Ovo je Stara planina. Lepa i naša.
Ili je bar takva bila do skoro. Stara planina ima svoje reke i rečice. To su reke tih ljudi koji tamo žive, to su naše reke, tvoje i moje. To je zajednička voda, naša voda!
Međutim, pojavili su se neki ljudi koji prirodi a samim tim i svima nama, prave probleme. Znate šta rade? Namerno skreću tok reke i isušuju korita, tako što postavljaju velike crne cevi u koje reka ulazi, pa onda pravcem cevi određuju novi pravac reke. Zašto to rade?
Grade mini-hidroelektrane (MHE) gde koriste snagu vode za proizvodnju struje. Zatim tu struju prodaju državi, po povlašćenim cenama i tako zarađuju novac. Sve bi to bilo u redu da su to njihove privatne reke. Da su ih kupili, stvorili, da im je neko ostavio u nasledstvo. Ne, to su i dalje naše reke, tvoje i moje.
Ovo je takođe Stara planina, danas.
Sve to rade na Staroj planini u području koje je zaštićeno zakonom ove zemlje! Zaštićeno zakonom. Ove zemlje. Ne tamo neke privatne zemlje, nego ove zemlje! I ne samo na Staroj planini, već širom naše zemlje.
U Srbiji su do sada registrovane 173 mini-hidroelektrane. Kako su one izgrađene, kada, da li su ili nisu narušili prirodu i njeno normalno funkcionisanje, objasniće nam Goran Tokić iz građanske aktivističke grupe Odbranimo reke stare planine.
M Dokle se stiglo sa izgradnjom na Staroj planini i ima li nagoveštaja da će uništavanje prirode biti prekinuto?
Na Staroj planini se završava izgradnja MHE na Crnovrškoj reci (sliv Timoka), a o stepenu uništenja mogu da posvedoče svi koji su ove zime putovali ka Babinom Zubu, jer put prolazi kraj same reke i gradilišta. Cevi su, mimo zakona, pokopane u korito velikih voda, ali to niko od inspekcija ne vidi. Ili ne želi da vidi.
Sa nišavske strane planine, u slivu reke Temštice, započeta je samo jedna gradnja, na Rudinjskom potoku, ali smo nakon što je reka zbog radova potpuno presušila, taj potok vratili u nekadašnje korito i pozvali nadležne inspekcije da izvriše uviđaj i naprave zapisnike o stepenu ekološke katastrofe, koja je na presušenom delu reke totalna (čak su i vodene zmije uginule, a o ribama i rakovima da ne govorimo).
Cevi su, mimo zakona, pokopane u korito velikih voda, ali to niko od inspekcija ne vidi. Ili ne želi da vidi.
Trenutna pretnja je gradnja nekoliko MHE u gornjem toku Toplodolske reke, ali je lokalno stanovništvo čvrsto rešeno da haos koji se dogodio u selu Rakita (pri gradnji MHE Zvonce na Rakitskoj reci, opština Babušnica), ne dozvoli i u svom selu.
MKolika je do sada načinjena šteta i kako ona utiče na prirodu i svakodnevni život ljudi koji žive u njihovoj blizini?
Na Staroj planini je uništeno nekoliko kilometara jedne reke (Crnovrške), presušilo je nekoliko stotina metara Rudinjske reke (ali je to sanirano), pa je trenutna šteta relativno mala u odnosu na ono što bi moglo da zadesi najlepšu planinu Srbije. U planu je gradnja 58 MHE sa cevima dugim 2-3 km, što bi moglo da uništi oko 150 km staroplaninskih reka. No ta apokalipsa se izvesno neće desiti, građani Srbije to neće da dozvole i radovi će biti sprečeni po svaku cenu.
Što se drugih reka tiče, onih van Stare planine, do sada učinjena šteta je katastrofalna. Najveći stepen uništenja je u opštinama Raška (sliv Ibra), Vlasotinca (sliv reke Vlasine i Južne Morave) i Bosilegrada (Dragovištica i pritoke).
U planu je gradnja 58 MHE sa cevima dugim 2-3 km, što bi moglo da uništi oko 150 km staroplaninskih reka.
Nekoliko desetina reka je ili potpuno presušilo ili njihovim koritima teče količina voda koja je dovoljna tek da zemlja ne ispuca pod Suncem. Stradanje riba, rakova i drugih vodenih organizama je merljivo u stotinama tona. Srbija je izgubila preko 100 km planinskih reka i potoka i nakon što se trenutno ludilo sa izgradnjom zaustavi, sve te reke treba vratiti u korita i pustitu prirodu da pokuša da sanira učinjenu štetu.
