СВЕДОЧЕЊЕ БРИТАНСКОГ ВОЈНИКА како је српска ратница ошамарила италијанског официра

Радио-телевизија Србије у сарадњи са сајтом Восток ексклузивно је објавила ову врло интересантну љубавну причу која у великој мери одсликава револуционарни значај и улогу коју су српске жене војници имале тих ратних година. Прича је настала давне 1917. године у Солуну, током тродневне конференције којој је присуствовао Роберт Нил Стјуарт, тада потпуковник британске војске. Ево извода из дневника британског официра:

Међу припадницима савезничких трупа Срби су били најромантичнији и најживописнији. Прошли су тешке борбе као и остали њихови савезници, али готово без помоћи и без савременог наоружања. Како би одржали бројно стање својих јединица били су принуђени да регрутују и жене. Те Амазонке биле су неустрашиве даме. Упознали су ме с једном од тих ратница чије су храброст, лидерске и војничке способности биле легендарне. Имала је чин пешадијске нареднице. У овом кратком тексту нећу је звати по имену већ по чину.

То је био први пут да сам срео једну савремену Амазонку и то је за мене, онако младог, био запањујућ призор. Претпостављам да је имала између двадесет осам и тридесет година. Била је висока, тамнокоса, оштрих, орловских црта лица и лепог стаса. Видело се да је у доброј физичкој кондицији иако су последице неколико месеци гладовања у планинама биле још донекле видљиве.

Упознали смо се у једном кафеу и она је прихватила позив да вечера са мном. Кад смо се срели на аперитиву пре оброка била се мало дотерала, али њена коса, иако кратко подшишана, није се дала обуздати. На себи је имала, претпостављам, своју најбољу униформу. На грудима је носила неколико одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда, највише српско одликовање за храброст које се ретко додељује. О боку јој је, у каубојском стилу, висио аутоматски пиштољ калибра 45. Кад сам јој рекао да би се можда пријатније осећала ако би оставила оружје, успротивила се.

Понуда пића у ресторанском бару могла је да задовољи најразноврснију клијентелу. Пријатељ и ја смо наручили пикон, а наредница је тражила много јаче пиће. Мислим да је то била ракија, врста скоро чистог алкохола на бази анисовог семена. Попила је четири пуне чаше. Пиће на њу као да није имало никаквог утицаја, осим што су јој блиставе црне очи постале мало блиставије.

Наредница је била добро образована и начитана. Добро је говорила неколико словенских језика, француски јој био осредњи, а енглески слаб. Ипак, служећи се француским и енглеским успели смо да разговарамо релативно течно.

Сасвим природно, наш разговор је скренуо на рат. Замолили смо је да нам исприча неке своје доживљаје и она нам је изашла у сусрет. И пријатељ и ја смо као пешадијски официри за собом имали доста ратног искуства и нико не би могао да нас превари причама које нису истините. Њена прича је прошла све наше провере искрености. Рекла нам је да српске власти у почетку нису биле спремне да регрутоване жене пошаљу на само бојиште. Међутим, како се рат продужавао, више нису имали избора. Наша наредница била је једна од првих жена одабраних за борбену мисију.

За њене подвиге смо чули и пре него што смо је упознали. Њено име се често помињало у извештајима српских обавештајаца, а чак су и наши билтени поменули један од њених подухвата. Такви извештаји садрже само голе чињенице. У њима није дозвољено никакво новинарско претеривање. Чињеница да је у нашем извештају поменут подухват страног подофицира, па макар и савезничког, значила је да се радило о изузетном подвигу.

Вечера је била дуга и пријатна. Наша гошћа је разматрала различите актуелне теме као што су тактика и стратегија војске њене земље и савезничких армија у мери у којој се односе на Балканско полуострво. Њена размишљања о тактици била су исправна, али, ако је веровати свему што је рекла, превише смела. Међутим, та склоност авантуризму могла би се приписати лошем систему снабдевања српске војске. Описала нам је неколико акција у које су трупе кретале с веома мало муниције и без хране, па су морале да живе од онога до чега саме дођу.

