SRBICA: ODBRANA PISMA KAO OBELEŽJA NACIONALNE KULTURE

Srbsko pismo, koje se i “ćirilica” zove, predstavlja najizrazitije obeležje srbske nacionalne kulture. Pismo je jedna duhovna vertikala oko koje se kreće i za koju se veže celokupno nacionalno kulturno bitisanje. Slamanjem te vertikale slama se neminovno i ukupna srbska nacionalna kultura. Otuda proizilazi preka potreba odbrane našeg kulturnog indentiteta. Pismo je pred svim zakonima sastavni deo jezika pa je zapostavljanje nacionalnog pisma ujedno i zapostavljanje nacionalnog jezika.
Pored toga što je srbsko pismo najsavršenije pismo na svetu, ono je obeležje jedne stare samorodne kulture i civilizacije. Njihov trajni spomenik i merilo postignuća.
Svako pismo, kao i jezik, podleže zakonima evolucije težeći ka savršenstvu, pa je tome bilo podložno i srbsko pismo. Srbi su u svojoj dugoj istoriji uvek čuvali i usavršavali svoje pismo, jedno jedino, i nikada nisu imali dva pisma na istom prostoru jer bi to stvaralo podelu i zabunu među nama.

Jedan učeni Ukrajinac je dao sledeću definiciju nacionalnog pisma kada su neki pokušali da u delu Ukrajine okupirane od Austro-Ugarske nametnu latinsko pismo: “Ukrajinsko pismo ostaje kao znak svesnog nastojanja na nesmetanom razvoju nacionalne literature, i kao sredstvo da se spreči pokušaj asimilacije od strane neprijatelja; ono je zaštitni štit stvoren od samog naroda i jedno dobro nacije koja teži višim kulturnim ciljevima, dobro koje se ne sme dirati. Ono je integrirajući sastavni deo ukrajinske nacije.”
Sve to je i srbsko pismo sa još više naznačenom ulogom.


Srbica
Srbsko pismo je do 16. veka nazivano SRBICA, a u toku ovog veka počinje da se naziva ćirilica. Do toga vremena ćirilicom, odnosno kirilovicom nazivana je glagoljica koja je bila upotrebno pismo solunske braće Konstantina, zvanog Kirila, i Metodija, za vreme njihove misije u Moravskoj u 9. veku. Nije moguće srbskom pismu dati neko drugo ime, osim srbica, jer imena predmeta od kojih su nastala imena slova ne postoje ni u jednom drugom jeziku osim srbskog. Bez obzira da li neko čitao slova azbuke, alfabeta ili abecede, imena slova su iz srbskog jezika.
Srbica je najstarije poznato pismo u svetu koje se pojavilo još u četvrtom milenijumu pre Hrista. Srbska istorijska škola smatra da je ovo pismo nastalo u vreme ranoantičkog kulturnog uspona srbskog naroda, da se pojavilo na istorijskoj pozornici zajedno sa tim narodom kao njegovo kulturno obeležje. Najstarija nalazišta tog pisma su Lepenski Vir, Vinča i područje grada Beograda.
Sa predela Podunavlja i Helmskog poluostrva srbica se raširila po celoj Evropi, Maloj Aziji, Bliskom Istoku, severnoj Africi i sve do Indije. Srbica je usvojena od raznih naroda bez ili sa malim izmenama i tako je postala majka pismenosti Evrope, prednje Azije i severne Afrike. Najpoznatija pisma koja su nastala od srbice su: aramensko, feničansko, grčko, jevrejsko, brahmansko, arapsko i rimsko pismo. Najuočljiviji dokaz toga je, pored oblika i značenja pismena, brojna vrednost slova i njihov redosled. Svako slovo je imalo svoju brojnu vrednost i ona je zavisila od redosleda slova u azbuci. Svi narodi koji su usvojili srbicu za svoje pismo, a nisu imali u svome jeziku glasovnu vrednost za neka od slova kao što su: Ć, Ž, C, Č i Š, izostavljali su odgovarajuća pismena iz njihove azbuke, ali ih nisu mogli izostaviti i u brojnoj skali. Zato mi nalazimo tragove ovih srbskih slova u brojnim skalama kod Grka, Aramena i Jevreja. Tako su nam ostavili nepobitne dokaze odakle su primili pismenost.
Prvobitna pismenost grada Rima (Rume, kako se na srbskom jeziku taj grad zvao) bila je etrurska, odnosno rašanska, koja je u potpunosti ista sa onom nađenom na predelu Beograda. Preradom tog pisma stvoreno je rimsko, odnosno latinsko pismo. Najstarije pismo je danas i najsavršenije, 30 pismena za 30 glasova, strogo fonetsko pismo. Ono je svedok naše duge istorije i vrlo drevne i velike kulture. Nisu Turci bez razloga nazivali srbicu “stara Srbija”.

