U vreme kada su nam u svakom trenutku dostupne sve moguće informacije, skloni smo da verujemo da sve znamo. Nesporno je da smo zahvaljujući tehnikama kao što su karbonsko datiranje, digitalna rekonstrukcija i kompjutersko arhiviranje saznali mnogo toga o našim primitivnim precima, ali postoji nekoliko značajnih stvari u istoriji koje naučnici nisu uspeli da objasne, uprkos dugogodišnjim istraživanjima.
O narodu koji je pre više milenijuma živeo u dolini Nila danas znamo gotovo sve: dešifrovali smo njihovo pismo, znamo kojim su se bogovima klanjali, istoriju njihove civilizacije, kao i prvo ime većine mumificiranih ličnosti koje smo, u ime nauke, izvadili iz njihovih sarkofaga.
Jedino što ne znamo je ko su oni zapravo bili, tačnije, kojoj su rasi pripadali i kako su stvarno izgledali, budući da svaka mumija, pošto se nekoliko hiljada godina pekla na pustinjskoj vrelini, poprima rasno homogenu zemljanu boju.
Većina ljudi verovatno zamišlja da su stari Egipćani izgledali kao stanovnici Bliskog istoka, budući da su tako prikazani u filmovima. Međutim, takav izgled su poprimili tek posle persijskog osvajanja Egipta, hiljadama godina nakon smrti graditelja piramida.
Možda mislite da odgovor leži u drevnom egipatskom slikarstvu i da bi na osnovu sačuvane umetnosti moglo da se utvrdi kakva je bila boja kože drevnih faraona? Činjenica je, međutim, da je egipatska umetnost u velikoj meri stilizovana, pri čemu su muškarci često prikazivani u crvenoj, a žene u žutoj boji.
Grčki izvori ih opisuju kao “tamne kože” i “kovrdžave kose”, ali čini se da je ono od čega bi naučnici trebalo da pođu u izvođenju zaključaka činjenica da Egipćani najverovatnije vode poreklo iz Afrike, gde se Egipat zapravo nalazi.
U drevna vremena ljudi su bili veoma vešti u pomeranju džinovskog kamenja, pre svega zato što u kameno doba nisu imali drugačijeg izbora. Iako kanal “Histori” uporno tvrdi da su Stounhendž i Veliku piramidu mogli da naprave samo vanzemaljci, istina je da nauka ima nekoliko dobrih teorija o tome kako su ljudi pravili džinovske strukture koje ulivaju strahopoštovanje.
Naučnici, međutim, nemaju objašnjenje čemu su služile kolosalne kamene glave s kacigama koje su u Srednjoj Americi napravili Olmeci, preci poznatijih Inka, Maja i Asteka. Urezivanje karakteristika lica u džinovski kamen i nije nezamisliv poduhvat, ali su olmečke glave izrezane iz vulkanskog bazalta, udaljenog 130 kilometara od mesta na kome je narod živeo. Svaka glava teška je skoro 20 tona, a u vreme olmečke civilizacije točak još nije bio izmišljen. Kako su onda, na paklenim temperaturama, uspeli da dovuku ovo džinovsko kamenje kroz džunglu u kojoj opasnost vreba na svakom koraku?
Ako ste pomislili da su se poslužili sličnom metodom kao stari Egipćani prilikom izgradnje piramida, podsetićemo vas da nije isto da li vučete teret kroz pustinju ili teglite teško kamenje 130 kilometara kroz područje obraslo gustim rastinjem, a ponekad i preko brda visokog 50 metara, dok vas celim putem vrebaju opasnosti poput pauka i zmija. Ta tehnika ne bi funkcionisala.
Savremena nauka naprosto nema objašnjenje kako su Olmeci preneli džinovsko kamenje preko ovako nepristupačnog terena.
Godine 1992. jedan veoma radoznali stanovnik kineskog sela Longjou udružio se sa komšijama kako bi kupio pumpu za vodu i ispraznio ribnjak da bi proverio da li je stvarno reč o ribnjaku, ili poplavljenom ulazu u drevnu pećinu. Pokazalo se da je reč o 2.000 godina staroj mreži od 36 skrivenih prostorija iz ranog perioda kineske dinastije Han.
