Најевропљани живе на Балкану и зову се Срби

 Најевропљани живе на Балкану и зову се Срби

Прапоријекло Срба одувијек је било предмет различитих интерпретација. Званична историја каже да су Срби стигли на Балкан у словенским сеобама у 6. и 7. вијеку. Псеудоисторичари ово одбацују као лажну конструкцију “бечко-берлинске” школе и наводе да су Срби на овим просторима од памтивијека. Рјешење ове дубоке подјеле коначно је на видику. Захваљујући генетичким истраживањима данас је постало извјесно да су се у Србима сјединили и словенски и старосједилачки гени.

Група ентузијаста окупљена око Друштва српских родословаца “Порекло” из Београда покренула је септембра 2012. јединствен подухват у овом дијелу Европе - Српски ДНК пројекат. За седам година рада, у сарадњи са научном заједницом, дошло се до открића древних предачких веза. Мозаик који се употпуњује са сваким новим тестираним већ даје потпуно јасну слику: Срби су стари европски народ, који у својој генетичкој структури има претежно учешће хаплогрупе I, која се дефинише као једина протоевропска хаплогрупа. По постотку учешћа ове хаплогрупе Србима су у Европи равни још једино Скандинавци.

Јовица Кртинић, један од оснивача Српског ДНК пројекта, прецизира да су код Срба нарочито присутне двије подгране хаплогрупе I - хаплогрупа I2а и хаплогрупа I1.

- Најучесталија код Срба је хаплогрупа I2а - подграна Y-3120, која је на целом српском штокавском простору присутна са изнад 30 одсто, а у појединим подручјима (Херцеговина) иде и до 50 одсто. За ову хаплогрупу дуго се веровало да је староседелачка, а није било мало оних који су је доводили у везу са Илирима. Међутим, показало се да су код Срба присутне веома младе подгране гране хаплогрупе I2 Y-3120 (старости од 1.850 до 2.300 година), које своје исходиште имају у епицентру словенског света - на тромеђи Пољске, Белорусије и Украјине. Захваљујући овом открићу, које значајан део Срба доводи у везу са осталим словенским народима, добили смо потврду да је сеобе Словена сасвим сигурно било - наводи Кртинић и додаје да се овај закључак додатно учвршћује чињеницом да је код Срба забиљежено и око 15 одсто хаплогрупе Р1а, која се сматра типично словенском.

Друга веома заступљена протоевропска грана је I1, које код Срба има близу 10 одсто.

- Присуство ове хаплогрупе код Срба може се објаснити оним што знамо из историје Балкана - провале Гота од 3. до 5. века нове ере, као и освајачки поход Нормана с краја 11. века оставили су несумњив траг. Нарочито је занимљиво присуство норманске подгране хаплогрупе I1 (подграна I1 P109), коју има близу четири одсто досад тестираних, а која се нарочито препознаје као обележје српског старохерцеговачког племена Дробњаци - наводи Кртинић.

Ова чињеница додатно је потврђена првим археогенетским подухватом који је Српски ДНК пројекат организовао у сарадњи са београдским Биолошким факултетом и Музејом Херцеговине из Требиња. На средњовековној некрополи стећака у месту Церница код Гацка истраживан је стећак на којем стоји натпис “Асе лежи кнез Никола Рашковић Дробњак”, а који се налази непосредно уз темеље цркве за коју се, према изворима, тврди да ју је подигла Јелена Лазаревић, кћи кнеза Лазара и жена херцеговачког владара Сандаља Хранића.

- Археолошки тим Музеја Херцеговине пронашао је испод стећка више скелета, а доцнијом антрополошком анализом утврђено је да се ради о скелетима најмање шест одраслих мушких особа, једног женског, једног трогодишњег детета, а нађени су и остаци новорођенчета. Колеге са Биолошког факултета недавно су успеле да добију и прве резултате генетичких анализа, којима је потврђено да је један од скелета носилац хаплогрупе I1, и то управо оне “норманске”, својствене племену Дробњаци. Међутим, оно што је све изненадило било је откриће Дробњацима несродне генетичке хаплогрупе Н2 код два скелета - наводи Кртинић и додаје да ће у наредним мјесецима бити рађене додатне генетичке анализе ових скелета, који су старији од 500 година.

