А да је могао да пише – могао је. Није он био неки обичан, древни старац, него један од Седамдесеторице (тачније, седамдесет двојице), најученијих Јевреја онога времена, аутора чувене „Септуагинте“, којима је био поверен посао превођења Старог завета са јеврејског на грчки језик, по налогу птоломејског (грчког) владара Филаделфа, из Александрије.
Међутим, као што није знао да ће му се заломити превођење Књиге пророка Исаије, нити је касније, радећи на преводу, дословце протумачио речи пророштва: „Ево, девојка (девица) ће затруднети и родиће сина“, јер, баш као и наши модерни научници, није веровао да је тако нешто могуће, тако исто није знао или није могао знати, да ће неких 2100 година касније, Дахије посећи српске кнезове и 150 највиђенијих људи, за само три седмице, и да ће то подстаћи српске прваке да убрзају припреме за устанак и окупе се у Марићевића јарузи, управо на дан у коме је он дочекао да се својим очима увери у Исаијино пророштво о натприродном зачећу и рођењу Месије. Тако се догодило да се дан у коме се побожни Симеон ослободио свога вишевековног неверовања, преобрази у дан почетка српског ослобођења од вишевековног турског ропства. Што би рекао Ранке, Die Serbische Revolution – у први дан Српске револуције.
Свака револуција има свој почетак и свој крај, свој први и свој последњи дан. Српска револуција је трајала 31 годину. А крај Српске револуције, гле чуда, пао је опет у исти дан, на исти празник Сретења остарелог књигозналца Симеона, с новорођеним Христом. Тога дана је српска Скупштина усвојила први српски модерни устав – Сретењски устав.
Почетак Српске револуције, као најзначајнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије, који је, као што смо видели, истовремено и Дан уставности, у ослобођеној српској држави и новијој историји прослављан је као Дан државности, све до настанка Краљевине СХС, када је укинут, да би се и српска државност и уставност, заједно са свим осталим главним обележјима српског националног и духовног бића, постепено препуштале забораву, у замену за вредности братство-јединствене државолике новотворевине.
Када је, почетком трећег миленијума после Христа, одлуком Скупштине Србије, враћено прослављање Сретења као Дана државности, процес српског самозаборава приведен је крају, док је у овом тренутку доведен до апсурда. Тако је пре десетак година, у једној београдској основној школи, на питање родитеља зашто се 15. и 16. фебруара не иде у школу, учитељица одговорила: „Ваљда зато што је Дан државности или Дан уставности – нисам сигурна. Али, добро, временом ћемо научити“ и пропратила своју изјаву осмехом недвосмислене дневнополитичке конотације, са значењем: „Ех, ти политичари, само нам праве проблеме. Ко год дође на власт, одмах нешто ново уводи“.
Изгледа да је дотична учитељица, под утицајем конзумирања Кока-коле, хамбургера и осталих продуката америчке „меке моћи“, бољи познавалац америчке политичке историје, од историје властитог народа, па је убеђена да се свачији дан државности неизоставно мора да назове по документу који је усвојен тога дана. Тако би, ваљда, као што је амерички Дан државности 4. јул, назван “Independence Day”, по Декларацији о независности од британског колонијализма из 1776. године, и наш 15. фебруар, требало да се зове „Дан уставности“, по Сретењском уставу из 1835.
Било како било, на данашњи празнични дан, 15. фебруар 2017. године, такозвани српски медији, који су све друго само не српски, доносе искључиво глупаве, сујеверне наслове, типа: „Данас је Сретење, знак да долази пролеће“, „Освануло је ведро јутро, медвед је изашао из пећине, а то значи само једно…“, затим, „Данас славимо Сретење: на овај начин девојке могу да сазнају за кога ће се удати“, или „Данас је Сретење: ево шта обавезно треба да урадите (или имате у кући) ако желите здравље и новац“ и тако даље, којима нас уверавају да ни ми нисмо више ни Срби, ни хришћани, нити се сећамо да смо то икада и били.
Да је мудри рабин Симеон, својевремено могао и да наслути све ово о Србима и своме празнику, можда опет не би поверовао да је нешто, што се толико противи законитостима науке и разума, могуће. Нарочито би му изгледало невероватно да ће припадници његовог сопственог еснафа (рабин = учитељ) једнога дана, у тамо некој Србији, постати толике незналице, да своје ученике неће бити у стању да науче ни најважнијим историјским чињеницама.
Вероватно би му било жао нас, народа који нестаје ношен духом самопорицања. Можда би нам оставио неко пророчко писмо, као ономад Свети Серафим Саровски цару Николају, којим би нам протумачио стање менталне и духовне обамрлости у коме се налазимо или нас упозорио шта нас чека, ако се из те летаргије не тргнемо.
Но, чак и да је до нас стигла његова посланица, питање је да ли бисмо га послушали. А времена немамо, нити можемо, као он, да чекамо 360 година да бисмо се уверили својим очима.
Зорана Миљевић
Нема коментара:
Постави коментар