Hitlerovo samoubistvo najveća prevara u istoriji?

Hitlerovo samoubistvo najveća prevara u istoriji?

новембар 19, 2016

Adolf Hitler i Eva Braun nisu izvršili samoubistvo 1945. godine. U bunkeru u Berlinu ubijeni su njihovi dvojnici. Njih dvoje pobegli su u Argentinu, gde je vođa Trećeg rajha živeo do smrti 1962. godine
Ovu vrlo smelu pretpostavku iznose britanski publicisti Sajmon Dansten i Džerard Vilijams u knjizi "Sivi vuk – bekstvo Adolfa Hitlera", koja je ovih dana objavljena kod nas u izdanju Admiral Booksa. U svojoj knjizi dvojica britanskih publicista odbacuju zvaničnu verziju Firerove smrti prema kojoj se on ubio u svom bunkeru u Berlinu 30. aprila 1945. godine.
Umesto toga, oni tvrde da postoje brojni dokazi, koje su prikupljali više od pet godina, koji ukazuju na to da je na kraju Drugog svetskog rata Hitler sa Evom Braun pobegao iz Berlina da bi iznova započeo život u enklavi pod kontrolom nacista u fašističkoj Argentini. Hitler je lagodno i srećno živeo sve do 1962. godine i čak izrodio potomstvo.
U podzemnom bunkeru u Berlinu 30. aprila 1945. pred najezdom pobedonosne sovjetske Crvene armije Hitlerovi verni saradnici ubili su njihove dvojnike dobrovoljce - podoficira Vermahta i jednu glumicu „treće klase”!

Hitler je sa Evom tri dana ranije u potaji izašao iz bunkera i ukrcao se u avion koji je sleteo u holandski grad Tonder. Par je potom menjao razna prevozna sredstva i na kraju se u Španiji ukrcao u podmornicu koja ih je odvela do obala Argentine, gde su stigli baš u trenucima kada su ubijeni njihovi dvojnici...Knjiga koja je u Velikoj Britaniji odmah postala bestseler nazvana je prema pseudonimu vođe Rajha “Sivi vuk”, koji mu je još 1943. godine u svom planu za evakuaciju nadenuo najbliži saradnik Martin Borman. Borman je sastavio plan dislokacije najvišeg nacističkog rukovodstva iz Nemačke u Južnu Ameriku u slučaju da se ratna sreća okrene protiv Berlina.Planom su do najsitnijih detalja predviđene maršrute bekstva za svakog ponaosob, kao i sijaset drugih detalja. Saučesnici u tom bekstvu bili su američki obaveštajci kako bi zauzvrat došli do ratne tehnologije koju su nacisti razvijali i do tvorca nemačkog raketnog programa Vernera fon Brauna. On je verno služio Hitleru, ali je po propasti Trećeg rajha osnovao američki kosmički program i njime rukovodio.DALEKO OD PRIHVAĆENE ISTORIJE
Iscrpna istraživanja ove dvojice publicista u Argentini, Poljskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i na Kanarskom ostrvu Fuerteventura dovela su do ubedljivog dosijea punog pojedinosti potkrepljenih svedočenjima mnogobrojnih očevidaca, koji je na svetlost dana izneo potpuno drugačiju priču od prihvaćene „istorije“ Drugog svetskog rata.
Autori smatraju da je užasavajuća realnost to da je na kraju Drugog svetskog rata najgnusniji čovek u svetu Adolf Hitler pobegao iz Nemačke i proživeo svoj život u Argentini, a da su njegov zamenik Martin Borman i Hajnrih „Gestapo“ Miler takođe izmakli pravdi i tamo mu se pridružili.
Vilijams i Dansten tvrde da ne postoje konkretni forenzički dokazi da su upravo Adolf Hitler i Eva Braun umrli u Firerovom bunkeru jer u trenutku njihove smrti nije bilo očevidaca.
dZXyYowJvKaX4946MuXEMxg4qL3dul_" style="border: 0px; height: inherit; max-width: 100%;" />


Čuveni fragment „Hitlerove lobanje“ koji je decenijama čuvan u Moskvi konačno je podvrgnut analizama DNK. On pripada nekoj ženi mlađoj od četrdeset godina, i to ne Evi Braun. Takođe, ne postoji apsolutno prihvaćen forenzički dokaz za navodnu smrt Martina Bormana; godine 1998. nemački zvaničnici su tvrdili da se kostur zakopan blizu Rajhstaga prema DNK poklapa sa jednim starijim Bormanovim rođakom koji je ostao neimenovan; pepeo kremiranih ostataka rasut je u more.Bormanova porodica je odbila da prihvati te nalaze. U međuvremenu, kada su 1963. ekshumirane kosti pronađene u Milerovom grobu, ispostavilo se da potiču od troje drugih ljudi.                                                                               Za autore je trag Hitlerovog bekstva počeo 2006. godine u Buenos Airesu u Argentini i kasnije ih odveo do vetrovitih obala Patagonije i grada San Karlos de Bariloče na obroncima Anda gde, na njihovo zaprepašćenje, niko s kim su razgovarali nije izgledao ni najmanje iznenađen tvrdnjom da je Hitler tu živeo posle poraza nacista 1945. godine.Pre ovog istraživanja dva argentinska istražitelja s kojima su se upoznali, kapetani Manuel Monasterio i Abel Basti, sledili su i otkrili trag mnogih Hitlerovih „pojavljivanja“ u Argentini.
Autori knjige dokazuju da se na „poslednjim zvaničnim Hitlerovim slikama“ sa Arturom Aksmanom i nacističkom omladinom snimljenim 20. marta 1945, nalazi zapravo Hitlerov dvojnik Gustav Veber.

