НЕУСТРАШИВИ ВИТЕЗ И ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ СРЕДЊЕВЕКОВНИ ВЛАДАР СРБИЈЕ

СИН КНЕЗА ЛАЗАРА СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ,ИЗУЗЕТАН ВОЈСКОВОЂА И ВЕЛИКИ РАТНИК.ПРИЧАЛО СЕ ДА ЉУДИ НИСУ МОГЛИ ДУГО ДА ИЗДРЖЕ ЊЕГОВ ПОГЛЕД.

Србија се након Косовског боја 1389. године нашла у веома незавидном положају –иако формално није изгубила, имала је огромне материјалне и још важније, људске жртве, а погинуо је и добар део владарске елите. Владало је безвлашће и свеопшти страх од најезде Турака, а преживела властела се повлачила на своје територије без жеље да брине о становништву.

Тако се и догодило да Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, иако малолетан, дође на власт и почне да влада остацима Србије, прво уз помоћ мајке – кнегиње Милице, а онда и самостално.
У том тренутку Милица је урадила највише што је могала – признала је султана као врховног владара и настојала да сачува народ.

Милица се обавезала на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка, али и на то да се Стефан са млађим братом Вуком и виђенијом властелом, једном годишње појављује на султановом двору и потврђује своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за жену дата најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице – Оливера, коју је Стефан лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу.

Стефану је ово тешко пало.

– Стефан Лазаревић је био изузетан војсковођа, велики ратник, али несрећан човек. Извор те несреће не знамо са сигурношћу. Као да је имао црни облак над собом, а чињеница да је морао да служи убици свог оца тешко је подносио.

Са друге стране, Стефан Лазаревић израстао је у, појавом, невероватног човека. Био је риђокос, имао је плаве очи и био необично висок. Причало се да људи нису могли дуго да издрже његов поглед.
Крајем 14. века Стефан Лазаревић се помало “смирио” и почео да извршава своје обавезе према султану Бајазиту. Као отомански вазал, предводио је српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.

Битка код Ангоре 1402. била је тежак пораз Отоманских снага, али и место где је Стефаново ратничко умеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.

– Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи “скинули капу”. Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова – прича Тешић.

Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи. Прича каже да су млади ратници из читаве Европе “хрлили” у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу.

Мали међу великима, деспот Стефан је 1403. постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замену за то, Србија је добила свој “бели град” – Београд је постао саставни део Србије 1403. и Стефан Лазаревић је у њега сместио своју престоницу.

– Пре деспота Стефана, Београд је био разрушен, напуштен и “уклет” град. Деспот га је средио и у њему владао око 15. година. Ту је подигао и цркву посвећену Богородици, заштитници и њега и Београда – каже наш саговник.

У част обнове и напретка, новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње – Спасовдан и то се није променило до данашњих дана.

Све ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био “први витез”, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.

На унутрашњем плану деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, и сам је био писац, а његово најзначајније дело је “Слово љубве” – Реч о љубави.

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо у суботу, 19. јула 1427. у 50. години живота током лова. Највећи број историчара данас сматра да је био жртва можданог удара, мада има и оних који смрт повезују са старом раном задобијеном још у Ангорској бици.
Није имао потомака и на самрти је предао власт Ђурђу, сину Вука Бранковића чиме је симболично окончан сукоб између Лазаревића и Бранковића.

– Иако је био и турски и угарски вазал, деспот Стефан је последњи од наших великих владара, већи чак и од свог оца, кнеза Лазара. Успешније је водио државу од њега, био је бољи владар, неустрашив и велики борац, највећи од времена цара Душана. Након њега, српска држава је трајала под Ђурђем Бранковићем још неких 20-ак година, али је неумитно ишла ка свом нестанку.

Извор Дневно.рс