Naše naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.
Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih…
KUĆE I KOMFOR
– Ostaci kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja – kaže Janković.
– To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.
Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.
– U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći – dodaje Janković sve neverovatnije podatke. – U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.
Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.
Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom. Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?
– To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura – pita se naš sagovornik i nudi odgovor.
– Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!
Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.
– U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.
Govoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.
Kustos Dragan Janković
– Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ – podseća Janković. – Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste – nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.
DUHOVNA KULTURA
Prastari Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.
– Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.
Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.
– Meni je to na neki način „dirljivo“ – koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.
– Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija – izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.
Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti. Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.
– Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.
Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.
– Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste – objašnjava naučnik.
– Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.
NOVO, LOŠIJE DOBA
ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.
– Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.
Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.
A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg… A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.
Blago vama…Pre nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.
– Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“
SVETSKI PUTNICI
Trgovački putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danasarheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.
– Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.
NEOLITSKI OSTACI
VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.
– Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar – dodaje Janković. – To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.
RAŠIRENE RUKE
FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.
U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.
VASIĆ, HAJD I „LEJDI“
MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.
Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.
Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.
„RANA“ VINČA
Jedan deo u okolini ovog podunavskog naselja još je Miloje Vasić, pre više od jednog veka, nazvao Mlada Vinča. To je bilo mesto gde su stizale prve voćke i gde je blagotvorna klima donosila prve zrele plodove. Upravo to mesto izabrano je za deponiju na koju se danas istovaruje prestoničko smeće.
Izvor: Novost
d
ОдговориИзбриши