У Београду живи прави Миломир Вранић, само што није пуковник – већ генерал.Доскоро је, као већина гледалаца, са занимањем пратио серију „Мој рођак са села”. Али,са нешто јачим емоцијама од осталих. Пензионисани генерал Јован Милановић, српски обавештајац из времена бомбардовања НАТО-а, инспирисао је сценаристу Радослава Павловића за лик пуковника Вранића, а да сам није знао да ће се епизоде из његовог живота наћи на екрану.
Рођен је у околини Куршумлије. Војну академију и највише војне школе завршио је у Београду. Радио је у Управи за ратно планирање Генералштаба до 1985. а након тога био је војни аташе у Алжиру и Тунису. По повратку у земљу још неко време је радиоу Управи за ратно планирање, затим бива именован на функцију шефа кабинета начелника Генералштаба. Од 1995. године постављен је на место министра саветника у мисији СРЈ при ЕУ док га нису у октобру 1998. године открили као војног обавештајца.
Од пролећа до јесени 1998. године, у време када се разбуктавао рат на Косову и Метохији, прикупио је и доставио Београду око 1.000 страна информација и око 2.000 страна докумената. Поред осталог, ту су били и планови бомбардовања, за чије је циљеве, каже, сазнао током лета те године, а за координате и друге детаље у септембру те године. Финални документ са циљевима, фазама и временом трајања агресије доставио му је мајор Пјер-Анри Бинел, француски официр,који је због тога у децембру 2000. године у Паризу осуђен за велеиздају. Милановић је, када је откривен у Бриселу, био у кућном притвору 49 дана. По повратку у земљу био је заменик шефа војне обавештајне службе.
Радослав Павловић кроз питку причу провукао јестварна дешавања. Многи нису знали, док су гледали серију, да је Вранић стварни лик, по узору на Вас. Шта је аутентично у серији „Мој рођак са села”?
Признајем да сам био веома збуњен када сам у некој од првих епизода серије у лику пуковника Вранића видео трагове из свога живота. Аутора сценарија Радослава Павловића упознао сам на крају првог дела серије.Између Вранића и мене нема суштинске разлике, али ми је тешко да ту паралелу правим, а да не будем субјективан. Хајде да покушам. Обојица школовани, високообразовани официри, обавештајци са претходним војнодипломатским искуством. Обојица пензионисани више пута, неприлагођени и неприхваћени ни од једне власти.
(/slika2)Милошевић више од шест месеци неће да чује за обавештајца из Брисела и његове информације о припреми агресије НАТО-ана СРЈ. Срећом, војска је, као и увек, радила свој посао. Затрпан информацијама о оружаној угрожености земље (Европа бруји да је откривен српски шпијун у НАТО-у), он одлучује да нас остави тамо – „остајете до даљег јер је интерес земље виши од личног”. Тако дословно гласи депеша која ми је упућена.Постоктобарска власт сматра да Вранић и ја не можемо радити у систему одбране коме је НАТО постао пријатељ, па нас више пута пензионише и враћа у активну службу. За сваки празник, понеки пут и ванредно, зависно од тога која је странка на власти.
И Вранић и ја одлазимо у „избеглиштво”. Ја повремено, он стално. Он у родну Шумадију, ја у родну Топлицу. Садимо воћке, косимо траву, реновирамо запуштене родитељске куће и посећујемо гробове, разговарамо са мртвим родитељима и осталим прецима. Исповедамо се. Једино, нисам запазио да је Вранића прогонио Шојићева „есенција” ВилијамМонтгомери, амбасадор САД.Мене јесте. „Замолио” је Савезну владу да ме удаље са места саветника у СДПР – Југоимпортујер сам им био сметња за преузимање пројеката инфраструктурних објеката које је наша земља градила у њима непријатељским земљама.
Вранићу у биографији недостаје бриселска „ноћ српске судбине”, како је то рекао један страни новинар. Та ноћ у мени траје непрекидно. Те ноћи проживео сам три живота. Први, кад је официр НАТО-адонео документа о агресији у мој стан. Помислио сам, хоћемо ли обојица бити ликвидирани, или само ја. После два сата је изашао, видео сам да је прешао улицу и нестао. Други, када сам у поноћ кренуо са папирима према амбасади, потпуно сам и незаштићен,и трећи, када је пред зору последњи ред депеше отправљен за Београд.
Јесу ли акције у којима је учествовао Вранић аутентичне и јесте ли Ви у свима главни актер?
Нисам питао аутора сценарија ко му је био консултант. Претпостављам да је информације добијао из круга људи који ме добро познају. Мислим да је изградио лик универзалног српског обавештајца. И управо тај лик може да буде српски Џејмс Бонд. Догађаји и акције су реални, али нисам ја увек главни актер.Павловић ми је поклонио телевизијски роман „Мој рођак са села” са посветом „...јунаку нашег времена”. Био сам толико узбуђен да сам једва дошао до куће.Идеја о мемоарима сазрева у мени. Неке моје колеге, обавештајци, мисле како би о томе требало да пишу неки други људи када се отворе архиви. Они се вероватно позивају на историјску дистанцу. Али, у архивима су само голе чињенице. Истина о којој ћу сведочити је на мојој страни, а не на Соланиној, Кларковој, ЏејмијаШеја и АлистераКембела. Зар ћу прећутати модел како стране службе ликвидирају такве као што смо Бинел и ја? Наређење без потписа, само меморандум и број... Или план „Алфа С” НАТО-а са списком за ликвидацију 30 Срба међу којима сам био и ја, или план тајних служби у Бриселу да останем без дипломатског имунитета, а потом да ме препусте албанској или босанској мафији...
Јесте ли тада или до данас себи поставили питање да ли је исправно бранити земљу по сваку цену, или може бити исправно предати се?
Никада себи нисам постављао питање целисходности одбране земље. Српски официр тако не размишља. Одбрана земље је историјска и митолошка категорија и никада није била дилема српског војника. Српска војска није поражена током агресије НАТО-а. Поражена је политика.
Какви су Ваши коментари по завршетку серије?
Ако се „одлепим”од Вранића, изузетно добри. Затичем себе у том амбијенту и после тога закључим да живим изван реалног света. Вранићев монолог о Косовском боју и српским јунацима ме опседа, притиска.Поручујем младим официрима да размишљају о томе. Војин Ћетковић је сјајно одглумио улогу. Немам замерке ни са стручне стране једног обавештајца.
Јавност је упозната да је недавно у старомГенералштабу,у седишту ВБА и ВОА,отворена историјска поставка развоја војнеслужбе безбедности. Има ли Вас тамо?
Има. Са текстом посвећеним делу које сам учинио завршава се историја обавештајне службе 19. и 20. века. Ево последњег пасуса: „Ангажовање пуковника (тада већ генерала) Милановића у Бриселу значајно је допринело очувању борбене способности Војске Југославије и смањењугубитакатоком дејстава ваздухопловних снага НАТО-а”.
Вера Васић
izvor:http://www.politika.rs
Нема коментара:
Постави коментар