петак, 26. април 2019.

На данашњи дан рођен је Драгољуб Дража Михаиловић, најодликованији србски официр



На данашњи дан, 26. априла 1893. године у Ивањици рођен је Драгољуб Дража Михаиловић.
Тешко је сажети све заслуге једног од најодликованијих људи у српској историји, човека који је цео свој живот подредио ратовању и борби за слободу свога народа и отаџбине. Човеку који је живео слободу, за кога речи предаја, повлачење и губитак нису постојале.
Сви знамо да је био покретач првог антифашистичког покрета у поробљеној Европи али мало знамо о његовом предходном војном искуству и образовању.
Пре но што ће постати вођа и генерал, Драгољуб Михаиловић је изучио и војне школе али и крварио на попришту и тако постао човек-војник који свим бићем изгара за своју земљу.
Био је армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Пре 2. светског рата био је министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије у првој и другој влади академика Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића као и у влади Божидара Пурића, у току Другог светског рата.
У балканским и Првом светском рату био је официр Српске војске где се истакао јунаштвом и добио прва одликовања. Током 1. Балканског рата Сребрну медаљу за храброст (1913.)а касније и Споменицу за Српско – бугарски рат (1913.) као и Енглески Војни крст (1913.)
Пред почетак 1. светског рата, током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије.
Остаће забележено његово јунаштв током Колубарске битке када се посебно истакао 24. и 25. октобра на Костајнику где су се водиле жестоке борбе. Током борби 7. новембра на Пландишту његов батаљон је одступио али не и Драгољуб Михаиловић. Он је неустрашиво остао на положају. Мајор Љубомир Ђорђевић је у службеним белешкама због тога  предложио да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено.
Током зиме 1915. године, српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури 25 °C испод нуле. Изнемогао, као и сви који су преживели солунску голготу, Дража је стигао почетком фебруара 1916. годуне на острво Крф.
Михаиловићева јединица је већ 22. априла напустила Крф и кренула понови пут Солунског фронта. Током борби средином септембра 1916. Драгољуб Михаиловић је тешко рањен. Лекарска комисија је наложила повлачење са фронта и понудила му службу у позадини. Међутим, он је то одбио. После опоравка вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.
У саставу Првог југословенског пешадијског пука,  Драгољуб Михаиловић је учествовао у пробоју Солунског фронта. У јануару 1918. године је  унапређен  у чин поручника а затим и добио Орден белог орла са мачевима 4. реда. за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.
После рата, као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. Касније наставља школовање у Београду и у Француској.
Предавао је стратегију и тактику на Војној академији. Формулисао је нови вид стратегије – герилску, односно четничку војну. Пре њега сматрало се да герила има само тактичку улогу.
Касније је напредовао у краљевој гарди до највишег места начелника. Након тога је 1935. године премештен у Софију на место војног аташеа Краљевине Југославије.
Службовао је и у Прагу и Љубљани.
После почетка 2. светског рата Михаиловић је са официрама и наоружаном пратњом стигао на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду четничких одреда Југословенске војске, први антифашистички покрет у поробљеној Европи.
Током 4 године храбро се борио са својим присталицама против две немани, нацистичке немачке окупаторске војске и комуниста који су се борили за освајање власти на простору Краљевине Југославије.
На крају издат од савезника, оних којима је помагао и од којих је за то добио орден, оних са којима се борио и током свих предходних ратова, Драгољуб Михајловић није издао своју отаџбину. Остао јој је веран до последњег тренутка свог живота.
Не знамо где је убијен. Не знамо ни где су му кости. Ми, Срби, допустили смо да човек са 20 ордена из 4 рата, одликован од стране неколико земаља не буде достојно сахрањен и 73 године након убиства. Достојан је бар да се зна о његовим заслугама и да будемо поносни и захвални на свему што је учинио.
„Жив је Дража, жив је, вечно ће да живи!“
***

ЖИВ ЈЕ ЧИЧА, ЖИВ ЈЕ ВЕЧНО ЋЕ ДА ЖИВИ


Легенда си, кажу, мит нашега века.
Великан од реда витешког и светог.
Борио се стално за род, за човека.
Повео си народ, судње речи реко:
Да се буна диже, да се неман пара,
да се не покори ни стар а ни млад.
Да витез одлучни своју судбу ствара.
Живот за слободу положити рад.
У Балканском рату засветлео бритко.
У поновном Бугару стварао си јад
У Првоме ратово, до звезда понико,
јуначким ордењем окити се тад.
А кад Шваба удари у Другоме рату,
ђенерале ти си уст’о као стрела.
Заштитио децу, помагао брату,
на попришту ствар’о си вечна своја дела.
Са две си немани борио се тада.
Ови неми вуци што милост немају
и црвени злотвор што хтеде да влада
Сви против Србина, огње силне спремају.
Ал’ не да се Чича! Не да се ни сељак!
Војник његов веран краљева је дика.
Отаџбину брани, свак је јунак редак.
Србија је вазда колевка војника.
А ти Чича свети оста недодиран
и кад замке вуци сковаше ти згодне
и кад црвен ђаво поста преобиман
па те огањ њихов са земљице одне.
Закопаше негде твоје мрзле кости.
Вукоше их вуци по гори, по пољу.
Ал’ народ певаше: „Душа нека прости“.
А на небу свеци, јоште, вечно поју.
Ето, данас кажу мит си и легенда
и још један јунак за крст што је пао.
А ја кажем: Браћо, сестре роде мили,
жив је Чича, жив је, вечно ће да живи!
Невена Татић Карајовић
facebookreporter.org

Нема коментара:

Постави коментар