Иначе, поменута хаплогрупа N2 представља једну од тренутно већих недоумица - на који начин је доспјела на наше просторе. Она је својствена за старохерцеговачка племена Бањани и Пивљани, а могла је доћи у неком периоду са Далеког истока.

- Оно што је карактеристично за досад утврђене носиоце ове хаплогрупе код Срба јесте да им је заједнички предак живео пре 700-800 година, што може да упути на закључак да су потекли од појединца који се у том периоду појавио на нашим просторима - констатује Кртинић.

За генетичку слику Срба нарочито је важно значајно присуство хаплогрупе Е, коју има око 15 одсто досад тестираних Срба, а карактеристична је за велика српска племена Васојевиће, Куче и Бјелопавлиће.

- Носиоци хаплогрупе Е потомци су људи који су у овом делу Европе били хиљадама година и свакако представљају предсловенско становништво. Нарочито је занимљиво значајно присуство ове хаплогрупе код Срба са Косова и Метохије, код којих смо у недавном великом истраживању на више од 400 испитаника установили да је заступљена са око 23 одсто. Познато је да Албанци такође имају висок постотак ове хаплогрупе - око 30 одсто - и због тога је често својатају као “албанску”. Међутим, управо значајно присуство хаплогупе Е и код Срба и код Бугара, Грка, Црногораца, намеће закључак да је реч о хаплогрупи која се у дугом историјском процесу придруживала овом или оном балканском народу - наводи Кртинић и посебно истиче да је видљиво да се у случају српских и албанских носилаца ове хаплогрупе види огроман јаз, тј. да припадају подгранама које су одвојене прије више хиљада година.

Осим наведених хаплогрупа, код Срба су пронађене и различите друге хаплогрупе (G2а, Ј1, Ј2а, Ј2b, L, Р1б, Т, Q) које упућују на утицаје различитих миграција и освајачких похода. Међутим, упркос увријеженом мишљењу да је код Срба, због дугог периода под Турцима, значајно присуство генетике својствене овом народу, генетичка истраживања су показала да то није случај.

- Присуство генетичких хаплогрупа које се данас могу пронаћи у Анадолији код досад тестираних Срба практично не постоји - констатује Кртинић.

Породично поријекло занима и посланика у Народној скупштини Републике Српске Срђана Мазалицу.

- Још од основне школе ме занимала историја, али не само историја владара и ратова, већ и становништва и миграција. Могу ли постојати странице историје које ћемо сами исписати? Занимало ме и моје поријекло. Словени, Илири, Трачани, Келти... Гдје су били моји преци у свим тим периодима које смо учили у школи? Гдје су живјели моји преци прије него што су дошли у родно село мог оца и прије него што су се почели презивати Мазалица. Колико је слава Јовањдан присутна у мојој мушкој лози. Одговоре на сва та питања може дати генетичка генеалогија. И што је најважније, одговори су егзактни - каже Мазалица.

У добијању одговора, додаје, можете имати више или мање успјеха. Зависи од тога колико су ваши преци у средњем вијеку имали мушких потомака.

- Са великим родовима несловенског поријекла иде лако: N2 P189.2 Бањани-Пивљани, Ј2b М205 Кричи, I1 P109 Дробњаци, Ј1 PF7263 Влаховићи. Али кад сте словенског поријекла као ја и више од 50 одсто Срба, и славите честу славу као Јовањдан, или Ђурђевдан, или Никољдан, онда иде теже. Јер се етногенеза Словена десила релативно скоро (200. п.н.е. - 200. н.е.), словенске подгране хаплогрупа су младе, а за кратко вријеме имале су наглу демографску експанзију. Сви смо блиско међусобно патрилинеарно повезани и 2.000 година је недовољно да се на ипсилон хромозому десе крупне промјене, поготово ако су преци који су живјели након Христа имали хиљаде мушких потомака за неколико вијекова - указује Мазалица.

