naime, car Dušan je verovao da će uspeti da spreči prodor Turaka na Balkan, ako ga papa imenuje za vrhovnog kapetana pohoda na „pošast s Istoka” i, novcem i ljudstvom, pomogne u organizovanju akcije. Ideja se brzo pokazala kao pusti sanak i srpski vladar je odbio svaki dalji razgovor na tu temu. Katolicima u svojoj vojsci najstrože je zabranio da prisustvuju misi koju je biskup držao u crkvi i zapretio da će oslepeti svakoga ko tu naredbu prekrši. Jedino su to pravo imali Palman Braht i njegovi ratnici i oni su mogli da prisustvuju katoličkoj misi.

Poslednji put su se car i njegov kapetan videli u novembru 1355. godine, kad ga je vladar poslao u Severnu Dalmaciju, da bi od Ugara odbranio Skradin i Klis. Dušan je umro nepun mesec kasnije, 20. decembra, još mlad i u punoj snazi. Uzrok nikada s pouzdanjem nije utvrđen, ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i, čak, epilepsiji.

O Palmanu Brahtu zna se, istina u retkim tragovima, da je otišao u službu Dušanove sestre Teodore, udovice hrvatskog bana Mladena Šubića. Poslednji put njegovo ime pominje se 1363. godine u Dubrovniku, kad mu je tamošnji vlastelin Menče Menčetić testamentom zaveštao 40 perpera. Ne zna se kad je i gde umro.

Zna se da Dušanov naslednik, Stefan Uroš V Nemanjić, poznatiji kao Uroš Nejaki, za šesnaest godina carevanja nije držao najamnike. Neki istoričari skloni su tvrdnji da je moguće da je i to razlog propasti države Nemanjića.

(politikin zabavnik)

Zašto su Venecijanci smatrali da je „srpski mač“ najbolji?

Postojalo je aktivno i pasivno oružje. Aktivno oružje, služi za napad i regulisanje protivnika, a pasivno u koje spadaju štit, šlem, oklop, radiodbrane i sigurnosti viteza od napadača. Aktivno oružje su: mačevi, sablje, batine i štapovi, palice, partizana, buzdovan, bojna sekira, luk i strela džilit.

Postojale su dve osnovne vrste mačeva koje su vremenom i praksom trpele izvesne korekcije. Prva vrsta su dugački, teški mačevi koji se koriste sa obe ruke. Druga vrsta su tanki i kraći, pogodni za borbu jednom rukom.

Od početnog, kratkog i širokog, megdani i tuče su ga korigovali u sve duži i uži, naoštren sa obe strane i prilagođen više bodenju nego sečenju. U doba Nemanjića su se koristili teški, veliki mačevi koji su držani sa obe ruke a jabuka na kraju drške je služila da mač ne ispadne iz ruke od siline udarca.

Mač modela „skijavone“ (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava „mačjom glavom“, štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i „dizajniran“ u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole.

Realna je pretpostavka da je mač nastao od noža. Produžavanjem noža, pošto su antički mačevi bili kratki. U srednjem veku, u srpske zemlje su stigli dugački, za obe ruke, germanski mačevi, koje su donosili najamnici. Imali su ugraviran crtež vuka, što je bio zaštitni znak nemačke radionice iz grada Pasau. Tom tipu su pripadali i mačevi tipa „SEMPAH“, koji su na drškama imali jabuku trouglastog oblika. Pošto su tada, izgleda, sankcije drukčije funkcionisale, eksport-import preduzeća su radila tako da su srpski vojnici i vitezovi bili opremljeni mačevima nabavljanim iz Venecije, tj. Mletačke Republike. Vremenom je, izgleda, proizvođač počeo da fušari, tako da su u Srbiji počele da rade prve kovnice mačeva.

Poznat je srpski mač sa okruglinom na dršci. Dečanska hrisovulja govori o nekom majstoru koji pravi mačeve i zove se Bogdan Mačar, a živeo je u selu Čabiću, koje je pripadalo dečanskom vlastelinstvu. Drugi majstor je bio Dojak Mačarević. U Prizren, 1332. godine, dolazi dubrovački mačar Martolo, vanbračni sin dubrovačkog vlastelina Petra Gosivala sa svojim sinovima. Mačevi koje su oni pravili pripadali su mediteranskom tipu, sa jabukom na dršci, koji se često viđaju danas na freskama i u muzejima.

Mačeve su nosili svi – od pastira do cara. Razlika je bila u kvalitetu mača. Zato su mačari i bili posebna vrsta majstora.

Vremenom eksport-import preduzeće za mačeve se pretvara samo u eksport preduzeće. To se dogodilo u prvoj polovini XIV veka, kada su srpska mašta i iskustvo usavršili proizvodnju mačeva, tako da se već 20. juna 1391. godine u Dubrovniku spominje „Srpski mač“.

Mač modela „skijavone“ (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava „mačjom glavom“, štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i „dizajniran“ u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole

Pominje ga u svom testamentu dubrovački mačar Dobrič: „dele doe spade schiavonesche“. „Srpski mač“ je imao laka ulegnuća po bočnim ivicama i gornjoj površini a na sredini je bio proširen. Na dršci je imao horizontalnu ovalnu jabuku, a krsnica je blago povijena naniže.

