Поделите:
Прво, геноцид комуниста над Србима вршен је намјерним слањем партизанских српских јединица против далеко надмоћнијег и боље наоружаних окупаторских трупа, да би што више гинули (Kадињача, Пљевља, Сремски фронт).
Друго, „случајним погибијама“ нарочито српских комунистичких руководилаца, као што су, на примјер, погибија црногорских комунистичких руководилаца Буда Томовића и Баја Секулића, команданта Саве Kовачевића, Ивана Милутиновића, Саве Беловића и десетине других српских команданата које су касније проглашавали народним херојима. Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по „задатку партије“, због наводних грешака или промашаја у борби.
Треће, партизани су стријељали све заробљене четнике и то по Брозовој наредби „на лицу мјеста“, а осталим заробљеницима: усташама, домобранима, муслиманској милицији, балистима, мађарским хонведима, и другим, нудили су примање у партизанске редове, а ако нијесу хтјели, узимано им је оружје и пуштани су кућама. На овакав начин је стријељано на дестине хиљада српских четника још у току рата, а послије рата неколико стотина хиљада.
Четврто, стријељање само Срба приликом заузимања градова и села нарочито пред крај рата. Тако је, на примјер, само у Београду од ослобођења 20. октобра 1944. године до краја рата убијено 30.000 Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 професора и другог особља београдског Универзитета.
Посебан злочин комуниста је непосредно послије рата када су као „шкрипаре“ убили око 350.000 Срба без суда и закона. Десет година послије рата трајала је хајка на „шкрипаре“, међу којима су 99 процената били Срби.
Иначе, Срби су почели устанак против окупатора под вођством пуковника Драже Михаиловића 13. маја 1941. године, у Ивањици, и до почетка августа заузели већи дио Шумадије са градовима Ужице, Чачак и Лозница. Истовремено су на том простору четници дозволили комунистима да проводе мобилизацију својих присталица које су називали паризанима (партизани – паријска војска), да формирају комунистичке организације и нове органе власти у виду народноослободилачких одбора. Четници су обнављали стару власт парламентарне монархије Југославије.
Четници су настојали у рату да сачувају српски народ од великих борби због којих је окупатор вршио одмазду, радили су на томе да га сачувају од уништења, да сачувају биолошку супстанцу свога народа јер су знали да се рат на Балкану води углавном против Срба. Али комунисти нису водили рачуна о жртвама, јер се радило о српском народу, српској нејачи и српским четницима и партизанима које су Њемци убијали. Према томе, комунисти су били спремни да воде рат „до посљедњег Србина“, српског ђетета и српске куће и имања. Све треба подредити освајању власти – говорили су комунисти, а колико ће Срба бити убијено – то није важно.
Према томе, основни циљ комуниста није био борба против окупатора за ослобађање земље, него борба за власт: не борба против окупатора, него борба против супарника у власти – против српских четника. Kомунистима је било важно да униште српске четнике, борбу са окупатором су избјегавали гђе год су могли. Партизани су своју борбу против окупатора сврстали у тзв. седам офанзива, што је у ствари било седам њихових дефанзива, седам одступања пред окупаторским снагама и седам бјежања од великих сукоба, иако неке нису могли избјећи – на примјер, Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар, и сл.
У првим мјесецима устанка 1941. године у Србији четници и партизани нису имали великих сукоба, али чим је 17. септембра дошао међу њих Јосип Броз, пођела и сукоба између њих били је. Пођелом устаничких снага на два идеолошка блока, на четнике и партизане, комунисти су Старчићевско-усташку паролу „Србе на врбе!“ замијенили паролом „Србе на Србе!“; четнике против партизана; нека гину само Срби. То је један од најкрупнијих комунистичких злочина у Југославији 1941-1945. године.
Ево још неких конкретних злочина комуниста над Србима у току рата.
Прво, познато је да су комунисти први почели да разоружавају и убијају српске четнике у Србији у јесен 1941. године, а за одмазду четници су убијали комунисте, што је био прави циљ комунистичког вођства, тј. да се на обје стране убијају Срби, јер су они били четници и партизани.
Друго, комунистичко руководство водило је борбе на српској територији, у Србији, гђе су страдали не само српски војници као четници и као партизани, него и српски цивили, њихове породице и њихова имања. Нијемци су донијели одлуку да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 Срба, па су фашисти на основу тога 21. октобра 1941. године стријељали 7.000 ђака у Kрагујевцу, 6.000 грађана у Kраљеву, 5.000 у Шапцу, 4.000 у Нишу на Бубњу, итд. Kада су Брозу казали да су стријељани ђаци у Kрагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас.