Savremena nauka van svake sumnje je dokazala da čovek na filmu i fotografijama snimljenim tokom tog događaja, premda upadljivo liči na Hitlera, zapravo nije on, već jedan od nekoliko njegovih dvojnika. Alf Lini, profesor medicinske fizike na Univerzitetskom koledžu u Londonu i poznati stručni svedok u materiji prepoznavanja crta lica, pregledao je sliku na podsticaj autora knjige i ubeđen je kako na njoj nije Hitler.
Martin Borman je 28. aprila 1945. godine izveo najneverovatniji trik u istoriji. Rajhslajter je zamenio Hitlera dvojnikom koji se pojavio 20. marta. Jedna glumica iz kinematografske „ergele“ filmskih starleta ministra propagande Jozefa Gebelsa - uz pomoć najboljih šminkera koje je Rajh mogao da nađe - zamenila je Evu Braun.
Dubleri su zauzeli svoja mesta u Firerovom bunkeru dok su Hitler i Eva bežali. Borman je tu šaradu održavao dva dana, sve dok nije bio siguran da je pravi Hitler na bezbednom. Onda je inscenirao lažno dvostruko samoubistvo Hitlera i njegove nove neveste, da bi zatim Hitlerov dvojnik i njegova tobožnja mlada bili bezosećajno ubijeni, gotovo sigurno rukom „Gestapo“ Milera.
Novinske agencije Asošijeted pres i Rojters prenele su iscrpno svedočenje pilota Petera Baumgarta koji je njih dvoje odveo iz Berlina zajedno sa Evinim zetom, generalom Hermanom Fegelajnom, u Varšavi 1947. godine. Ali istraživači su to ignorisali sve do danas.
Istoričari su radije prihvatali „stručni“ izveštaj britanskog istoričara, profesora sa Oksforda i nekadašnjeg obaveštajnog oficira Hjua Trevor-Ropera, u kojem se insistira na tome da je Hitler 30. aprila 1945. u Firerovom bunkeru izvršio samoubistvo.

Za saveznički cilj bilo je od suštinske važnosti da se pokaže kako je Hitler mrtav, da bi se dopustilo novoj Nemačkoj da nikne iz pepela stare.

">HUVER JE SVE ZNAONe postoji nijedan dokaz da su se Adolf Hitler i njegova „žena“ Eva Braun ubili u bunkeru, a opet, ceo svet je oduvek verovao u to. Međutim, čini se da nisu baš svi to primali kao nepobitnu činjenicu: direktor Federalnog istražnog biroa FBI Edgar Huver imao je dosijee sa izveštajima o svim slučajevima kada je Hitler viđen, sve do perioda šezdesetih godina dvadesetog veka; oni relevantni iz Argentine nalaze se u ovoj knjizi.
Međutim, mnogi dosijei FBI o Hitleru i Evi Braun posle rata nisu obelodanjeni, a isto važi i za one koje imaju britanske bezbednosne službe.
                                                                                                                                                                Staljin nikada nije poverovao da je Hitler mrtav i insistirao je 17. jula 1945. na Potsdamskoj konferenciji na tome da je ovaj pobegao - verovatno u „Španiju ili Argentinu.“ Staljinov glavni general maršal Georgi Žukov rekao je 6. avgusta 1945: „Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov.“
Američki general Dvajt Ajzenhauer izjavio je 12. oktobra 1945: „Postoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt.“ On je rekao Asošijeted presu da su ga „ruski prijatelji“ izvestili kako „nisu mogli da dođu ni do kakvog opipljivog dokaza da je on umro.“ Jedan američki senator čak je ponudio milion dolara za dokaz o Hitlerovoj smrti. Niko nikada nije zatražio taj novac.
Zašto nijedna svetska obaveštajna organizacija ili izraelska vlada nisu nastavile s potragom za Hitlerom? Najjednostavniji odgovor glasi: „A zašto bi? On je mrtav.“

Svoju knjigu autori završavaju sa:
“Hitler je stajao ispred ogromnog panoramskog prozora u svojoj rezidenciji u Berghofu i zurio u omiljeni planinski pejsaž Bavarskih Alpa, pejsaž jezivo sličan pogledu iz njegovog patagonijskog doma u Inalku. Hitler je rekao: „Za mene postoje dve mogućnosti. Da pobedom ispunim sve svoje planove ili da propadnem. Ako pobedim, biću jedan od najvećih ljudi u istoriji. Ako propadnem, biću osuđivan, prezren i proklet.“ Do današnjeg dana svet osuđuje, prezire i proklinje Adolfa Hitlera i njegov istinski zao režim.
Opet, dok je propali i iskopneli Firer umirao u Argentini, izmučen, dementan i izdan, sedamnaest godina posle bekstva iz bunkera u kojem je, kako je svet bio ubeđen, navodno izvršio samoubistvo, reči koje su on i Jozef Gebels proslavili postale su istina: „Neka laž bude krupna, neka bude jednostavna, stalno je ponavljajte i na kraju će svet poverovati u nju.“ Svet veruje da je Hitler umro u Berlinu.
Imali su decu!
Možda je najveća senzacija koju u knjizi iznosi Vilijams da su Hitler i Eva imali decu!
Za intervju jednom listu on kaže: „Eva Braun je 1945. imala 33 godine. Ima mnogo informacija o rođenju njihove kćerke Uši u predratnoj Nemačkoj, kao i o mrtvorođenčetu za vreme rata, o čemu je posvedočila Evina majka. Isto tako, izgleda da je ponovo bila trudna – prema rečima onih koji su bili u njihovom najužem krugu prijatelja – u maju 1945.
Kolale su glasine, koje dosad nismo uspeli ni da dokažemo ni da osporimo, da je ona još bila živa 2000. godine kada bi imala 88. Njene dve kćerke sada bi bile u svojim kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama. Tek treba da istražimo neke tragove.
Svoju tvrdnju potkrepljuju izjavom advokata koji je danas još živ i žitelj je Buenos Airesa, a koji je vodio brakorazvodnu parnicu Adolfa i Eve u Argentini! Advokat kaže da su ćerke u početku živele sa ocem i majkom, a po odlasku Eve od Hitlera, sa majkom. Po smrti majke napustile su Neukuen, a i danas žive negde u Argentini...

PRAVA ISTINA: Nikola Tesla je ubijen, a Hitler nije izvršio samoubojstvo !