Била је критична према врховним командама Србије и Савезника. У том погледу није расуђивала сасвим исправно, али вредело је чути њено мишљење. Гајила је снажне предрасуде и с њом око тога није било компромиса. Особа, савезник или непријатељ, заслуживала је или поштовање или презир.

Бугаре и Италијане није подносила. Прве је највише мрзела, а друге је највише презирала. Навела нам је неколико примера у којима су се Италијани крили иза својих српских савезника. Према Немцима је осећала чудно поштовање, али била је спремна да се до смрти бори против њих. Русе је волела јер су били словенска браћа, али признала је да су непоуздани, или, што је можда тачнији опис, непредвидиви.

Наша гошћа била је толерантна према Фанцузима, али није имала високо мишљење о њиховој пешадији, док је према француској артиљерији исказивала дивљење. Енглези су јој се допадали. Сматрала их је добрим борцима, али ужасно спорим јер се за једног војника на фронту старају три човека у позадини, док у њеној војсци један позадинац опслужује педесет бораца…

Током вечере је цитирала стихове на свом језику које нисам разумео, али сам претпоставио да се ради о епској поезији. Звучала је као да има одређеног говорничког дара, што је можда и било тачно. И друге жене из других земаља су у турбулентним временима умеле да надахну масе ватреним говорима.

Пред крај вечере наша гошћа је била поприлично весела. С присећања је прешла на критике. Нажалост, два стола од нас вечерала су тројица Италијана и мислим да их је она морала приметити. Имала је звонак глас добро обученог наредника и неке од њених примедби звучале су веома увредљиво. Пријатељ и ја смо се трудили да обуздамо нашу гошћу осећајући притом постиђеност типичну за Британце у таквим околностима. Можда нисмо одабрали одговарајућ начин за то. У сваком случају, нисмо успели.

Један од Италијана пришао је нашем столу. Нама се поклонио, а онда је рекао да дамине примедбе не иду у корист добрих односа међу савезницима. Захтевао је да она напусти ресторан. То је било превише. Побунио сам се, али дама је муњевито реаговала.

Одјекнуо је шамар и италијански официр се нашао на поду с расеченом усном. Уследила је срамна и непријатна сцена. Нисам сигуран да на исход није утицала и тешка артиљерија којом је наша гошћа била опремљена јер је била расположена да је употреби. Италијани су изашли на једна врата, а ми на друга.

Наредница нам се извинила кад смо се нашли напољу… Пожелели смо једно другом лаку ноћ и на њен предлог уговорили да се видимо на јутарњем аперитиву…

Наредница је следећег јутра била смиренија него претходне вечери, али и у таквим тренуцима се видело да сваког часа може планути, а њени поступци су остали непредвидиви. Остатак одсуства сам провео у њеном друштву и, без сумње, научио много тога што ми је било од користи у каснијем животу.

Упитао сам је шта ће радити после рата, пошто сам веровао да ће се тешко уклопити у било какав мирнодопски живот. Она се насмејала мојој наивности. ‘На Балкану увек има прилика за људе попут мене, веома мало нас дочека довољно позне године да се умори од живота.‘

Често се питам шта је било с њом. Била је превише енергична да би дуго поживела.

Свећа моја с оба краја пламти
Дочекат неће зору сјајну
Ал’, душмане, знај, ти, друже, памти
Да она даје светлост бајну.

Иако се у тексту не наводи која је од српских ратница ово могла бити и, иако на први поглед може изгледати да је то била Милунка Савић, постоје извесне сумње у то. Поред ње су, наиме, у Солуну у то време биле и Славка Томић, Софија Јовановић, Наталија Бјелајац, Јелена Шаулић, Љубица Чакаревић…

Извор: Извод из дневника Радио-телевизији Србије уступио је унук генерала Роберта Нила Стјуарта, Дејвид Стјуарт Хауит (David Stewart Howitt). Текст је приредила Слађана Зарић. Са енглеског превео Бобан Јаковљевић.