NAJVEĆI, ZABORAVLJENI SRPSKI JUNAK: Ono kad vas kralj lično zvrcne telefonom da vam se zahvali! (FOTO) (VIDEO)

Zamislite da počinite čin toliko herojski i genijalan da po povratku sa zadatka lično regent Aleksandar skine sa svoje uniforme Karađorđevu zvezdu i okači je na vaše grudi, a potom isto to uradi i francuski general Saraj sa svojim ordenom Legije časti. Evo, mi smo se naježili

Mihailo Madžarević, jedan od najvećih srpskih junaka iz Prvog svetskog rata.

Devetnaestogodišnji Mihailo Madžarević iz Valjeva oktobra je 1912. godine tek bio izašao iz podoficirske škole kada je počeo Prvi balkanski rat.

Da li je bio sujeveran ili ne, ne znamo, niti možemo da znamo šta je mislio o tome što mu je majka – pre no što će ga poslati u vojevanje za slobodu svog naroda – u šajkaču ušila amajliju. Ne znamo ni sami šta da o tome mislimo, ali možda o njemu ne bismo danas pisali da se to nije desilo.

Tek, prvi u seriji od tri konflikta u kojima je učestvovao završio je kao narednik, nakon što je zarobio jednu tursku bateriju, a sve to bez i jedne jedine ogrebotine.

Drugi balkanski rat je video na Bregalnici, skoro pa jedino hladnim oružjem – bajonetima. Nakon što se oporavio od kolere, novembra 1913. godine vratio se u Valjevo kao potporučnik.

Jedrene tokom Prvog balkanskog rata.

Napad Austrougarske u Prvom svetskom ratu dočekao je u Skoplju, da bi potom bio prebačen u okolinu Loznice. Njegova prva akcija je bila skidanje agresorskog izviđača koji je preko livade išao držeći ispred sebe srpsku seljanku kao živi štit. Daljina? Četiri stotine metara! Sutradan su naišli na grob tog čoveka, na mestu na kome je i ubijen. Ispostavilo se da je u pitanju bio oficir, oberlajtnant Fric Majer.

Posle borbi koje su se vodile na Gučevu i posledičnog povlačenja srpske vojske, ranjen je u Kamenici kod svog rodnog Valjeva. Ako mislite da ga je to zaustavilo, pa, grešite, jer ljude kao što je bio Mihailo Madžarević ništa ne može da zaustavi. Ranjen, sa svojim je odeljenjem zaustavio napad neprijatelja.

Kada smo krenuli u moćan protivnapad sa Rudnika i poterali preko Drine nespremne Austrougare koji su već slavili osvajanje Srbije, Mihailo i njegova jedinica naleteli su tokom gonjenja dušmana na kuću u kojoj su se, kako su im seljaci dojavili, krili vojnici Dvojne monarhije.

Bitka za Verdun tokom Prvog svetskog rata.

On i dvojica podoficira su razvalili vrata: u prvom prostoriji pijani Mađar je na ražnju vrteo ćurana koji nije ni primetio kada su mu sklonili pušku, a u drugoj ceo vod armejaca kajzera Franje Josifa. Ispostavilo se da su svi bili oficiri. Epilog: Madžarević je dobio zlatnu medalju za hrabrost.

Početkom 1915. mu je majka umrla od tifusa, i nije doživela da proliva suze ponosnice zbog događaja koji će slediti i koji će njenog sina pretvoriti u živu legendu srpske vojske, ondašnjeg “idola mladih”.

Početkom maja bio je već na reci Savi. Svaka četa imala je zadatak da komandu obavesti o neprijatelju na drugoj strani reke, ali pošto je preko puta njih bio i gustiš i ništa nisu videli Madžarević odlučuje da bez dozvole pređe reku sa petnaestak dobrovoljaca.

Mihailo Madžarević, jedan od najvećih srpskih junaka iz Prvog svetskog rata.

Na drugoj strani u cik zore zatiče zbunjene i bunovne Austrougare kako se briju. Bez ispaljenog metka sve ih prebacuje na našu stranu i obezbeđuje Vrhovnoj komandi dvadesetak “živih jezika”. Leže da se odmori. Bude ga, neko ga traži na telefon. Uzima slušalicu. Ko je? Sa druge strane stiže odgovor: Petar. Koji Petar, viče Madžarević, traži prezime.

– Kralj Petar.

Stav mirno, lupanje pete o petu. Suveren ga obaveštava da ga je unapredio u čin poručnika. Biva odlikovan Karađorđevom zvezdom, koju dobijaju i ostali učesnici ovog poduhvata. Kralj mu želi sreću i moli ga da se čuva.

Nema stajanja i življenja na lovorikama za junaka naše današnje priče. 13. juna kreće da preotme Mišarsku adu kod Šapca, gde neprijatelji drže i nekoliko zarobljenih srpskih vojnika. Dobija dozvolu da sam smisli taktiku. Odlučuje se za lažni napad na donji špic, a da on sa glavninom zađe neprijatelju iza leđa i iskrca se na gornjem.

Upalilo je. Broj zarobljenih: više od sto. Jedan od njih ga obaveštava: Austrougarskoj su poznati njegovi podvizi i glava mu je ucenjena na 50.000 kruna.

Nedugo potom kod Smedereva zarobljava pun ponton Nemaca iz 83. puka. Braneći odstupnicu preko reke Jezave, poslednji je ostao na mostu. Dok su Švabe urlale, Mihailo je izvadio revolver, nanišanio i skinuo oficira. Potom se hladnokrvno udaljio sa lica mesta kao Klint Istvud u Dolarskoj trilogiji.

Sledio je slom srpske vojske koja više nije mogla da drži silnog i premoćnog neprijatelja, posebno ne nakon što je na bojno polje došao feldmaršal August fon Makenzen. Prelazi Kosovo, Albaniju, uvek štiteći odstupnicu, čekajući da se poslednji vojnik povuče. Odmara se na Krfu, stiže na Solunski front.

Tada dolazi njegov najblistaviji momenat.

Vojvoda Živojin Mišić i Nikola Pašić.

Naime, Bugari su se dobro bili ušančili na Kajmakčalanu i slamali svaki juriš nas i naših saveznika, a između tog mesta i Dobrog Polja stajao je neosvojivi Kučkov kamen, najviša tačk sa svojih 2525 metara, gde je neprijatelj postavio mitraljez kojim je kosio sve što se mrda. Svi pokušaji da se neutrališe su propadali jedan za drugim.

Jednoga dana na bojnom polju pojavljuju se vojvoda Živojin Mišić, francuski general Saraj i regent Aleksandar. Pritrčava im poručnik Madžarević i traži dozvolu da se on oproba na Kučkovom kamenu. Mišić odbija. Ovaj insistira. Saraj pita o čemu se radi. Objašnjavaju mu. Saraj se misli, kad ludi Srbin hoće da gine ko sam ja da ga u tome sprečim. Daje dozvolu.

Mihailo i njegov narednik uzimaju bombe i kreću da se, usred bela dana, penju kao mitraljeskom gnezdu, prvo preko potoka, pa preko čistine puzeći, pa uzbrdo. Mitraljez, koji je do tada zveketao kao blesav, sada se nije oglašavao. Najednom: nekoliko eksplozija, i kotrljanje Mike Madžarevića i njegovog saborca niz padinu. Kučkov kamen prestaje da bude prepreka.