Podaci iz arhive CIA i FBI-ja pokazuju kako je Hitler pobjegao iz Njemačke

”IMAMO ČVRSTE DOKAZE O HITLEROVOM BEKSTVU U ARGENTINU!” (INTERVJU+)

Ključni svedok je pilot koji je izveoHitlera iz Berlina, kapetan Peter Baumgart. On je detaljno svedočio pred sudom u Varšavi, kada mu je suđeno za pripadništvo u SS-u. Na početku su sudije smatrale da nije pri zdravoj pameti, pa su ga uputilena psihološka testiranja. Kada je posle šest meseci proglašen psihički zdravim, ponovo je detalje bekstva otkrio u Danskoj.
Poštovani Vilijams, knjiga, čiji ste Vi autor zajedno za Sajmonom Danstenom “Sivi vuk – bekstvo Adolfa Hitlera” je, malo je reći, iznenađujuća. Vaša knjiga je zaista zaprepašćujuća za čitaoca.Čitav svet je uveren da je Hitler sa Evom Braun izvršio samoubistvo u bunkeru u Berlinu 1945.godine. No, pre nego što od Vas zatražimo dokaze za Vašu istorijski senzacionalnu tvrdnju, hajde da se prethodno pozabavimo verodostojnošću dokaza o Hitlerovoj smrti. Postoje izjave svedoka iz bunkera, Hitlerove sekretarice, njegovog vozača i telohranitelja (o tome je čak snimljen uverljivi film u Nemačkoj – “Hitlerovi poslednji dani”), koji potvrđuju da su se Hitler i Eva Braun venčali, a potom ubili …

– Nacisti su u bunkeru videli ono što jebilo namenjeno njihovim očima: poslednje dane – dvojnika Hitlera i Eve. Verujemo da je njihovo ubistvo bilo naloženo od strane generala Gestapoa Hajnriha Milera, kako bi se prikrilo bekstvo pravog Hitlera. Takođe, mnoga svedočenja se ne poklapaju, a tokom godina su se i menjala. Čovek koji je uvek bio opisivan kao Hitlerov telohranitelj, Rohus Miš, rekao je da je čuo pucanj, a potom je tvrdio da ga nije čuo. Miš je bionižeg ranga, kaplar vezista (telefonski operater) a ne telohranitelj, i kao takav nije trebalo da bude blizak Hitleru. Uprkos velikom broju dokaza u suprotno, svet je bio napajan brojnim lažima od strane diskreditovanog britanskog istoričara Hjua Trevor-Ropera. Mi bismo morali da sebi postavimo pitanje zašto je neko ko je izučavao srednjovekovnu istoriju poslat da istraži pravu priču o Hitlerovoj smrti. Zašto to nisu bili FBI, Skotland Jard?

Šta kažu sovjetski izvori o Hitlerovom samoubistvu? Sovjetska armija je ušla u Berlin i potom u bunker. Sovjetski maršal Žukov je iskusan čovek i ratnik, i njega, pretpostavljam, nije lako bilo obmanuti?

– Maršal Žukov  je rekao: “Mi nismo pronašli telo koje bi moglo biti telo Adolfa Hitlera” .On je takođe rekao da je moguće da je on napustio Berlin u poslednjim danima. Staljin je rekao da je Hitler pobegao u “Španiju ili Argentinu”. Izveštač Bi-Bi-Sija, Tomas Kadet, koji je biosa Sovjetimakada su zauzeli kompleks bunkera, rekao je da su Rusi dobili neka tela koja su predstavljala “loše dvojnike” Hitlera, i da od vođe nacista nema ni traga. On je rekao da je Hitler “nestao”. General Ajzenhauer je pedesetih godina rekao da nema dokaza o Hitlerovoj smrti. Pred svimtimizjavamaiz tog vremena, istoričari su, izgleda, zatvarali oči.
Vi u knjizi navodite da je Hitler sa Evom Braun i malom pratnjom 28. aprila 1945. godine izašao iz bunkera berlinskom podzemnom železnicom, a potom avionom, sa malog aerodroma Rehlin nedaleko od Berlina, odleteo do aerodroma Tonder, nedaleko od Danske, a potom drugim avionom odleteo na novo odredište u Reus u Španiji. Možete li nam ukratko opisati šta se događalo u tih nekoliko dana? Postoje li relevantni izvori, odnosno svedoci, koji potvrđuju da je Hitler napustio Berlin krajem aprila 1945. godine?

– Ključni svedok je pilot koji ih je izveo, kapetan Peter Baumgart (na slici). On je detaljno svedočio pred sudom u Varšavi, kada mu je suđeno za pripadništvo u SS-u. Na početku su sudije smatrale da nije pri zdravoj pameti, pa su ga uputilena psihološka testiranja. Kada je posle šest meseci proglašen psihički zdravim, ponovo je detalje bekstva otkrio u Danskoj. Njegovo svedočenje je bilo potvrđeno od strane ranjenog oficira SS koji je bio premešten na aerodrom na koji je Hitler sleteo sa svojom pratnjom. Baumgart je oslobođen iz zatvora 1951, kada ga je, kao što je poznato, preuzeo američki Stejt department, nakon čega mu se gubi svaki trag. Zanimljiva je i činjenica da je njegov osiromašeni brat četrdesetih godina otišao u Argentinu, da bi se u rodnu Namibiju (bivšu nemačku jugozapadnu Afriku) vratio kao veoma bogat čovek.

Na slici : Ključni svedok , pilot , kapetan Peter Baumgart koji je Hitlera sa Evom Braun odvezao 28. aprila sa malog berlinskog aerodroma Rehlin

Ako se prihvati Vaša argumentacija, onda Hitlerovo putovanje – let iz Španije na Kanarska ostrva i potom njegovo prebacivanje podmornicom -izgleda sasvim logično. Osim podmornicom, Hitler nije drugačije mogao da stigne u Argentinu. Možete li za čitaoce Geopolitike rekonstruisati šta se dalje događalo, od leta iz Španije, preko Kanarskih ostrva, do prispeća u Argentinu?

– To mora da je bilo veoma dugo, naporno i dosadno putovanje. Pedeset tri dana pod vodom, bili supreviše uplašeni da bi mogli biti viđeni iznad površine vode, sve do dolaska na utočište u Argentini.

No, sada dolazimo do Martina Bormana, ključne ličnosti za bekstvo Adolfa Hitlera. Definitivno, zvanična istoriografija nije mogla da potvrdi da je Martin Borman ubijen ili da je izvršio samoubistvo. Kako je Borman organizovao ovu složenu operaciju?