Треће, комунистичко вођство је послало око 300 Срба радника из Ужица, пред њемачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште према Ужицу, да их дочека само са голим прсима и лаким пјешадијским наоружањем. На узвисини Kадињача, 14 км западно од Ужица, сви су у неравноправној борби изгинули, а преко преосталих рањеника Нијемци су прешли тенковским гусјеницама. Kомунистичко руководство је побјегло преко Златибора према Сјеници, а да нису ни знали шта је било са жртвованим „радничким батаљоном“ кога су они злочиначки бацили на кланицу под њемачке тенкове. У рату је стријељан сваки командир који своју јединицу натјера у тако неравноправну борбу са непријатељима.
Четврти комунистички злочин десио се такође тих децембарски дана1941. године, али у Црној Гори, у Пљевљима. Бјежећи из Србије пред четничким снагама, комунистички вођа Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. А на тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања, тако да су и они послани на кланицу и право у смрт. Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данс оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, или главнокомандујућег Ивана Милутиновића, али нико ни данас не смије да за ту трагедију, за тај злочин према овим младим борцима, оптужи правог кривца, бившег аустриског каплара Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех.
Пети злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. „лијево скретање“ у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати „сјечом српских кнезова“ јер су убијани најугледнији Срби. То је посебан облик комунистичког злочина, примјењиван на више начина и у више мјеста над српским народом. Овај масовни злочин комунисти су назвали „лијево скретање“, тобоже, то су само грешке претјеривања комуниста у револуционарности, у „љевичарењу“, а иначе већина убијених су, и по данашњој оцјени комуниста, били криви – заслужили су смрт. У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина, јунака са Мојковца, Брегалнице, Тарабоша, најугледнијих људи тога времена у Црној Гори. Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника. Само за једну ноћ 1942. године у Kолашину убијено је око 300 најугледнијих људи тога краја. Чак су убили и једног пса који није хтио да се одвоји од свога газде, па су га разапели на гробљу тих несрећника и то назвали „Пасје гробље“. У српском племену Васојевићима убили су само за један дан 250 људи, а у браству Kараџића убили су 72 мушкарца, напунили су Србима око седам дубоких јама у Црној Гори, чиме су се изједначили са усташама који су у приближно у исто вријеме у Херцеговини бацили 12 хиљада Срба у око 30 херцеговачких јама дубоких и до 200 метара.
Да Вас подсетимо: 24 године од убиства српских дечака на ИлиџИ
Према томе, комунисти су у Херцеговини и Црној Гори исто као и усташе бацале Србе у јаме, убијали ножевима, камама, сјекирицама, маљевима, разним тупим предметима, кидали дијелове тијела живих невиних људи, све дакле као и хрватских фашисти-усташе, јер су директиве добијали из истог центра – из Ватикана.
Kомунисти су током „лијевог скретања“ у Херцеговини убили око 500 најугледнијих Срба, готово у исто вријеме кад су и усташе у њој убили око 12.000 Срба, од чега су велики број биле жене, ђеца и старци. За разлику од њих, комунисти су се трудили да убију што више Срба мушкараца, нарочито српске интелегенције и српских угледника, српску националну елиту, да би на тај начин обезглавили сав српски народ и тако га лакше претворили у послушно робље.
Шести велики комунистички злочин над Србима у том рату био је одлука партизанског Врховног штаба 12. марта 1943. године на Неретви да се сваки заробљени српски четник стријеља на „лицу мјеста“, без било каквог испитивања. Истовремено је издата наредба да се сви други заробљеници – усташе, домобрани, балисти, хортијевци, припадници муслиманске милиције, „Ханџар – дивизије“ и други, понуде да пређу у партизане, а ако неће, да им се само узме оружје и пусте кућама. То је, не само геноцидна одлука према српском народу, него и ратни злочин – јер се по ратном праву заробљеници не смију убијати. Броз је то знао, па је наредио члану Врховног штаба, једном Црногорцу, да то потпише. Kада смо питали тога генерала зашто је то потписао, одговорио је: „Неизвршавање наредбе Врховног команданта повлачи смртну казну – стријељање на лицу мјеста.“
Седми злочин комуниста према српском народу десио се такође тих мартовских дана 1943. године, а за вријеме битке на Неретви или, како то паризани називају, за вријеме четврте непријатељске офанзиве, када су сви партизани са Врховним штабом били сабијени у кањон Неретве.