Srpska vojska na Solunskom frontu.

Dotrčavaju do zabezeknute zapovedničke trojke, raportiraju. Potrešeni regent Aleksandar, budući kralj, sa svojih grudi skida Karađorđevu zvezdu i kači je na Mikine grudi. Generaj Saraj, koji je ostao bez teksta i koji je sada u mislima razmišljao zbog čega on u svojoj vojsci nema ovakve junačine, sa svojih grudi skida orden Legije časti.

Zbog čega Bugari nisu pucali? Pa, Madžarević je danima pažljivo gledao šta se dešava tamo gore i konačno je shvatio da neprijatelj, kada sunce oko podneva najviše upekne, nema nameru da sedi na položaju, u paklenom bunkeru, nego se povlači u hladovinu. E, upravo je u tom trenutku Madžarević napao.

Postao je zbog toga kapetan, i odbio mesto u gardi gde bi se odmorio, već je tražio da ostane na frontu. 2. septembra je učestvovao u opštem napadu na Kajmakčalan i zarobio bugarskog vojnika tako što je oko sebe vezao telefonsku žicu pa dao saborcima da ga vuku ne bi li oteo vezu; ispostavilo se da su isto radili i Bugari tako da im je šaka dopao živ neprijateljski telefonista.

Srpska vojska u Prvom svetskom ratu.

Kada su par dana kasnije Bugari krenuli u protivnapad spasila ih je samo alkohol. Evo šta se desilo. Dok su bili u rovovima neki naš vojnik je osetio da preko grudobrana mnogo miriše rakija. Pogledaju oni, kad, imaju šta i da vide: mrtvi pijani Bugari leže na metar od njih. Valjda krenuli u ofanzivu, ali preterali u “ohrabrivanju” pa pali u nesvest. Poslednje što su uradili.

Tog dana je Madžarević ranjen, pa se oporavljao u Bizerti, u Africi. Vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta. U dnevniku jednog bugarskog oficira kojeg je nožem ubio u borbi pročitali su da je nekoliko dana ranije spasio život bugarskom princu prestolonasledniku Borisu. I to je imalo veze sa Mikom.

Naime, dok je bio sedeo u rovu na straži, među neprijateljem se pojavila hrpa nekih bitnih ljudi, a među njima i jedan u beloj uniformi. Mika, šta će kud će, nema izbora nego da pušku uperi u njega i opali. U zadnjem trenutku neko se bacio na momka u belom i povukao ga u rov, spasivši mu život. Mihailo Madžarević tako umalo nije na spisak recki dodao ime budućeg kralja.

Srpska vojska u Prvom svetskom ratu.

Na kraju ratu, dok je naša vojska pobedonosno jezdila kroz oslobođene predele, u Bijeljini će upoznati popovsku kći i zaljubiti se. Sa njom će roditi troje dece. 1920. godine biće demobilisan. 1933. će objaviti danas teško dostupnu knjigu sećanja, “Kroz sjaj i senke rata”.

Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbija da pristupi formacijama Nedićeve Srbije (svi koji danas traže rehabilitaciju Milana Nedića bi možda trebalo dobro da razmisle o tome posle svega napisanog). Odvode ga u zarobljeništvo na Banjicu, a potom i u Nemačku.

Po završetku rata odbija da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i odlazi u Ameriku. Umire 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira.

Njegove kosti još uvek čekaju da ih se nezahvalna srpska država seti, i da ih vrati u otadžbinu.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik)

Srpski vitezovi su bili ratnici za koje su vera, porodica i Otadžbina bili svetinja

Na nadgrobnom spomeniku jednog od najveštijih ratnika svoga doba, Frančeska de Salomonea iz Treviza, stoji da ga je za viteza proglasio raški Kralj Uroš (Kralj Milutin).

De Salomone je bio deo najamničkih odreda Kralja Milutina, a kao najvažniju činjenicu u svojoj ratnoj biografiji smatrao je to što ga je baš srpski Kralj proglasio za viteza.

To govori o visokom nivou viteštva i srpske viteške kulture toga doba i o njenom uticaju mnogo šire.

Viteštvo je u Srbiji bilo duboko ukorenjeno kao deo bogate ratničke tradicije, a srpski vitezovi smatrani vrhunskim ratnicima s najubojitijom opremom. Ratnici za koje su vera, porodica i Otadžbina bili svetinja i kod kojih je bio izražen i visok stepen etičkih kodeksa i načela, svojstvenih Hristovim vojnicima, kako su ih nazivali.

(Magacin)

VOJSKA KRALJEVIĆA MARKA: „Ako vidite čoveka koji se žali, taj sigurno nije Srbin!“

Robert Siton Votson bio je urednik nedeljnika „Nova Evropa“ koji je izlazio od 1916. do 1920. godine. U časopisu su izlagane ideje o tome kako treba urediti Evropu posle rata, tj. posle raspada Austro-Ugarske. Jedan je od osnivača Srpskog potpornog fonda, najznačajnijeg prosrpskog udruženja u Velikoj Britaniji tokom Prvog svetskog rata, ovako je govorio o našoj vojsci početkom ratne 1915. godine.

Robert Siton Votson održao u Kraljevskom koledžu u Londonu 10. marta 1915. godine govor pod nazivom „Srpski duh“. 

„Danas je sve šire prihvaćeno mišljenje da je Srbija trijumfalno odbranila svoju poziciju u redovima saveznika, i da je izuzetno doprinela zajedničkom dobru, u toj meri da ima pravo da bude punopravno razmotrena u poravnanjima kojima se rat završava.

Šta onda znači srpski uspeh za opštu stvar? Najpre, Srbi su prvi zadali udarac Austro-ugarskoj prevlasti i, udruženo sa Belgijom na drugom kraju Evrope, pružili su živi dokaz koliko osećaj privrženosti svojoj naciji može postići, uprkos svemu.

Zatim, Srbi su zadržali ogromnu vojnu silu koja bi inače verovatno skrenula ka Zapadu ili ka Galicijskom frontu. Prema mađarskoj zvaničnoj proceni, koja, budući da je neprijateljska, teško da je pogrešna, gubici Austro-Ugarske peli su se do 148 000 (38. 438 ubijenih, 92.955 ranjenih i 12. 208 zarobljenika).

Izanad svega, Srbija je formirala bedem između Centralnih Sila i Turske, i time predstavljala neumitnu grešku u svim planovima koji su kovani od Berlina do Bagdada, od Beča i Budimpešte do Soluna.

Sada bi trebalo da kažem nešto o srpskoj vojsci. Kod njih su vojska i narod jedno, na način koji je nama, na našem ostrvu, sasvim stran. Senka strašnog zločina počinjenog pre dvanaest godina je ugrozila reputaciju vojske, a ono što su stranci potpuno prevideli je brzo rasplamsavanje sasvim novog duha u njenim redovima, sve dok sjajne pobede nad Turcima u balkanskim ratovima, i ne manje inzvanredne pobede nad Bugarima, ne pružiše jasan dokaz o tome.