– Borman je predstavljao ključ cele operacije. On je pregovarao sa svojim američkim prijateljima preko OSS – Ureda za strateške usluge – preko Alena Dalsa tokom rata. Njih dvojica su se poznavali još od pre rata, kada su predstavljali glavne figure za velika američka ulaganja u nacističku Nemačku.

Dalsje biokorporativni advokat koji je zastupaoključne američke kompanije. Borman je shvatio da je rat u vojnom smislu izgubljen 1943, nakon gubitaka u Staljingradu i Kursku na Istočnom frontu, i izdao naređenja da se novac, patenti, obveznice i dragocenosti prebace u neutralne zemlje, i to uglavnom u Argentinu. Nije sve urađeno kao fizički transfer, iako je sve do 1944, kada su saveznici ušli u Francusku, veliki deo dragocenosti, zlata, umetničkih dela, i tako daljebio prevožen do Španije i Portugalije, da bi potom brodovima bio otpreman do neutralnih luka, opet – uglavnom do Argentine. Tokom kraja rata i posle rata Borman je koristio svoju mrežu Gaulajtera i i drugih partijskih zvaničnika za vođenje operacije uz korišćenje naprednih uređaja za komunikaciju sa šifrom koja ni dan-danas nije razbijena.

Na slici: Hitlerova glavna rezidencija u Patagoniji u Argentini između 1947. i 1955. Sagrađeni 1943 , delovi rezidencije Inalka podražavaju Berhof , Hitlerovu rezidenciju u Obersalcbergu u Gornjoj Bavarskoj

Kako je Bormanu pošlo za rukom da iz Austrije stigne do Argentine? Ko je za to bio odgovoran? Prosto, zbog čitalaca moramo da pitamo da li je autentično svedočenje britanskog oficira kapetana Ijana Bela, koji je pratio Borman konvoj 1700 kilometara od Austrije do italijanske luke Bari i kome je iz više komande naređeno da prati Bormana, ali da ga nikako ne pokušava uhapsiti. Da li to znači da su ne samo Vatikan i Italija, nego i saveznici znali za Bormanovo bekstvo?

– Sve je to bio deo dogovora sa ključnim elementima američke obaveštajne zajednice, kao i njihovih pristalica iz američke industrije i bankarstva. Za razliku od Hitlera – koji nikada nije bio optužen ni za šta, uprkos tome što nisu postojali čvrsti dokazi o njegovoj smrti – Bormanu je suđeno u odsustvu i proglašen je krivim na Nirnberškom suđenju.

pogledajte ovde:      Podaci iz arhive CIA i FBI-ja pokazuju kako je Hitler pobjegao iz Njemačke

Postoje brojni pouzdani izveštaji o tome da je on bio u Nemačkoj i Austriji neposredno nakon rata. Mi verujemo u to da je on imao zaštitu Amerike na visokom nivou, a takođe i dubokeveze sa Vatikanom. Italiju su u ovom stadijumu 1940-ih vodili saveznici. Vatikan je bio umešan u Pacovske kanale – sada znamo da je u njima bilo preko sto hiljada nacista i drugih evropskih fašista, ceo Pavelićev ustaški kabinet, i državno zlato – krčivši put sve do Argentine. Neverovatno je da su nacisti putovali ili sa vatikanskim papirima, ili sa putnom dokumentacijom koju je izdavao, tada fašistima vođen, Međunarodni komitet Crvenog krsta.

Izgleda da je katolička crkva te ljude gledala kao neke izopačene Hristove vojnike. Oni su bili u potpunosti protiv bezbožnih komunista – kao što je to bilai crkva – i gotovo da su istrebili Jevreje koji su nazivani “ubicama”. Svedočenje kapetana Bela (na slici), koje možemo videti na video-snimku kao i u njegovoj knjizi je, verujemo, iskreno.

Na slici: Britanski oficir kapetan Ijan Bel koji je svedočio da mu je naređeno da ne uhapsi Bormana

Mislim da je veoma važno osvrnuti se na izvreštaj u Vašoj knjizi o sastanku koji je Borman organizaovao 10. avgusta 1944. sa najvećim industrijalcima Nemačke, gde je prisutnima rečeno da “nemačka industrija mora razumetei da se rat više ne može dobiti, mora preduzeti korake kako bi se pripremila za posleratnu komercijalnu kampanju “. Tada je doneta odluka o prebacivanju nemačkog kapitala u inostranstvo. Gde je završio taj ogromni nemački kapital, i da li za ogroman privredni bum Nemačka posle Drugog svetskog rata može da zahvali samo Maršolovom planu, ili možda i kapitalu nemačke industrije koji je posle rata vraćen u zemlji?

– Kao što je danas poznato, “Susret u crvenoj kući” je britanski obaveštajni izveštaj za koji verujemo da kombinuje više takvih sastanaka koje su održavali Borman i njegovi oficiri širom Rajha i okupirane Evrope 1944. Protok kapitala jeveć trajao godinu dana od ove faze, ali je Borman znao da se kraj bliži, i da je neophodno preko mora poslati što je moguće više novca – najveći deo je prebačen preko jednostavnih elektronskih transakcija kroz švajcarske banke koje su naplaćivale šest procenata od svakog transfera. Najveće nemačke kompanije ( “Simens”, “Thissen”, “Krup”, “IGFarben”) osnovale su stotine kompanija u inostranstvu samo zbog priliva ovog novca.

Tamo su takođe poslale i ključne patente i intelektualni kapital. Sve ove kompanije su imale razgranate mreže preko mora, a britanski obaveštajci su išli tako daleko da su opisali “Simensovu” mrežu preko mora kao “produženu ruku SS-a”. Nije bilo “ekonomskog čuda Zapadne Nemačke” nakon rata, niti jebilo nekog čudesnog restrukturiranja nemačke privrede Maršalovim planom.