Он се тестирао како би што детаљније сазнао своје поријекло.

- Припадам подграни I2 PH908 којој припада 30 одсто Срба, а наш заједнички предак је живио прије само 1.800 година. Вјероватно се ради о племену Срба. Детаљнијим тестирањем сам открио да припадам дубљој подграни FT16449, као и Целоусов из Русије, Скупњевски из Пољске, Болсингер из Њемачке, Срби Тутњевић из Дервенте, Бакић из Градишке, Пејовић из Комана (Подгорица), али и Буњевци (Срби католици), Рукавине и Драгичевићи из Лике. Са Србином Гојковићем из Дарувара дијелим заједничког претка који је живио прије само 800-900 година - испричао је Мазалица.

Истраживање, каже, наставља даље, како би профилисао нови генетски род и реконструисао правце миграција својих предака, што је са словенским хаплогрупама углавном тешко.

Истраживањем породичног поријекла бави се и историчар др Бошко Бранковић.

- Моје интересовање било је усмјерено на провјеру вјеродостојности предања које је свештеник Петар Рађеновић забиљежио почетком 20. вијека о поријеклу Бранковића у селу Крња Јела код Босанског Петровца. Историјска наука не побија његово предање када је ријеч о миграционим кретањима, већ потврђује. Међутим, када је ријеч о самом презимену и његовом настанку, тј. да су Бранковићи крвно везани за Родиће из Дрвара, јер је један од браће Родић, Бранко, побјегао од Турака и промијенио презиме у Бранковић, на основу ДНК тестирања показало се као тачно - рекао је Бранковић.

Самим тим, каже, нема сумње да је Рађеновић забиљежио исправно предање, односно да се предање о настанку презимена Бранковић у Крњој Јели од 18. преко 19. и 20. вијека, па до данас, у 21. вијеку, изворно очувало.

Стара Херцеговина

Српски ДНК пројекат организовао је са Биолошким факултетом у Београду велико истраживање Срба старе Херцеговине, којим је обухваћено близу 500 испитаника. Резултати су показали да  код Херцеговаца доминирају словенске хаплогрупе I2 и Р1а, а уз њих је забиљежено још девет хаплогрупа.

- Значај овог истраживања превазилази оквире регионалног. Резултати су показали да је највећи број Крајишника пореклом из Херцеговине, а сличан случај је са становништвом леве и десне обале Дрине, све до срца Шумадије - каже Јовица Кртинић и најављује да ће студија о генетичком поријеклу Срба старе Херцеговине бити објављена на прољеће 2020. године.

izvor:glassrpske.

NA TLU SRBIJE PRE 8.000 GODINA NASELJA KAO VRHUNAC LJUDSKE CIVILIZACIJE

Naše naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.

Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih…

KUĆE I KOMFOR

– Ostaci kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja – kaže Janković.

– To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.

Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.

– U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći – dodaje Janković sve neverovatnije podatke. – U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.

Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.

>

Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom. Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?

– To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura – pita se naš sagovornik i nudi odgovor.

– Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!

Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.

– U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.

Govoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.

Kustos Dragan Janković

– Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ – podseća Janković. – Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste – nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.

DUHOVNA KULTURA

Prastari Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.

– Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.

Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.

– Meni je to na neki način „dirljivo“ – koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.

– Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija – izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.

Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti. Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.

– Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.

Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.

– Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste – objašnjava naučnik.

– Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.

NOVO, LOŠIJE DOBA

ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.

– Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.

Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.

[adsenseyu1]

A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg… A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.

Blago vama…

Pre nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.

– Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“

SVETSKI PUTNICI

Trgovački putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danasarheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.

– Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.