Škot rado u Srbinu prepoznaje svoju nabusitu, ratnu prirodu koju su njegovi preci usvojili i razvili pod moćnom vladavinom Valsa i Brusa. Pre dve godine, imao sam prilike da posmatram izbliza srpsku vojsku, budući da sam proveo dva meseca putujući po srpskoj Makedoniji u noći Balkanskog rata.

Tada sam upoznao mnoge oficire, često se zabavljao u menzi sa njima, i posetio puno njihovih garnizona i kampova. Niko ko je bio svedok tako savršenog odnosa između oficira i ljudstva ne može a da ne bude oduševljen tom čudovišnom mešavinom discipline i drugarstva.

Neki bi možda pomislili da je to prirodno u vojsci u kojoj kapetan često zapoveda svom bratu ili rođaku, no ima mnogo drugih sličnih vojski gde ovo nije slučaj. Svakako je srpska vojska zadojena duhom demokratije u najboljem smislu te reči. Kao što je uobičajeno da se trupama obraća sa „junaci“, tako i oficiri svoje ljude dozivaju za bitku nazivajući ih „braćom“.

A na kraju dana, prijatno je bilo videti oficire kako igraju kolo, poznati nacionalni ples Srba, i shvatiti da ova neverovatna familijarnost ničim ne ugrožava strogu disciplinu koja je tako bitna u svakoj vojsci.

Oni koji vojsku cene na osnovu marša ili uniforme, neće se najpohvalnije izraziti o srpskoj vojsci (mada, treba naglasiti da je putna oprema srpskog vojnika jedna od najboljih u Evropi), no kao borbena mašinerija, obogaćena iskustvom poslednja dva rata, ne može se osporiti njen ogroman značaj, pogotovo imajući u vidu da je to vojska zemlje koja ima samo četiri miliona stanovnika.

Jedna od glavnih briga srpskog vojnika je da ne bude ranjen u glavu, i neki od njih su, u ranim danima rata, budući da su primetili kako zemlja smanjuje efekat požara i vatre, mazali svoje kape debelim slojem blata, pokušavajući da primene isti princip!

U bici kod Bakarnog gumna srpska pešadija je morala da napreduje preko otvorenog polja, sa sasvim malo zaklona, nasuprot utvrđenim turskim pozicijima. Na jednom od brda iznad bojnog polja štrčao je uništeni zamak Marka Kraljevića, najpoznatijeg junaka srpskih legendi, čije ime je i dalje prisutno u poeziji nacije.

Turske pozicije su zbrisane, i narednog dana su u poljskoj bolnici oficiri posetili i hvalili ranjenike, i od više njih dobili odgovor: „Uz pomoć Marka Kraljevića, nije nam bilo teško“, a ispostavilo se da je nekoliko njih imalo viziju Marka kako jurca ispred njih na svom konju Šarcu i bodri ih za pobedu. Nije bilo načina da ih čovek ubedi da taj prizor nisu zapravo videli.

Probajmo da rezimiramo, u grubim potezima samo, srpski karakter. Srbin je veseo, srdačan, otvoren, gostoprimljiv, veoma prijateljski nastrojen prema strancima, pričljiv, da ne kažem brbljiv; posle dugog i sasvim nepotrebnog razmatranja šta treba uraditi, on je spreman da hitro taj posao i obavi. Lako ga je podstaći, no sklon je promenljivim raspoloženjima i čak udarima depresije. Njegova neverovatna sposobnost da se sa sedmog neba surva u najdublji pakao i odmah zatim ode nazad, sklonost veoma očigledna u ovom ratu, navela je površne posmatrače da Srbina nazovu Francuzom Balkana.

Svakako nije moguć veći kontrast između Srbina i njegovog prvog komšije Bugarina, koji je istrajan i uporan, rezervisan i sumnjičav, daleko manje sklon imaginaciji i sa daleko slabijom sposobnošću da razume svet. Ova fundamentalna razlika u psihologiji je pravi uzrok nesporazuma ova dva balkanska suseda.

Srpski seljak je veliki džentlmen, u pravom značenju ove često pogrešno upotrebljavane reči. Izvanredna su svedočanstva sestara i doktora koji su otišli u Srbiju, ne znajući ništa o njoj niti o njenim običajima. Nisu svi jedinstveni u pohvalama obrazovanog staleža, ali svi kao jedan hvale seljaka. Glavni doktor velike bolnice ispunjene mešavinom austrijskih i srpskih zarobljenika mi reče, dok me je sprovodio kroz odeljenja: „Ako vidite čoveka koji se žali, taj sigurno nije Srbin!“

(RTS)

ISTINITA PRIČA IZ SRPSKE ISTORIJE zbog koje ćete biti ponosni: „To je duša našeg naroda!“

Priča koja na momente deluje toliko nestvarno da zvuči kao bajka zaista se dogorila – na Solunskom frontu tokom završnih godina Prvog svetskog rata. Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su pratili napredovanje Savezničkih snaga, a zatim se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.

Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama.

Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih.

Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih „zatišja“.

„Kobno“ izviđanje

Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam!

Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi.

Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima?

I tako je vojniku ostala zaprvo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade.

Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.

– Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak – jedva je promucao, kaže priča.

Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti.

Duša srpskog naroda

Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo.

Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.

– Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne – rekao je tada vojvoda Stepanović.

Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.

(Dnevno)

Srpske srednjovekovne povelje iz Venecije dostupne na klik

Srpske srednjovekovne povelje koje se čuvаju u Držаvnom аrhivu Venecije dostupne su onlаjn u okviru projektа Monasterium.

Na slici: Car Stefan Dušan piše duždu Andrei Dandolu kako pristaje na produžetak ugovora o saradnji Venecije i kraljevskog Grada Kotora na još tri godine

Držаvni аrhiv u Veneciji (Archivio di Stato di Venezia), je аrhiv fondovа Mletаčke Republike od XIII vekа, а ustаnovа zа sistemsko prikupljаnje, sređivаnje i čuvаnje grаđe od 1815. Godine. Arhiv je smešten u više od 300 dvorаnа sаmostаnа Frari i spаdа među nаjveće nа svetu.

Projekаt „Monasterium.net“ zаpočeo je u sаmostаnimа bogаtoj аustrijskoj sаveznoj držаvi Donjа Austrijа. Zbog velikog istorijskog znаčаjа sаmostаni čuvаju veliki deo srednjovekovne i novovekovne istorije Donje Austrije. Čvrstа međusobnа povezаnost sаmostаnа kroz istoriju ideаlаn je preduslov zа ostvаrivаnje virtuelne povezаnosti istorijskih izvorа koje čuvаju.

Projekat je krenuo iz biskupijskog аrhivа u St. Pöltenu uz snаžnu pomoć sаmih sаmostаnа i držаvnih institucijа. Monasterium.net zаmišljen je kаo „аrhiv bez grаnicа“ u prostornom i sаdržаjnom smislu jer nije ogrаničen sаmo nа isprаve crkvenog kаrаkterа, već je postаo аrhiv svih srednjovekovnih i novovekovnih isprаvа.