Uspon Nemačke kao evropski najznačajnije ekonomije je prosto zasnovan na povratku kapitala – čiji veliki deo predstavlja pljačkaški plen nacista iz okupirane Evrope, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina HH veka. Veliki deo ovih stvari prevideo je Alen Dals, u tom momentu glavni u CIA, i dva velika američka simpatizera nacista: Džon Džej Mek Kloj, američki opunomoćenik u Zapadnoj Nemačkoj, kao i sestra Alena Dalsa, Elinor Dals, koja je bila “osvedočeni Hitler” iZvodila je nemačko odeljenje u američkom Stejt departmentu. Opet, Mek Kloj jebiokorporativni advokat u Berlinu pre rata, i veoma blizak Bormanu i drugim višim nacistima. On je sedeo u Hitlerovoj loži na Olimpijskim igrama u Berlinu~~pobj 1936.

Uvaženi gospodine Vilijams, sada dolazimo do naijintrigantnijeg perioda – mirnog života Hitlera i Eve Braun u argentijskog provinciji Patagoniji. Pošto je to za veliki broj nas Evropljana teško za verovati, recite ukratko kako je to organizovano, i, molimo Vas, recite nam da li postoje svedoci i svedočanstva ljudi koji su videli Hitlera~~pobj. Ono što još više začuđuje, kao što navodite u knjizi, jeste da su mnogi ljudi u Argentini znali za Hitlerovog boravak u toj zemlji, u šta ste se i Vi uverili, i što Vas je u dobrom smislu podstaklo na ovo dragoceno istorijsko istraživanje.

                   Hitlerovo samoubistvo najveća prevara u istoriji?

– Nemci, a potom i nacisti, mnogo su ulagali u Argentinu početkom HH veka. Četrdesetih godina je vojna obaveštajna služba (Abvehr) regrutovala glavne argentinske oficire i ostale, uključivši ih u svoje planove. Centralnu ulogu su ovde igrali pukovnik Huan Domingo Peron i njegova žena Eva, popularna “Evita”

Nacisti su finansirali vojni puč kojim su fašisti stupili na vlast 1943, a potom je Peron postao i predsednik i diktator Argentine. Patagonija, koja pokriva veći deo donje polovine Južne Amerike, uključujući i i Čile i Argentinu, bukvalno je predstavljala nemačku koloniju. Ova zajednica je odbegle naciste dočekala raširenih ruku.

Oni su bili dobro finansirani i, prema Peronu, uneli su važne “veštine” u Argentinu. Bilo bi sasvim lako za Hitlera i Bormana da nestanu u ovoj oblasti. Argentina je bila jedina država koja je imala svoju nacističku partiju, a postoji i neverovatan materijal o velikim nacističkim skupovima koji su održavani u Buenos Ajresu tridesetih godina. Ima mnogo svedoka Hitlerovog prisustva u Argentini, što je detaljno opisano u knjizi “Sivi vuk”. Neka od ključnih svedočenja su dramatizovana i nalaze se u dokumentarnoj drami “Sivi vuk – bekstvo Adolfa Hitlera”, koja se može naći u izdavačkoj kući “Admiral”, kao specijalno izdanje sa tvrdim povezom i DVD filmom.

Kada je i kako svoj život završio Adolf Hitler – jedan od najvećih zločinaca sveta? Ko je bio u okruženju vođe Trećeg rajha u njegovim poslednjim danima?

– Adolf Hitler je umro na krevetu svoje vile “La Klara” blizu San Karlosa 13. februara 1962. godine u tri sata, u prisustvu ličnog lekara dr Otoa Lemana, i njegovog asistenta Hajnriha Betea. Svedočenja ova dva čoveka su detaljno opisana u “Sivom vuku”.

Argentina je postala utočište i za druge zločince, pa i za Antu Pavelića, “poglavnika” NDH. Vi u knjizi navodite da su se Hitler i Pavelić nekoliko puta sreli i da postoji svedok tih susreta. Možete li nam nešto više reći o tome?

– Argentinski stolar Ernan Ansin je radio sa Pavelićem na njegovom poslu sa građevinom u Mar del Plata, kada je video Hitlera koji je sa Evom posetio Pavelića u šest različitih prilika tokom jednog leta. Ansin nije znao ko je Pavelić, ali nije imao problema da prepozna Hitlera. Njegovo detaljno svedočenje nalazi se na video-snimku, može biti pročitano u potpunosti u knjizi, a takođe je i deo dokumentarnedrame koja je prikazivana na srpskoj televiziji početkom ove godine.

Na slici: Argentinski stolar Ernan Ansin tvrdi da je u Mar del Plata video Adolfa Hitlera u društvu sa Antom Pavelićem.

Na kraju, gospodine Vilijams, kako je bilo moguće da Adolf Hitler, vođa i izvršitelj tako velikog zločinačkog projekta, izbegne sud pravde? Kako je moguće da velike obaveštajne službe poput CIA, MI6, Mosada, KGB, nisu saznale gde se nalazi Hitler? I, ako su znale, zašto su o tome ćutale?

– Mi smo uvereni da su elementi CIA i zapadnonemačkog BND znali sve o Hitleru, Bormanu i drugim višim nacistima u Argentini. Verovatno je i KGB-u to bilo poznato. Mosad je prosto bio previše zauzet održavanjem nove države Izrael u životu da bi traćio resurse na poteru za nacistima, a rečeno im je od strane SAD da imaju jednostavan izbor: “ili osvetu ili državu”, da ne mogu imati oba.

CIA je posle rata zaposlila mnoge naciste, a to je bio slučaj i sa američkom vladom. Čitava NASA je izgrađena oko naučnog tima pukovnika SS-a Vernera fon Braunsa. U tom trenutku Americi je bila neophodna nemačka potpora protiv Sovjeta, i u tom slučaju su bili srećni da sarađuju sa Bormanovom organizacijom, držeći se dogovora – da dopusteda Hitler umreu Argentini, slobodan i bez uznemiravanja.

procitajte ovde:     (VIDEO) CEO SVET ŠOKIRAN, TRAŽI SE EKSHUMACIJA: U Argentini nađen Hitlerov grob - umro u 95. godini!

Mi nastavljamo istraživanje ove neverovatne priče i nadamo se da će naša nova knjiga, “Paukova mreža”, koja će biti objavljena sledeće godine, popuniti mnoge praznine o pravoj istini o Drugom svetskom ratu, i njegovom uticaju ne samo na Hladni rat, već i na svet u kome danas živimo.

