Хришћанство код Срба појавило се на простору Мале Азије у Палестини у вријеме владавине римске империје тим просторима.
У то вријеме на том територију живјело је мноштво народа, али је примарно становништво, ипак, било српско које је осталим наметнуло своју културу, цивилизацију и писмо!
Покорено становништво је дуго очекивало појаву месије, који би их ослободио ропства и сиромаштва. Мајка Исуса Христа је највјероватније била из неког од српских племена.
Задње ријечи Његове на крсту биле су на арамејском језику : ” Или! Или! лама савах гани?” – у преводу академика Ј. Деретића “Илија, Илија зашто ме остави?”
Осим њега и многи други историчари подржавају ово тумачење.
Иначе, непобитно је доказано и тачно да је највећи дио Старог Завјета написан Србицом. Иначе, ријеч завјет је из српског језика, а Библија из Грчког што је касније преузела и римокатоличка црква.
Стари и нови завјет је на латински превео блажени Јероним, Србин из околине данашњег Брода, а пуно име било му је Софронијус Еузебијус Јеронимус.
Срби га зову Софроније и латински је научио тек по доласку у Рим на школовање.
Тадашњи римски епископ је задужио Србина Дионисија Малог да израчуна тачан датум рођења Исуса Христа, што је овај и учинио, а од тог датума почиње рачунање година нове ере!
Хришћанство су Срби са подручја Хелмског ( Балканског ) полуострва почели примати први у Европи, посредством Исусовог земаљског брата, Светог Јакова, који је ту подигао цркву и за првог епископа поставио свог ученика Андроника 34. год. нове ере.
То јесте била прва хришћанска црква у Васељени. Послије њега на ове просторе 42. год. долази Свети Петар и остаје све до 49. е године нове ере када продужује за Рим.
Он организује цркву у Панонији и поставља свог ученика Светог Ефенета за Архиепископа цјелог Илирика са сједиштем у Сибијуму, који се од тада назива Митровица по наглавној круни коју носе архиепископи.
Света српска апостолска црва је примогена у цијелој васељени, јер је настала прије свих других, а епитет апостолска носи јер је овдје проповједало и људе крстило преводећи их у хришћанство чак седам Апостола.
Први је дошао већ поменути Свети Јаков 34. год. и успоставио прву епископију.
Послије њега овдје дуго боравио и Свети Петар, који је дошао 42. год. и успоставио Архиепископију. Проповјрдао је у Панонији, Мезији, Тракији и међу Србима у Малој Азији. Организовао је цркву у Далмацији са сједиштем у Салони и успоставио већ речену архиепископију у Сирбијуму.
Свети Андрија Првозвани је дошао 52. год и проповједао међу Србима у Тракији, Македонији, Новом Епиру, Зети, Мезији, Подунављу, Криму, Скитији, и у Русији, Кијеву и Новгороду.
Године 56-те дошао је и Матеј који је проповједао у Мезији (централна Србија).
Свети Павле је дошао 57. године и проповједао и крстио у Македонији, Дарданији и Далмацији, а најдуже боравио у Херцеговини, у близини Требиња. Ту и данас постоји пећина изнад ријеке Требишњице, гдје је дуго боравио и у ријеци крштавао људе.
Мислим да је данас дорађена у један мали параклис и да се на његов празник тамо држе литургије . И он је касније продужио за Рим.
Свети Лука је дошао 58. године и проповједао по готово цијелој данашњој Србији.
На крају и Свети Марко Јеванђелиста је дошао и проповједао по западним српским крајевима – Јаподији, Истри и Норику.
Од свих тадашњих народа једино су Срби пригрлили православље здушно и радо, али и добровољно, те зато и имају славе, разликујући се по томе од свих осталих хришћанских народа.
Све набројано нам говори да је српска црква старија и од римске и цариградске.
Истина је да су Ћирило и Методије донијели хришћанство у 9 -ом вјеку, али углавном међу Србе Средње Европе.
Данас кад изучавамо древне српске обичаје, митове и вјеровања, лако се уочава да је хришћанство много тога преузело, што и није посебно изненађујуће, јер Срби јесу стари народ високе цивилизације и културе који су насељавали Европу и Азију.
Овдје бих се усудио поставити питање: Да ли је можда Исус Христ генетски наслиједио од своје мајке сва ова знања и уткао их у хришћанску науку?
Јер, Срби су још и као многобошци вјеровали у једнога Бога и стално истицали Њега, а све остале називали боговима мањег ранга.
И тај њихов врховни Бог је у себи имао тројство и зато и јесте називан Троглав.
Својом вјером и божанствима Срби су уткали неизбрисив траг на Грке и Римљане, а касније и Германе, али свакако највећи утицај имали су на хришћанство.
Заборављена вјеровања античких Срба проналазимо данас у обичајима Срба, али они увијек имају и паралелу у хришћанству.
О томе у следећем наставку……
(Аутор је професор историје и директор Издавачке куће “Јерусалим” из Бара)
ИЗВОР: Барски портал
Нема коментара:
Постави коментар