Idejа se iz Donje Austrije proširilа nа druge sаvezne zemlje i susedne držаve. Uz pomoć аustrijskog Ministаrstvа obrazovanja, umetnosti i kulture (Österreichisches Bundesministeriums für Unterricht, Kunst und Kultur) i Evropske unije stvoreni su temelji zа širenje i dаlji rаzvoj projektа. Mnogobrojni međusobni kontаkti rаzličitih аrhivа u junu 2006. godine doveli su do udruživanja. Tom prilikom je izrаđen i memorаndum, koji predstаvljа temelj sаrаdnje unutаr konzorcijumа. U novembru 2007. godine došlo je do nаčelnog pojаšnjenjа nаmerа; trаjno etаblirаti postojeću mrežu аrhivа i s tim povezаni virtuelni аrhiv u obliku zаjednice ICARus (Međunаrodnog centrа zа аrhivskа istrаživаnjа).

Povelje su dostupne nа sledećem linku: Serbian Medieval Documents in the State Archives of Venice

Srpsko carstvo

Srpsko carstvo pod Stefanom Urošem IV Dušanom, 1350.

Srpsko carstvo je srpska srednjovekovna država koja je postojala sredinom 14. veka. Formalno srpska srednjovekovna država postala je carstvo kada se kralj Stefan Dušan proglasio za cara u Seru krajem 1345. godine mada se težnje ka ovoj tituli javljaju još od početka velikih osvajanja vizantijskih teritorija početkom Dušanove vladavine. Srpsko carstvo prestalo je da postoji smrću cara Uroša decembra 1371. godine.

Srpsko carstvo bilo je po teritoriji najrasprostranjenija srpska srednjevekokovna država. Dušanova osvajanja došla su kao vrhunac jačanja Nemanjićke države koja je svoj primat na Balkanu potvrdila bitkom kod Velbužda 1330. godine. Nezadovoljna srpska vlastela, željna novih poseda, zbacila je sa vlasti Stefana Dečanskog i na vlast dovela njegovog sina Stefana Dušana. Vlastela će biti i glavni pokretač osvajačkih poteza srpskog kralja ali će ona i doći kao posledica promene državne ideologije i uspona na hijerarhiji država koja je počela još od vremena kralja Milutina. Dušanova smrt onemogućila je da se novoosvojene teritorije integrišu u srpsku državu, pa je nakon njegove smrti otpočeo proces rasprada srpskog carstva koji će se završiti smrću njegovog naslednika Uroša, čime je završen period vladavine Nemanjića u srpskoj srednjovekovnoj istoriji.

Organizacija carstva

Car Dušan sproveo je veliku i sveobuhvatnu reformu pravnog i upravnog sistema svoje države. Preuzeo je iz Vizantije zvanja i nomenklaturu logoteta, protovestijara, kefalije i sevasta i profesionalizovao je najvažnije službe državne uprave. Ove titule su preuzete iz Vizantije, ali su u Srpskom carstvu dobile znatno drugačije značenje i nadležnosti. Logotet i protovestijar bili su najviši službenici državne uprave. I pored ovih promena najveći deo državne teritorije nalazio se pod upravom vlastelina koji su u svojim oblastima bili veoma snažni i njihova podrška bila je neophodna svakom srpskom vladaru, pa i caru Dušanu.

Srbi i Grci

Dušanovo proglašenje i krunisanje za cara zahtevalo je i promenu vladarske titule. U dotadašnjoj vladarskoj tituli Nemanjića, najvažnije mesto je pripadalo teritorijalnim odrednicama, dok je u tituli cara Dušana najveći akcenat stavljen na nacionalne odrednice. U srpskim dokumentima on se potpisuje kao „car Srba i Grka“ , dok se u dokumentima na Grčkom jeziku potpisivao kao „car Srbije i Romanije“, gde je Srbija predstavljala srpske, a Romanija grčke zemlje. U grčkim dokumentima Dušan nije mogao da se potpisuje kao car Romeja (Grka), pošto je to pravo imalo isključivo Vizantijski car. Dušanov potpis na dokumentima, nalik je vizantijskom potpisu, sa novinom da su nosioci carskog legimiteta Srbi i Grci. Uvođenjem srpskog imena u carsku titulu, predstavlja i najveći politički uspeh, koji je u srednjem veku ostvario srpski narod. Proglašavanjem carstva propraćeno je dodelom najviših titula srpskoj vlasteli, koje su i ranije postojale u Srbiji, ali su mogli da ih daju samo vizantijski vladari. Svojim najbližim rođacima dodelio je najviše vizantijske titule: despota, sevastokratora i kesara. Nosioci ovih visokih vizantijskih titula postavljeni su kao oblasni namesnici isključivo u grčkom delu carstva, dok su u srpskom delu carstva velikaši nosili titule koje su postojale i pre proglašenja carevine.

Život stanovništva

Kuće su građene od drveta i bile su delimično ukopavane u zemlju. Centar kuće je zauzimalo ognjište, oko koga se okupljala cela porodica. Za osvetljenje kuća koristila se luč, dok su sveće od voska korišćene samo u dvorovima za osvetljenje, i u crkvama za vreme obreda. Odeća je jako retko kupovana, i uglavnom se pravila kući, i to od vune ili lana. Slično je bilo i sa posuđem, koje je pravljeno od drveta, pečene gline, a retko od metala. Zemljoradnici su za ishranu koristili razno povrće, prvenstveno: sočivo, bob, grašak, kupus, beli i crveni luk, kao i manje količine svežeg i sušenog voća. U vinogradarskim mestima zemljoradnici su proizvodili i vino. Osim vina proizvodilo se i pivo i medovina. Za mlevenje žitarica koristili su se ručni žrvnjevi ali i vodenice. Vodena snaga je takođe korišćena u rudnicima za pokretanje samokova. Na velikim gazdinstvima, velike količine žitarica čuvane su u posebnim spremištima koja su bila ukopana u zemlji i obzidana. Iako su postojali svi uslovi za poljoprivrednu proizvodnju, prilikom prirodnih nepogoda ili ratova, siromašno stanovništvo je često umiralo od gladi, jer je hrana koja je bila dovožena, bila jako skupa. Za vreme gladnih godina, zemljoradnici su neretko prodavali svoja zemljišta, da bi sebi kupili hranu.

Dušanov zakonik

Dušanov zakonik, jedan od najstarijih prepisa, Prizrenski prepis iz 15. veka. Danas se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Nastojeći da se u svemu ponaša kao pravi car Stefan Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost. Dušanov zakonik vrhunac je ovih nastojanja. Zakonik se, po uobičajnoj numeraciji, sasatoji od 201 člana. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje 21. 5. 1349. godine u Skoplju (135 članova), i dopunjen je na saboru održanom 31. 8. 1354. godine u Serezu (66 članova). Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. U zakoniku se car Dušan deklariše kao pravoslavni car, zaštitnik i čuvar vere, branilac od jeretika i kome je pripadalo pravo da upravlja i crkvenim poslovima.

Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi) i meropaha (zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine), ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara.