Na slici: Izveštaj FBA Huveru , od 6. avgusta 1947. koji iznosi više detalja o vremenu koje su Hitler i Braunova proveli u brazilskom gradu Kazinu

HRVATI SU NAM NAJBLISKIJI, POLOVINA NJIH IMA SRPSKO POREKLO! Ovaj genetičar smatra da smo ARIJEVSKA RASA (VIDEO)

Jovan D. Marjanović jedan je od retkih genetičara u Srbiju koji na profesionalan način objašnjava poreklo Srba, kao i prošlost Balkana

Razvoj genetike znatno utiče i menja tok istorije, i sva dosadašnja znanja. Poznati genetičar, Jovan D. Marjanović, jedan je od retkih koji se profesionalno bavi razvojem genetike kao i poreklom svih jugoistočnih naroda Evrope. On je izneo svoju teoriju o poreklu Srba.

Naoružan stručnim znanjem, Jovan D. Marjanović, jedan je od retkih genetičara u Srbiju, a i u svetu uopšte koji na profesionalan način objašnjava poreklo Srba, kao i svih jugoistočnih naroda Evrope.

Marjanović argumentovano iznosi činjenična stanja. Međunarodno je inače  poznat po svojim tekstovima i analizama o novim energetskim tehnologijama o čemu je do sada napisao desetak popularnih naučnih radova i objavio dve najznačajnije naučne knjige na polju slobodne energije, "Osnovni principi over juniti elektromagnetnih mašina (2011)" i "Nauka o slobodnoj energiji (2018)". Objavio je i knjigu "Genetika Stare i Nove Evrope" koje je takođe, dobro potkrepljene činjenicama, i koja znatno utiče na dosadašnja istorijska znanja.

Marjanović u svojoj knjizi tumači ko su zaista bili Arijevci i čiji je bio prvobitni jezik Indoevropljana, postavlja pitanja i daje odgovore na na to da li su Adam i Eva bili jedini ljudi na Zemlji, kao i da li je istina da svi belci potiču od jednog čoveka od pre 10.000 godina, i ko su bili Arijevci zaista.

Više o samoj genetici i DNK materijalima iz prošlosti, najstarijim evropskim haplogrupama, Jovan je govorio u emisiji "U Centar".

Jovan D. Marjanović je u emisiji govorio i o seobi Slovena, genetskim bliskostima I i R haplogrupa, genetskoj simbiozi Slovena i starosedeoca Balkana u DNK materijalu današnjih Srba. Takođe, pričalo se i o povezanosti DNK porekla sa jezikom koji govori jedan narod.

U suštini ovaj genetičar želi da otkrije ko smo i šta smo, a na počeku emisije prvo je objasnio šta je DNK:

- U školama smo učili osnovne stvari o DNK, i haplogrupama, ja sam ta znaja kasnije dodatno proširivao. U ćeliji se nalazi DNK, Y hromozom dolazi od oca, i on određuje pol deteta, taj hromozom nas interesuje i za istorijske promene, započeo je svoje izlaganje dr Jovan.

U nastvaku emisije detaljnije je objašnjavao DNK  haplogrupe, i sve što ih čini i definiše, ne bi li bolje obrazložio na čemu bazira svoja istraživanja. Na osnovu haplogrupa Jovan deli stanovništvo Evrope.

Polemika se pokrenula i u pravcu koliko je u Srbiji stanovništvo ispitano DNK analizama, na šta je Jovan rekao da je i sto ljudi iz Srbije dovoljno da se definiše njihovo pravo poreklo. 

- Haplogrupe su pouzdane, na osnovu njih znamo da su i Germani i Kelti bliski slovenskim narodima, isto istraživanja su primenjena i na Srbe, rekao je Jovan.

Potom se govorilo o haplogrupama na Kosovu, kao i tome koji su narodi Srbima najsrodniji.

- Hrvati su nam najbliži, zato što pola Hrvata ima srpsko poreklo. Čak i genetski možemo reći da smo mi i Hrvati jedan narod. Takođe, i Rumuni su sa Srbima veoma bliski, posebno je naglasio dr Marjanović.

Jovan D. Marjanović neretko se pozivao i na zvanične spise Konstantina Porfirogenita, na osnovu kojih je objašnjavao i poreklo Slovena, naravno uz pomen haplogrupa, a zašto su Srbi prema istraživanju ovog genetičara zaista bili Arijevci saznajte u ovom video-snimku.

izvor: (Espreso.rs)

Nemoćni starac koji je umalo uništio svet: Ovo je POSLEDNJA FOTOGRAFIJA ADOLFA HITLERA (FOTO)

Neposredno pre nego što je zajedno sa svojom ljubavnicom Evom Braun izvršio samoubistvo u svom bunkeru, Adolf Hitler je izašao na otvoreno da, sa jednim SS oficirom, pogleda štetu nastalu nakon bombardovanja saveznika. Tako je nastala ova fotografija za koju se veruje da je poslednja na kojoj se vidi čovek koji je izazvaš Drugi svetski rat.

 

Fotografija je nastala u pre podnevnim časovima 30. aprila 1945. godine. Hitler je tada i svojim očima video da Berlin polako pada u Savezničke ruke, da njegova armija propada i da će Treći Rajh, nakon 12 godina terora, ipak biti uništen, piše Biznis insajder.

Koliko je danas poznato, ovo je poslednja Hitlerova fotografija jer se istog dana, u popodnevnim časovima, ubio.

Zvanična verzija događaja kaže da je Hitler nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine.

Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. Njihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena.

* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u grupa Zona i pridruzite se!

Dokaz da nam nije nametnuta? Srbi odmah posle Albanske golgote u listu „Velika Srbija“ objavili da im je ideal — JUGOSLAVIJA

Početkom 1916. se izgnana srpska inteligencija prirodno svom mišlju i perom okomila na Bugarsku, koja nas je za sopstveni račun, u najtežem času, napala sa boka i osigurala našu propast. Lažni bugarofilski memorandum britanskog generala Hauela, koji se pojavio u jednom engleskom listu, samo je dosuo ulje na vatru i izazvao solunski list „Veliku Srbiju“ da odgovori, i da odgovor zaključi na... krajnje neočekivani način

Srpska pešadija zavejana od snega u rovu pred Jedrenom tokom Prvog balkanskog rata. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Jedna od osnovnih preokupacija srpskih javnih radnika početkom 1916. godine, bila je, verovali ili ne — Bugarska. Njoj su se godinu dana udvarale i Centralne sile i Antanta, obe strane su joj štošta nudile u zamenu za priklon, i ona je naposletku izabrala onu koja joj je ponudila više: dok su Rusi i Englezi bili spremni da predlože da Bugarska od srpske zemlje dobije samo ono što im je pripadalo ugovorom s nama iz 1912. godine (s tim što bi onda Saveznici nama dali srpske delove Ugarske, Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju), dotle su Centralne sile jednodušno Bugarima dale sve što su ovi tražili.