Posle pada Srbije krajem XV i početkomXVI veka, proizvodnju ovih mačeva preuzimaju u malo izmenjenom obliku Venecija i gradovi u Dalmaciji, a nose ih svi stanovnici istočne obale Jadrana. Najlepši primerci danas mogu da se vide u Duždevoj palati u Veneciji kao čuveni i popularni „skijavone“ – slovenski, tj. srpski mač.

Sablja se pojavljuje znatno kasnije od mača, njome se borilo jednom rukom, bila je lakša od mača a krivina je bila prilagođena za sečenje a ne za bodenje. Zbog istanjenosti morala je da bude odličnog kvaliteta da se ne bi lomila. Čuvena sablja dimiskija – poreklom je iz Damaska. Alamanka koju nosi Dojčin kovala se u Nemačkoj. Navalija vojvode prijezde i sablja Novaka kovača koju je nosio kralj Vukašin (a prepoznao je Marko Kraljević kod Turčina koji mu je pogubio ranjenog oca po tome što su na njoj bila ugravirana tri slova rišćanska: jedno slovo Novaka kovača, drugo slovo Vukašina Kralja, treće slovo Kraljevića Marka, bile su domaće. Novak je sablje kovao samo najvećim junacima. Pošto je bio komercijalan, kao svaki zanatlija i majstor, iskovao je i sablju Musi Kesedžiji. Sablje su bile obeležje plemstva, porekla, tradicije.

Koplje je bilo prvo oružje u upotrebi vitezovima i postojale su dve osnovne vrste. Dugačko do pet metara, za odbijanje protivnika, rušenje sa konja i probijanje oklopa – sve zavisno od toga šta mu je bio štit, odnosno kako je bio okovan grožđem – od šiljka, preko raznih maštovitih kombinacija do halebarde.

Druga vrsta je kratko koplje za bacanje.

Dosta megdana po narodnim pesmama vitezovi su pokušali da reše kopljem, ali su na kraju ipak morali da se late sablji i mačeva i buzdovana šestoperaca.

Odbrambena oružja viteza su bila štit, šlem i oklop. Oklop je bio napravljen od pravouga-onih pločica, postavljenih kao crepovi na krovu i obloženih tkaninom. Spominje se da su oklopnici despota Stefana Lazarevića u bici kod Ankare, 1402. godine, nosili crne oklope.

Vizantinac Duka opisuje srpske trupe u crnim čeličnim oklopima. Oklopnici su morali da budu izuzetno snažni i dobro navežbani ljudi.

Srpski srednevekovni vitez u punom pločastom oklopu

Štit je pravljen od drveta i okivan metalnim oplatama, od okruglih i malih stigli su do dimenzija da pokrivaju gotovo polovinu borca. Caru Dušanu je Mletačka republika dozvolila da izveze štitove izrađene na slovenski način, a to su bili štitovi koji su pravljeni u Srbiji.

Šlemovi su dopunjavali gvozdeni sjaj vitezova i možemo ih videti na grbu kneza Lazara, na njegovom novcu, nakitu a u XV veku šlem se nalazi i na pečatima despota Stefana i despota Đurđa.

Izvor: pravoslavna-srbija

ZAVEŠTANJA STEFANA NEMANJE: Crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima.

Zaveštanja Stefana Nemanje izgovorene na smrtnoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko- Sveti Sava

Zaveštanje o crkvama

Kad čovek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.

Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.

Kuća je ono što ostaje posle čoveka.

Crkva je ono što ostaje posle vladara.

Kuća ostaje deci, crkva narodu.

A crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi dovešće i nas i pokazati nas – našim još nerođenim potomcima.

Sretan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.

U opštem potopu vremena samo su takve lađe poput Nojeve, kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.

A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.

Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni – što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.

Zaveštanje neba i zvezda

Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.

Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.

Ima nešto što se na zemlji nikako ne može.

Ali svaki čovek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.

Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.

Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.

Može to samo prorok i tajnovidac, neboznanac i zvezdoznanac, visokovidac, dubokovidac i dalekovidac.

I može to nebogledac i nebotvorac, neboteča i nebohodac, i još neboslov i neboslovac, pa neboljub i neboljubac, i opet neboplovni neboplovac i neborodni neborodac. Još tu dođu svi drugi neboljubni i neboletni, nebodarni i neboprimni, nebozvani i nebojavni, i svi oni duhovnjaci i čudaci, i junaci i mudraci, i ludaci, mučenici i sretnici, nebotvorni čarobnjaci, KOJI ZNAJU I UMIJU DA UZNESU ZEMLjU DO NEBA, VOZNESUT ZEMLjU DO NEBES, I KOJI IMAJU MOĆI DA SPUSTE NEBO NA ZEMLjU.

To su ljudi koji znaju da otvaraju nebo.

Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.

I zapamti, čedo moje, da je čovekovo telo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i telo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.

Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.

Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.

Ima ljudi koji pripadaju samo zemlji. Ti zemljanici odlaze u zemlju.

A pojave se ljudi, ili se rode, koji odmah ZNAJU TVORITI NEBESKE STVARI NA ZEMLjI I ZEMALjSKE STVARI UZDIZATI DO NEBA. Oni pripadaju nebu. Ti nebesnici i zvezdari odlaze u nebo i među zvezde. Koliko ih je tamo, treba pogledati u vedru noć kad nebo ozvezda.

Više ih je tamo nego na zemlji.

Više ih je u zemlji nego na zemlji.

Zato ti kažem, čedo moje milo, ne čine narod samo oni što žive na zemlji, nego i oni u zemlji i oni u nebu.

Narod uvek živi između svojih grobova i nebesa svojih.