Raspad Srpskog carstva

Posle smrti cara Dušana počinje opadanje moći Srpskog carstva, to će biti posebno izraženo pred Turskom najezdom. Posle 1365. godine, kada su premestili svoju prestonicu u Jedrene, Turci su napadali srpske zemlje, Sersku oblast i Istočnu Makedoniju. Od cara Uroša su se odvrgli oblasni gospodari, među prvima njegov stric, Dušanov polubrat Simeon (Siniša), i proglasio se za cara u Tesaliji, a u Valoni se osamostalio Urošev ujak Jovan Asen. Tako su se od Srbije odvojile Tesalija i Albanija, dok je ostatak carstva podeljen na desetak skoro potpuno suverenih oblasti. U Serskoj oblasti je vladala carica Jelena, koju je 1365. nasledio despot Uglješa Mrnjavčević. Većim delom Makedonije sa sedištem u Prilepu, vladao je Uglješin brat, kralj Vukašin Mrnjavčević.Mrnjavčevići su se nametnuli kao savladari cara Uroša i od njega su dobili visoke titule. Istočnom Makedonijom su vladala braća Konstantin i Jovan Dragaš (Dejanović). Kosovom i Metohijom od Skoplja do trepče je vladao Vuk Branković. Oblast kneza knez Lazara Hrebeljanovića obuhvatala je Pomoravlje sa centrom u Kruševcu. Zemlja od Pomoravlja od Dunava bila je u posedu Radiča Brankovića. Zetom su vladali Balšići, sa sedištem u Skadru. Od Kosova do Jadranskog mora, prostirala se oblast kneza Vojislava Vojinovića. Rasparčana država oslabljena pohlepom oblasnih gospodara, postala je lak plen Turskih osvajača. Upadi Turaka u Sersku oblast naterali su Uglješu Mrnjavčevića da traži pomoć, ali se njegovom pozivu odazvao jedino kralj Vukašin. Njihova vojska će kasnije pretrpeti strašan poraz u Maričkoj bici 1371. godine.

Čaša Cara Dušana

Najveći broj velikaša pio je piće iz keramičkih kupa i retkih staklenih čaša kakve se i danas mogu videti na freskama širom srpskih srednjovekovnih zemalja, bilo je onih koji su sebi mogli da priušte skupe čaše i pehare od plemenitog metala, najčešće uvezene iz susedne Italije.

Među ovakve dragocene primerke spada i takozvana čaša cara Dušana Nemanjića pronađena u narteksu crkve Svetog Nikole u Drenovi koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Jednostavnog, kružnog oblika, prečnika 18,5 cm (bez drške) ova plitka čaša sa horizontalnom drškom, napravljena je kombinacijom kovanja i livenja srebra koje je zatim pozlaćeno. U njenom središtu se nalazi okrugli medaljon sa predstavom dvoglavog orla poznat u arhaičnom jeziku epike i kao „kolasta azdija“. Oko medaljona teče ćirilični natpis – „U Hrista blagoverni Stepan car“.

Zanimljiva cik-cak šara na pozadini medaljona i gravirana lozica sa stilizovanim listovima izrazite teksture na delimično oštećenoj dršci, jedini su dekorativni detalji na ovoj zanimljivoj čaši. Da li je zaista iz nje u jednom trenutku pio i sam Duša Silni, čije se ime u natpisu pominje, ne može se sa sigurnošću tvrditi.

Poznato je da je car naručivao i kupovao skupocene čaše, ali i da ih je u znak blagonaklonosti poklanjao lojalnim velikašima. Prema sačuvanim dokumentima iz Dubrovačkog arhiva vidi se da je Dušan u Veneciji uoči svog krunisanja pored nekoliko bala najfinije svile naručio i 33 skupocene čaše od plemenitog metala. Međutim, više detalja o toj nabavci nema, baš kao što nema traga kako su te čaše upotrebljene, da li su možda poklonjene ili je car naložio da se neka fina malvazija, to omiljeno srednjovekovno vino srpskih valadar, posluži baš iz njih najuglednijim zvanicama.

Odsustvo istorijskih činjenica ne ometa nas da i ovaj dragoceni trag prošlosti zamislimo u vreme kada je nastao i korišćen, negde tamo sredinom 14. veka. Na vrhuncu moći srpske države kao simbol nesumnjivog bogatstva, ali i smisla za lepo.

Osvajanja Stefana Dušana

Freska iz manastirske crkve u Lesnovu, oko 1350. godine

Osvajanja Stefana Dušana obuhvataju proširenja Srbije koja je kralj i kasniji car Dušan Silni zadobio ratovima koje je vodio protiv svojih suseda, prvenstveno Vizantije, ali i kraljevine Mađarske, carevine Bugarske i srpske banovine Bosne.

Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić

Stefan Uroš IV Dušan je rođen 1308. godine. Sin je kralja Srbije Stefana Dečanskog (1321 — 1331). Kao dečak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, tamo se upoznajući sa visokim slojem, plemstvom, a takoreći gordim naslednicima Rimskog carstva. Njegovo izvanredno vojničko umeće je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio (po prvi put) bosanskog bana Stefana II (1322 — 1353). Stefan Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331 — 1371), i iz tog braka će dobiti jednog sina – Stefana Uroša V. Nakon njegove iznenadne smrti 20.12.1355. godine sledi i raspad srpskog carstva.

Vojska za vreme Nemanjića

Rekonstrukcija naoružavanja srpske vojske

Srednjovekovna vojska je imala četiri roda : pešadiju, konjicu, flotu i artiljeriju. Kako su se najvažnije bitke odigravale na kopnu (sa izuzetkom Lepanta i Harflera), to su se najviše angažovala prva dva roda vojske.

Pešadiju su u srednjovekovnoj Srbiji činili sebri, plaćenici i siromašniji vlasteličići, koji bi redom dobijali činove desetara, stotinara i tisućnika. Dok je sebre naoružavao velmoža ili vlasteličić, druge dve vrste pešadije bi same sebi kupovale oružje i opremu. Pešadinci su mogli biti strelci ili bi se borili prsa-u-prsa, a to su bili tzv. ljudi pod oružjem. U XIV veku su u upotrebi kod pešaka bili žičani, verižni oklopi. Od oružja bi nosili mačeve, koplja, buzdovane, sekire i sl. Ukoliko bi vođa očekivao napad, pešaci bi primili svu silinu prvog udara, a ukoliko bi napadao – bili bi uvedeni tek posle odlučujućeg juriša konjice.

Konjica je bila odlučujući faktor u mnogim kampanjama širom Evrope, Male Azije i u stepama ruskih prinčeva, a najbolje je podsetiti se bitaka kao što su Kresi i Valensija. Tu su Edvard III i Crni Princ i Rodrigo Dijaz El Sid, respektivno, pokazali značaj konjanika i njihovu snagu. Konjica je nanosila neprijatelju najjači udar i najviše žrtava u prvom jurišu. U ovaj rod vojske su ulazili samo oni koji bi mogli da priušte konja, paža, odgovarajući oklop i oružje, a to su, u srednjovekovnoj Srbiji, bili velmože i vlasteličići. Njihov oklop je, za razliku od jeftinog veriža, bio u obliku velike čelične ploče koja je pokrivala ceo torzo. Ruke i noge su pokrivali istim pločama manjih dimenzija, a one bi bile povezane zglobnim štitnicima. To je konjaniku omogućavalo izvesnu pokretljivost. Nosili su i kacige (najpoznatija je bascinet, koja je svojim izgledom svojevremeno uterivala Arapima strah u kosti). Od oružja, vitezovi bi nosili duga koplja, mačeve i ređe sekire.