Do sada još nije otkriven dokument o izgradnji ili svrsi pećina iz Langjoua, što je veoma neobično, s obzirom na to da se zna da su stari Kinezi bili revnosni hroničari. I dok postoje dokumenti u kojima se tačno navodi ko je i zašto izgradio Veliki kineski zid, to se ne može reći za tridesetak pećina na obodu Šangaja.
Zna se da nije reč o prirodnim tvorevinama, jer su unutrašnji zidovi prekriveni simbolima urezanim dletom, osim toga, imaju stepenice, potporne stubove i oslikane su.
Iz nepoznatih razloga, ogroman i veoma skup projekat bio je velika tajna sve dok slučajno nije otkriven početkom devedesetih godina prošlog veka.
Kada bi vas neko pitao koja je najvažnija i najuticajnija civilizacija antičkog doba, verovatno biste rekli Rimljani ili Grci, imajući u vidu obilje pisanih dokumenata, arhitekturu, filozofiju i slično. Samo oni najveći zaljubljenici u istoriju rekli bi da su to bili Etrurci.
Mala civilizacija koja je nastanjivala teritoriju današnje Toskane izmislila je akvadukte, urbanizam, kanalizaciju, mostove i metalurgiju, zapravo sve ono što nepravedno pripisujemo Rimu. I, mada savremena nauka Etrurce vidi kao jednu od najvažnijih i najuticajnijih civilizacija u istoriji, postoji velika prepreka koja nas sprečava da otkrijemo njihove tajne: nikada nismo uspeli da dešifrujemo njihovo pismo.
Naučnici su dešifrovali egipatske hijeroglife zahvaljujući otkriću Kamena iz Rozete, čije postojanje dugujemo tome što je kralj Ptolomej V hteo da njegov zakon bude ispisan trima pismima (staroegipatskim hijeroglifima, demotskim pismom i na starogrčkom jeziku).
Iako postoji obilje dokumenata na njihovom jeziku, nijedan od njih nikada nije prevela nijedna druga civilizacija.
Trinaesti vek pre nove ere bio je veoma težak period za narode koji su živeli u Sredozemlju. Velike imperije toga doba - hetitsko, mikensko i egipatsko carstvo - posle dugotrajnog zlatnog doba počele su da propadaju. Povrh svega, ogromna vojska varvarskih naroda iznenada se pojavila niotkuda i spaljivala nihove gradove do temelja. Nazivamo ih “Narodima sa mora”, ali je istina da ni dan-danas nemamo predstavu o tome ko su oni zapravo bili.
S gnevom misterioznih osvajača prvi put se susrećemo u Anadoliji, u današnjoj Turskoj. Prema istorijskim izvorima, Anadolija je bila jedan od najmoćnijih gradova u regionu, zbog čega je kralj susednog Ugarita bio prilično zbunjen i uplašen kada mu se obratila za pomoć u borbi protiv bande nepoznatih napadača.
Ugarit je poslao svoju vojsku da pomogne Anadoliji u odbijanju misterioznih agresora, ali ni to nije bilo dovoljno. “Ljudi s mora” su do temelja spalili Anadoliju, a zatim i Ugarit, posle čega su nestali.
Nekoliko godina kasnije, ista sudbina zadesila je Kadeš, veliki trgovački centar u današnjoj Siriji. Njihov nasilni pohod po kolevci civilizacije nastavio se sve dok nisu napali Egipat, koji je uspeo da im se odupre. Posle dva osvajačka pohoda sa velikim gubicima na obe strane, “Narodi s mora” su najzad odlučili da priznaju poraz i vratili su se tamo otkuda su i došli.
Ali ko su bili osvajači? Prema nekim pretpostavkama, oni su poreklom iz Evrope, sa Balkana, iz Male Azije.... Problem je u tome što oni koji su imali priliku da ih upoznaju imali pune ruke posla i nisu imali vremena da ih pitaju odakle su i šta hoće.
Нема коментара:
Постави коментар