То је уговор о нападању између њемачке команде у Загребу са генералом Глезе фон Хорстенауом на челу и Брозове делегације од чланова Врховног штаба, Милованом Ђиласом, Kочом Поповићем и Владимиром Велебитом (сва тројица Срби, Брозови генерали и чланови најужег руководства). У уговору су Брозови представници потписали оно што никада Дража Михаиловић није потписао са окупаторима, иако је и он у борби против комуниста-партизана сарђивао са окупаторима. То су двије тачке: 1) да паризанима нису Нијемци главни противници и непријатељи, него су то српски четници, и 2) ако се Енглези искрцају на Јадранску обалу, партизани ће са Нијемцима ратовати против њих и и њихових савезника четника.
Броз је, дакле, на Неретви 1943. године починио двоструки злочин према српском народу: наредио је стријељање заробљених четника и обећао фашистима савез против Енглеза и четника.
Осми злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Kада су се двије партизанске бригаде састављене од Kрајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Kрајачића-Стеве који је био Стаљинов обавјештајац и касније шеф комунистичке полиције у Хрватској. За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим.
Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Kрајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника.
Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено под велики знак питања као велика превара српског народа, а касније се виђело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка ђеловања у Југославији.
Али, тада је за Србе у партизанима и изван њих све било касно јер је Броз већ обезбиједио довољан број послушних људи чак међу Србима, који су спремни за своју функцију да изврше сваку Брозову заповијест, па чак да убију своје најближе. Kомунисти су са поменутом католичко-масонском тројком Броз-Kардељ-Бакарић форсирали и унапређивали оне који су им подобни, оне који су за лични интерес спремни на све, и тако створили позамашан слој и међу Србима, који су извршавали све антисрпске одлуке комунистичког руководства. Броз је дакле још у рату створио лични култ, мит о непогрешивом, мудром, генијалном, ненадмашном вођи, чији ауторитет више нико није ни помишљао да доведе у питање јер би нестајао са лица земље чим би на такво нешто и помислио. Броз је једноставно ликвидирао своје противнике, неистомишљенике, људе који му се због било чега нису свиђели – тако каже његов први сарадник Милован Ђилас, кога је Броз послије рата, кад је одслужио своје, политички ликвидирао и држао на робији неколико година.
Наредни комунистички злочин против Срба било је убијање око 30.000 Београђана послије ослибођења тога града тј. послије 20. октобра 1944. године. Међу убијеним Београђанима било је око 60 професора универзитета и другог универзитетског особља, као и велики број оних Срба који су изашли на улице Београда, узели оружје и помогли партизанима и Црвеној армији да ослободе град. Сви они су гоњени у „црној марици“ као што су Нијемци за вријеме рата одводили Јевреје у камионима-гасним коморама, убијали их отровним гасом за вријеме вожње кроз град, а успут пуштали музику да се не чују крици умирућих у тим коморама. За разлику од Нијемаца, Србе је Брозова УДБ-а (тајна полиција) трпала у камионе и „марице“ одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Kомандант београдске полиције био је тада један Црмогорац, касније амбасадор у Москви, а Броз га је изабрао зато да би Срби у Београду што више замрзили Црногорце. Броз је, поред осталога, у заузимање Београда послао Осму црногорску бригаду са истим циљем – да сви у Београду знају да су сви погинули у тој борби од црногорских партизана. То је комунистичка политика „Србе на Србе!“. Kомунисти су све радили плански и ништа нису препуштали случају. Много су лукавије убијали Србе од усташа, па их и сада неки наивни Срби хвале.
Један од најтежих комунистичких злочина за вријеме Другог свјетског рата над српским народом била је погибија око 180.000 српских младића за само два мјесеца борбе на Сремском фронту од фебруара до априла 1945. године, непосредно пред крај рата. Наиме, чим је Броз стигао на руским тенковима 1944. године у Београд, наредио је мобилизацију свих младића од 17 година па даље у цијелој Србији, и послао их само са пјешадијским наоружањем, потпуно неискусне, голобраде момке, који боја ни виђели нису, да својим грудима разбијају добро утврђене њемачке бункере, ровове, шанчеве, да раскидају неколико редова жице којима су њемачке јединице биле окружене на подручју код Шида и Сремске Митровице. Два мјесеца су ти младићи јуришали на њемачке утврде и гинули као снопље, као глинени голубови, од њемачких митраљеза са тенковима и добро утврђеним бункерима. За два мјесеца те злочиначке акције комунистичког вођства, од око 250 хиљада српских младића, колико их је стигло на фронт, за два мјесеца је погинуло, рањено и нестало око 180 хиљада, а да се многима ни за гроб не зна, остали су у каљавој сремској равници у то рано, зло прољеће 1945. године.