Bitka na Velbuždu i njene posledice

Bitka na Velbuždu prikazana iznad sarkofaga cara Dušana u crkvi Svetog Marka u Beogradu

Svakom srednjovekovnom evropskom državom je indirektno upravljala vlastela; politička, vojna i ekonomska moć je većinom pripadala njima. Razlog zašto posednici nisu često uzimali vlast iz vladarevih u svoje ruke, je ili taj što su mu bili lojalni (što je ređi primer), ili zato što su imali međusobne nesuglasice. Ta međusobna distanciranost i netrpeljivost velmoža je davala kralju moć nad njima. Međutim, da bi održao ono malo lojalnosti što velmože imaju prema njemu, vladar bi nastojao da širi svoje teritorije osvajanjem, a time i teritorije vlastele. Vlastela bi bila zadovoljna plenom, a vladar bi dobio na ugledu (kao i na bogatstvu). Jedna od najvažnijih uloga vlastele se odigrala nedugo nakon bitke kod Velbužda.

Stefan Uroš III Dečanski je okupio vojsku na brdima kod Velbužda) (današnji Ćustendil) 27/28. jula, leta Gospodnjeg 6838. Povod i uzrok ovoj bici saznajemo iz sledećeg istorijskog izvora :

„A pozavidevši zlonenavisnik đavo našem dobrom životu, u zlonaravlju podiže na nas sedam careva, da rečem: i cara grčkog Mihaila i brata njegovog Belaura, i Mihaila cara Bugara, i Basarabu Ivanka tasta mu, cara sumeđ (u susedstvu) živećih crnih Tatara i sve gospodstvo jaško i ostalu s njima gospodu. Svi ovi su prišli na nas, hoteći po nerazumlj svojemu, proždreti nas i zemlju otačastva našeg razdeliti sebi, u ropstvo njima predati…“

Iz ovoga sledi da je bitka na Velbuždu trebala da razreši dalji opstanak Srbije na Balkanu.

Prema izvorima, tok ovog sudbonosnog boja je bio sledeći. Osvajačka vojska se postavila na brdima kod Velbužda u ranim jutarnjim časovima, očekujući dolazak armije Stefana Dečanskog. Stefan Dečanski je, u međuvremenu, poverio komandu nad armijom svom sinu Stefanu Dušanu, koji se i pre pokazao kao mudar i preduzimljiv vojskovođa. Kako Srbi naizgled uopšte nisu dolazili, glavnokomandujući bugarsko-vizantijskih snaga Mihailo Šišman je naredio povratak u logor. Tek što su rasturili bojni poredak i krenuli natrag, na bok jedinica Mihaila su udarili Dušanovi konjanici, koji su stigli u međuvremenu i čekali grešku neprijatelja. Najvažniju ulogu su odigrali srpski strelci, koji su se postavili tako da odseku odstupnicu bugarsko-vizantijske vojske. Kada je Mihailo Šišman video da mu se armija osipa, pokušao je da pobegne natrag u Bugarsku, ali su ga Dušanovi iskusno postavljeni pešaci-strelci stigli i ubili u sedlu.

Nedugo nakon ove pobede, Dušan je pod uticajem i uz pomoć odane vlastele iz Zete oteo vlast svom ocu. Naime, borba za presto nije dugo trajala – Dušan je opkolio Stefan Dečanskog u utvrdi Petrič. Kada ju je osvojio, oca je zatvorio u Zvečan, u kom je ovaj umro pod nerazjašnjenim okolnostima – a to je tamna strana vladavine Stefana Uroša IV Nemanjića.

Rat protiv Vizantije i Ugarske

Novi bugarski car, Jovan Aleksandar, nije želeo sukobe sa Srbijom, te je radi održavanja prijateljskih odnosa počeo pregovore o tom da se orodi sa Nemanjićima. Godine 1332. je, kao rezultat pregovora, došlo do sklapanja braka Dušana i Jelene, sestre bugarskog cara. Od tada, pa sve do Dušanove smrti, nije bilo sukoba sa Bugarskom.

Dušan puni vojnu i državnu kasu takozvanim Stonskim dohotkom, koji predstavlja ugovor o tome da će Dubrovnik plaćati Srbiji 500 perpera godišnje, jer mu je ova ustupila oblasti Ston i Pelješac.

Već pred kraj vladavine Stefana Dečanskog vlastela je jasno iskazivala nezadovoljstvo miroljubivom politikom prema Vizantiji. Zbog toga je Stefan Dušan odmah nakon krunisanja poslao brojne odrede preko granice, u Vizantiju, da vrše pljačku. Nije imao drugog načina da se nametne vlasteli osim ratnim pobedama. Zbog toga su uspešni ratni pohodi bili potrebni ne bi li se konačno nametnuo velmožama kao snažan i preduzimljiv vladar. Doba za napad na Vizantiju nije moglo biti bolje, jer su tu nekad moćnu državu sad potresali unutrašnji nemiri i upadi Osmanlija.

Srpska osvajačka vojska odmah biva potpomognuta Sirgijanom, odmetnutim vizantijskim vojskovođom, lažno optuženim za izdaju. Naime, on nudi Stefanu Dušanu svoje usluge kao vojnog zapovednika, koje ovaj srdačno prihvata. Nakon sklapanja ovog saveza, Stefan Dušan kreće u napad na Vizantiju. Jedan deo srpske vojske je vodio sam Sirgijan. Srbi su, bez velike borbe, osvojili na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Strumicu. Sirgijan je zauzeo Kostur i još neka mesta na istočnoj granici današnje Albanije. Pobedonosna srpska vojska stiže i pod sam Solun. Namesnik ovog grada je imao sklonosti ka predaji. Solun bi brzo pao da Andronik III (1328 — 1341), car Vizantije, nije poslao izvesnog Sfrancesa, koji se Dušanu predstavio kao vizantijski prebeg. Naime, Sfrances stupa u Sirgijanovu službu, ali ga ubrzo ubija u zasedi i beži za Solun. Sirgijanovi Grci su nedugo zatim počeli da napuštaju Stefana Dušana, i da se vraćaju Androniku III. Videći da bez njihove pomoći ne može da osvoju Solun, Stefan Dušan 26. avgusta postiže mirovni sporazum, ali i sklapa savez sa vizantijskim monarhom. Srbija je tim sporazumom morala da vrati određene teritorije, ali je zadržala Ohrid, gde se nalazilo sedište ohridske arhiepiskopije.

Još jedan razlog za sklapanje mira je upad Karla Roberta i bosanskog bana u severnu Srbiju. Ovi vladari su želeli da iskoriste odsustvo Dušanove vojske u ovom delu Srbije i da mu otmu teritorije. Ugarski vladar i ban Bosne nisu znali da je Stefan Dušan zaključio mir i sklopio savez sa Andronikom III i da im, potpomognut vizantijskim odredom, hita u susret. Kada je čuo da se združeni Srbi i Vizantinci približavaju, Karlo Robert je odustao od daljeg pohoda. Ugri su krenuli da se povlače preko Save. Bez većih okršaja, Stefan Dušan je uspeo da povrati Mačvu, ali je Beograd ostao u rukama ugarske države.