(Francuska je još od sredine devetnaestog veka bila srbofilska, dok je bugarofilija dominirala dugo i ruskom i engleskom spoljnom politikom. Interesanto, britanski šef diplomatije Edvard Grej nakon izbijanja rata nije bio spreman da baš previše pritiska Srbiju na teritorijalne ustupke, dok je ruski poslanik u Sofiji Aleksandar Savinski od Pašića to zahtevao prilikom sastanka 29. oktobra 1914; ali on nije delovao na svoju ruku već u skladu sa politikom ruskog šefa diplomatije Sergeja Sazonova. No ta igra, kojom su i Rusi i Englezi našim tlom pokušavali da privole Bugare, druga je priča.)

Nakon sloma Kraljevine Srbije, do kojeg je došlo združenim napadom Nemačke i Austrije, te udarom Bugarske s boka (ili „s leđa“) što nam je preseklo put ka Solunu a Englezima i Francuzima iz Soluna, gde su počeli da se iskrcavaju da bi nam došli u pomoć, i nakon posledične Albanske golgote i povlačenja naše vojske, države i inteligencije iz zemlje, prirodno je bilo da se izgnani Srbi mislima i perom okome na Bugarsku. Međutim se nešto aprila meseca 1916. godine desilo, što je svemu dalo još žešći ton.

"Bugari zauzimaju turske položaje" ili "Na nož! (Ataka)", Jaroslav Vešin, 1913. Foto: Wikimedia Commons/Nk

U nekom engleskom sifražetskom časopisu „Britanja“ objavljen je članak „u kome se oštro napada general Hauel, koji »svojim« memorandumom traži, da Engleska »izda svoju saveznicu Srbiju.« Pisac članka igra ulogu advocatus-a diaboli; izmišlja jedan memorandum, naperen protiv Srbije, pripisuje ga cinički generalu Hauelu, i onda uzima Srbiju u odbranu od ljudi s takvim političkim pogledima“, piše dnevnik „Velika Srbija“ 19. aprila po starom kalendaru.

Sve to se, po njima, verovatno radilo iz suprotnih pobuda: naime, da bi se progurala ideja da je bugarsko članstvo u Antanti neophodno zbog opšteg toka i povoljnog ishoda rata (da bi se onemogućila nemačka akcija u Mesopotamiji, Egiptu i prema Solunu, te bi se odvojila Turska od Nemačke), da je Bugarska mnogo važnija od Srbije, da sve Bugarskoj treba da se da ne bi li se ona umilostivila, da je Srbija bila „zavojevač i nemilostivi tiranin u Makedoniji“, da su Srbija i Crna Gora „izvršile silna zverstva u albanskim oblastima“, i tako dalje.

To sve stoji u memorandumu, a takođe i to mišljenje, da bi Albanija trebalo da dobije Peć, Đakovicu, Prištinu, a da Srbija posle bude kompenzovana „u Austriji, Bosni, Hercegovini i jednom delu dalmatinske obale“. Napada se i Grčka koja se optužuje za dvoličnost, a u zamenu za teritorije koje bi predale Bugarskoj, „mi možemo dati Srbiji i Grčkoj naknadu u novcu. Iznos troškova trodnevnog ratovanja bio bi za oboje dovoljan“, kaže se, prilično uvredljivo.

Srpski vojnici se na Krfu kupaju u moru, izvesno tokom proleća—leta 1916. godine dok je trajao njihov oporavak na tom grčkom ostrvu, posle Albanske golgote. Foto: velikirat.nb.rs/Risto Šuković

U svakom slučaju, general Hauel, utvrđeno je, nije bio autor tog memoranduma, niti taj memorandum uopšte i postoji, osim u tom listu u kojem je objavljen sa navedenom svrhom. Narednih dana „Velika Srbija“ se podrobno bavila razbucavanjem tog dokumenta, i analiziranjem, kako njega tako i bugarske spoljne politike koja je „najagilniji predstavnik vizantinizma“, kako stoji na naslovnoj strani narednog izdanja ovog lista, gde se taj pojam objašnjava kao spoljna politika koja je bazirana na obmani, samo obnovljena makijavelizmom.

20. aprila „Velika Srbija“ piše o nekadašnjoj sveprisutnoj bugarofiliji engleske elite, ali iznosi uverenje „da je i u engleskom javnom mnenju definitivno svršeno sa bugarofilstvom i da je ono ustupilo mesta nežnoj i trajnoj ljubavi prema Srbiji“, što nas je, čitajući to vek kasnije, zaista slatko nasmejalo.

List takođe donosi i izjavu neimenovanog visokog grčkog zvaničnika, „najboljeg poznavaoca Engleske“, koji kaže da „englesko javno mnenje pri oceni ljudi i naroda ne ispušta moralni kriterijum iz vida, gnuša se ciničkog držanja bugarskih vladajućih krugova i uviđa da su špekulantstvo i vizantinizam svojstveni mentalitetu bugarskog naroda. Zbog toga je englesko javno mnenje kvitiralo sa Bugarskom još pre jula 1915. godine“.