NEOLITSKI OSTACI

VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.

– Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar – dodaje Janković. – To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.

RAŠIRENE RUKE

FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.

U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.

VASIĆ, HAJD I „LEJDI“

MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.

Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.

Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.

„RANA“ VINČA

Jedan deo u okolini ovog podunavskog naselja još je Miloje Vasić, pre više od jednog veka, nazvao Mlada Vinča. To je bilo mesto gde su stizale prve voćke i gde je blagotvorna klima donosila prve zrele plodove. Upravo to mesto izabrano je za deponiju na koju se danas istovaruje prestoničko smeće.

(Novosti)

Српски Стоунхенџ старији од енглеског

На локалитету Шанчинa на планини Цер археолошки тим, с Момиром Церовићем на челу, истражује ронделу из бакарног доба

Бу­нар у сре­ди­шту рон­де­ле (Фо­то­ На­род­ни му­зеј у Шап­цу)

Шабац – Стоунхенџ у Енглеској, Гошеков круг код Лајпцига у Немачкој, Семељ код Печуја у Мађарској, Бучани у Словачкој, Тјешетице-Кијовице у Чешкој, Аркаим у уралској степи у Русији... У друштву најпознатијих праисторијских рондела могла би се наћи и она коју већ две године на обронцима планине Цер истражује група археолога са Момиром Церовићем, музејским саветником из Шапца, на челу. С тим што је српски Стоунхенџ старији од енглеског више од миленијума и по: утврђено је да потиче из раног енеолита (бакарног доба), између 4300. и 4000. године пре нове ере.

На локалитету Шанчина, на североисточној страни Цера, у атару села Десић, археолози су открили праисторијско утврђење, које се састоји од: централног кружног (купастог) узвишења, пречника око 25 метара, по чијем рубу се налази земљани насип; око шест метара дубоког и око 25 метара широког шанца, који опасује централни објекат; другог масивног земљаног бедема око шанца висине око четири метра; мањег дела још једног шанца; и дела још једног, трећег земљаног бедема.

Детаљна ископавања на овом локалитету почела су 2017. године, пола века од „првог ашова”, мање сонде, коју су 1967. године истражили Миливоје Васиљевић, кустос Народног музеја у Шапцу, и Војислав Трбуховић из Археолошког института у Београду. Пројекат је финансијски подржало ресорно Министарство културе и информисања, истраживања су настављена 2018. године, а с обзиром на то да се ради о петогодишњем плану, тим који предводи Момир Церовић очекује да им и за 2019. годину буду одобрена средства.

– На платоу централног узвишења открили смо остатке грађевинских структура, као и већих или мањих уломака керамичких посуда, различитих облика, карактеристичних за енеолитске културе Панонске низије. Најзначајније откриће представља бунар, постављен у самом средишту ронделе. Бунар је дубок 6,3 метра, у горњем делу је кружног облика, са пречником од 3,7 метара, а потом се све више сужава, да би на дубини око три метра добио правоугаону форму од 1,4 са 1,3 метра. На дну бунара појавила се вода, која највероватније није коришћена за пиће, пошто се у близини налази ушће такозваног Парлошког потока у речицу Врбовицу, али и доста „живих” извора – каже за „Политику” Церовић.

О архитектури праисторијског утврђења, археолозима је највише открио ров, који иде по рубу кружног платоа, уз земљани насип. У рову су пронађене јаме за стубове дрвене подграде, која је уједно могла бити и својеврсна дрвена палисада. Са њене унутрашње стране су били сконцентрисани некакви објекти, од којих је остао рушевински слој у виду запеченог, делом и прегорелог, зидног лепа са отисцима облица, већег или мањег промера, цепаних талпи и преплета. Испод рушевинског слоја, од чак метар и по дебљине, откривени су делови подница од земљаног набоја, и они запечени услед велике ватре у којој је изгорела сва дрвена грађа.