Osvajanja kao posledica građanskog rata u Vizantiji

Od 1335. do 1340. godine kralj Stefan Dušan ne vodi ratove. U to vreme, Srbija je prolazila kroz krizu. Naime, Dušan je imao porodičnih problema i razmišljao je o eventualnom povlačenju. Takođe se nosio mišlju da se sa svojom ženom, kraljicom Jelenom, raziđe, jer nisu imali dece. Godina 1340. je bila teška, jer se kralj Dušan ozbiljno razboleo, i sve je upućivalo na to da će uskoro izdahnuti. Baš taj trenutak je izabrao Dušanov velikaš i vojskovođa Hrelja, da izda svog sizirena i pređe Vizantincima. Ovaj velmoža je pripojio Vizantiji Makedoniju, kojom je upravljao. Makedonija je bila veoma značajna oblast, sa tri jaka utvrđena grada, među kojima je najznačajniji bio Strumica. Kako je Hreljino izdajstvo moglo da znači da Andronik III, car Vizantije, sprema udar na Srbiju, Stefan Dušan je pokrenuo pregovore sa Mletačkom republikom, u kojima ih je molio za pomoć u brodovima, ukoliko dođe do rata sa Vizantijom. Ovaj potez srpskog vladara izaziva posebnu pažnju jer se oko Srbije steže obruč, u kom je na severu opasnost od Ugara uvek spremnih za napad, a na jugu Vizantija koja naglo jača osvajajući Tesaliju i Epir. Međutim, u odsudnom trenutku umire car Andronik III. Njegova smrt je pogodovala Stefanu Dušanu, jer je ona zaustavila jačanje Vizantije i omogićila teritorijalno širenje Srbije ka jugu.

Nakon smrti Andronika III, na Vizantijski presto je trebao da dođe njegov sin Jovan V Paleolog (1341 — 1391). Kako je on bio maloletan, trebalo je izabrati regenta koji će upravljati državom do Jovanovog punoletstva. Za regenta je trebalo da bude izabran Jovan Kantakuzin(1347 — 1354), vojskovođa i prijatelj preminulog cara. Ali, imao je moćne neprijatelje u majci Jovana V, carici Ani Savojskoj i u Aleksiju Apokavku, koji će kasnije biti izabran za regenta carstva. Jovan Kantakuzin je praktično proteran iz Carigrada. Nedugo nakon izgnanstva, proglašava se carem, i tad izbija građanski rat u Vizantiji. Leta 1342, Kantakuzin je bio čak primoran da beži iz Vizantije, a pribežište nalazi u Srbiji gde sklapa savez sa Stefanom Dušanom. Njih dvojica zajedno kreću u pohod na Vizantiju, u kom osvajaju Voden, Strumicu i Melnik, a vraćaju Tesaliju i Epir. Oslabljeni, Romeji nude Stefanu Dušanu sve gradove zapadno od Hrisopolja (izuzev Soluna), pod uslovom da izda Jovana Kantakuzena, međutim Dušan ne pristaje na ovaj očajnički predlog. Godine 1343, kralj Dušan ponovo kreće na grad Ser. Naime, to je pokušao i prethodne godine ali je doživeo neuspeh. Međutim, ubrzo dolazi do razilaženja srpskog kralja i samozvanog cara Vizantije. Od tada, Dušan osvaja Kroju, najvažniji grad u severnoj Albaniji.

U proleće 1344. godine, Stefanu Dušanu stiže vest o uništenju flote emira od Smirne, i da će oko tri stotine Agarjana proći kroz Trakiju. Tad rešava da ih presretne i uništi. Za taj posao je odredio vojskovođu Preljuba Danojlića, kome je dodelio izvestan broj konjanika. Dušanov vojskovođa je opkolio Turke na jednom brdu nedaleko od Stefanijane. Kako nije mogao da sa teško oklopljenom konjicom jurne uz strmine brda, naredio je da vojnici sjašu. U tome se krila kobna greška. Naime, lako oklopljeni, brži i okretniji Turski vojnici su se sjurili niz brdo, prošli vojnike i uzeli im slabo čuvane konje. Sa konjima, Turcima nije bilo teško da poraze nesrećne Dušanove ratnike. Međutim, taj poraz nije omeo dalja Dušanova osvajanja i on 1345. godine zauzima napokon Ser, nakon čega se proglašava za cara Srba i Grka.

Sukobi Dušana i bosanskog bana Stevana II

Kako je Venecija odbila da Dušanu ustupi brodove potrebne za opsadu Carigrada sa mora, on privremeno zatišje i predah u ratovanju koristi za sređivanje unutrašnjih prilika i donošenje Zakonika koji je proglašen važećim na državnom saboru 1349. godine. Međutim, do novih sukoba dolazi sa bosanskim banom Stevanom II Kotromanićem. Naime, kako je ugarski kralj Lajoš I (1342 — 1382) sa Dušanom sklopio mir (kako bi bez bojazni od Srbije mogao da napadne Napuljsku kraljevinu), ban Bosne je počeo da strahuje da će Stefan Dušan sada moći od njega da traži da Srbiji vrati Hum.

Ban je želeo da izgradnjom jednog utvrđenja na ušću Neretve učvrsti svoj položaj u Humu, pa je stoga od Venecije zatražio vojnu pomoć u floti ako bude imao smetnji sa Dušanove strane. Međutim, Italijani nisu nikako mogli da odobre izgradnju tog utvrđenja, jer su znali da bi to odmah dovelo do rata između Srbije i Bosne, pa su se dali u posredništvo između bana i Stefana Dušana. Ali, kako su čete bana Bosne sve češće upadale na teritoriju carevine Srbije, to je konačno u jesen 1350. godine srpski car pokrenuo svoju moćnu armiju na Bosnu.

Mavro Orbini kaže da je Dušan imao pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka, te ban Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti vojsci carevine Srbije, o čemu nam govori i činjenica da je sebi još pre, u Dubrovniku, osigurao utočište ukoliko bi morao da beži iz Bosne.

Stefan Dušan je brzo napredovao ne nailazeći na neki veći otpor, pa je uskoro opkolio prestoni grad Bobovac. Tada se mnoštvo bosanske vlastele pridružilo Stefanu Dušanu, jer su očigledno bili nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. Iako se Bobovac održao, vojska cara carevine Srbije je nastavila da pleni i pustoši po Bosni. Nedugo zatim, Dušanova vojska preko Duvanjskog polja dolazi do Cetine. U tom trenutku je Stefan Dušan želeo da izgladi odnose sa banom, i predložio je da to učini time što će svoga sina Uroša(1355 — 1371) oženiti banovom ćerkom Jelisavetom. Ban je odbio ovaj predlog i neprijateljstva su nastavljena.