M Da li je teritorija na kojoj se MHE grade zaštićeno područje i kakvog je tipa zaštite?
Postoje tri zone zaštite: prva, druga i treća. Po zakonu je moguća gradnja u drugoj i trećoj zoni zaštite, uz razliku da su uslovi za drugu zonu (zona većeg stepena zaštite) strožiji.
Na osnovu ovoga neko bi mogao da pomisli da je sve po zakonu, ali nije. Mnoge druge tačke raznih zakona i naredbi eksplicitno zabranjuju uništavanje staništa zaštićenih i strogo zaštićenih životinja, ali se nadležne službe prave da te tačke ne postoje.
Stradanje riba, rakova i drugih vodenih organizama je merljivo u stotinama tona.
Napomenuću samo dve od nekoliko. U “Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva” pod članom 4. stoji:
“Zaštita strogo zaštićenih divljih vrsta sprovodi se zabranom korišćenja, uništavanja i preduzimanja svih aktivnosti kojima se mogu ugroziti divlje vrste i njihova staništa, kao i preduzimanjem mera i aktivnosti na upravljanju populacijama, propisanih ovim pravilnikom i posebnim zakonom.”
Planinske reke i potoci na kojima se grade MHE su pune i prepune strogo zaštićenih vrsta. Od riba (peš, brkica, zlatni vijun…), preko rakova (potočni rak), vodozemaca (šareni daždevnjak, planinski mrmoljak, žutotrbi mukač…), do ptica (vodenkos) i mnogih vrsta sisara koji su direktno (vidra) ili indirektno vezani za reke (ris, divlja mačka, mrki medved…).
Kada teškom mehanizacijom uđete u potok i razrovete rečno korito, kada reka presuši, kada posečete šumu, kada sagradite mašinsku zgradu koja proizvodu buku od 200 decibela, to je školski primer uništavanja staništa. Dakle, krši se član 4. ovog Pravilnika.
U Zakonu o zaštiti prirode postoji veliki broj članova koji direktno zabranjuju izvođenje bilo kakvih radova koji uništavaju reke. Recimo član 29, stav 2:
“Nije dozvoljeno preduzimati mere koje dovode do promena hidrološkog režima koje negativno utiču na životni ciklus, posebno na mrest ribljih vrsta.”
ili član 17:
“Zaštićena prirodna dobra koriste se i unapređuju na način koji omogućava njihovo trajno očuvanje i unapređivanje,uskladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode. U zaštićenom prirodnom dobru ne mogu se obavljati aktivnosti kojima se ugrožava kapacitet životne sredine, prirodna ravnoteža, biodiverzitet, hidrografske, geomorfološke, geološke, kulturne i pejzažne vrednosti ili na bilo koji način degradira kvaliteti svojstva prirodnog dobra.”
M Ukoliko neko naruši zakone, tada na scenu stupaju policija, inspekcija i sudstvo? Da li se neko od navedenih pojavio na Staroj planini?
U nekim slučajevim jesu reagovali, u nekima nisu. Pozitivan je primer Visočice i planirake MHE Pakleštica, gde je na inicijativu Ministarstva za Ekologiju zaustavljena gradnja, ali je sve to moralo da se razvlači po sudovima, iako je odmah bilo jasno da je gradnja na tom mestu u suprotnsti sa mnogim tačkama zakona.
M Koliko će MHE zaista proizvoditi energije i kome će i koliko ta količina značiti, s obzirom na količinu energije koju naša zemlja troši? Možete li da nam date neko slikovito poređenje, radi lakšeg razumevanja?
Kada bi se izgradilo 500 od planiranih 850 MHE sa dugim cevima i uništilo oko 1500 km reka, Srbija bi dobila oko 2-3% novih kapaciteta za proizvodnju električne energije. Nažalost, ti kapaciteti bi davali svoj maksimum samo u proleće, kada se tope snegovi i padaju obimne kiše i kada je temperatura u Srbiji prijatnih 15-20 C. Tada se niko niti greje na struju, niti koristi klima uređaje za hlađenje, pa je potrošnja na godišnjem minimumu. Istovremeno, velike HE (Đerdap, Bajina Bašta, Vrla, Pirot…) tada isporučuju ogromne količine EE, sa kojom čak postoje problemi u plasmanu.
One isporučuju struju onda kada Srbiji struja ne manjka, a ne isporučuju struju kada je Srbiji najpotrebnija.
Situacija se potpuno menja tokom leta. Reke padaju na godišnji minimum, a pale se klima uređaji, pa proizvodnja pada, a potrošnja vrtoglavo raste. MHE sa dugim cevima tada jedva da rade ili se potpuno gase, pa je njihov doprinos u ovom kriznom peridu ne postoji.