Svi potonji pokušaju obnove balkanskog bloka bili su samo praktične prirode, kaže taj Grk, kao „sredstvo u borbi protiv Nemačke. I s tim je svršeno!“

Grupna fotografija srpskih vojnika tokom oporavka na Krfu i priprema za prebacivanje na Solunski front. Prva polovina 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/Ognjen Odobasic

Naravno, priznaje da u Engleskoj i dalje ima nešto bugarofila, ali da ih niko ne više ne sluša i ne ferma. Naš novinar potom zaključuje: „Naravno da bi za oslabljene srpske nerve bilo mnogo prijatnije, kad bi i u Engleskoj, kao što je i u Francuskoj, vladala jednodušnost u pogledima na Srbiju, i kao što u Srbiji vlada jednodušnost u pogledu na naš odnos prema Engleskoj. Ali ni u stanju, u kome se danas nalazimo, ne treba da gubimo iz vida da u našoj velikoj bratskoj ljubljenoj Rusiji imamo istu pojavu kao i u Engleskoj.“

Konačno, 22. aprila naslovna strana „Velike Srbije“ donosi „Naš odgovor piscu lažnog memoranduma“. Nakon što se konstatuje da bugarski kralj Ferdinand čak i da hoće, ne može više da raskine sa Berlinom jer je „Nemačka dovoljno i pametna i gruba da se sačuva od ovakvih iznenađenja“, jer „mali je Ferdinand da odigra kajzeru takvu igru“; nakon što se iznosi mišljenje da Ferdinand kao „germansko čedo“ ni ne želi da raskine sa Nemačkom, pritom i da „veruje u definitivnu pobedu nemačkog oružja“; nakon što se kaže da „laže ko tvrdi da se bugarski narod za vreme ratnog i mobilnog stanja može da oslobodi svoje vrhovne komande i svoje germanizirane uprave“ te da se dopušta „da ima mnogo ljudi u Bugarskoj kojima nije pravo sve ovo što se tamo odigrava“, dolazi se do moralnog argumenta.

On se tiče mogućnosti da će Bugarska promeniti stranu u slučaju da „nemački brod počne da tone“ (što se zapravo nakon proboja Solunskog fronta i pokušalo od strane Bugara, ali general Franše d’Epere prilikom solunskih pregovara o kapitulaciji nije dozvolio da prođe njihova priča po kojoj su sada oni naši „virtuelni saveznici“).

Srbi i Francuzi na zarobljenom nemačkom topu "Eva" kod Bitolja na Solunskom frontu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Izdvojićemo nekoliko osnovnih teza: pružanje ruke Bugarima posle svega „bio bi akt krajnje nemoralnosti. Naši su saveznici nebrojeno puta istakli da mi ratujemo za pravo, pravdu, moral i slobodu naroda. Mi se dakle u ratu rukovodimo idealima. I mi smo, mali drugovi velikih saveznika, dali dovoljno dokaza o tome, da ratujemo za idealna dobra čovečanstva. Belgija je propala samo zbog toga što je htela da brani jedan princip međunarodnoga prava — princip neutralnosti. Njezini državnici su imali dovoljno vremena da sračunaju šta je po nju korisnije; ali oni su se odlučili na ono što je moralno i idealno“; „Srbija ovoga rata je takođe dala dva puta dokaza da su joj zajednički ideli saveznički preči od svega. Ona se sva žrtvovala za njih“.

Dalje, „kad ratujemo za »pravdu i najviše moralne principe čovečanstva«, onda ih moramo pre svega sami poštovati“, što nije moguće, kaže se, ako se materijalni interes stavi iznad tog principa. „Bugarska je nemoralna država, jer je podvalila saveznicima, mučki napala Srbiju i bratimi se sa đavolom“; „Kad se ratuje za principe, onda nema kompromisa. Ili će se odbraniti idealna dobra čovečanstva, ili ćemo svi propasti u borbi za njih“; srpsko prisustvo na savezničkim konferencijama „žulji engleske bugarofile“ jer je naše kraljevstvo tamo ravnopravan član i na njima će se srpski interes „zaštititi i sačuvati onako kako načela pravde i morala nalažu“.

Nakon toga, dolazi jedna prilično iznenadna i neočekivana deklaracija u listu koji se zove „Velika Srbija“, iako praktično ništa do tog trenutka nije ukazivalo na redove koji će uslediti. Naime, uredništvo lista engleskim bugarofilima šalje „pozdrav“ (baš ta reč je upotrebljena: pozdrav; mi automatski zamišljamo emotikon koji maše) sledećim rečima:

"Čežnja za otadžbinom", Vasa Pomorišac, 1918. Foto: Wikipedia/Creative Commons/Mihailo Grbić

„Naš je ideal velika jugoslovenska država s Bugarima ili bez Bugara. Ali ako bi posle ovog rata ostalo ma i parče bugarske samostalne države, ona mora biti prema velikoj jugoslovenskoj državi toliko sićušna, da joj ni na pamet ne može padati da ponavlja izvesne epizode iz istorije Balkanskog Poluostrva. Mi stojički snosimo Bugare u Beogradu i bugarski pljačkaško-razbojnički režim u Srbiji. Ali u veliku jugoslovensku državu vodi samo jedan put, pa ma kojim se operativnim pravcem pošlo: onaj preko Sofije. To ili ništa!“

Danas vlada opšte uverenje da su regent Aleksandar i predsednik Ministarskog saveta Nikola Pašić lično odgovorni za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavije, da su oni tu priču progurali bez da su ikoga pitali, da Srbi nisu za to ginuli, da je to bilo protivno željama naroda, i tako dalje. Svakakve se teorije zavere javljaja s tim u vezi, od masonskih uticaja do ko zna čega.

A evo, možda i najčitaniji srpski izbeglički list u Solunu i na Solunskom frontu, vrlo otvoreno kaže: „Naš je ideal velika jugoslovenska država“. I to ne u nekom tekstu posebno vezanom za ideju jugoslovenstva, u kojem bi se ona pojašljavala i razrađivala, što bi se moglo protumačiti i kao propaganda, već u tekstu koji je sa tim tek u posrednoj vezi, što sugeriše da je među srpskom inteligencijom tog vremena zamisao o ujedinjenju svih jugoslovenskih krajeva i naroda već bila, ne samo živa i sveprisutna, nego verovatno i dominanta, iako svakako ne do kraja razrađena.

VIDEO: Šta bi se sa svetom desilo da je Srbija bila uništena u Prvom svetskom ratu?

This is a modal window.

No compatible source was found for this media.

VIDEO: Skupština Crne Gore pljunula na istoriju

This is a modal window.

No compatible source was found for this media.

(P. L.)