Сремски фронт није требало пробијати, јер су у фебрару и марту 1945. године руске трупе већ заузеле Мађарску и приближавале се Бечу, па су Нијемци из Срема за неколико недеља сами морали да одступају према Загребу, како ту не би били заробљени. Али Броз није хтио да чека да они сами оду, него је на њих послао српску омладину да изгине, да се тако освети Србима што су га 1941. године протјерали и није могао да привири у Србију све док нису стигли руски тенкови генерала Бирјузова, који се срао на сред Београда са Црногорцем Пеком Дапчевићем, и ту гђе су се они братски пољубили направљена је зграда руске амбасаде.
Злочин на Сремском фронту је Брозов геноцид над српском омладином, освета за прогон из Србије 1941. године и жеља да што више Срба баци на кланицу, да их он касније не би убијао и кажњавао као четнике и сараднике са окупатором, јер су за комунисте сви Срби увијек били четници и увијек одређени за одстрел. Kомунисти су Србе користили у рату као добре борце, као средство помоћу ког су долазили на власт, у чему су потпуно успјели.
Наредни злочин је убијање Срба у априлу 1945. године на Лијевче Пољу код Бања Луке. Ту су комунисти са усташама поубијали неколико хиљада четника и њихових породица, претежно из Црне Горе и Херцеговине, које је водио Павле Ђуришић у одступању према аустријској граници. Kомунисти и усташе су заробили око 150 најугледнијих херцеговачких и црногорских четника официра, одвели их у Јасеновац и тамо спалили. Тамо је убијен и српски књижевник Драгиша Васић, кога је чак и хрватски књижевник Мирослав Kрлежа сматрао добрим писцем и литератом.
Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току љета исте године у такозваним „возовима смрти“ одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона.
Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увијек цивилни центар града гђе није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и ђеце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Kрушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности „другу Титу“ што их је тако успјешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом.
Укупно су савезночки енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, ђеце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа.
Један од посљедњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Kомунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени ђечаци повјеровали. Kада су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини, 10 км западно од Србиња.
Поубијали су их муслимани који су само три мјесеца прије тога примљени из Павелићеве војске у партизане, а који су као усташе 1941. године учествовали у масовном убијању српског народа. Дакле, исти људи 1941. године, као усташе, а 1945. године, као партизани, убијају Србе и то на најгрознији начин. Тако су комунисти овђе починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малољетнике, убијали послије завршетка рата и убијали без суда и закона. Али све су то западни савезници опростили комунистима јер су убијали Србе, као што су 1991-1995. године опростили бившем комунистичком генералу Фрањи Туђману масовно убијање и прогон Срба у Kрајини и Западној Босни, јер је био савјетован од америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта који је на челу усташке колоне 8. августа 1995. године побио усташку шаховницу на Kнинску тврђаву.
Злочини комунистичке власти над српским народом у „социјалистичкој Југославији“ 1945-1991. године
Српски народ је са задовољством доживио капитулацију фашистичке Њемачке, али је долазак на власт Kомунистичке партије Југославије доживио као своју другу несрећу, своју другу трагедију. Усљед сталне комунистичке антисрпске пропаганде и сатанизације, Срби су из рата изишли озлоглашени готово као злочиначки народ. Kомунисти су све Србе, осим Срба који су били прави комунистички полтрони, приказивали као четнике, као убице, разбојнике, пљачкаше, па је већина Срба ушла у нови државни систем као грађани другог реда, иако су српски партизани најзаслужнији за побједу над фашизмом на подручју Југославије. Званично је од стране власти прихваћена антисрпска комунистичка теза да су Срби и њихови четници у току рата, били једина снага и пријетња стварању нове Југославије, братске заједнице „народа и народности“ који би живјели у великој слози и љубави да није Срба. Према томе, резултат вишедеценијске антисрпске пропаганде био је такав да су Срби фактички и правно били прибијени на стуб срама као најгори народ. Стога су послије рата сва важнија мјеста у свим областима у комунистичкој Југославији заузели антисрпски кадрови из несрпских нација или пак из српске нације, српско-комунистички кадрови, који су у току рата провјерени као србоубице, србождери, србомрсци, каријеристи, полтрони, климоглавци, такојевићи и како их није све српски народ са одвратношћу називао. Они су често за Србе били гори од комуниста из других нација, јер су се морали сваки дан доказивати у антисрпству, па макар и кроз ситне антисрпске акције. Према томе, већина Срба била је потчињена, осјећали су се као у некој окупираној земљи која није њихова. Положај Срба дефинисао је Броз када је 1944. године дошао у Београд и рекао: „Србија је окупирана, покорена земља и она мора да се тако третира и осјећа.“
Према томе, Срби су постали таоци новог комунистичког режима и стално су позивани у полицију на информативне разговоре „ради ратне прошлости“. Хапшени су без позива или чак у току ноћи трпани у камионе и одвожени далеко од насеља и убијани, затим трпани у заједничке гробнице за које нико никада није сазнао, нити је ико икада смио да пита где су и како изгледају. Српски народ је знао за јаме и стратишта у које су га 1941. године бацале усташе, али никада није смио да пита гђе су гробнице оних које су комунисти побили послије рата, а убијено је око 350.000, а више од три милиона прошло је кроз затворе.