Slično je zimi, kada padavine ostaju na planinama u vidu snega, pa su bradsko-planinske reke opet male. Tada Srbija ima godišnji maksimum potrošnje, a MHE sa dugim cevima opet proizvode jako malo struje.
Može se, dakle, zaključiti da one isporučuju struju onda kada Srbiji struja ne manjka, a ne isporučuju struju kada je Srbiji najpotrebnija, pa se njihov uticaj na elektroenergetsku stabilnost sistema može potpuno zanemariti. One jedino služe da u proleće prave novac za privatnike.
M Ima li reakcija iz Ministarstva zaštite životne sredine, na ovaj, možemo reći genocid nad prirodom?
Ima. Ministar Goran Trivan je sagledao problem iz ugla stručnjaka i ocenio da je učinjena velika šteta po prirodu i smatra da treba zabraniti gradnju MHE u zaštićenim područjima prirode. Ta inicijativa je dobra, ali ona ipak ne rešava problem gradnje derivacionih MHE širom Srbije, na delovima reka van zaštićenih zona. Sve su to dragulji prirode, ne samo oni koje papir tako označava. No sama incijativa je ipak pozitivna i delimično bi rešila problem i mi je pozdravljamo. Ipak, niti ima odgovora od onih iznad njega, niti ima ikave garancije da će se to, ako se ikada usvoji, i sprovoditi.
Gradnja MHE u zaštićenim područijima je već sada zabranjena u skladu sa onih nekoliko tačaka koje sam ranije izneo, ali se MHE i dalje grade. Rečna korita su potpuno suva, iako su oni u obavezi da poštuju biloški minimum. Dakle, ne samo da je zakon loš po prirodu, već se i sprovođenje takvog zakona ne poštuje.
M Kako funkcioniše lanac proizvodnje i prodaje struje, stečene na ovaj način? Šta znači povlašćen proizvođač tj. povlašćena cena i ko to plaća proizvođačima?
Nakog puštanja MHE u rad, proizvođač počinje da prodaje tako proizvedenu EE državi, tj. EPS-u. On desetak godina ima garantovanu cenu od oko 9 do 12 euro centi po kilovat času. EPS zatim tu EE isporučuje građanima (firmama, preduzećima…) i prodaje im po okvirno duplo nižoj ceni, ali da bi taj gubitak pokrio on na sve naše račune dodaje stavku kojom se taj gubitak delimično pokriva.
To praktično znači da građani Srbije iz svog džepa plaćaju nekolicini privatnika da se bogati na račun uništenja reka, koje su vlasništvo naroda, da uništi sav živi svet, da ugrozi vodosnabdevanje i tradicionalni način života, da sruši sve šanse za razvojem seoskog i ribolovng turizma, a da pritom i EPS, kao narodna (državna) firma u svemu tome ima gubitke. Cela priča je bukvalno suluda!
To praktično znači da građani Srbije iz svog džepa plaćaju nekolicini privatnika da se bogati na račun uništenja reka, koje su vlasništvo naroda.
MKada vidimo suvo rečno korito, jasno nam je koje se ekološke posledice. Ali šta još negativnog donosi gradnja MHE?
Nažalost, još mnogo toga. Gradnja počinje sečom šume zarad gradnje pristupnih puteva, postavljanja cevovoda, zidanja vodozahvata i mašinske zgrade. Seča šume izaziva eroziju, a ona je naročito izražena pored samih reka. Ako posečete vrbake uz samu reku, koji svojim korenovim sistemom drže celokupnu masu zemljišta i stena na okupu, vi ste stvorili jednu nestabinu masu koju će svaka velika voda sve više i više potkopavati i osnositi, što na kraju može da izazove da se pokrene klizište i surva čitavo brdo.
Dalje, posle svake kiše dolazi do neprirodnog zamućenja vode, reka postaje bukvano blato, a sistemi za prečišćavanje vode to ne mogu da otklone. Naučno je dokazano da je nakon gradnje velikog broja MHE u slivu reke Vlasine voda koja stiže do vodozahvata za vodovod u takvom stanju da je nemoguće prečistiti je. Posebna opasnost dolazi nakon velikih kiša i topljenja snega, kada se ova nestabilna masa zemlje, peska i kamenja pokrene pod uticajem plavne vode.
Ovo je realna opasnost i šansa da dođe do katastrofalne poplave koja bi mogla da pogodi mesta nizvodno od izrađenih MHE, poput Vlasotinca ili Jošaničke banje i nažalost, očekivana je bar jednom u deset godina.
Нема коментара:
Постави коментар