– Будућа истраживања на ширем простору даће више елемената за прецизнију реконструкцију тих архитектонских склопова. Индикативно је да на локалитету недостају налази камених и коштаних алатки, а нарочито животињских костију као остатака хране. Та чињеница указује да ово праисторијско утврђење није служило за свакодневни живот, већ је пре могло имати неки култни карактер. Такође, не би се смела искључити ни варијанта неке соларне (астрономске) опсерваторије, како су објашњене сличне ронделе по Европи – истиче наш саговорник.

Оваква, кружна узвишења или ровови заиста су врло ретко проналажена у близини насеља. Преовладава мишљење да су у њима шамани обављали религијске ритуале, али у јавности постоје и хипотезе да су ронделе служиле за праћење кретања небеских тела, као својеврстан календар. Бунар на локалитету Шанчинa могао је, рецимо, да служи да ухвати одраз Сунца, Месеца или неког другог небеског тела којим се завршавало једно, а почињало друго временско раздобље.

Према Церовићевим речима, код керамичких структура у рондели на Церу преовладавају фрагменти већих посуда, грубље израде, и сви су, такође, секундарно горели, због чега су углавном црвенкасте и црвенкастомрке боје. Најзаступљеније су форме лонца са тракастим дршкама. Посуде су без орнамената и најближе су керамичким посудама из раноенеолитске куће са локалитета Ливаде у Каленићу код Уба.

 – Централно узвишење са земљаним бедемом, као и други прстен бедема, добро су очувани. Трећи бедем је највећим делом уништен бујичним водама које се сливају са Цера. По другом прстену иде шумски пут за извлачење посечених стабала, што знатно угрожава ове земљане структуре. У лето 2017. на северном делу локалитета извршене је потпуна сеча шуме, што ће сигурно појачати негативан утицај ерозије. Били бисмо најсрећнији када бисмо ово значајно археолошко налазиште могли да изолујемо и заштитимо, али у овом тренутку то практично није могуће, јер се ради о приватном поседу – каже нам Момир Церовић.

Од добијаних средстава, два пута по 700.000 динара, колико је за 2017. и 2018. годину определило по пројекту ресорно министарство, археолошки тим из Народног музеја у Шапцу је морао власнику земљишта да плати чак 50.000 динара по сезони. При томе нису посекли ниједно стабло, већ су сонде постављали тако да могу да копају између жила корења. 

izvor.politika

АМЕРИЧКИ ПРОФЕСОР ПОСЛАО ЈАСНУ ПОРУКУ СРБИЈИ: Уништавају вам циљано породицу као институцију, ево због чега! (ВИДЕО)

728px;">

Механизам је веома једноставан: под спољним притиском, уз запажену улогу западних амбасада, и уз обимну корупцију елита, уводе се закони којима се у име заштите породице, она растаче; када је породица као основна јединица економске производње уништена и кад су разорени односи мушкарца, жене и деце, они постају само појединци којима управља држава, односно корумпирана елита која не полаже рачуне свом народу него онима од којих новац стиже у виду тзв. помоћи, а то су – УН и ЕУ.

Наступајући у Београду и Новом Саду, на предавањима и семинарима које је организовао београдски Институт за европске студије, Баскервил је упозорио да се и Србија увлачи у мрежу глобалног тоталитаризма и да сарађујући са ЕУ морамо да будемо веома опрезни јер нису сви закони које препишемо из ЕУ на корист нашег народа.

Примера ради, у јуну ове године је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици, који је, како је оцењено на једном од поменутих скупова, овластио социјалне раднике да буду оно што су до сада могле само судије и судови, а што за последицу има да се супружници без суђења, одбране и судске пресуде удаљавају из својих породица само на основу притужбе односно пријаве другог супружника, на основу одлуке социјалних радника.