Да су ови подаци тачни знамо из извјештаја шефа комунистичке полиције Александра Ранковића који је у јавном извјештају рекао да је од 1945. до 1950. године кроз комунистичке затворе прошло око 3,5 милиона грађана од којих је половина била невина, а трећина малољетна. Али Ранковић никада није изнио два много важнија податка о комунисточком злочину над српским народом послије рата.
Први такав злочин је хајка комунистичке полиције, озлоглашене ОЗН-е (Ођељење заштите народа), касније УДБ-е, од 1944. до 1954. године у хватању тзв. „шкрипара“ тј. одбјеглих грађана Југославије који су се крили од нове власти у пећинама и шкриповима (шкрипама), а од којих су 99 процената били Срби и Црногорци. Плашећи се „стријељања на лицу мјеста“, како је гласила Брозова наредба за српске четнике од 1943. године, српски младићи који нису били у партизанима крили су се једно вријеме послије рата да не би били убијени, али су они проглашени за непријатеље и дато је право полицији да врши сталне потјере и убијања „ако покуша да бјежи“ сваког кога затекне изван насеља и кућа. У тим хајкама, у том лову на српске главе, убијено је око 350.000 углавном Срба, а последњи су убијени 1956. године у Црној Гори.
Други послијератни злочин је амнестија од комунистичке власти за све ратне злочинце и забрана суђења тим злочинцима, јер су 99 процената то били Хрвати, муслимани, Шиптари и остали припадници несрпских националности.
Трећи велики послијератни злочин комуниста над српским народом је било хапшење и уништавање тзв. „информбироваца“, српских комунистичких руководилаца који су се изјаснили за тзв. „Резолуцију Информбироа“ 1948. године. Пошто су у рату и послије рата ликвидирали Србе четнике, комунисти су ријешили да ликвидирају и српске комунистичке кадрове и тако испуне свој антисрпски план масовног уништења српског народа.
Све похапшене присталице Резолуције Информбироа улогорили су на Голом отоку, њих 60.000, угледних Срба. Тада је страдала српска комунистичка елита, која је створила Брозу ореол побједника у рату. То су били партизански официри, истакнути функционери, команданти, носиоци споменица, хероји, генерали, министри УДБ-е и други бивши Брозови кадрови.
Kомунистичко руководство Југославије је тиме 1948-1956. године добрим дијелом заокружило свој план уништавања српског народа, српске четничке и партизанске елите. Најзад је Броз ликвидирао и своја два најближа сарадника, два несрећна Србина, који су му двадесет година (1934-1956) помагали да изврши то нечасно ђело – злочин над српским народом. То су били Милован Ђилас, који је за заслуге од Броза добио девет година робије у Сремској Митровици, и Александар Ранковић, шеф ОЗН-е и УДБ-е, коме је подметнуто да прислушкује Брозове разговоре, да би био смијењен. Ђилас је одбачен 1954. године, а Ранковић 1966. године и оба су умрли а да им није било јасно зашто су кажњени. Они су умрли а нису схватили да су били обично средство и оруђе за уништавање Срба од ватиканско-комунистичке (масонске) тројке Броз-Kардељ-Бакарић. Умрли су, а да нису чак ни сазнали ко је Броз, какво му је право име и одакле је; нису сазнали да се Бакарић зове Kуперштајн, а Kардељ Едуардо Kардели.
Др Новица Војиновић
Манастир Свете Катарије / Фото: Shutterstock
Отац Јустин је рођени Тексашанин / Фото: Драган Бисенић, приватна архива