Napad na srbicu
Kulturna agresija na Srbe naročito dolazi do izražaja u vreme svestranijeg dodira sa Zapadom koji je predstavljala Habsburška imperija. Što se Zapad više približavao srbskim etničkim prostorima time su bili sve više ugroženi srbska vera, ime, praznici odnosno svetitelji i pismo. To je rađeno sa jednim jasnim ciljom – odnarođavanje Srba, gubitak njihovog nacionalnog obeležja i individualnosti, što sve treba da vodi u njihov nestanak kao posebnog naroda. U denacionalizaciji Srba prvi udari su usmereni na Srbsku pravoslavnu crkvu kao baštinu hrišćanstva i srbicu kao kulturno-nacionalnu tekovinu srbskog naroda. Udarna pesnica Zapada u toj agresiji bili su Hrvati. To je naročito došlo do izražaja posle usvajanja srbskog književnog jezika od strane Hrvata polovinom 19. veka, koji su oni prikazivali kao “hrvatski jezik.” Ljudevit Gaj je u cilju hrvatizacije srbskog jezika prilagodio češku azbuku srbskoj azbuci da bi tako napravio njen latinski pandam. Od tada je ta Gajeva hrvatska latinica upotrebljavana i podržavana kao sredstvo za potiskivanje srbskog pisma i razaranje srbske kulture.

U srbskim zemljama pod okupacijom zapadne imperije, gde su Hrvati igrali važnu ulogu, srbica je pod raznim izgovorima bila zanemarivana i potiskivana. Jernej Kopitar je pisao: “Od koga je potaknut ovaj rat protiv ćirilice, ne znam.” Posle neuspeha katoličke propagande da se Srbi dobrovoljno odreknu svog starodrevnog pisma doneta je odluka o njegovoj nasilnoj zabrani. Ta zabrana je prvo uvedena na teritoriji Hrvatske i Slavonije 13. oktobra 1914. godine. Zatim je proširena na Srbiju i Crnu Goru 9. aprila 1916. godine.
U vreme Drugog svetskog rata srbica je zabranjena u NDH zakonom od 25. marta 1941. godine. Posle zabrane srbskog pisma zabranjeno je postojanje i srbskog naroda. To je uvek išlo jedno za drugim ili jedno sa drugim.
U Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata u kojoj su Hrvati imali vrhovnu vlast i koja je bila pod pokroviteljstvom Zapada, Srbija je bila razapeta kao na krstu. Od delova srbske nacije stvorene su nove posebne nacije i nametnuti im novi jezici. Napad na srbicu imao je drukčiju strategiju. Veliki srbski naučnik profesor doktor Lazo Kostić je to ovako opisao: “Istina, danas se njeno suzbijanje ne vrši putem ukaza i formalnih naredaba vlasti. Naprotiv, daje se utisak kao da se ona toleriše, da je ravnopravna, da je čak nekad i dobrodošla. Ali najprefinjenijim metodama, koje bi samo jezuiti bili kadri da iznađu, ona se ipak odstranjuje, odbacuje, zanemaruje, zamenjuje hrvatskom latinicom. To se sve radi postepeno, skoro neosetno; najpre u domenima perifernim, gde narod nije zainteresovan; onda predmetima i odnosima koji se tobože na inostranstvo odnose, koje ćirilicu ne zna i ne voli; onda u zvaničnom sektoru gde se protivurečnost ne trpi; onda na polju reklama itd.

Dobija se utisak da se radi o nekom paklenom planu, vešto smišljenom i do krajnjih granica sprovedenom. Dobija se utisak da se ni u jednom slučaju ne želi stati na polovini puta i da su srbskoj ćirilici dani odbrojani ako ova vlast još nekoliko decenija potraje…. Mesto da se naredbom vlasti propiše da je ćirilica zabranjena, kao što su činile hrvatske vlasti u svojoj državi kadgod su bile bez strane kontrole i spoljnog kočenja, sad se to vrši via facti; uvodeći postepeno latinicu i služeći se isključivo njome. Treba ostaviti utisak da je ćirilica dozvoljena, ravnopravna, zvanična, ali da je niko neće da upotrebljava. Kako je latinica takođe zvanična i “ravnopravna”, a narod tobože hoće nju, ona će sve više zamenjivati ćirilicu dok je jednog dana ne otstrani potpuno, učini suvišnom. Ćirilica ima nečujno da nestane, bez protesta, bez galame, čak i bez sahrane.”
Sva ta strategija tihe likvidacije srbice kako je profesor Kostić opisao je i danas na snazi. Što se više budemo približavali Evropskoj Uniji pritisak na srbsku veru i nacionalnu kulturu biće sve jači. Zato treba sad na početku postaviti jasno neka merila i postaviti ograničenja, uslove. Prema Srbima se vodi posebna verska i kulturna politika kakva se ne vodi ni prema ijednom drugom narodu.
Rešenje
Objasniti srbskom narodu o čemu se radi i gde vodi perfidni napad na srbsko pismo, kulturu uopšte i veru.
Doneti novi odgovarajući zakon o zaštiti srbskog jezika i pisma.
Postaviti jasne uslove saradnje sa Evropskom Unijom.
.
Dr Jovan I. Deretić / Slobodna Srbija
The post Srbica: Odbrana pisma kao obeležja nacionalne kulture appeared first on Vaseljenska TV.