– Ма колико то била добра превенција у случају реалног насиља, то је и добар простор за манипулацију. Толико, да постоје основе да се мисли како је закон тако и скројен, не да би заиста штитио од насиља, него да би послужио за насиље над породицом, за њено перфидно разбијање. Наиме, сва правосуђа на свету већ имају законе који кажњавају насиље, свако насиље. Зашто онда посебно уводити закон о породичном насиљу? Па, тај закон ради управо супротно- упропаштава породицу.

У вашем је законодавству само прекопирано оно што се већ ради у западној Европи и Северној Америци. Карактеристика тих закона је да дефинишу породично насиље веома широко: да би нешто било проглашено насиљем нема потребе за физичким контактом, то може бити увреда или и мање, и нема никакве везе са оним што насиље у класичном смислу значи.

Ови закони охрабрују супружнике да приликом развода износе лажне оптужбе и да на основу њих, један супружник, а то је најчешће отац, буде потпуно удаљен из породице. Не само разведен, него и раздвојен од деце. Последица примене овог закона није оно што би било нормално у случају насиља – месеци или године затвора, него уклањање супружника из породице, дома и од деце. Сврха је очигледна: удар на породицу.

Постоји и друга последица, системска, а то је да уведете систем у коме неко може да буде кажњен без правосудног процеса, презумпције невиности или доказа!

Како је то могуће од твораца либералног демократског Запада који формално заговара право на фер суђење? Зар осуда без суђења није једна од основних карактеристика тоталитаризма?

Јесте. То је тоталитаризам. Још једна важна одлика је то што тоталитаризам задире у приватни живот и његов најинтимнији део – породицу. Не постоји тоталитарнија ствар него да упаднете у нечији дом, растурите породицу и узмете децу. Ви више не управљате својим личним животом!

Ко управља?

Правни систем, односно социјалне службе под изговором заштите деце преузимају контролу над сваким чланом домаћинства појединачно. Пошто су се за то створили предуслови, тако што је ослабио традиционални морал и улоге фамилије, цркве и вере, у тај вакуум су угуране социјалне службе, иако оне немају адекватно и неопходно правничко образовање.

Каква је улога НВО сектора у стварању тих предуслова, али и у реализацији тоталитаризма у свим погођеним друштвима, па и у српском?

Добар део овога о чему причамо је идеолошки мотивисано радикалним идеологијама које промовишу разне невладине организације. А већина НВО и у Србији и другим земљама централне и источне Европе се финансира из фондација и од влада земаља западне Европе и Северне Америке. То су НВО које промовишу феминизам и радикалне сексуалне идеологије. Нису невладине, како се представљају, већ под утицајем других влада.

Којих конкретно?

Финансирају их ЕУ, влада САД – у чему посебну улогу имају амбасаде. Иза многих од поменутих мера стоји влада Норвешке.

Зашто циљано уништавају (српску) породицу као институцију?

Зато што она, баш као и религија и црква, служе да ограниче власт државе. Поменутим центрима моћи није довољно да имају лојалне политичаре у некој земљи већ морају да стекну контролу над понашањем људи. Зато према земљама источне Европе, где су још јаке хришћанске вредности, имамо непријатељски расположене медије и НВО. Пољска и Мађарска се опиру политици ЕУ, па видимо како се медији и разне НВО непријатељски односе не само према владама ових земаља, већ и према њиховим народима!

Вратимо се на улогу коју у свему томе имају амбасаде, укључујући ове у Србији…

Знао сам да је добар део Обамине спољне политике било „гурање“ ЛГБТ права. То се нарочито видело у именовању амбасадора. У Србији сам сазнао како су се ове директиве спроводиле у пракси, што је, наравно, недолично, јер посао амбасадора не укључује мешање у унутрашњу политику домаћина.

Како зауставити то мешање амбасадора у наше унутрашње ствари?

Морате њихов притисак учинити јавним, мора се сазнати да се то дешава. Американци се могу узрујати ако сазнају шта – односно како – ради њихова спољна политика. Американци подржавају промоцију слободе и демократије, али нису свесни које се вредности заправо промовишу. Једно је охрабривати демократију, а друго подржавати једну страну у унутрашњем сукобу земље домаћина – већина Американца би се томе противила. Као што им јесте засметало кад су сазнали колико је Обамина администрација преко спољне политике гурала сексуални радикализам и сексуална питања. На челу је била државни секретар Хилари Клинтон.