Međutim, pohod je morao naglo biti prekinut jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Jovan Kantakuzin pokrenuo žestoku ofanzivu pokušavajući da povrati sve one gradove koje je Stefan Dušan do tad bio osvojio. Kako je Vizantinac imao od samog početka svoje kampanje dosta uspeha, srpski suveren je morao odmah da pohita ka južnim granicama ne bi li preokrenuo po njega nepovoljnu situaciju.

Kako je nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan II Kotromanić ponovo zauzeo svu izgubljenu zemlju, ova kampanja cara Srbije se završila neuspehom.

Poslednje godine vladavine Stefana Dušana

Kako je Dušan bio zauzet vojevanjem u Bosni i opsadom grada Bobovca, to je iskoristio Jovan Kantakuzin da uz pomoć Sulejmana, sina emira Orhana (1326 — 1362), a brata budućeg sultana Murata I (1362 — 1389), i oko dvadeset hiljada njegovih Osmanlija osigura svoju vlast nad Solunom i da od Stefana Dušana preotme i osvoji neke gradove u južnoj Makedoniji.

Kako je srpski car i sam nameravao uskoro da napadne Carigrad, dolazi u kontakte sa emirom Orhanom i pregovara o ženidbi Orhanovog sina sa njegovom kćeri, stoga mu Orhan šalje bogate darove i svoje poslanstvo, koje je napao, poharao i pogubio despot Nićifor iz Kantakuzinovog tabora. Uz pomoć svojih plaćenika, Turaka Osmanlija, Jovan Kantakuzin zauzima grad Ber. Pad Bera Srbima je dosta teško pao, jer je to bila snažna utvrda sa dobrim geo-strategijskim položajem, kao i sa pozamašnom posadom od hiljadu i pet stotina konjanika (srpskih vitezova i nemačkih plaćenika). U padu Bera, značajnu ulogu je igrala i izdaja grčkog stanovništva. Posle gubitka ovog grada, Srbi uviđaju da među grčkom populacijom u carstvu ima sve više pritajenih simpatizera Jovana Kantakuzina; čak je i postojala jedna grupa grčkih plemića u Skoplju koja je otvoreno pozivala Kantakuzina da mu predaju grad. Posle Bera, pali su i Voden, Ostrovo i Notija, nakon čega Kantakuzin kreće u pohod na Tesaliju. U okviru te kampanje, prvo je naišao na Serviju (Srbicu), grad na ulazu u Tesaliju. Ovo utvrđenje bilo je teško osvojivo, na vrhu grebena sa trostrukim bedemima. Dušanov istaknuti velmoža Preljub Danojlić je uspeo odbraniti grad sa samo pet stotina boraca, mada je grčko stanovništvo bilo spremno da odmah grad preda Jovanu Kantakuzinu.

Nakon što je saznao za stav grčkog višeg sloja u Skoplju i za pad Vodena, Stefan Dušan se pojavio u sred zime, kada mu se protivnici nisu nadali, sa dovoljno snažnom vojskom pred kapijama Soluna, čime je iznenadio Vizantince i naterao ih na pregovore. Ispred Soluna sastala su se tri cara : srpski car Stefan Dušan, i dva vizantijska monarha Jovan Kantakuzin i Jovan V Paleolog. Dušan je od Kantakuzina zahtevao da mu vrati osvojene gradove, a Jovan Paleolog je predložio Stefanu Dušanu zajedničku vojnu akciju protiv nezakonitog samozvanog cara Jovana Kantakuzina, što je ovaj i prihvatio. Dušan je prvo povratio Voden i Ber, nakon čega Jovan Paleolog osvaja Jedrene i veći deo oblasti sina Jovana Kantakuzena, Matije(1354 — 1383). Matija se povlači u utvrđenje u kome se trebao držati dok mu otac ne pošalje pomoć. Ona se sastojala od deset hiljada osmanlijskih lakih konjanika, koje je Jovan Kantakuzin „platio„ davanjem grada Cimpe na Galipolju njima na upravu. Mladi car Jovan V traži pomoć od cara Dušana i bugarskog Jovana Aleksandra, koju i dobija. Godine 1352, neočekivano dolazi do okršaja kod Dimotike između osmanlijskih plaćenika i srpskih, bugarskih i romejskih saveznika, koji su pretrpeli jedan od najtežih poraza u ovom ratu. Posledica ovog debakla je učvršćivanje Turaka na Balkanu. Stefan Dušan je uvideo opasnost od Turaka po Evropu, te je od pape zatražio titulu kapetana krstaškog rata koji će papa Inoćentije VI podići protiv Turaka. Skriveni cilj ovog predloga je osvajanje Carigrada. Zauzvrat, nudi papi uniju sa katoličkom crkvom, čime je hteo da se osigura od napada drugih katoličkih zemalja, naročito Ugarske.

Papa prihvata ovaj predlog, ali za kapetana postavlja Lajoša I, kralja Ugarske. Lajoš svoj položaj koristi ne za podizanje krstaškog rata, već za uznemiravanje Srbije.

U jeku ovih burnih događaja, i sa neostvarenim i nedovršenim planovima, Stefan Uroš IV Dušan umire (uzrok smrti je nepoznat), ostavljajući svoju veliku državu koja još nije bila dovoljno stabilna da bi mogla da se nosi sa nemirnim vremenima koja su dolazila.

Zapis iz 1492. godine: Pročitajte NAJSTARIJU SRPSKU NARODNU PESMU

Iako je mnogo toga ostalo zauvek izgubljeno u burnoj i turbulentnoj istoriji srpskog naroda, ovaj zapis je ipak opstao. Zna se čak i tačan datum njegovog nastanka – 1. jun 1492. godine! Pročitajte najstariju srpsku narodnu pesmu.

Većina srpskih antropologa i kulturologa se slaže da najstarije srpske narodne pesme potiču još iz starijih vremena, malo toga je sačuvano, pa danas samo možemo da nagađamo kako su one zvučale.

Prva srpska narodna pesma koja je odolela zubu vremena i opstala do današnjih dana je pesma „Orao se vijaše nad gradom Smederevom“.

Reč je o najstarijoj zapisanoj srpskoj narodnoj pesmi. Zapisao ju je Rođeri de Pačijenca u gradiću Đoja del Kole, koji se nalazi između Barija i Taranta, 1. juna 1492. godine, i ona glasi ovako:

Orao se vijaše nad gradom Smederevom

„Orao se vijaše nad gradom Smederevom.
Nitkore ne ćaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
„Molim ti se, orle, sidi malo niže
(Sidi malo niže) da s tobome progovoru.
Bogom te brata jimaju, pođi do smederevske gospode
Da s’ mole slavnomu despotu da m’ otpusti
(Da m’ otpusti) iz tamnice smederevske.
I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti
iz tamnice smederevske,
Ja te ću napitati črvene krvce tureške,
Beloga tela viteškoga.“

Smatra se da je „Janko vojvoda“ koji se pominje u pesmi zapravo Janoš Hunjadi, čuveni mađarski vojskovođa, kapetan Beograda sredinom 15. veka i otac Matije Korvina, jednog od najpoznatijih mađarskih kraljeva.(Dnevno)

Sunčani časovnik manastira Studenica

Štа se može reći ili pretpostаviti o srednjovekovnom čаsovniku u Studenici?