Сада је дошао Трамп. Морате да учините да се чује да вам сметају страни амбасадори и страни званичници који вам се мешају у унутрашња питања. Тада ће бити одговора!

Шта се може учинити да би се поправило стање настало досадашњим гурањем радикалних политика?

Морају се промовисати друге вредности, као што је породица и локална заједница, комшилук. Од тоталитаризма ће нас заштитити само интегритет породице, чињеница да постоји сфера приватног живота у који држава нема право да се меша, право родитеља да сами одлучују о васпитању и образовању деце. Исто тако, држава мора да поштује право човека да буде верник и ван своје куће.

Хилари Клинтон је рекла да деца припадају држави. Али, то није истина, држава не полаже право на нас, јер смо ми одговорни и другима, а не само држави. Одговорни смо Богу, народу, породици…

Кад су људи почели да игноришу Бога и веру, настао је вакуум, држава је постала Бог и отац, а на место религије су дошле секуларне идеологије: марксизам, феминизам, хомосексуализам итд.

Чиме оне служе тоталитаризму? Која је практична последица тих идеологија? То нису културе продужавања живота.

Прво, одузимањем права од породице и родитеља, контрола над децом се даје другима: влади, држави… хомосексуалним паровима.

Друго, у праву сте, последица је популациона контрола. Седамдесетих смо имали еколошку политика која је говорила да је потребна редукција популације, а сада имамо ствари као што је ЛГБТ.

Србија на путу ЕУ интеграција усваја законе који су део те агенде? Колико нас ЕУ заправо угрожава?

Морате се чувати! Активности ЕУ (али и УН) поводом сексуалних питања су много веће него што се о томе говори по медијима! Испод радара, под крилатицом људских права или једнакости и недискриминације, званичници ЕУ се јако много баве питањем породице, и – немајући уопште компетенције за то – уплићу се у ствари као што су породични закони и слично, иако би то требало да буде унутрашње питање држава чланица.

Породична питања су већи део онога што ЕУ ради. Ако хоћете да идете у ЕУ, морате да имате односе са њом. Узмите оно што ваља, али останите чврсти на прерогативима српског суверенитета и унутрашњих питања (а међу њима су и она која се тичу породице). То не спада у надлежност ЕУ, него Србије.

Погледајте како се боре Пољска или Мађарска. И морате да будете опрезни, јер ЕУ нуди добре ствари, као што је новац. Али, он онда постаје полуга којом се ЕУ меша у ваше унутрашње ствари. Тако федерална влада САД „заврће руку“ владама држава да раде оно што она хоће. Морате бити чврсти и одлучни да одбраните вредности које су важне за Србију.

Па ипак, у Србији и другим српским просторима је дуго наметана политика растакања нације и националног интереса уз – или кроз – јаке кампање за промовисање вредности глобализације односно за промовисање евроинтеграција и евроатлантских интеграција… а ту људи престају да првобитно буду припадници свог народа и себе прво виде као део неких мањих група која се боре за своја права, од сексуалних, па надаље… и тек у неки трећи, четврти план стављају народну припадност, вредности свог народа, односно своје земље…

Да, узнемирујуће је то повезивање људи у транснационалне групе које су дефинисане идеолошки. Имали смо претпоставку да је патриотизам деструктивни тоталитаризам и да изазива рат, иако су ратове у 20. веку изазвале транснационалне идеологије, бар колико национализам. Опасно је окарактерисати национализам и патриотизам као нешто што је лоше само по себи, јер се онда отварају врата транснационалним идеологијама, а оне, уместо да буду интегративне, доводе до – поделе друштава.

Зато сам почео да много више ценим националну државу. Не говорим о фанатичном национализму – фашизму, него о патриотизму, јер он као своје наслеђе нуди заштиту локалне заједнице, породице и појединаца од моћи државе и транснационалних организација. А то је важно јер у данашњем свету те транснационалне организације постају све моћније.

Да ли је опасност од нарастајуће моћи транснационалних организација тема за УН?

Те исте УН, кад се погледају њихове активности испод оног радара који бележи њихово заузеће за очување мира, често наступају непријатељски према породици. Под паролом развоја, УН иду у земље у развоју и у њима, слично као и у Европи, користе новац да би ослабили традиционалне вредности тих народа, њихову религију и друго. Чак праве такве развојне пројекте који растурају породице и раздвајају жене и децу од мушкараца. Имају програме – као што је и у Србији случај са, на пример, питањем породичног насиља, и имају пројекте, у оквиру којих издвајају жене и дају им новац са директним циљем да маргинализују, одстране мушкарце и поделе породицу.

А погледајте Запад! Наше индустријски развијене земље. Ми смо се развили због – породице. Породица је основна јединица економске производње. Породичне економије су била места на којима је почела производња и оне су те које су створиле модерне економије.

Уништити породицу у некој земљи значи држати ту земљу у сталном сиромаштву и у зависном положају према онима који дају новац и другу помоћ. Али, то што се њима удели, то није развој, него полуга за подређеност. Економски развој се постиже организовањем породице, заједнице и производних јединица. А не удељивањем новца.

Ту је незаобилазна и глобална корупција на коју је указао министар Ивица Дачић у Нјујорку, кад је рекао да од новца који стигне, део оде јер је обавеза корисника помоћи да ангажује скупе консултантске куће (наравно, са Запада)…

Цео програм помоћи је заправо под критиком, јер добар део новца иде на финансирање корупције. И то на корумпирање елита. Опет ћу да истакнем да се ми на Западу нисмо развили ни уз чију помоћ, него тако што смо сами стварали производњу. Развили смо и слободу, и то тако што наше владе добијају новац од нас, од пореза, а не од спољне помоћи, или од нафте и сличног. Од кога влада добије новац, њему полаже рачуне.

Хоћу да кажем да онај народ који добија помоћ, није само осуђен на то да се неће развити, него ће још и пропадати преко дејства разних полуга, у које спадају и закони који се баве породицом.

Шта сте још хтели да поручите нашем народу?

Моји родитељи су били владини службеници, одрастао сам као атеиста, а касније сам постао верник и усвојио хришћанске вредности за које се сада борим. Био сам у Пољској, Чешкој, Румунији и Русији. Волим источну Европу, ту сам се оженио и живео. Србијом сам био фасциниран али до сада нисам долазио. Био сам у Хрватској. На основу свега што сам имао прилике да видим, желим да вам поручим да нисте сами. У том смислу, волео бих да видим више пријатељства између Босне, Хрватске и Србије јер су ваши народи верници и имају вишу заједничког између себе него што имају њихове елите. И на западу имате пријатељске народе, иако то медији не показују.

Да ли је раније, у традиционалним системима вредности, било оволико насиља у породици и друштву и која је улога медија у овом феномену?

Знате, посао медија је да истражују корупцију и злоупотребу власти, али то више не раде…

Медији се баве тиме што шире токсичну културу путем ријалити програма и људе преображавају у агресивније.

И раније је било породичних проблема, али су се решавали уз помоћ фамилије, комшија, људи који са нама иду у исту цркву или свештеника. То су биле неполитичке и неагресивне интервенције, то је била морална обавеза свакога од нас: ако постоји проблем у породици, хајде да га решимо, јер је он и наш проблем. А данас се само каже: „што се ти мешаш, то није твоја ствар“. И онда наша породица постаје ствар жандарма. Сада морамо да уложимо напор да ствари преокренемо, јер тај жандарм долази уз одређену цену.

Диана Милошевић

Извор: nacionalist.rs